4.33. Hari Poter i Vatreni pehar - Smrtožderi
Voldemor odvrati pogled od Harija i poče da ispituje sopstveno telo. Šake su mu bile kao dva velika, bleda pauka: dugim belim prstima prelazio je preko svojih grudi, ruku, lica, njegove crvene oči, čije su zenice bile tanki procepi, poput mačjih očiju, još jače zasvetleše kroz tminu. On podiže šake i promrda prstima, ushićenog i likujućeg izraza lica. Uopšte nije obraćao pažnju ni na Crvorepa, koji je ležao, trzajući se i uvijajući se na zemlji, niti na veliku zmiju, koja je ponovo ugmizala u vidokrug, i ponovo kružila sikćući oko Harija. Voldemor gurnu svoju ruku nenormalno dugih prstiju u dubok džep, i odatle izvadi čarobni štapić. Pogladi i njega nežno, a onda ga podiže, i uperi u Crvorepa, koji odmah zatim bi podignut sa zemlje i odbačen ka spomeniku za koji je Hari bio vezan. On pade u njegovo podnožje, i ostade da leži tamo sklupčan, plačući. Voldemor okrenu svoje skerletne oči ka Hariju, smejući se piskavim, hladnim, neveselim smehom. Crvorepova odora sada se sijala od krvi. Njome je obmotao patrljak svoje ruke. – Gospodaru moj... – gušio se on – gospodaru moj... obećali ste... sećate se, obećali ste... – Ispruži ruku – reče Voldemor lenjo. – Oh, gospodaru... hvala vam gospodaru... On ispruži krvareći patrljak, ali se Voldemor ponovo nasmeja. – Drugu ruku, Crvorepe. – Gospodaru... molim vas... molim vas... Voldemor se sagnu, i povuče Crvorepovu drugu ruku: naglo savi rukav Crvorepove odore do iznad lakta, i Hari tamo vide nešto na koži, nešto nalik na jasnu crvenu tetovažu – lobanju, sa zmijom koja joj izlazi iz usta – istu sliku koja se pojavila na nebu za vreme Svetskog prvenstva u kvidiču: Mračni znak. Voldemor ga pažljivo prouči, ne obazirući se na Crvorepovo nekontrolisano jecanje. – Vratio se – reče on nežno – mora da su svi primetili... a sad, videćemo... sad ćemo znati... – on pritisnu sliku na Crvorepovoj ruci svojim dugim, belim kažiprstom. Ožiljak na Harijevom čelu ponovo poče da žeže prodornim bolom, a Crvorep ispusti novi krik: Voldemor ukloni svoje prste s Crvorepovog znaka, i Hari vide da je ovaj postao ziftcrn. S izrazom okrutnog zadovoljenja na licu, Voldemor se uspravi, zabaci glavu unazad, i pogleda okolo po mračnom groblju. – Koliko će ih biti dovoljno hrabro da se vrati čim ga osete? – prošaputa on, fiksirajući zvezde svojim svetlećim crvenim očima. – A koliko će ih biti dovoljno budalasto da se ne pojavi? On poče da korača levo-desno ispred Harija i Crvorepa, sve vreme očima prelazeći preko groblja. Posle minut-dva, on ponovo pogleda dole u Harija, iskrivivši svoje zmijoliko lice u okrutan osmeh. – Stojiš nad ostacima mog pokojnog oca, Hari Poteru – prosikta on tiho. – Normalac i budala... veoma nalik na tvoju dragu majku. Ali oboje su poslužili svrsi, zar nije tako? Tvoja majka je umrla kako bi tebe odbranila dok si još bio dete... a ja sam ubio svog oca, i vidi koliko mi se korisnim pokazao mrtav... Voldemor se ponovo nasmeja. Šetkao se levo-desno, osvrćući se oko sebe dok je hodao, a zmija je nastavila da kruži po travi. – Vidiš onu kuću na brdu, Poteru? Tamo je živeo moj otac. Moja majka, veštica koja je živela ovde, u ovom selu, zaljubila se u njega. Ali on ju je napustio kada mu je priznala šta je ona zapravo... nije voleo magiju, moj otac... – Ostavio ju je i vratio se svojim normalskim roditeljima pre nego što sam ja i rođen, Poteru, a ona je umrla dok me je porađala, ostaviviši me da rastem u normalskom sirotištu... ali ja sam se zavetovao da ga nađem... osvetio sam mu se, toj budali koja mi je dala svoje ime... Tom Ridl... I dalje je koračao, dok su mu crvene oči lutale od groba do groba. – Čuj me samo, ponovo proživljavam porodičnu istoriju... – reče on tiho. – Čini se da postajem prilično sentimentalan... Ali vidi, Hari! Moja prava porodica se vraća... Vazduh se iznenada ispuni šumovima lepršanja ogrtača. Čarobnjaci su se Prebacivali između grobova, iza tisovog drveta, i na svakom senovitom mestu. Svi su bili pod kapuljačama i maskama. I kretali se napred, jedan po jedan... polako, obazrivo, kao da jedva veruju svojim očima. Voldemor je stajao u tišini, očekujući ih. Jedan od Smrtoždera pade na kolena, otpuza do Voldemora, i poljubi skut njegove crne odore. – Gospodaru... gospodaru... – poče da mrmlja. Smrtožderi iza njega učiniše isto. Svaki od njih bi se približio Voldemoru na kolenima, i poljubio mu rub odore, pre nego što bi se povukao i ustao, dok nisu tako formirali tihi krug, koji je okruživao grob Toma Ridla, Harija, Voldemora i jecajuću i trzajuću gomilu, koja je zapravo bila Crvorep. Ipak, ostavili su praznine u krugu, kao da očekuju još ljudi. Voldemor pak, činilo se, nije očekivao nikog više. Osvrtao se i posmatrao zakukuljena lica naokolo i, mada nije bilo ni daška vetra, njihovim krugom pronese se blago šušketanje, kao da oni sami podrhtavaju. – Dobrodošli, Smrtožderi – reče Voldemor tiho. – Trinaest godina... trinaest je godina prošlo od našeg poslednjeg susreta. Ipak, odazivate se mom zovu kao da to beše juče... Dakle, još uvek smo ujedinjeni pod Mračnim znakom! To jest, jesmo li? On ponovo nabaci užasnu grimasu i poče da njuška, šireći svoje proreze od nozdrva. – Kao da njušim krivicu – reče on. – U vazduhu se oseća izvestan zadah krivice. Krugom ponovo prostruja drhtaj, kao da je svaki njegov pripadnik želeo, ali se nije usuđivao, da uzmakne od njega. – Vidim vas sve, zdrave i čitave, s nedirnutim moćima – tako ste se brzo pojavili! – i pitam se... zašto ova grupa čarobnjaka nikad nije došla da pomogne svom gospodaru, kome se zaklela na večnu odanost? Niko ne progovori. Niko se nije pomerao, osim Crvorepa, koji je bio na zemlji i dalje jecajući nad svojom krvavom rukom. – A onda sâm sebi odgovaram – prošaputa Voldemor – mora da su poverovali da sam slomljen, mislili su da me nema. Uvukli su se među moje neprijatelje, i fingirali nevinost, neznanje, i začaranost... – A onda se pitam, kako su mogli i da poveruju da se neću ponovo uzdići? Oni što su znali koje sam korake, još odavno, preduzeo da se zaštitim od smrtnosti običnih ljudi? Oni što su videli dokaze o snazi moje moći u vreme kada sam bio silniji od bilo kog živog čarobnjaka? – A onda sâm sebi odgovaram, možda su verovali da postoji neka još jača sila, ona koja je zbrisala čak i Lorda Voldemora... možda su se sada drugom zakleli na vernost... možda onom heroju običnih ljudi, Blatokrvnih i Normalaca, Albusu Dambldoru? Na pomen Dambldorovog imena, pripadnici kruga se uskomešaše, a neki počeše da mrmljaju i da vrte glavama. Voldemor nije obraćao pažnju na njih. – To je veliko razočaranje za mene... priznajem da sam razočaran... Jedan od ljudi se naglo baci napred, razbivši krug. Drhteći od glave do pete, on se sruči ispred Voldemorovih nogu. – Gospodaru! – vrisnu on. – Gospodaru, oprosti mi! Oprosti nam svima! Voldemor poče da se smeje. On podiže svoj štapić. – Krucio! Smrtožder na zemlji poče da se uvija i kriči. Hari je bio siguran da se njegov zvuk proneo i do okolnih kuća... neka dođe policija, mislio je očajnički... bilo ko... bilo šta... Voldemor podiže štapić. Izmučeni Smrtožder je ležao na zemlji boreći se za dah. – Diži se, Ejveri – reče Voldemor meko. – Ustani. Tražiš oproštaj? Ja ne opraštam. Ja ne zaboravljam. Trinaest dugih godina... hoću da mi se vrati tih trinaest godina pre nego što ti oprostim. Ovaj ovde Crvorep, već je otplatio deo svog duga, je li tako, Crvorepu? On spusti pogled na Crvorepa, koji je nastavio da jeca. – Vratio si se meni ne zbog odanosti, već iz straha od svojih starih prijatelja. Zaslužuješ ovaj bol, Crvorepu. Znaš to, zar ne? – Da, gospodaru – jecao je Crvorep – molim vas, gospodaru... molim vas... – Ipak, pomogao si mi da povratim svoje telo – reče Voldemor hladno, posmatrajući Crvorepa kako jeca na zemlji. – Ma kolika ništarija i izdajica bio, ipak si mi pomogao... a Lord Voldemor nagrađuje svoje pomagače... Voldemor ponovo podiže štapić i prođe njime kroz vazduh. Nit nečega nalik na srebro ostade da visi u vazduhu, sijajući gde god bi štapić prošao. Na trenutak bezoblično, malo se komešalo, a onda poprimilo oblik svetlucave imitacije ljudske šake, sjajne kao mesečina, koja polete naniže i spoji se sa Crvorepovim krvarećim zglobom. Crvorepovo jecanje naglo prestade. Sada je disao grubo i neujednačeno, a onda podiže glavu i s nevericom poče da zuri u srebrnu šaku, koja je sada savršeno prianjala uz njegovu ruku, kao da je navukao neku zaslepljujuću rukavicu. On promrda sjajnim prstima, a onda, drhteći, pokupi malenu grančicu sa zemlje, i smrska je u fini prah. – Lorde – prošaputa on. – Gospodaru... predivna je... hvala vam... hvala vam... On se uspravi na kolena i poljubi skut Voldemorove odore. – I da tvoja odanost nikada više ne posustane, Crvorepu – reče Voldemor. – Neće, moj Lorde... nikada, Lorde... Crvorep ustade i zauze mesto u krugu, zureći u svoju novu moćnu šaku, dok mu je lice i dalje sijalo od suza. Tada Voldemor priđe čoveku sa Crvorepove desne strane. – Lucijuse, moj nepouzdani prijatelju – prošaputa on, zastavši pred njim. – Rečeno mi je da se nisi odrekao starih navika, iako svetu prikazuješ ugledno lice. Čujem da si i dalje spreman da preuzmeš vođstvo na mestu mučitelja Normalaca? Ipak, nikada nisi ni pokušao da me pronađeš, Lucijuse... tvoja priredba na Svetskom prvenstvu u kvidiču bila je zabavna, priznajem... ali nisu li tvoji napori mogli biti jače usmereni na pronalaženje i pomaganje svom gospodaru? – Lorde, bio sam stalno na oprezu – odmah se začu glas Lucijusa Melfoja, ispod kapuljače. – Da je bilo ikakvog znaka od vas, bilo kakve informacije o vašem prebivalištu, ništa me ne bi moglo sprečiti da... – A ipak, pobegao si od mog Znaka kad ga je jedan verni Smrtožder poslao na nebo prošlog leta? – reče Voldemor lenjo, a gospodin Melfoj naglo ućuta. – Da, znam sve o tome, Lucijuse... razočarao si me... ubuduće očekujem da mi vernije služiš. – Naravno, moj Lorde, naravno... milostivi ste, hvala vam... Voldemor produži dalje i zastade, zureći u prostor dovoljno veliki za dvojicu – koji je odvajao Melfoja od sledećeg čoveka. – Ovde bi trebalo da stoje Lestrejndžovi – reče Voldemor tiho. – Ali oni su utamničeni u Askabanu. Oni su bili odani. Radije su otišli u Askaban, nego da me se odreknu... kad Askaban jednom bude oslobođen, Lestrejndžovi će biti počastvovani više no što bi mogli i da zamisle. Dementori će nam se priključiti... oni su naši prirodni saveznici... pozvaćemo prognane džinove... sve moje odane sluge će mi se vratiti, i armija stvorenja kojih se svi boje... On nastavi da korača tamo-amo. Pored nekih Smrtoždera bi prošao ćutke, dok bi pred drugima zastao i progovorio. – Makneru... Čujem od Crvorepa da uništavaš opasne zveri za Ministarstvo? Uskoro ćeš imati mnogo bolje žrtve od toga, Makneru. Lord Voldemor će ih obezbediti... – Hvala vam, gospodaru... hvala vam – promrmlja Makner. – A ovde – Voldemor priđe dvema najkrupnijim zakukuljenim figurama – imamo Kreba... ovaj put ćeš se bolje ponašati, zar ne, Krebe? I ti, Gojle? Oni se trapavo pokloniše, tupo mrmljajući. – Da, gospodaru... – Hoćemo, gospodaru... – Isto važi i za tebe, Not – reče Voldemor tiho, dok je prolazio pored pognute figure u senci gospodina Gojla. – Lorde moj, padam ničice pred vama, ja sam vaš najverniji... – To je dosta – reče Voldemor. Sad je došao do najveće praznine u krugu i tu zastade, osmatrajući je svojim praznim, crvenim očima, kao da može da vidi ljude koji tu treba da stoje. – A ovde imamo šest Smrtoždera koji nedostaju... troje je mrtvo jer su služili meni. Jedan je prevelika kukavica da se vrati... platiće on to. Drugi, za koga verujem da me je zauvek napustio... biće ubijen, naravno... i još jedan, koji ostaje moj najverniji sluga, a koji je već ponovo stupio u moju službu. Smrtožderi se uskomešaše. Hari vide kako šaraju iskosa očima ispod maske jedni u druge. – On je na Hogvortsu, taj moj verni sluga, i zahvaljujući njegovim naporima naš mladi prijatelj je i dospeo ovde večeras... – Da – reče Voldemor, a usta bez usana iskriviše mu se u kez kad osobe iz kruga usmeriše poglede ka Hariju. – Hari Poter je bio toliko ljubazan da se pridruži mojoj novorođendanskoj žurci. Čak bih otišao toliko daleko da ga nazovem svojim počasnim gostom. Nasta tišina. Onda Smrtožder sa Crvorepove desne strane kroči napred, i glas Lucijusa Melfoja progovori ispod maske. – Gospodaru, izgaramo da saznamo... preklinjemo vas da nam kažete... kako ste postigli ovo... ovo čudo... kako ste uspeli da nam se vratite... – Ah, to je sjajna priča, Lucijuse – reče Voldemor – koja počinje, i završava se, s mojim mladim prijateljem ovde. On se lenjo odšeta do Harija, tako da su oči celog kruga sada bile uprte u njih. Zmija nastavi da kruži. – Znate, naravno, da su ovog dečaka nazvali mojom propašću? – reče Voldemor meko, gledajući crvenim očima u Harija, koga njegov ožiljak zapeče tako jako da je jedva uspeo da obuzda vrisak agonije. – Svi znate da sam one noći kada sam izgubio svoje moći, i svoje telo, pokušao da ga ubijem. Njegova majka je umrla pokušavajući da ga spase – i, ne znajući, dala dečaku zaštitu kakvu, priznajem, nisam mogao predvideti... nisam mogao ni da taknem dečaka. Voldemor podiže jedan od svojih dugih belih prstiju, i zaustavi ga tik uz Harijev obraz. – Njegova majka ostavila je na njemu tragove svoje žrtve... to je drevna magija, trebalo je da je se setim, bio sam glup što sam je prevideo... ali nema veze. Sada mogu da ga pipnem. Hari oseti dodir hladnog vrška dugog belog prsta i pomisli da će mu glava pući od bola. Voldemor se nežno nasmeja Hariju u uvo, a potom ukloni svoj prst i nastavi da se obraća Smrtožderima. – Preračunao sam se, prijatelji, priznajem. Moja kletva se odbila o budalastu žrtvu te žene, i pogodila mene... Aaah... kakav nezamisliv bol, prijatelji moji. Ni na koji način nisam bio spreman za to. Otrgnut sâm od svog tela, bio sam manje od utvare, manje od najopakijeg duha... pa ipak, bio sam živ. Šta sam bio, to čak ni sâm ne znam... Ja, koji sam otišao dalje no iko stazom koja vodi ka besmrtnosti. Vi znate za moj cilj – da pokorim smrt. A sad, stavljen sam na probu, i čini se da je jedan, ako ne i više mojih eksperimenata, uspeo... jer nisam bio ubijen, iako je to trebalo da bude posledica ove kletve. Svejedno, bio sam bespomoćan kao najslabije stvorenje na svetu, lišen bilo kakvog načina da sâm sebi pomognem... zato što nisam imao telo, a svaka čin koja bi mogla da mi pomogne iziskivala bi upotrebu štapića... – Sećam se samo da sam primoravao sebe da i dalje opstajavam, bez sna, bez kraja, bez predaha, iz časa u čas... smestio sam se u udaljenom kutku šume, i čekao... sigurno će neko od mojih vernih Smrtoždera pokušati da me nađe... ili će makar neko od njih doći i izvesti magiju koju ja nisam mogao, kako bi me vratio u moje telo... ali, uzalud sam čekao... Krugom Smrtoždera koji su pažljivo slušali ponovo se pronese drhtanje. Voldemor pusti da tišina jezovito prostruji, pre nego što nastavi. – Preostala mi je jedna jedina moć. Mogao sam da zaposedam tela drugih. Ali nisam se usuđivao da idem tamo gde ima mnogo ljudi, jer sam znao da su Aurori i dalje na oprezu i da me traže. Ponekad bih se nastanio u životinjama – zmijama, naravno, pošto su mi omiljene – ali u njima mi je bilo tek malčice bolje, nego kada sam bio čist duh, pošto njihova tela nisu prilagođena za izvođenje magije... a samim preuzimanjem njihovih tela skraćivao bih im život. Nijedna od njih nije dugo živela... – A onda... pre četiri godine... činilo se da mi se ukazao način za povratak. Jedan čarobnjak – mlad, budalast i lakoveran – naleteo je na mene u šumi u kojoj sam se udomio. Oh, učinilo mi se da je on šansa na koju sam čekao... pošto je bio nastavnik u Dambldorovoj školi... lako je podlegao mojoj volji... on me je doveo nazad u ovu zemlju i, posle izvesnog vremena, zaposeo sam njegovo telo, kako bih ga izbliza nadgledao dok ispunjava moje naredbe. Ali moj plan je propao. Nisam uspeo da ukradem Kamen mudrosti. Nisam sebi mogao da obezbedim večni život. Bio sam osujećen... osujećen, još jedanput, od strane Harija Potera... Ponovo nasta tajac. Ništa se nije micalo, čak ni lišće na tisovom drvetu. Smrtožderi su bili potpuno nepomični, dok su njihove svetlucave oči ispod maski bile prikovane za Voldemora i Harija. – Taj sluga je umro kada sam napustio njegovo telo, a ja sam ostao slab, baš kao što sam bio i dotad – nastavi Voldemor. – Vratio sam se u moje udaljeno skrovište, i neću se pretvarati da se nisam bojao da možda nikad neću povratiti svoje moći... da, možda je to bio moj najmračniji trenutak... nisam smeo da se nadam da će mi naići još neki čarobnjak da ga zaposednem... a potpuno sam bio izgubio nadu da iko od mojih Smrtoždera mari šta se desilo sa mnom... Jedno ili dvoje čarobnjaka u krugu s nelagodom se pomeri, ali Voldemor se nije obazirao na to. – A onda, pre nepunih godinu dana, kada sam skoro napustio svaku nadu, konačno se i to dogodilo... jedan sluga mi se vratio: ovog Crvorepa ovde, koji je lažirao svoju smrt kako bi izbegao pravdi, isterali su iz skrovišta oni koje je nekada smatrao prijateljima, i odlučio je da se vrati svom gospodaru. Potražio me je u zemlji za koju se pričalo da su me u njoj poslednji put videli... pomogli su mu, naravno, pacovi koje je usput sreo. Crvorep ima čudne sklonosti ka pacovima, je li tako, Crvorepu? Njegovi prljavi mali drugari rekli su mu da duboko u albanskim šumama postoji mesto koje izbegavaju, gde male životinje poput njih umiru kad ih zaposedne mračna senka... – Ali njegovo putešestvije do mene nije išlo glatko, zar ne, Crvorepu? Jer je, jedne noći, gladan, na ivici baš te šume u kojoj se nadao da će me pronaći, budalasto zastao u jednoj gostionici kako bi uzeo nešto hrane... i zamislite koga je tamo sreo, izvesnu Bertu Džorkins, vešticu iz Ministarstva magije! – Vidite sada kako sudba voli Lorda Voldemora. To je mogao biti Crvorepov kraj, i kraj moje poslednje nade da se obnovim. Ali Crvorep – pokazavši prisebnost uma kakvu nikada ne bih očekivao od njega – ubedio je Bertu Džorkins da pođe s njim u noćnu šetnju. Savladao ju je... i doveo je k meni. A Berta Džorkins, koja je mogla sve da upropasti, umesto toga je postala blagodet kakvu nisam mogao ni da zamislim... jer je – uz malo ubeđivanja – postala pravi rudnik informacija. – Ispričala mi je da će se ove godine na Hogvortsu održati Tročarobnjački turnir. Ispričala mi je i da zna za jednog vernog Smrtoždera koji bi bio i više nego voljan da mi pomogne, ukoliko bih samo mogao da ga kontaktiram. Ispričala mi je još štošta... ali sredstva koja sam primenio da bih razbio Memorijsku čin kojom je bila začarana bila su moćna, i kada sam iz nje izvukao sve korisne informacije, njen duh i telo bili su poremećeni, bez ikakve mogućnosti da se oporave. Već je bila poslužila svojoj svrsi. Nisam mogao da je zaposednem. Otarasio sam je se. Voldemor se nasmeši svojim užasnim osmehom, njegove crvene oči bile su bezizrazne i nemilosrdne. – Crvorepovo telo, naravno, nije bilo prikladno da ga zaposednem, pošto su ga svi smatrali mrtvim i, ako bi bio viđen, privukao bi preveliku pažnju. Ipak, bio je sluga zdravog tela kakav mi je bio potreban i, mada je bio loš čarobnjak, Crvorep je ipak bio u stanju da sledi moja uputstva, koja bi mogla da me vrate u neko nesavršeno, slabašno telo, telo u kojem bih mogao da stanujem dok čekam na sastojke za moj istinski preporod... na čin ili dve, koje sam sâm izmislio... uz malu pomoć moje drage Nagini – Voldemorove crvene oči padoše na zmiju koja je neprekidno kružila – na napitak sastavljen od jednorogove krvi i zmijskog otrova kojim me je Nagini snabdela... uskoro sam se maltene vratio u ljudsko obličje i bio sam dovoljno jak da putujem. – Više nije bilo nade da ukradem Kamen mudrosti, pošto sam znao da će se Dambldor potruditi da Kamen bude uništen. Ali, bio sam spreman da ponovo prihvatim smrtni život pre nego što krenem u potragu za besmrtnim. Zadovoljio sam se manjim... zadovoljio sam se svojim starim telom i svojom starom snagom. – Znao sam da, ukoliko želim to da postignem – u pitanju je neki stari recept Mračne magije, napitak koji me je oživeo večeras – moram imati tri moćna sastojka. Pa, jedan od njih je već bio pri ruci, zar ne, Crvorepu? Meso koje bi mi sluga dobrovoljno dao... – Kost moga oca je, prirodno, značila da bismo morali da dođemo ovamo, gde je on sahranjen. Ali krv neprijatelja... Crvorep je hteo da iskoristim bilo kog čarobnjaka, zar nije tako, Crvorepu? Bilo kog čarobnjaka koji me je mrzeo... a mnogi me još uvek mrze. Ali ja sam znao koga moram da iskoristim ukoliko hoću ponovo da se uzdignem, moćniji nego što sam bio kada sam propao. Hteo sam krv Harija Potera. Želeo sam krv onoga koji me je pre trinaest godina lišio moći, pošto bi onda trajna zaštita koju mu je njegova majka nekad dala počivala i u mojim venama... – Ali, kako bih se uopšte domogao Harija Potera? Jer, on je bio bolje zaštićen nego što je i sâm pretpostavljao, zaštićen merama koje je Dambldor smislio pre mnogo godina, kada je njemu zapalo da odredi dečakovu budućnost. Dambldor je prizvao drevnu magiju kako bi obezbedio da dečak bude zaštićen dok je pod paskom svoje rodbine. Tamo ga čak ni ja ne mogu dotaći. Onda, naravno, tu je bilo Svetsko prvenstvo u kvidiču... mislio sam da bi njegova zaštita mogla biti oslabljena tamo, podalje od rodbine i Dambldora, ali još nisam bio dovoljno jak da pokušam da izvedem otmicu usred horde čarobnjaka iz Ministarstva. A onda bi se dečak vratio na Hogvorts, gde je od jutra do mraka bio pod povijenim nosom one budale što voli Normalce. I kako bih onda mogao da ga otmem? – Kako... pomoću informacija koje sam izvukao od Berte Džorkins, naravno. Iskoristio sam mog jedinog vernog Smrtoždera, smeštenog na Hogvortsu, kako bih bio siguran da je dečakovo ime ubačeno u Vatreni pehar. Iskoristio sam mog Smrtoždera da bih obezbedio da dečak pobedi na turniru – da prvi dodirne Tročarobnjački pehar – pehar što ga je moj Smrtožder pretvorio u teleportacioni ključ, koji će ga dovesti ovamo, izvan domašaja Dambldorove pomoći i zaštite, pravo u moje šake. I evo ga... dečak za kog ste svi verovali da je zapečatio moju sudbinu... Voldemor se polako pomeri napred, i okrenu se da pogleda Harija u lice. On podiže svoj čarobni štapić. – Krucio! Bio je to bol kakav Hari nikad dotad nije iskusio. Kao da su mu same kosti gorele, glava mu se, izvesno, cepala duž ožiljka, oči su mu se ludački prevrtale u glavi: želeo je da se sve završi... da se onesvesti... da umre... A onda ga više nije bilo. Mlitavo je visio u konopcima koji su ga vezivali za nadgrobni spomenik Voldemorovog oca, gledajući uvis u one svetlocrvene oči kroz neku izmaglicu. Smeh Smrtoždera odzvanjao je kroz noć. – Vidite, mislim, koliko je budalasto bilo i pomisliti da bi ovaj dečak ikako mogao biti jači od mene – reče Voldemor. – Ali ne bih da u bilo čijem umu ostane i trunka sumnje. Hari Poter mi je izmakao srećnom slučajnošću. A sad ću da dokažem svoju moć time što ću ga ubiti, ovde i sada, pred svima vama, sad kad nema Dambldora da mu pomogne, niti majke koja bi umrla zbog njega. Daću mu priliku. Biće mu dozvoljeno da se bori i u vašim umovima neće ostati ni senka sumnje koji je od nas dvojice jači. Još samo malo, Nagini – prošaputa on i zmija otkliza kroz travu, ka Smrtožderima koji su stajali i posmatrali. – Sada ga odveži, Crvorepu, i vrati mu njegov štapić. 34. Pri
