1.16. Hari Poter i Kamen mudrosti - Kroz vratanca na podu (audio knjiga) (2)
Drugo dvoje zurilo je u njega. Bio je bled, a oči su mu sijale. – Izaći ću večeras i pokušati da se prvi domognem Kamena. – Ti si lud! – reče Ron. – Ne smeš! – dodade Hermiona. – Posle svega što su Mek Gonagalova i Snejp rekli? Izbaciće te! – PA ŠTA? – povika Hari. – Zar ne shvatate? Ako se Snejp domogne Kamena, Voldemor se vraća! Zar niste čuli kako je bilo kada je hteo da preuzme vlast? U tom slučaju, više neće ni biti Hogvortsa s kojeg bi mogli da te isključe! Sravniće ga sa zemljom ili ga pretvoriti u školu za Mračne veštine! Gubljenje poena više nije važno, zar ne shvatate? Mislite li da će on ostaviti vas i vaše porodice na miru ako Grifindor osvoji Školski pehar? Elem, ako me uhvate pre nego što se domognem Kamena, pa, moraću da se vratim kod Darslijevih i sačekam da me Voldemor tamo pronađe. Radi se samo o malom odlaganju smrti, pošto nikada neću preći na Mračnu stranu! Idem večeras kroz vratanca na podu, i ma šta rekli nećete me zaustaviti! Setite se da je Voldemor ubio moje roditelje! Netremice ih je gledao. – U pravu si, Hari – reče Hermiona tihim glasom. – Koristiću Nevidljivi ogrtač – reče Hari. – Sreća da sam ga dobio natrag. – Ali može li on da pokrije sve troje odjednom? – upita Ron. – Sve... sve troje? – Ma daj, ne misliš valjda da ćemo te pustiti da ideš sam? – Naravno da ne – reče Hermiona odsečno. – Kako misliš da stigneš do Kamena bez nas? Bolje da pođem i pročešljam knjige, možda naiđem na nešto što bi nam moglo koristiti... – Ali, ako nas uhvate, i vas dvoje ćete biti isključeni. – Ne verujem – reče Hermiona smrknuto. – Flitvik mi je u poverenju rekao da sam na ispitu kod njega dobila sto dvanaest procenata. Posle toga me, vala, neće izbaciti. * * * Posle večere njih troje su sedeli nervozno po strani u dnevnom boravku. Niko ih nije dirao; uostalom, niko od grifindoraca nije više imao šta da kaže Hariju. Ovo je bilo prvo veče da ga to nije nimalo pogađalo. Hermiona je prelistavala sve svoje beleške, u nadi da će u njima naći nešto o činima koje će morati da razbiju na putu do Kamena. Hari i Ron nisu bili mnogo pričljivi. Obojica su mislila na ono što se spremaju da učine. Soba se polako ispraznila, pošto su ostali odlazili u krevet. – Bolje donesi Ogrtač – promrmlja Ron kada je Li Džordan konačno izašao, tegleći se i zevajući. Hari potrča uza stepenice u mračnu spavaonicu. Izvadio je Ogrtač, a onda mu pogled pade na sviralu koju mu je Hagrid poklonio za Božić. Stavi je u džep da bi je iskoristio kad dođe do Pufnice – nije mu baš bilo do pevanja. Strčao je u dnevni boravak. – Bolje da odmah navučemo Ogrtač, da se uverimo može li sve troje da nas pokrije, jer ako Filč primeti ijedno stopalo kako luta naokolo samo... – Šta to radite? – reče jedan glas iz ćoška. Nevil se pojavi iza fotelje, čvrsto držeći žapca Trevora, koji je izgledao kao da je upravo ponovo pokušao da pobegne. – Ništa, Nevile, ništa – reče Hari, brzo sakrivši Ogrtač iza leđa. Nevil je zurio u njihova zatečena lica. – Ponovo izlazite – reče on. – Ne, ne, ne – odgovori mu Hermiona. – Ne idemo nikuda. Zašto ne odeš da legneš, Nevile? Hari pogleda na stari zidni sat pored vrata. Nisu imali vremena za gubljenje, Snejp je možda svirkom već uspavljivao Pufnicu. – Ne možete napolje – reče Nevil. – Opet će vas uhvatiti. Grifindor će biti u još većoj nevolji. – Ne shvataš, Nevile – reče mu Hari – ovo je važno. Ali Nevil se očigledno čeličio za očajnički potez. – Neću vam dozvoliti da odete – reče on, požurivši da stane ispred rupe u portretu. – Ja... tući ću se s vama! – Nevile – prasnu Ron – sklanjaj se od te rupe i ne budi idiot... – Ne zovi me idiotom! – uzvrati Nevil. – Neću dozvoliti da opet prekršite pravila! Uostalom, vi ste mi i rekli da moram da počnem da se suprotstavljam ljudima! – Da, ali ne nama – reče Ron razdražljivo. – Nevile, ne znaš šta radiš. On pođe korak napred, a Nevil ispusti žapca Trevora, koji se odmah izgubi s vidika. – Hajde, onda, probajte da me udarite! – reče Nevil, podigavši pesnice. – Spreman sam! Hari se okrenu Hermioni. – Učini nešto – obrati joj se očajnički. Hermiona iskorači. – Nevile – reče ona – stvarno mi je veoma, veoma žao zbog ovoga. Podiže svoj štapić. – Petrifikus totalus! – povika, uperivši štapić u Nevila. Nevilove ruke same se spustiše uz njegove bokove. Noge mu se primaknuše jedna uz drugu. Celo telo mu se ukoči, poče da se klati, a zatim pade nauznak licem o pod, krut kao daska. Hermiona pohita da ga okrene. Nevilove vilice bile su sklopljene tako da nije mogao da govori. Samo su mu oči kolutale, užasnuto ih gledajući. – Šta si mu to uradila? – prošaputa Hari. – To je potpuna Svezujuća kletva – reče Hermiona očajno. – O, Nevile, tako mi je žao. – Morali smo to da uradimo, Nevile, nemamo vremena da ti objašnjavamo – dodade Hari. – Shvatićeš kasnije, Nevile – reče Ron, dok su ga preskakali i navlačili Nevidljivi ogrtač. Ali ostaviti Nevila nepokretnog na podu nije im izgledalo kao dobar predznak. Bili su toliko nervozni da im se od svake senke statue pričinjavalo da je Filč, a svaki udaljeni dašak vetra ličio je na Pivsovo kidisanje kroz vazduh. U podnožju prvog stepeništa spaziše Gospođu Noris kako vreba. – Hajde da je šutnemo, bar jednom – predloži Ron šapatom, ali Hari odmahnu glavom. Dok su se pažljivo peli pored nje, Gospođa Noris okrene prema njima svoje oči poput sijalica, ali ništa ne učini. Nikog više nisu sreli sve dok nisu stigli do stepenica na trećem spratu. Tamo se šetkao Pivs, namotavajući tepih kako bi se ljudi spotakli. – Ko je tamo? – iznenada upita, dok su se peli k njemu. Njegove zle crne oči se suziše. – Znam da ste tu, iako vas ne vidim. Jeste li vampiri, duhovi ili učeničke zverke? Podiže se i poče da lebdi u vazduhu, žmirkajući ka njima. – Trebalo bi da pozovem Filča, vala, ako se nešto nevidljivo vrzma naokolo. Hariju iznenada pade nešto na um. – Pivse – reče on promuklim šapatom – Krvavi Baron ima vlastite razloge da bude nevidljiv. Pivs samo što nije propao kroz vazduh od šoka. Na vreme se pribrao i nastavio da lebdi na stopu od stepenica. – Jako mi je žao, Vaše krvočanstvo, gospodine Barone – reče ulizički. – Moja greška, moja greška... nisam vas video... naravno da nisam, vi ste nevidljivi... oprostite starom Pivsiju na njegovoj šali, gospodine. – Imam važna posla ovde, Pivse – dahćući reče Hari. – Kloni se ovog mesta noćas. – Naravno, gospodine, svakako da hoću – reče Pivs, ponovo se dižući u vazduh. – Nadam se da ćete imati uspeha u poslu, Barone, neću vas gnjaviti. I on odleprša. – Sjajno, Hari – prošaputa Ron. Nekoliko sekundi kasnije bili su tu, ispred hodnika na trećem spratu – a vrata su već bila odškrinuta. – E pa, eto – reče Hari tiho. – Snejp je već prošao pored Pufnice. Otvorena vrata kao da su sve troje suočila s onim što im predstoji. Ispod Ogrtača, Hari se okrenu ka Ronu i Hermioni. – Ako hoćete da se vratite, neću se ljutiti – reče on. – Možete i Ogrtač da ponesete, sada mi više ne treba. – Ne budi glup – reče Ron. – Idemo i mi – reče Hermiona. Hari gurnu vrata i otvori ih. Čim su vrata škripnula, uši im zapara duboko brundanje. Sve tri njuške besno zafrktaše u njihovom pravcu, mada pas nije mogao da ih vidi. – Šta mu je to pored nogu? – prošaputa Hermiona. – Liči na harfu – reče Ron. – Mora da ju je Snejp tu ostavio. – Verovatno se probudi istog trenutka kad prestaneš da sviraš – reče Hari. – Pa, da probamo... Prinese Hagridovu sviralu usnama i dunu. Nije to bila neka melodija, ali od prvog tona oči zveri počeše da se sklapaju. Hari jedva da je disao. Polako, pseće režanje utihnu – on se zatetura na svojim šapama, a onda pokleknu i najzad se pruži po podu, čvrsto zaspavši. – Nastavi da sviraš – upozori Ron Harija dok su se izvlačili ispod Ogrtača i šunjali ka vratancima na podu. Mogli su da osete vreo, smrdljiv pseći dah dok su se približavali njegovim džinovskim glavama. – Mislim da ćemo moći da izvučemo vrata i otvorimo ih – reče Ron, gledajući preko psećih leđa. – Hoćeš li da pođeš prva, Hermiona? – Ne, neću! – U redu. Ron stisnu zube i pažljivo kroči preko psećih nogu. Sagnuo se i povukao alku na vratima na podu, koja se pokrenuše i otvoriše. – Šta vidiš? – upita Hermiona zabrinuto. – Ništa... sve je crno... nema ničeg po čemu bismo se spustili dole, moraćemo da skočimo. Hari, koji je još duvao u sviralu, mahnu Ronu da mu skrene pažnju i pokaza na sebe. – Hoćeš ti da ideš prvi? Siguran si? – upita Ron.– Ne znam koliko je duboko. Daj sviralu Hermioni da bi mogla da ga drži i dalje uspavanog. Hari joj predade sviralu. Za nekoliko sekundi koliko je trajala tišina, pas zareža i promeškolji se, ali čim je Hermiona počela da svira ponovo pade u dubok san. Hari se pope preko njega i pogleda naniže kroz vrata na podu. Dno se nije ni naziralo. On se spusti kroz rupu viseći na vrhovima prstiju. Zatim pogleda u Rona i reče: – Ako mi se bilo šta desi, nemojte ići za mnom. Idite pravo u sovarnik i pošaljite Hedvigu po Dambldora, važi? – Važi – reče Ron. – Vidimo se za koji minut, nadam se... I Hari se pusti. Hladan, vlažan vazduh preseče ga dok je padao, dole, sve dublje i dublje. BUP. Uz lak, prigušen i tup udar on se spusti na nešto meko. Ustade i osvrnu se, pokušavajući da privikne oči na tminu. Činilo mu se da sedi na nekoj biljci. – U redu je! – povika on u pravcu svetlog otvora veličine poštanske marke koji je predstavljao vratanca kroz koja je prošao. – Dno je meko, možete da skočite! Ron pođe pravo napred. Prizemljio se tik uz Harija. – Šta je ovo? – odmah upita. – Ne znam, neka biljka, pretpostavljam da je tu da ublaži pad. Hajde, Hermiona! Udaljena muzika odmah prestade. Začu se glasan lavež, ali Hermiona je već skočila. Sletela je s Harijeve druge strane. – Mora da smo miljama ispod škole – reče ona. – Sreća da je tu ovo rastinje, zbilja – reče Ron. – Sreća! – vrisnu Hermiona. – Pogledajte, obojica! Ona se izvi pokušavajući da se iščupa i približi vlažnom zidu. Morala je da se bori, jer čim se spustila biljka poče da svija svoje zmijolike pipke oko njenih članaka. Što se tiče Harija i Rona, noge su im već bile čvrsto uvezane u duge puzavice, a da nisu ni primetili. Hermiona je uspela da se oslobodi pre nego što je biljka čvrsto obmotala. Sada je s užasom posmatrala kako se dvojica dečaka bore da se oslobode rastinja, ali što su više pokušavali da se istrgnu, ono se sve čvršće i čvršće obmotavalo oko njih. – Ne mrdajte! – naredi im Hermiona. – Znam šta je to... to je Đavolja zamka! – O, baš mi je drago što znamo kako se zove, to je od velike pomoći – prosikta Ron, naginjući se unazad, da bi sprečio rastinje da mu se omota oko vrata. – Umukni, pokušavam da se setim kako da je uništim! – reče Hermiona. – Pa, požuri, ne mogu da dišem – zavapi Hari otimajući se, dok mu se rastinje stezalo oko grudi. – Đavolja zamka, Đavolja zamka... šta je profesorka Mladica rekla? Ona voli mrak i vlagu... – Pa, upali onda vatru! – zakrklja Hari. – Da... svakako... ali nema nijednog drvceta! – povika Hermiona, kršeći ruke bespomoćno. – JESI LI TI POLUDELA? – zaurla Ron. – JESI LI VEŠTICA, ILI NISI? – A, da – reče Hermiona, i izvuče čarobni štapić, mahnu njime, promrmlja nešto i baci na rastinje zrak istih plavih plamenova koje je onomad na stadionu bacila na Snejpa. Za nekoliko sekundi, dečaci osetiše kako stisak puzavice popušta dok se ona trza, pokušavajući da izbegne svetlost i toplotu. Migoljeći se i tresući, rastinje stade da se odmotava s njihovih tela dok se konačno ne oslobodiše. – Sreća naša da si pažljivo slušala na Herbologiji, Hermiona – reče Hari kad joj se pridružio uza zid, brišući znoj s lica. – Da – reče Ron – sva je sreća što i Hari ne gubi glavu u trenutku krize. 'Nema nijednog drvceta', ma šta mi reče! – Ovuda – reče Hari, pokazujući na kameni puteljak koji je bio i jedini put odatle.
