2.15. Hari Poter i Dvorana tajni - Aragog (3)
– Pratite paukove – reče Ron slabašno, brišući usta rukavom. – Nikada neću oprostiti Hagridu. Srećni smo što smo živi. – Kladim se da je mislio kako Aragog neće povrediti njegove prijatelje – reče Hari. – U tome i jeste problem s Hagridom! – reče Ron, udarajući o zid kolibe. – On uvek misli da čudovišta nisu tako loša kao što ih predstavljaju, i vidi gde ga je to odvelo! U ćeliju u Askabanu! – On sad poče nekontrolisano da se trese. – Zašto nas je poslao tamo? Voleo bih da znam šta smo to otkrili? – Da Hagrid nikada nije otvorio Dvoranu tajni – reče Hari, prebacivši Ogrtač preko Rona, i gurkajući ga po ruci, kako bi ga naterao da hoda. – On je nedužan. Ron glasno frknu. Očigledno, dopustiti da se Aragog izlegne iz jajeta u ostavi nije odgovaralo Ronovom shvatanju nedužnosti. Dok se zamak sve jasnije nazirao, Hari povuče Ogrtač ne bi li se uverio da su im i stopala skrivena. Onda, uz škripu, gurnu odškrinuta ulazna vrata. Pažljivo su prošli kroz Ulaznu dvoranu i popeli se uz mermerne stepenice, zadržavajući dah dok su prolazili kroz hodnike kojima su šetali oprezni stražari. Napokon bezbedno stigoše do grifindorskog dnevnog boravka, gde je vatra sagorela u sjajan pepeo. Skinuše Ogrtač i popeše se vijugavim stepenicama u svoju spavaonicu. Ron se sruči na svoj krevet, ne trudeći se da se presvuče. Hariju se, međutim, nije spavalo. Seo je na ivicu svog kreveta s baldahinom, i pažljivo razmišljao o svemu što je Aragog rekao. Pomislio je kako stvorenje koje se skriva negde u zamku liči na nekakvog čudovišnog Voldemora – čak ni druga čudovišta nisu želela da izgovore njegovo ime. Ali on i Ron nisu bili nimalo bliži otkriću šta je to, niti kako je to nešto Skamenilo svoje žrtve. Čak ni Hagrid nikad nije saznao šta se nalazi u Dvorani tajni. Hari prebaci noge na svoj krevet i nasloni se na jastuk, posmatrajući kako mesec svetluca ka njemu kroz prozor kule. Nije znao šta bi još mogli da preduzmu. Svuda su nailazili na ćorsokak. Ridl je uhvatio pogrešnu osobu, Sliterinov naslednik se izvukao, i niko nije mogao da im kaže da li je ovog puta ista, ili neka druga osoba otvorila Dvoranu tajni. Nisu više imali koga da pitaju. Hari leže, još uvek misleći o onome što im je Aragog rekao. Već je skoro zadremao kad mu pade na pamet nešto što mu se učini kao njihova poslednja nada, i on se naglo uspravi kao strela, sedajući na krevet. – Rone – prosikta on kroz mrak. – Rone! Ron se probudi uz cviljenje nalik Fengovom, mahnito se osvrćući oko sebe, pre nego što ugleda Harija. – Rone... devojčica koja je umrla. Aragog je rekao da su je našli u kupatilu – reče Hari, ne obraćajući pažnju na Nevilovo šištavo hrkanje iz ugla. – Šta ako nikad nije napustila kupatilo? Šta ako je još uvek tamo? Ron protrlja oči, mršteći se na mesečini. A onda shvati. – Ne misliš valjda – ne! Jecajuća Mirta?
