2.9. Hari Poter i Dvorana tajni - Natpis na zidu (3)
– Pivs me je toliko iznervirao da sam došla ovamo i pokušala da se ubijem. A onda sam se, naravno, setila da sam... da sam... – Već mrtva – reče Ron, pokušavajući da pomogne. Mirta tragično zajeca, diže se u vazduh, prevrnu se, glavom zaroni u klozetsku šolju, poprskavši ih vodom, i nestade s vidika: sudeći po pravcu odakle su dopirali prigušeni jecaji, zaustavila se negde u vodovodnoj cevi. Hari i Ron su stajali zabezeknuto, ali Hermiona umorno slegnu ramenima i reče: – Pravo da vam kažem, ovo je bilo skoro veselo ponašanje za Mirtu... hajde, idemo. Hari tek što je zatvorio vrata, zaglušivši Mirtine grgoljeće jecaje, kad sve troje poskočiše začuvši gromki glas. – RONE! Persi Vizli stajao je ukočeno na vrhu stepenica, s izrazom potpunog zaprepašćenja na licu, dok mu je asistentska značka blistala na grudima. – To je ženski klozet – reče dahtavo. – Šta ti... – Samo razgledamo – slegnu Ron ramenima. – Dokazi, znaš... Persi se isprsi na način koji Harija jako podseti na gospođu Vizli. – Sklanjajte – se – odatle... – reče on zaputivši se ka njima krupnim koracima, terajući ih rukama. – Zar te nije briga kako ovo izgleda? Dolaziš ovde dok su svi na večeri... – Zašto ne bismo smeli da budemo ovde? – upita Ron borbeno, zaustavivši se u mestu, prodorno gledajući Persija. – Slušaj, nismo ni takli tu mačku! – To sam i ja rekao Džini – reče Persi žustro – ali ona, izgleda, još uvek misli da ćete biti izbačeni iz škole; nikada je nisam video ovoliko uplašenu, samo što oči nije isplakala. Mogao bi malo da misliš na nju, svi prvaci su potpuno prestravljeni zbog ovog što se desilo... – Ne brineš ti za Džini – reče Ron, dok su mu uši crvenele. – Ti samo brineš da ću ti pokvariti izglede da budeš glavešina đaka. – Pet poena manje za Grifindor! – reče Persi odsečno, pokazavši na svoju asistentsku značku. – Nadam se da će te to opametiti! Nema više da se igrate detektiva ili ću pisati mami! I on se udalji krupnim koracima, a vrat mu beše crven kao Ronove uši. * * * Te večeri u dnevnom boravku, Hari, Ron i Hermiona zauzeli su mesta koja su najudaljenija od Persija. Ron je i dalje bio veoma loše volje, i neprekidno je prosipao mastilo po svom domaćem iz Čini. Kada je rasejano posegao za svojim čarobnim štapićem da ukloni mrlje, ovaj mu zapali pergament. Izgarajući gotovo koliko i njegov domaći zadatak, Ron zalupi Standardnu knjigu čini za drugi razred. Na Harijevo iznenađenje, Hermiona je sledila njegov primer. – Mada, ko bi to mogao da bude – upita Hermiona tihim glasom, kao da nastavlja neki razgovor koji su upravo vodili. – Ko bi hteo da izbaci sve Poruge i decu normalskog porekla s Hogvortsa? – Da vidimo – reče Ron, praveći se zbunjen. – Ko od ljudi koje poznajemo misli da su svi čarobnjaci normalskog porekla ološ? On pogleda u Hermionu. Hermiona mu uzvrati pogled, neubeđena. – Ako pričaš o Melfoju... – Naravno da pričam! – reče Ron. – Čula si ga: 'Vi ste sledeći, Blatokrvni!' Ma daj, treba samo da pogledaš u njegovo gadno pacovsko lice, i znaćeš da je on... – Melfoj, naslednik Sliterina? – reče Hermiona skeptično. – Pogledaj samo njegovu porodicu – reče Hari, takođe zatvarajući svoje udžbenike. – Bili su u Sliterinu, svi do jednog, on se uvek hvališe time. Mogli bi vrlo lako da budu Sliterinovi potomci. Njegov otac je zasigurno dovoljno zao. – Možda već vekovima imaju ključ od Dvorane tajni! – reče Ron. – I prenose ga s oca na sina... – Pa – reče Hermiona oprezno – pretpostavljam da je moguće... – Ali kako to da dokažemo? – upita Hari smrknuto. – Možda postoji način – reče Hermiona polako, još više stišavši glas i brzo baci pogled preko sobe ka Persiju. – Naravno, bilo bi teško. I opasno, vrlo opasno. Prekršili bismo barem pedesetak školskih pravila, rekla bih. – Ako, za mesec-dva, odlučiš da nam to objasniš, javi se, važi? – reče Ron razdražljivo. – Dobro – reče Hermiona hladno. – Treba da uđemo u sliterinski dnevni boravak i postavimo Melfoju par pitanja, ali tako da ne shvati da smo to mi. – Ali to je nemoguće – reče Hari, dok se Ron smejao. – Nije – uzvrati Hermiona. – Samo nam treba malo višesokovnog napitka. – Šta je to? – upitaše Ron i Hari u isti glas. – Snejp ga je spomenuo na času pre nekoliko nedelja... – Zar misliš da nemamo ništa pametnije da radimo na Napicima nego da slušamo Snejpa? – promrmlja Ron. – On te pretvara u nekog drugog. Razmislite samo! Mogli bismo da se pretvorimo u tri sliterinca. Niko ne bi imao pojma da smo to mi. Melfoj bi nam najverovatnije rekao bilo šta. Verovatno se ovog trenutka hvali u svom dnevnom boravku kako je on Sliterinov naslednik, kad bismo samo mogli da ga čujemo... – Ta višesokovna stvarčica zvuči mi malo sumnjivo – reče Ron, mršteći se. – Šta ako nešto zabrljamo, i ako zauvek budemo izgledali kao tri sliterinca? – Dejstvo prestaje posle nekog vremena – reče Hermiona, nestrpljivo mašući rukom – ali biće izuzetno teško da se domognemo recepta. Snejp je rekao da se nalazi u knjizi Napici najdejstveniji, koja se sigurno nalazi u Zabranjenom odeljku biblioteke. Postojao je samo jedan način da dobiju knjigu iz Zabranjenog odeljka: bila im je potrebna potpisana dozvola nekog profesora. – Teško da ćemo objasniti zašto nam stvarno treba knjiga – reče Ron – sem ukoliko sami ne probamo da napravimo neki od tih napitaka. – Mislim – reče Hermiona – da bismo možda i imali šanse, ukoliko bi zvučalo kao da nas interesuje samo teorija... – Ma hajde, nijedan nastavnik neće pasti na to – reče Ron. – Morao bi da bude stvarno glup...
