4.31. Hari Poter i Vatreni pehar - Treći podvig
– Dambldor takođe misli da Znaš-Već-Ko postaje sve jači? – prošaputa Ron. Sve što je Hari video u Situ-za-misli, i bezmalo sve što mu je Dambldor rekao i pokazao potom, u međuvremenu je podelio s Ronom i Hermionom – i, naravno, sa Sirijusom, kome je poslao sovu čim je izašao iz Dambldorove kancelarije. Hari, Ron i Hermiona su te večeri sedeli do kasno u dnevnom boravku, pričajući o tome sve dok Hariju u glavi nije počelo da zuji, i dok nije konačno shvatio šta je Dambldor mislio rekavši da mu je glava bila toliko prepuna misli da mu je bilo pravo olakšanje da ih negde prespe. Ron je zurio u ognjište dnevnog boravka. Hariju se učinilo da je Ron malčice zadrhtao, iako je veče bilo toplo. – I on veruje Snejpu? – reče Ron. – Zaista veruje Snejpu, iako zna da je bio Smrtožder? – Da – reče Hari. Hermiona nije progovorila već deset minuta. Sedela je s glavom među rukama, zureći u svoja kolena. Hari pomisli da i ona izgleda kao da bi joj dobro došlo jedno Sito-za-misli. – Rita Skiter – promrmlja ona najzad. – Kako možeš sad da brineš o njoj? – reče Ron, s nevericom. – Ne brinem o njoj – reče Hermiona svojim kolenima. – Samo razmišljam... sećaš se šta mi je rekla u Tri Metle? 'Znam neke stvari o Ludu Torbaru, od kojih bi ti se kosa ukovrdžala.' Na ovo je mislila, zar ne? Bila je izveštač s njegovog suđenja. I znala je da je prenosio informacije Smrtožderima. A i Vinki takođe, sećate se?... 'Gospon Torbar je loš čarobnjak.' Čučanj je sigurno bio besan što se ovaj izvukao, pa je o tome verovatno pričao kod kuće. – Da, ali Torbar nije namerno prenosio informacije, zar ne? Hermiona slegnu ramenima. – A Fadž misli da je Madam Maksim napala Čučnja? – reče Ron, okrenuvši se Hariju. – Aha – reče Hari – ali to govori samo zato što je Čučanj nestao blizu bobatonske kočije. – Nikada nismo ni sumnjali na nju, zar ne? – reče Ron polako. – Mada ona definitivno ima džinovske krvi u sebi, a ne želi to da prizna... – Naravno da ne želi – reče Hermiona oštro, podižući pogled. – Vidi samo šta se dogodilo Hagridu kada je Rita saznala za njegovu majku. Vidi Fadža, kako odmah preuranjeno donosi zaključke o njoj samo zbog toga što je delom džin. Kome trebaju takve predrasude? I ja bih verovatno tvrdila da imam krupne kosti kada bih znala da će mi se isto to dogoditi ako budem govorila istinu. Hermiona pogleda na svoj sat. – Nismo uopšte vežbali! – reče ona, delujući preneraženo. – Trebalo je da vežbamo Onesposobljavajući urok! Moraćemo sutra da se bacimo na to! Hajde, Hari, moraš da se naspavaš. Hari i Ron se polako popeše do spavaonice. Dok je navlačio pidžamu, Hari pogleda u Nevilov krevet. Održavši reč koju je dao Dambldoru, nije rekao Ronu i Hermioni za Nevilove roditelje. Dok je skidao naočare, i uvlačio se u krevet s baldahinom, Hari je pokušavao da zamisli kako bi se osećao da su mu roditelji i dalje živi ali da ne mogu da ga prepoznaju. Hari je stalno pridobijao simpatije nepoznatih ljudi zato što je bio siroče, ali dok je slušao Nevila kako hrče, mislio je kako Nevil sve to zaslužuje više od njega. Ležeći u tami, Hari je osećao kako u njemu narastaju bes i mržnja prema ljudima koji su mučili gospodina i gospođu Longbotom... prisetio se dobacivanja gomile dok su dementori odvlačili Čučnjevog sina i njegove prijatelje iz sudnice... razumeo je kako su se osećali... a onda se priseti mlečnobelog lica dečaka koji vrišti, i prenuvši se shvati kako je ovaj umro godinu dana kasnije... Bio je to Voldemor, mislio je Hari, zureći u baldahin na svom krevetu u toj tmini, sve se na kraju svodilo na Voldemora... on je bio taj koji je rasturio sve te porodice, koji im je svima upropastio živote... * * * Trebalo je da Ron i Hermiona spremaju ispite, koje će polagati na dan trećeg podviga, ali oni su sav svoj trud uložili u to da pomognu Hariju da se pripremi. – Ne brini za to – reče Hermiona kratko, kada im je Hari to predočio i rekao da mu ne bi smetalo ukoliko neko vreme sâm vežba. – Makar ćemo dobiti najviše ocene iz Odbrane od Mračnih veština, na času nikako ne bismo mogli da naučimo sve ove uroke. – Ukoliko jednom svi budemo Aurori, ovo nam je dobra vežba za to – reče Ron uzbuđeno, isprobavajući Onesposobljavajući urok na osi koja je zujeći uletela u sobu, i učinivši da osa ostane ukočena u vazduhu. Početkom juna, raspoloženje u zamku ponovo je postajalo napeto i uzbuđenje je raslo. Svi su željno iščekivali treći podvig, koji je trebalo da se odigra nedelju dana pre kraja školske godine. Svakog slobodnog trenutka Hari je vežbao uroke. Osećao je veće samopouzdanje kad je reč o ovom podvigu nego u prethodna dva. Iako će taj podvig nesumnjivo biti opasan i težak, Ćudljivko je u pravu: Hari je dosad već uspevao da prođe pored magijskih prepreka i monstruoznih stvorenja, a sad čak ima i izvesno predznanje, neku šansu da se pripremi za ono što ga čeka. Kad joj je već dosadilo da ih hvata na delu po celoj školi, profesorka Mek Gonagal je dala Hariju dozvolu da koristi praznu učionicu Preobražavanja za vreme ručka. Uskoro je savladao Onesposobljavajući urok, čin koja bi usporila i zaustavila svakog napadača, Rasparčavajuću kletvu, kojom bi mogao da raznese svaki čvrsti predmet koji bi mu preprečio put, i Četvorostranu čin – Hermionino korisno otkriće – koja je mogla da natera njegov štapić da pokazuje ka severu, kako bi mogao da proveri kreće li se pravim smerom unutar lavirinta. Ipak, i dalje je imao problema sa Zaštitnom čini. Trebalo je da ta čin stvori privremeni nevidljivi zid oko njega, koji bi odbijao manje kletve i uroke. Hermiona je ipak uspela da je probije dobro usmerenim Urokom gumenih nogu. Hari se lelujao po sobi čitavih deset minuta, pre nego što je Hermiona uspela da nađe protivurok. – Mada ti i dalje ide vrlo dobro – reče Hermiona ohrabrujuće, gledajući svoj spisak, prekriživši čini koje su dotad već naučili. – Neke od ovih će ti sigurno koristiti. – Dođite da vidite ovo – reče Ron, koji je stajao pored prozora. Zurio je u imanje oko škole. – Šta to Melfoj radi? Hari i Hermiona priđoše da vide. Tu ispod njih, Melfoj, Kreb i Gojl stajali su u senci drveta. Kreb i Gojl su, izgleda, bili na straži: obojica su se zlobno smeškala. Melfoj je držao ruku na ustima i nešto govorio u nju. – Izgleda kao da koristi voki-toki – reče Hari radoznalo. – Nemoguće – reče Hermiona – rekla sam vam, takve stvari ne funkcionišu u blizini Hogvortsa. Hajde, Hari – dodade ona živahno, okrenu se od prozora i krenu ka sredini sobe – probaj ponovo tu Zaštitnu čin. * * * Sirijus je sada slao po jednu sovu dnevno. Kao i Hermiona, i on je hteo da se, više no na išta drugo, usredsrede na to da Hari uspešno prebrodi poslednji podvig. U svakom pismu podsećao je Harija da nije odgovoran nizašta što se zbiva izvan hogvortskih zidina, niti je u Harijevoj moći da na to iole utiče. Ukoliko Voldemor zaista ponovo postaje sve jači, meni je najpreče da obezbedim tvoju sigurnost. Nema šanse da te se on dočepa dok si pod Dambldorovom zaštitom, ali svejedno, nemoj ništa da rizikuješ: koncentriši se na to da bezbedno pro|eš kroz lavirint, a onda ćemo moći da usmerimo našu pažnju na druge stvari. Što se više bližio dvadeset četvrti jun, Hari se sve više živcirao, ali ništa nije bilo ni upola onako strašno kao što je bilo pred prvi i drugi podvig... Prvo, bio je siguran da je ovoga puta učinio sve što je u njegovoj moći da se pripremi za podvig. Drugo, bio je to poslednji deo i, koliko god ga dobro ili loše uradio, turnir će najzad biti gotov, što će predstavljati ogromno olakšanje. * * * Ujutro uoči trećeg podviga, za vreme doručka, za grifindorskim stolom bilo je veoma bučno. Doletele su poštanske sove, a s njima i pismo s najboljim željama od Sirijusa. Bilo je to samo parče pergamenta, presavijeno i s blatnjavim otiskom šape, ali Hariju je i to mnogo značilo. Jedna sova kukuvija dolete i do Hermione, noseći, kao i obično, jutarnji primerak Dnevnog proroka. Ona otvori novine, pogleda naslovnu stranu i, zagrcnuvši se, ispljunu puna usta soka od bundeve po sebi. – Šta je bilo? – rekoše Hari i Ron uglas, zureći u nju. – Ništa – reče Hermiona brzo, pokušavajući da gurne novine izvan njihovog vidokruga, ali ih Ron zgrabi. I on pogleda u naslov, pa reče: – Nemoguće. Ne danas. Ta matora krava. – Šta? – reče Hari. – Opet Rita Skiter? – Ne – reče Ron, i kao i Hermiona, pokuša da skloni novine pod sto. – O meni je, zar ne? – reče Hari. – Ne – reče Ron, potpuno neubedljivim tonom. Ali pre nego što je Hari stigao da zatraži novine, Drako Melfoj se sa sliterinskog stola razdra preko Velike sale. – Hej, Poteru! Poteru! Kako ti je glava? Da li ti je dobro? Jesi li siguran da nam nećeš ovde podivljati? Melfoj je takođe držao primerak Dnevnog proroka. Sliterinci su se smejali za svojim stolom, okrećući se na stolicama da bi videli Harijevu reakciju. – Daj da vidim – reče Hari Ronu. – Daj ovamo. Vrlo nevoljno, Ron mu predade novine. Hari ih okrenu i vide sopstvenu sliku ispod krupnog naslova: HARI POTER 'POREMEĆEN I OPASAN' Dečak koji je pobedio Onoga Koji Se Ne Sme Imenovati mentalno je labilan, a moguće i opasan, piše Rita Skiter, specijalni dopisnik. Nedavno su svetlost dana ugledali uznemirujući dokazi koji svedoče o čudnovatom ponašanju Harija Potera, a koji bacaju senku sumnje na njegovu spremnost da se takmiči na zahtevnom takmičenju kakvo je Tročarobnjački turnir, pa čak i da pohađa nastavu u Hogvortskoj školi. Poter se redovno onesvešćuje po školi, ekskluzivno otkriva Dnevni prorok, i često se žali na bol u predelu ožiljka na njegovom čelu (suvenir od kletve kojom je Znate-Već-Ko pokušao da ga ubije). Prošlog ponedeljka, nasred časa Predskazivanja, vaša verna reporterka Dnevnog proroka prisustvovala je sceni kada je Poter naprasno izleteo sa časa, tvrdeći da ga ožiljak boli toliko jako da ne može da ostane na času. Moguće je, tvrde eksperti u Bolnici svetog Munga za magijske bolesti i povrede, da je Poterov mozak na neki način oštećen posle napada Znate-VećKoga, i da je njegovo insistiranje na bolu u predelu ožiljka zapravo izraz njegove duboko potisnute zbunjenosti. – Možda se čak i pretvara – rekao je jedan specijalista – mogao bi to biti način da privuče pažnju. Dnevni prorok je pak otkrio zabrinjavajuće činjenice o Hariju Poteru, koje je Albus Dambldor, direktor Hogvortsa, pažljivo čuvao od čarobnjačke javnosti. – Poter ume da govori nemuštim jezikom – otkriva Drako Melfoj, učenik četvrte godine na Hogvortsu. – Pre par godina bilo je mnogo napada na učenike, i većina ljudi je mislila da Poter stoji iza njih, pošto su ga videli kako je izgubio strpljenje u Klubu dvoboja i napujdao zmiju na nekog drugog dečaka. Naravno, sve je zataškano. Ali kasnije se, takođe, sprijateljio s vukodlacima i džinovima. Mislimo da bi on uradio bilo šta da stekne makar trunku moći. Nemušti jezik, mogućnost komuniciranja sa zmijama, odavno se smatra jednom od Mračnih veština. Zapravo, najpoznatiji poznavalac nemuštog jezika našeg doba bio je niko drugi do Znate-Već-Ko, lično. Član Lige za zaštitu od Mračnih sila, koji nije želeo da bude imenovan, izjavio je da svakog čarobnjaka koji ume da govori nemuštim jezikom smatra 'vrednim istraživanja': 'Lično, bio bih krajnje sumnjičav prema svakome ko ume da razgovara sa zmijama, pošto se zmije često koriste u najgorim vrstama Mračne magije, i tokom istorije su često povezivane sa zlim čarobnjacima. Takođe, Svako ko pronalazi društvo među takvim opakim stvorenjima kao što su vukodlaci i džinovi verovatno je sklon nasilju.' Albus Dambldor bi obavezno trebalo da razmotri treba li dečaku poput ovoga dozvoliti da se takmiči na Tročarobnjačkom turniru. Neki strahuju da bi Poter mogao da pribegne Mračnim veštinama u očajničkom pokušaju da pobedi na turniru, čiji se treći podvig odigrava večeras. – Malo me je pustila na miru, je li? – reče Hari nehajno, presavijajući novine. Za sliterinskim stolom, Melfoj, Kreb i Gojl su mu se smejali, lupkajući se prstima po glavi, praveći groteskno ludačke izraze i palacajući jezicima kao zmije. – Kako li je samo znala da te je ožiljak boleo na Predskazivanju? – upita Ron. – Nije bilo šanse da se ušunja unutra, nikako nije mogla da čuje... – Prozor je bio otvoren – reče Hari. – Ja sam ga otvorio da se nadišem vazduha. – Bio si na vrhu severnog tornja! – reče Hermiona. – Tvoj glas se nije mogao čuti dole na imanju! – Pa, ti si ta koja bi trebalo da istražuje magijske metode prisluškivanja! – reče Hari. – Ti meni reci kako je to uradila! – Pokušavala sam da saznam! – reče Hermiona. – Ali ja... ali... Čudnovat, snen izraz pređe preko Hermioninog lica. Ona polako podiže ruku i prstima prođe kroz kosu. – Da li ti je dobro? – upita Ron, namrštivši se. – Da – reče Hermiona bez daha. Ponovo prođe prstima kroz kosu, a onda približi ruku svojim ustima, kao da govori u nevidljivi voki-toki. Hari i Ron se pogledaše zbunjeno. – Upravo mi je pala jedna ideja na pamet – reče Hermiona, zureći u prazno. – Mislim da znam... pošto onda niko ne bi mogao da vidi... čak ni Ćudljivko... a ona bi mogla da se popne na sims od prozora... ali nije joj dozvoljeno... definitivno joj nije dozvoljeno... Mislim da je imamo! Samo mi dajte dve sekunde da odem u biblioteku... samo da se uverim! Zatim Hermiona zgrabi torbu i odjuri iz Velike sale. – Ej! – povika Ron za njom. – Imamo ispit iz Istorije magije kroz deset minuta! Bokca mu – reče on, okrećući se ka Hariju – mora da zaista mrzi onu Skiterovu kad rizikuje da propusti početak ispita. Šta ćeš ti raditi na Binsovom času – ponovo ćeš da čitaš? Izuzet sa ispita i testova na kraju godine, pošto je Tročarobnjački šampion, Hari je na svakom ispitnom času do sada sedeo u dnu učionice, tražeći nove čini i magije za treći podvig. – Verovatno – reče Hari Ronu. Ali upravo tada, profesorka Mek Gonagal priđe grifindorskom stolu, i krenu pravo ka njemu. – Poteru, šampioni se skupljaju u sobi pored Sale posle doručka – reče ona. – Ali podvig je tek večeras! – reče Hari, slučajno prosuvši kajganu po svojoj odori, plašeći se da je pogrešno shvatio u koliko sati se podvig održava. – Znam, Poteru – reče ona. – Porodice šampiona pozvane su da posmatraju poslednji podvig, znaš. Ovo je samo prilika da se pozdravite s njima. Ona produži dalje. Hari ostade zabezeknut. – Ne očekuje valjda da se Darslijevi pojave, je li? – upita on Rona tupo. – Pojma nemam – reče Ron. – Hari, bolje da požurim, zakasniću na Binsov ispit. Vidimo se kasnije. Hari dovrši doručak u Velikoj sali koja se praznila. On primeti Fler Delaker kako ustaje od rejvenkloovskog stola i pridružuje se Sedriku, koji prođe preko sale u susednu prostoriju i uđe u nju. Nedugo zatim, tromo se gegajući, pridruži im se Krum. Hari ostade gde je bio. Nije mu se baš išlo u tu prostoriju. On nema porodicu – bar ne porodicu koja bi navratila da vidi kako on rizikuje svoj život. Ali baš kad je ustao, pomislivši kako bi mogao da se popne do biblioteke i još malo se pozabavi obnavljanjem gradiva o činima i urocima, vrata susedne sobe se otvoriše, i Sedrik promoli glavu. – Hari, hajde, čekaju te! Potpuno zbunjen, Hari ustade. Darslijevi nikako nisu mogli biti ovde, zar ne? On pređe preko Sale i otvori vrata susedne odaje. Sedrik i njegovi roditelji bili su odmah kod vrata. Viktor Krum je bio u jednom ćošku i pričao sa svojim tamnokosim roditeljima na brzom i nerazumljivom bugarskom. Od oca je nasledio svoj povijeni nos. Na drugoj strani sobe Fler je ćaskala sa svojom majkom na francuskom. Flerina mlađa sestra, Gabrijela, držala je majku za ruku. Ona mahnu Hariju, koji joj uzvrati pozdrav. Onda vide gospođu Vizli i Bila kako stoje ispred kamina, široko mu se osmehujući. – Iznenađenje! – reče gospođa Vizli uzbuđeno, kad se Hari radosno nasmeši i odšeta do njih. – Mi rešili da dođemo i da te posmatramo, Hari! – Ona se sagnu i poljubi ga u obraz. – Jesi li dobro? – reče Bil, kezeći se Hariju i rukova se s njim. – Čarli je želeo da dođe, ali nije mogao da odvoji slobodnog vremena. Rekao je da si bio neverovatan u borbi protiv šiljorepog. Preko ramena svoje majke, Fler Delaker je, primeti Hari, posmatrala Bila s velikim interesovanjem. Hari je uočio da joj nipošto ne smetaju ni duga kosa, niti minđuše s očnjacima. – To je zbilja lepo od vas – promrmlja Hari gospođi Vizli. – Na trenutak sam pomislio – Darslijevi... – Hmm – reče gospođa Vizli, napućivši usne. Uvek se suzdržavala od kritikovanja Darslijevih pred Harijem, ali uvek bi joj oči blesnule na sâm pomen njihovog imena. – Sjajno je biti ponovo ovde – reče Bil, okrećući se po sobi (Violeta, prijateljica Debele Dame namignu mu iz svog rama). – Nisam bio ovde jedno pet godina. Da li je slika onog ludog viteza još tu? Ser Kadogana? – O, da – reče Hari, koji je ser Kadogana upoznao još prošle godine. – A Debela Dama? – upita Bil. – Ona je bila tu i u moje doba – reče gospođa Vizli. – Jednom me je tako izgrdila, kad sam se vraćala u spavaonicu u četiri ujutru... – Šta si ti radila van svoje spavaonice u četiri ujutru? – upita Bil, gledajući u gospođu Vizli s čuđenjem. Gospođa Vizli se nasmeši, a u očima joj se pojavi čudan sjaj. – Tvoj otac i ja smo išli u noćnu šetnju – reče ona. – Njega je uhvatio Apolion Pringl – on je tada bio domar – tvoj otac još uvek ima ožiljke. – Da li bi nas proveo malo, Hari? – reče Bil. – Da, važi – reče Hari i svi izađoše u Veliku salu. Dok su prolazili pored Amosa Digorija, on se osvrnu. – Tu si, je li? – reče on, odmeravajući Harija uzduž i popreko. – Kladim se da nisi više tako samouveren, sad kad ti se Sedrik približio po broju poena, je li? – Šta? – reče Hari. – Ignoriši ga – reče Sedrik tiho Hariju, mršteći se na svog oca. – Ljut je još od kada je Rita Skiter napisala članak o Tročarobnjačkom turniru – znaš, kada je ispalo da si ti jedini hogvortski šampion. – Nije se mnogo trudio da je ispravi, zar ne? – reče Amos Digori, dovoljno glasno da ga Hari čuje, dok je izlazio kroz vrata s gospođom Vizli i Bilom. – Pa ipak... pokazaćeš mu ti, Sede. Već si ga jednom pobedio, zar ne? – Rita Skiter je ta koja pravi nevolje, Amose! – reče gospođa Vizli ljutito. – Rekla bih da bi ti to morao znati, pošto radiš za Ministarstvo! Gospodin Digori je izgledao kao da će nešto ljutito da izusti, ali ga njegova žena uhvati za ruku te on mirno slegnu ramenima i okrenu se. Hari je proveo prijatno jutro šetajući se preko osunčanog imanja s Bilom i gospođom Vizli, pokazujući im bobatonsku kočiju i durmstranški brod. Gospođu Vizli je zaintrigirala Mlatarajuća vrba, koja je posađena tek pošto je ona završila školu, i nadugo i naširoko se prisećala čuvara imanja pre Hagrida, čoveka po imenu Og. – Kako je Persi? – upita Hari, dok su se šetali oko staklene bašte. – Nije dobro – reče Bil. – Veoma je uznemiren – reče gospođa Vizli, snizivši ton i osvrćući se oko sebe. – Ministarstvo pokušava da prikrije nestanak gospodina Čučnja, ali su Persija priveli na ispitivanje zbog instrukcija koje mu je Čučanj slao. Misle da postoji šansa da ih nije napisao gospodin Čučanj. Persi je pod velikim pritiskom. Nisu mu dopustili da zamenjuje gospodina Čučnja kao peti sudija večeras. Umesto njega, biće to Kornelijus Fadž. Oni se vratiše u zamak na ručak. – Mama, Bile! – reče Ron, zapanjeno, kada se priključio grifindorskom stolu. – Šta vi radite ovde? – Došli smo da gledamo Harija na poslednjem zadatku! – reče gospođa Vizli veselo. – Moram priznati, prijatno je što, za promenu, ne moram ja da kuvam. Kako je bilo na ispitu? – Oh... Dobro – reče Ron. – Nisam mogao da se setim imena svih goblinskih pobunjenika, pa sam nekoliko sâm izmislio. U redu je – reče on, posluživši se kornvolskom paštetom, dok ga je gospođa Vizli strogo posmatrala – ionako se svi zovu nešto kao Bodrod Bradati, ili Urg Uprljani, tako da nije bilo teško. Fred, Džordž i Džini takođe priđoše da sednu pored njih, a Hariju je bilo tako lepo da se osećao kao da je ponovo u Jazbini. Zaboravio je da treba da brine o večerašnjem podvigu, i tek kad je Hermiona došla, na polovini ručka, setio se da je ona imala neku ideju o Riti Skiter. – Hoćeš li nam reći...? Hermiona odmahnu glavom u znak upozorenja, i pogleda u gospođu Vizli. – Zdravo, Hermiona – reče gospođa Vizli, mnogo formalnije nego inače. – Zdravo – reče Hermiona, čiji se smešak rasplinu u susretu s hladnim izrazom lica gospođe Vizli. Hari pogleda u njih dve, a onda reče: – Gospođo Vizli, nije valjda da ste poverovali u ono đubre koje je Rita Skiter napisala u Veštičjem nedeljniku? Pošto Hermiona nije moja devojka. – Oh! – reče gospođa Vizli. – Ne... naravno da nisam! Ali od tog trenutka bila je mnogo ljubaznija prema Hermioni. Hari, Bil i gospođa Vizli proveli su popodne u dugoj šetnji oko zamka, a potom se vratili u Veliku salu na večernju gozbu. Ludo Torbar i Kornelijus Fadž ponovo su se priključili nastavničkom stolu. Torbar je delovao posve veselo, ali Kornelijus Fadž, koji je sedeo pored Madam Maksim, delovao je strogo i ništa nije pričao. Madam Maksim se usredsredila na svoj tanjir, a Hari primeti da su joj oči pomalo crvene. Hagrid je neprekidno gledao preko stola ka njoj. Bilo je više jela nego inače, ali Hari, koji je već postajao prilično nervozan, nije mnogo pojeo. Kad začarana tavanica iznad njih poče da prelazi iz plave u sumračnoljubičastu, Dambldor ustade, a za nastavničkim stolom nasta tajac. – Dame i gospodo, kroz pet minuta zamoliću vas da se uputite ka terenu za kvidič, da prisustvujete trećem i poslednjem podvigu Tročarobnjačkog turnira. Da li bi šampioni bili ljubazni, moliću lepo, da odmah pođu s gospodinom Torbarom do stadiona? Hari ustade. Grifindorci duž celog stola su mu aplaudirali. Vizlijevi i Hermiona mu poželeše sreću, i on izađe iz Velike sale zajedno sa Sedrikom, Fler i Krumom. – Je l' sve u redu, Hari? – upita ga Torbar, dok su silazili niz kamene stepenike na imanje. – Siguran si u sebe? – Dobro sam – reče Hari. Na neki način, to je bila istina. Bio je nervozan ali se, dok su koračali, neprekidno u glavi preslišavao i podsećao svih uroka i čini koje je vežbao, i bilo mu je lakše čim je uvideo da svih može da se seti. Oni izađoše na teren za kvidič, koji je sada bio neprepoznatljiv. Svuda duž ivice terena protezala se živica visoka nekoliko metara. Ispred njih se nalazio procep: ulaz u ogroman lavirint. Prolaz iza njega delovao je mračno i jezivo. Pet minuta kasnije, tribine polako počeše da se pune. Kad stotine učenika nahrupiše ka svojim sedištima, vazduh se ispuni uzbuđenim glasovima i trupkanjem stopala. Nebo je sada bilo tamnoplavo ali vedro, i već su se pojavljivale prve zvezde. Hagrid, profesor Ćudljivko, profesorka Mek Gonagal i profesor Flitvik ušetaše na stadion i priđoše Torbaru i šampionima. Nosili su velike crvene svetleće zvezde na šeširima, svi osim Hagrida, koji je svoju stavio na leđa kaputa od krtičjeg krzna. – Mi ćemo patrolirati oko lavirinta – reče profesorka Mek Gonagal šampionima. – Ukoliko upadnete u nevolju, i želite da vas spasemo, samo pošaljite crvene varnice uvis, i neko od nas će doći da vas pokupi, razumete li? Šampioni klimnuše. – Krenite onda! – reče Torbar veselo patrolirajućoj četvorki. – Srećno, Hari – prošaputa Hagrid i njih četvoro krenuše različitim putevima, kako bi se postavili na različitim stranama lavirinta. Onda Torbar uperi svoj štapić ka svom grlu i promrmlja: – Sonorus – i njegov magijski pojačan glas razleže se tribinama. – Dame i gospodo, treći i finalni podvig Tročarobnjačkog turnira samo što nije počeo! Da vas podsetim kako trenutno izgleda rang lista! Izjednačeni na prvom mestu, svaki sa po osamdeset pet poena... gospoda Sedrik Digori i Hari Poter, obojica s Hogvortske škole! – povici i aplauz nateraše ptice iz Zabranjene šume da odlepršaju u zamračeno nebo. – Na drugom mestu: gospodin Viktor Krum, s Durmstranškog instituta! – ponovo aplauz. – I na trećem mestu – gospođica Fler Delaker, s Bobatonske akademije! Negde na sredini tribina Hari je mogao da razazna gospođu Vizli, Bila, Rona i Hermionu koji su uljudno aplaudirali Fler. On im mahnu, a oni mu uzvratiše, osmehujući mu se. – I tako... na moj signal, Hari i Sedriče! – reče Torbar. – Tri... dva... jedan... On kratko dunu u pištaljku, a Hari i Sedrik pohrliše u lavirint. Visoke živice bacale su crne senke po stazi i, da li zato što su bile visoke i guste, ili zato što su bile začarane, zvuk gomile koja ih je okruživala nestade čim su ušli u lavirint. Hari se osećao maltene kao da je ponovo pod vodom. On izvuče štapić, promrmlja: – Lumos – i začu Sedrika kako to isto čini tik iza njega. Posle dvadesetak metara, put se račvao. Pogledaše se međusobno. – Vidimo se – reče Hari, i krenu levim putem, dok Sedrik krenu desno. Hari je čuo Torbarev pisak po drugi put. Krum je ušao u lavirint. Hari požuri. Put koji je izabrao izgledao je sasvim pust. On skrenu udesno i požuri, držeći štapić visoko iznad glave, pokušavajući da vidi što dalje ispred sebe. Ipak, na vidiku nije bilo ničega. Torbareva pištaljka oglasi se po treći put. Sada su svi šampioni bili u lavirintu. Hari se neprekidno osvrtao. Ponovo mu se javi onaj stari osećaj da ga neko posmatra. Svakog minuta lavirint je postajao sve mračniji, dok se nebo iznad njih skroz zatamnelo. On naiđe na drugo račvanje. – Usmeri me – prošaputa on svome štapiću, držeći ga na dlanu. Štapić se okrenu jedanput, i pokaza na njegovu desnu stranu, ka zidu od živice. Tamo je bio sever, a Hari je znao da mora ići severozapadno kako bi došao do centra lavirinta. Najbolje što je mogao da učini bilo je da krene levim putem, a da skrene desno prvom mogućom prilikom. Put pred njim takođe je bio prazan, i kad dođe do desnog skretanja, i krenu tim pravcem, Hari vide da opet nema nikakvih prepreka na putu. Nije znao zašto, ali zbog tog nedostatka prepreka osećao je nelagodu. Sigurno je dosad već trebalo da naiđe na nešto? Činilo mu se kao da ga lavirint uljuljkuje u lažni osećaj sigurnosti. Onda začu korake iza sebe. On ispruži štapić, spreman da napadne, ali njegov zrak pade na Sedrika, koji je upravo dojurio sa staze zdesna. Sedrik je delovao ozbiljno potresen. Rukav njegove odore se pušio. – Hagridovi zadnjerasprskavajući skruti! – prosikta on. – Ogromni su... jedva sam im pobegao! On zavrte glavom, i nestade s vidika, odjurivši nekom drugom stazom. Željan da se što više udalji od skruta, Hari ponovo požuri. A onda, kad skrenu iza ugla, vide... Ka njemu je nečujno klizio dementor. Četiri metra visok, lica skrivenog ispod kapuljače, ispruženih trulih, krastavih ruku, napredovao je ka njemu, slepo osećajući Harijevo prisustvo. Hari je mogao da čuje njegov hrapav dah. Osetio je kako ga obuzima hladnoća, ali znao je šta mora da uradi... On prizva najsrećniju misao koje je mogao da se seti, potpuno se usredsredivši na pomisao kako će se iskobeljati iz lavirinta i proslavljati s Ronom i Hermionom, podiže štapić i povika: – Ekspekto patronum! Iz Harijevog štapića izlete srebrni jelen i odgalopira ka dementoru, koji ustuknu i saplete se o rub svoje odore... Hari nikad nije video dementora kako se spotiče. – Stani malo! – povika on, krenuvši za svojim srebrnim Patronusom – ti si bauk! Ridikulus! Začu se glasan prasak i biće koje menja oblike eksplodira i nestade u pramenu dima. Srebrni jelen nestade s vidika. Hari je žalio što nije mogao da ostane, dobro bi mu došlo neko društvo... ali nastavi dalje što je brže i tiše mogao, osluškujući pažljivo, ponovo visoko podignutog štapića. Levo... desno... opet levo... dvaput se nađe u ćorsokaku. Ponovo izvede Četvorostranu čin, i otkri da je dotad išao previše istočno. Okrenu se, skrenu nadesno i vide čudnu zlatnu maglu kako lebdi ispred njega. Hari joj pažljivo priđe, upirući svetlećim štapićem u nju. Ličila mu je na neku čaroliju. Pitao se da li bi mogao da je raznese i oslobodi sebi prolaz. – Redukto! – reče on. Čin prolete pravo kroz maglu, ostavivši je nedirnutu. Trebalo je da zna: Rasparčavajuća kletva delovala je na čvrste predmete. Šta bi se dogodilo ako bi prošao kroz maglu? Vredi li rizikovati, ili da požuri nazad? I dalje je oklevao, kada nečiji vrisak probi tišinu. – Fler? – povika Hari. Nasta muk. On krenu da zagleda svuda oko sebe. Šta joj se dogodilo? Njen vrisak je izgleda došao spreda. On duboko udahnu i protrča kroz začaranu izmaglicu. Svet se okrenu naopačke. Hari je visio sa zemlje, nakostrešene kose, dok su mu naočare landarale s nosa, preteći da padnu u nebo bez dna. On ih pribi na vrh nosa i ostade tu da visi, sav prestravljen. Osećao se kao da su mu stopala zalepljena za travu, koja je sada postala tavanica. Ispod njega su se tamna, zvezdama prošarana nebesa gubila u daljini. Osećao je da bi, ako pokuša da pomeri stopala, pao sa zemlje u nebo. – Razmisli – reče sebi, kad mu sva krv jurnu u glavu – razmisli... Ali nijedna od čini koje je vežbao nije bila podesna za borbu protiv iznenadne zamene mesta zemlje i neba. Sme li da se usudi da pomeri nogu? Osećao je kako mu krv bubnja u ušima. Imao je dva izbora – da proba da se pomeri, ili da baci crvene varnice uvis, i da ga spasu i diskvalifikuju iz podviga. On sklopi oči, da ne bi gledao u beskrajni svemir ispod sebe, i odvoji desnu nogu što je jače mogao od travnate tavanice. Istog trenutka svet se ispravi. Hari pade na kolena, dodirujući fantastično čvrstu zemlju. Na trenutak je bio mlitav od šoka. On duboko udahnu, kako bi se pribrao, a potom opet ustade i požuri napred, osvrćući se preko ramena dok je istrčavao iz zlatne izmaglice, koja je nevino svetlucala na mesečini. On napravi pauzu na raskršću dveju staza i osvrnu se naokolo, tražeći bilo kakav znak Flerinog prisustva. Bio je siguran da je ona vrisnula. S čim li se susrela? Da li je dobro? Nije bilo ni traga od crvenih varnica – znači li to da je uspela sama da se izvuče iz nevolje, ili da je u toliko golemoj nevolji da ne može ni da se dokopa svog štapića? Hari skrenu nadesno, s rastućom nelagodom... ali, u isto vreme, nije mogao a da ne pomisli: jedan šampion manje... Pehar je bio negde u blizini, a činilo se da Fler više nije u konkurenciji. Daleko je dogurao, zar ne? Šta ako uspe da pobedi? Nesigurno, i prvi put otkad je postao šampion, on zamisli sebe kako diže Tročarobnjački pehar ispred ostatka škole... Narednih deset minuta nije naleteo ni na šta osim na ćorsokake. Dvaput je pogrešno skrenuo na istom mestu. Najzad je našao novi put i sjurio se njime, mašući osvetljenim štapićem, zbog čega mu je senka svetlucala i izobličavala se po zidovima lavirinta. Onda skrenu iza još jednog ugla, i nađe se licem i lice sa zadnjerasprskavajućim skrutom. Sedrik je bio u pravu – zbilja je bio ogroman. Preko tri metra dugačak, ličio je više no išta na džinovskog škorpiona. Dugačka žaoka beše mu savijena na leđima. Njegov debeli oklop svetlucao je pri svetlosti Harijevog štapića, uperenog u njega. – Ošamuti! Ova čin pogodi skrutov oklop i odbi se. Hari se sagnu u pravi čas, ali oseti miris nagorele dlake. Skrut mu je spalio vrh vlasi na glavi. Zatim skrutov zadnji deo eksplodira i vatra suknu ka njemu. – Impedimenta! – povika Hari. Čin ponovo pogodi skrutov oklop i odbi se. Hari se zatetura nekoliko koraka unazad i pade. – IMPEDIMENTA! Skrut je bio na nekoliko centimetara od njega kada se naglo ukoči – uspeo je da pogodi njegov mesnat, neoklopljen stomak. Dahćući, Hari se otrže od njega i potrča, iz sve snage, u suprotnom pravcu – Onesposobljavajući urok nije bio trajan, te bi skrut svakog trenutka mogao da povrati kontrolu nad sopstvenim udovima. On skrenu levo i opet naiđe na ćorsokak, potom desno, i naiđe na još jedan: nateravši sebe da stane, dok mu je srce bubnjalo, on ponovo izvede Četvorostranu čin, vrati se istim putem kojim je došao i izabra stazu koja će ga voditi na severozapad. Već nekoliko minuta je žurio novim putem, kada na stazi koja je išla paralelno s njegovom začu nešto od čega se na mestu ukoči. – Šta to radiš? – povika Sedrikov glas. – Šta kog vraga misliš da radiš? A onda Hari začu Krumov glas. – Krucio! Vazduh se najednom ispuni Sedrikovim povicima. Užasnut, Hari poče da jurca svojom stazom, pokušavajući da nađe put ka Sedrikovoj stazi. Pošto nije uspeo, ponovo pokuša s Rasparčavajućom kletvom. Nije baš najbolje uspela, ali progorela je malu rupu u živici, koju je Hari probio i proširio nogom, šutirajući granje i stabljike dok se nisu slomili i napravili otvor. Zatim se probi kroz rupu, pocepavši odoru i, pogledavši nadesno, vide Sedrika kako se trza i grči na zemlji, dok je Krum stajao iznad njega. Hari se iskobelja i uperi svoj štapić u Kruma, baš kad je ovaj pogledao u njega. Krum se okrenu i poče da beži. – Ošamuti! – povika Hari. Čin pogodi Kruma u leđa. On se ukoči na mestu, pade napred i ostade da leži, nepomičan, lica zabijenog u travu. Hari odjuri do Sedrika, koji je prestao da se trza, i sada je ležao na zemlji, držeći ruke na licu, boreći se za dah. – Jesi li dobro? – upita Hari pomalo grubo, grabeći Sedrika za ruku. – Aha – dahtao je Sedrik. – Da... ne mogu da poverujem... prišunjao mi se... čuo sam ga, i kada sam se okrenuo, uperio je svoj štapić u mene... Sedrik ustade. I dalje se tresao. On i Hari pogledaše dole u Kruma. – Ne mogu da poverujem... mislio sam da je on momak na mestu – reče Hari, zureći u Kruma. – I ja sam – reče Sedrik. – Da li si malopre čuo Fler kako vrišti? – upita Hari. – Da – reče Sedrik. – Ne misliš valjda da je i nju sredio Krum? – Pojma nemam – reče Hari polako. – Hoćemo li da ga ostavimo ovde? – promrmlja Sedrik. – Ne – reče Hari. – Mislim da bi bilo najbolje da izbacimo crvene varnice u vazduh. Neko će doći da ga pokupi... inače će ga verovatno pojesti skruti. – To je i zaslužio – promrmlja Sedrik, ali ipak podiže štapić i ispali mlaz crvenih varnica u vazduh, koje ostaše da lebde visoko iznad Kruma, obeležavajući mesto gde je ležao. Hari i Sedrik ostadoše na trenutak tu u tami, osvrćući se oko sebe. Potom Sedrik reče: – Pa... mislim da je najbolje da ponovo krenemo... – Šta? – reče Hari. – Oh... da... u pravu si... Bio je to čudan trenutak. On i Sedrik su nakratko bili ujedinjeni protiv Kruma – ali sada im obojici sinu da su i dalje protivnici. Oni produžiše niz mračnu stazu ne progovarajući, a onda Hari skrenu levo, a Sedrik desno. Sedrikovi koraci ubrzo se izgubiše. Hari nastavi napred, primenjujući i dalje Četvorostranu čin, kako bi se osigurao da ide u pravom smeru. Sada je sve zavisilo od njega i Sedrika. Želja da prvi dođe do pehara plamtela je sada u njemu jače no ikad, ali bilo mu je teško da poveruje u ono što je upravo video da Krum radi. Korišćenje jedne od Neoprostivih kletvi na drugom ljudskom biću značilo je doživotnu robiju u Askabanu, to im je Ćudljivko rekao. Nije valjda da Krum želi da osvoji Tročarobnjački pehar, makar i po tu cenu... Hari ubrza. Malo, malo, pa bi naleteo na ćorsokak, ali ga je sve veća tmina uveravala da se približava srcu lavirinta. Onda, dok je brzao dugom, pravom stazom, ponovo vide neki pokret, i zrak svetlosti iz njegovog štapića pade na neverovatno stvorenje, koje je dotad video samo na slici u Monstruoznoj knjizi monstruma. Bila je to sfinga. Imala je telo ogromnog lava, velike šape s kandžama i dugačak žućkast rep sa smeđim čuperkom na vrhu. Njena glava je pak bila glava žene. Kad joj se Hari približi, ona okrenu svoje duge, bademaste oči ka njemu. On podiže štapić, oklevajući. Nije se pritajila na zemlji kao da se sprema da skoči na njega, već je špartala levo-desno stazom, blokirajući mu put. Onda progovori, dubokim, promuklim glasom. – Vrlo si blizu cilja. Najbrži put je preko mene. – Dakle... hoćete li se onda pomeriti, molim vas? – reče Hari, znajući unapred koji je odgovor. – Ne – reče ona, nastavljajući da se šetka. – Ne, ukoliko ne odgovoriš na moju zagonetku. Odgovoriš li iz prvog pokušaja – pustiću te da prođeš. Odgovoriš li pogrešno – napašću te. Ukoliko ne budeš ništa odgovorio – pustiću te da odeš od mene, neozleđen. Harija nešto preseče u stomaku. Hermiona je bila ta koja je briljirala u ovakvim stvarima, ne on. On odmeri svoje šanse. Ukoliko zagonetka bude preteška, moći će da prećuti i ode od nje neozleđen, kao i da potom pronađe drugi put ka središtu. – Važi – reče on. – Mogu li da čujem zagonetku? Sfinga sede na zadnje noge, posred srede staze, i odrecitova: Sedi i razmisli, ne brzaj k'o metak, šta je prvo od prvog, čime počinje početak? Potom mi reci glas koji često kažeš, Dok komplikovanu reč pokušavaš da nađeš? I konačno mi kaži, pošto vreme odmiče, Bez kog slova klupa povećalo postaje? Potom odgovore spoji u jedno rešenje, Pa mi reci, koje ne bi hteo da poljubiš stvorenje? Hari je blenuo u nju. – Mogu li da čujem ponovo... malo sporije? – upita on nesigurno. Ona trepnu, nasmeši se, i ponovi pesmu. – I svi odgovori zajedno daju stvorenje koje ne bih želeo da poljubim? – upita Hari. Ona mu se samo nasmeši svojim zagonetnim osmehom. Hari to shvati kao DA. On napregnu mozak. Bilo je mnogo životinja koje ne bi hteo da poljubi. Prva pomisao bili su mu zadnjerasprskavajući skruti, ali nešto mu je govorilo da to nije pravi odgovor. Moraće da pokuša da odgonetne pitalicu... – Početak početka – ponovi Hari. – Ovaj... pojma nemam... prvo od prvoga... mogu li da čujem sledeći deo pesme, molim? Ona ponovi sledeće stihove. – Glas koji često kažem, dok komplikovanu reč pokušavam da nađem – reče Hari. – Au... to bi bilo... au... čekajte malo... AU! AU je zvuk! Sfinga mu se osmehnu. – Mogu li ponovo da čujem poslednji deo? Ona mu odrecitova poslednja četiri stiha. – Slovo koje klupu pretvara u povećalo – promrmlja Hari, zureći u nju – Da nije možda slovo L? Ne, to nije moj odgovor! Možda – K? Vratiću se na to... sačekajte samo malo... – Au... K... au... k... – reče Hari, šetkajući se i sâm levo-desno. – Stvorenje koje ne bih želeo da poljubim... pauk! Sfinga se još šire nasmeši. Ustade, protegnu svoje prednje noge, a onda se pomeri da ga propusti. – Hvala! – reče Hari i, zapanjen sopstvenom genijalnošću, pojuri napred. Sad već mora da je blizu, sigurno... štapić mu je govorio da je na pravom putu: ako ne naleti na nešto baš užasno, još ima šanse... Put ispred njega ponovo se račvao. – Usmeri me! – prošaputa on svom štapiću ponovo, a ovaj se zavrte i pokaza prema desnom prolazu. On pojuri niz taj prolaz i vide svetlo ispred sebe. Tročarobnjački pehar sijao je na postolju, stotinak metara od njega. Hari poče da trči ka njemu, kad mu put prepreči neka tamna figura. Sedrik će stići prvi. Sedrik je jurio ka peharu što je brže mogao, i Hari je znao da ga nikad neće sustići, Sedrik je bio mnogo viši, imao je mnogo duže noge... Onda Hari spazi nešto ogromno iznad živice s leve strane, kako se kreće duž staze koja se spaja s njegovom. Kretalo se tako brzo da bi Sedrik mogao da naleti pravo na to, a Sedrik, zagledan u pehar, nije ga primećivao... – Sedriče! – povika Hari. – Pazi se sleva! Sedrik se osvrnu taman na vreme da se baci u stranu i izbegne da se sudari s tom ogromnom stvari, ali se, u žurbi, saplete. Hari vide kako je Sedriku štapić izleteo iz ruku, dok je džinovski pauk išao stazom ka njemu. – Ošamuti! – povika Hari ponovo. Čin pogodi paukovo džinovsko, čupavo crno telo, ali Hariju bi verovatno više vredelo da ga je gađao kamenom. Pauk se trgnu, okrenu, i potrča ka Hariju, umesto ka Sedriku. – Ošamuti! Impedimenta! Ošamuti! Ali bilo je uzaludno – pauk je bio ili prevelik, ili previše magičan, te čini nisu delovale drukčije sem da ga naljute – Hari na trenutak vide osam sjajnih crnih očiju, i kao žilet oštre čeljusti, pre nego što se ovaj sjuri na njega. Pauk podiže Harija u vazduh svojim prednjim nogama. Besno se otimajući, Hari pokuša da ga šutne: noga mu udari u njegove čeljusti i sledećeg trenutka on oseti zaslepljujuć bol – mogao je da čuje Sedrika kako takođe viče – Ošamuti! – ali ni njegove čini nisu imale veće dejstvo od Harijevih – Hari podiže štapić dok je pauk opet otvarao čeljusti, i povika: – Ekspeliarmus! Uspelo je – Razoružavajuća čin naterala je pauka da ga ispusti, ali to je značilo da je Hari pao s visine od tri-četiri metra, na svoju već povređenu nogu, koja popusti pod njegovom težinom. Ne zaustavljajući se da razmisli, on nacilja na donji deo paukovog stomaka, kao što je učinio i sa skrutom, i povika: – Ošamuti! – u istom trenutku kad i Sedrik. Dve sjedinjene čini učiniše ono što jedna nije mogla – pauk se prevrnu u stranu, sravnivši obližnju živicu i prekri stazu isprepletanim dlakavim nogama. – Hari! – začu on Sedrika kako viče. – Da li si dobro? Da li je pao na tebe? – Ne – odazva se Hari dahćući. On pogleda u svoju nogu. Žestoko je krvarila. Video je i neku gustu, lepljivu sluz s paukovih čeljusti na svojoj pocepanoj odori. Pokušao je da ustane, ali noga mu se strahovito tresla i nije mogla da izdrži njegovu težinu. On se nasloni na živicu, boreći se da dođe do daha, i pogleda oko sebe. Sedrik je stajao na nekoliko stopa od Tročarobnjačkog pehara, koji se sijao iza njega. – Uzmi ga, onda – prodahta Hari ka Sedriku. – Hajde, uzmi ga. Stigao si. Ali Sedrik se nije pomerao. Samo je stajao tamo, gledajući u Harija. Potom se okrenu da pogleda u Pehar. Hari vide izraz žudnje na njegovom licu obasjanom zlatnom svetlošću. Sedrik ponovo pogleda u Harija, koji se sada pridržavao za živicu kako bi se pridigao. Sedrik duboko udahnu. – Ti ga uzmi. Ti si zaslužio da pobediš. Dosad si mi dvaput spasio život u ovom lavirintu. – Ne ide to tako – reče Hari. Bio je ljut: noga ga je strašno bolela, sav se tresao otkad je pokušao da se otrese pauka, i posle sveg truda koji je uložio, Sedrik je stigao prvi, baš kao što je stigao prvi da pita Čo da ide s njim na bal. – Ko prvi stigne do pehara dobija poene. To si ti. Kažem ti, nikakvu trku neću dobiti s ovakvom nogom. Sedrik pođe još nekoliko koraka prema Ošamućenom pauku, udaljavajući se od pehara, vrteći glavom. – Ne – reče on. – Prestani da budeš plemenit – reče Hari iznervirano. – Samo ga uzmi, a onda možemo da izađemo odavde. Sedrik je posmatrao Harija kako se pridiže, čvrsto se držeći za živicu. – Ti si mi rekao za zmajeve – reče Sedrik. – Ne bih uspeo da prođem prvi podvig da me ti nisi upozorio šta sledi. – I ja sam imao pomoć oko toga – obrecnu se Hari, pokušavajući odorom da obriše svoju krvavu nogu. – Ti si mi pomogao oko jajeta – izravnao si dug. – I meni su pomogli oko jajeta – reče Sedrik. – I dalje ne dugujemo ništa jedan drugom – reče Hari, oprezno pokušavajući da se nasloni na svoju nogu. Ona se naglo zatrese kada Hari stade svom težinom na nju. Uganuo je članak kad ga je pauk ispustio. – Trebalo je da dobiješ više poena na drugom podvigu – reče Sedrik, i dalje tvrdoglavo ostajući pri svome. – Ostao si poslednji kako bi oslobodio sve taoce. Trebalo je da ja to učinim. – Jedini sam ja bio dovoljno glup da onu pesmu shvatim ozbiljno! – reče Hari ogorčeno. – Samo uzmi pehar! – Ne – reče Sedrik. On prekorači preko paukovih umršenih nogu kako bi se pridružio Hariju, koji je zurio u njega. Sedrik je bio ozbiljan. Odricao se časti i slave kakvu haflpafska kuća nije imala vekovima. – Hajde – reče Sedrik. Izgledao je kao da ga ovo košta svakog grama odlučnosti koju je imao, ali lice mu je bilo neumoljivo, ruke prekrštene i delovao je kao da neće promeniti mišljenje. Hari pogleda u pehar iza Sedrika. Na jedan blistavi trenutak, vide sebe kako izlazi iz lavirinta, držeći ga u rukama. Video je sebe kako drži Tročarobnjački pehar u vazduhu, video je Čoino lice kako sija od divljenja, jasnije nego što ga je ikada video u prirodi... a onda slika nestade, i on sebe zateče kako zuri u Sedrikovo osenčeno, tvrdoglavo lice. – Obojica – reče Hari. – Šta? – Uzećemo ga u isto vreme. Svejedno je hogvortska pobeda. Bićemo izjednačeni. Sedrik je zurio u Harija. On otkrsti ruke. – Si... siguran si? – Aha – reče Hari. – Jesam... pomogli smo jedan drugom, zar ne? Obojica smo stigli dovde. Hajdemo i da ga uzmemo zajedno. Na trenutak, Sedrik je delovao kao da ne veruje svojim ušima: a zatim mu se lice razvuče u širok osmeh. – Važi se – reče on. – Dođi ovamo. On ščepa Harija za ruku tik ispod ramena, i pomože mu da otćopa do postolja na kom je stajao pehar. Kad su stigli do njega, obojica ispružiše ruke ka blistavim ručkama pehara. – Na tri, važi? – reče Hari. – Jedan... dva... tri... On i Sedrik zgrabiše ručke. Istog trena, Hari oseti trzaj negde ispod pupka. Noge mu se odlepiše od tla. Nije mogao da ispusti Tročarobnjački pehar: vukao ga je napred, u vihoru vetra i stopljenih boja, zajedno sa Sedrikom.