2.10. Hari Poter i Dvorana tajni - Pomahnitala Bladžerka (2)
– Neko – je – petljao – oko – ove – Bladžerke – progunđa Fred, zamahnuvši iz sve snage palicom na nju, čim je iznova krenula u napad na Harija. – Treba nam tajm-aut – reče Džordž, pokušavajući da dâ znak Drvcetu, i istovremeno zaustavi Bladžerku da ne bi slomila Harijev nos. Drvce je očigledno shvatio poruku. Oglasi se pištaljka Madam Bućkuriš i Hari, Fred i Džordž jurnuše ka tlu, još uvek pokušavajući da izbegnu mahnitu Bladžerku. – Šta se zbiva? – upita Drvce, kad se grifindorski tim zbio na gomilu, praćen ruganjem sliterinaca iz publike. – Razbucali su nas. Frede, Džordže, gde ste bili kad je ona Bladžerka sprečila Anđelinu da poentira? – Bili smo dvadeset stopa iznad nje i sprečavali drugu Bladžerku da ne ubije Harija, Olivere – reče Džordž ljutito. – Neko ju je podesio tako da nipošto ne ostavlja Harija na miru, tokom čitave utakmice nije napala nikog drugog. Mora da su joj sliterinci nešto uradili. – Ali Bladžerke su bile zaključane u kabinetu Madam Bućkuriš od našeg poslednjeg treninga, a tada im ništa nije falilo – reče Drvce zabrinuto. Madam Bućkuriš je išla ka njima. Preko njenog ramena Hari je mogao da vidi sliterinski tim kako im se podsmehuje, pokazujući na njega. – Slušajte – reče Hari, dok se ona sve više približavala – ako vas dvojica budete sve vreme uz mene, uhvatiću Skrivalicu samo ako mi uleti u rukav. Vratite se ostatku tima, i pustite me da se sâm izborim s pomahnitalom Bladžerkom. – Nemoj da si lud – reče Fred. – Razbucaće ti glavu. Drvce je gledao čas u Harija, čas u dvojicu Vizlija. – Olivere, ovo je ludost – reče Alisija Spinet ljutito. – Ne možeš da pustiš Harija da se sâm bori s tim čudom. Hajde da zatražimo istragu... – Ako sada prekinemo, moraćemo da predamo utakmicu! – reče Hari. – Nećemo da izgubimo od Sliterina samo zbog jedne mahnite Bladžerke! Hajde, Olivere, reci im da me ostave na miru! – Za sve si ti kriv – ljutito reče Džordž Drvcetu. – 'Uhvati Skrivalicu ili crkni pokušavajući to da učiniš' – to je nešto najgluplje što si mogao da mu kažeš! Madam Bućkuriš im priđe. – Jeste li spremni da nastavite utakmicu? – upita ona Drvceta. Drvce primeti odlučan izraz na Harijevom licu. – U redu – reče – Frede, Džordže, čuli ste Harija – ostavite ga na miru i pustite ga neka se sâm bori s Bladžerkom. Kiša je sada još jače padala. Na zvižduk Madam Bućkuriš, Hari se iz sve snage odrazi u vazduh, i začu fijukanje koje je odavalo da je Bladžerka tik iza njega. Hari se uspinjao sve više i više. Pravio je petlje, spirale, išao u cik-cak, krivudao, ponirao i uvijao. Pomalo ošamućen, ipak je držao oči širom otvorene. Dok je visio naglavačke, izbegavajući još jedan žustar napad Bladžerke, kiša mu je šarala naočare i curela mu u nozdrve. Mogao je da čuje smeh iz gomile; znao je zasigurno da izgleda vrlo glupo, ali pomanhitala Bladžerka je bila teška i nije mogla da menja pravac tako brzo kao on. On poče da juri oko oboda stadiona, kao da je na vrtešci, škiljeći kroz srebrne zastore kiše ka grifindorskim stativama, gde je Adrijan Pjusi pokušavao da prođe kraj Drvceta... Zviždanje u uvu dade Hariju do znanja da ga je Bladžerka opet za dlaku promašila; on se odmah okrenu i pojuri u suprotnom pravcu. – Vežbaš balet, Poteru? – viknu Melfoj kad Hari bi prinuđen da napravi pomalo glupav zaokret u vazduhu ne bi li izbegao Bladžerku. Hari je bežao, a Bladžerka ga je u stopu pratila: a zatim, s mržnjom okrenuvši pogled ka Melfoju, Hari je spazi – Zlatnu skrivalicu. Lebdela je par pedalja iznad Melfojevog levog uva, a Melfoj je, zauzet ruganjem Hariju, nije primećivao. Jedan mučni trenutak Hari je lebdeo u vazduhu ne usuđujući se da pojuri ka Melfoju, da ovaj ne bi pogledao gore i video Skrivalicu. BAM! Ostao je miran sekundu više nego što je smeo. Bladžerka ga najzad udari, tresnuvši o njegov lakat, i Hari oseti kako mu ruka puca. U magnovenju, ošamućen tupim bolom u ruci, on skliznu u stranu na svojoj pokisloj metli, s jednim kolenom još uvek obavijenim oko nje, dok mu se desna ruka beskorisno klatila kraj boka. Bladžerka pojuri nazad, spremna za drugi napad, ovoga puta ciljajući u njegovo lice. Hari joj se skloni s puta, s jednom jedinom pomisli urezanom u svom otupelom umu: stići do Melfoja. Kroz izmaglicu od kiše i bola, on se obruši na sjajno iskeženo lice, i vide kako se oči na njemu šire od straha: Melfoj je mislio da ga Hari napada. – Šta kog...? – prodahta on, sklanjajući se Hariju s puta. Hari skloni svoju zdravu ruku s metle i silovito ispruži ruku. Osetio je kako mu se prsti sklapaju oko hladne Skrivalice, ali se sada držao na metli samo nogama, i iz gomile ispod njega začu se prodoran urlik kada se ustremio pravo ka zemlji, svojski se trudeći da se ne onesvesti. Uz tup udarac, on pljusnu u blato i otkotrlja se s metle. Ruka mu je visila pod vrlo čudnim uglom. Ophrvan bolom, čuo je, kao iz velike daljine, mnoge usklike i zvižduke. On se usredsredi na Skrivalicu koju je stezao u svojoj zdravoj ruci. – Aha – reče on nerazgovetno – pobedili smo. I onesvesti se. Osvestio se, dok mu je kiša padala po licu, još uvek ležeći na terenu, a neko je bio nadnet nad njim. On spazi odblesak sjajnih zuba. – O ne, ne vi – zastenja. – Ne zna šta govori – reče Lokhart glasno, obraćajući se uplašenoj gomili grifindoraca, koja se tiskala oko njih. – Bez brige, Hari. Upravo se spremam da ti namestim ruku. – Ne! – reče Hari. – Ostaviću je ovako, hvala... Pokušao je da se uspravi u sedeći položaj, ali je bol bio užasan. On začu poznati zvuk škljocanja u blizini. – Neću da me slikaš ovakvog, Koline – reče on glasno. – Lezi dole, Hari – obrati mu se Lokhart, smirujući ga. – To su obične čini koje sam koristio bezbroj puta. – Zašto jednostavno ne bih otišao u bolničko krilo? – upita Hari kroz stisnute zube. – Zaista bi trebalo, profesore – reče blatnjavi Oliver Drvce, koji nije mogao a da se ne isceri, iako mu je Tragač bio povređen. – Sjajno hvatanje, Hari, stvarno spektakularno, tvoje najbolje do sada, rekao bih. Kroz šumu nogu oko sebe, Hari spazi Freda i Džordža Vizlija kako se rvu s pomahnitalom Bladžerkom pokušavajući da je strpaju u kutiju. Još uvek je pružala zaprepašćujuće snažan otpor. – Sklonite se – reče Lokhart, i zavrnu svoje rukave boje žada. – Ne... nemojte... – reče Hari slabašno, ali je Lokhart već vrteo svojim štapićem, i trenutak kasnije uperi ga pravo ka Harijevoj ruci. Hari oseti čudan i neprijatan bol koji je počinjao u ramenu, i širio se skroz dole do vrhova prstiju. Osećao se kao da mu se ruka ispumpala. Nije se usuđivao da pogleda šta se dešava. Zažmurio je i okrenuo glavu dalje od ruke, ali se njegovi najveći strahovi obistiniše kad začu zaprepašćeni povik gomile i Kolina Kriveja kako ludački škljoca. Ruka ga više nije bolela – ali više nije ni približno osećao da uopšte ima ruku. – Ah – reče Lokhart. – Da. Pa, dešava se i to ponekad. Ali najvažnije je da kosti više nisu polomljene. Treba i to imati na umu. Pa, Hari, samo se ti lepo odgegaj do bolničkog krila – ah, gospodine Vizli, gospođice Grejndžer, da li biste ga otpratili? – i Madam Pomfri će moći, ovaj, da te malčice sredi. Kad se Hari uspravio na noge, osetio se čudno nakrivljenim. Duboko udahnuvši, on pogleda niz svoj desni bok. Samo što se nije ponovo onesvestio od onoga što je video. Iz rukava njegove odore virilo je nešto nalik debeloj gumenoj rukavici boje kože. Pokušao je da pomeri prste. Ništa se ne desi. Lokhart nije namestio njegove kosti. On ih je uklonio. * * * Madam Pomfri nije bila nimalo zadovoljna. – Trebalo je da dođeš pravo kod mene! – besnela je, podižući tužni, mlitavi podsetnik na ono što je samo pola sata ranije bilo ruka. – Mogu da zacelim kosti za tili čas – ali da učinim da ponovo izrastu... – Moći ćete, je l' tako? – upita je Hari očajno. – Moći ću, svakako, ali će biti bolno – reče Madam Pomfri smrknuto, bacajući Hariju pidžamu. – Moraćeš da prespavaš ovde... Dok mu je Ron pomagao da obuče pidžamu, Hermiona je čekala iza zavese koja je bila navučena oko Harijevog kreveta. Trebalo im je vremena da uvuku gumastu ruku bez kostiju u rukav. – Kako ćeš sada da odbraniš Lokharta – a, Hermiona? – upita Ron kroz zavesu, dok je provlačio Harijeve mlitave prste kroz otvor rukava. – Da je Hari hteo da mu odstrane kosti, sam bi tražio. – Svako može da pogreši – reče Hermiona – a i ne boli ga više ruka, zar ne, Hari? – Ne – reče Hari – ali ne može ni da radi bilo šta drugo. Kad se bacio na krevet, njegova ruka beskorisno zalandara. Hermiona i Madam Pomfri pojaviše se iza zavese. Madam Pomfri je držala veliku bocu s oznakom „Kostorast“. – Predstoji ti teška noć – reče ona, sipajući mu pun pehar koji se pušio, i dodajući mu ga. – Ponovno izrastanje kostiju teška je rabota. Baš kao što je bilo i uzimanje Kostorasta. Pekao je Harijeva usta i grlo dok je klizio niz njega, terajući ga da se zagrcne i kašlje. Još uvek brbljajući sama za sebe o opasnim sportovima i nesposobnim nastavnicima, Madam Pomfri se povuče, ostavljajući Rona i Hermionu da pomognu Hariju da popije malo vode. – Ipak smo pobedili – reče Ron, a osmeh mu se raširi na licu. – To je bilo stvarno sjajno hvatanje. Da si samo video Melfojevo lice... izgledao je spreman da te ubije! – Mene interesuje kako je tempirao onu Bladžerku – reče Hermiona mrko. – Možemo i to da dodamo spisku pitanja koja ćemo da mu postavimo kad uzmemo višesokovni napitak – reče Hari, uronivši nazad u jastuke. – Nadam se da ima bolji ukus od ovoga... – Ako ima primese sliterinaca u sebi? Mora da se šališ – reče Ron. U tom trenutku, vrata bolničkog krila se širom otvoriše. Prljavi i mokri do gole kože, ostali igrači grifindorskog tima došli su da posete Harija. – Neverovatno letenje, Hari – reče Džordž. – Baš sam video Markusa Flinta kako urla na Melfoja. Navodno, imao je Skrivalicu iznad glave, a nije je primetio. Melfoj nije delovao previše veselo. Doneli su kolače, slatkiše i nekoliko boca soka od bundeve; okupili su se oko Harijevog kreveta, i tek što su započeli s onim što je obećavalo da će biti dobra žurka, kada Madam Pomfri ulete gromovito vičući: – Ovom dečaku je potreban odmor, treba da mu ponovo izrastu trideset i tri kosti! Napolje! NAPOLJE! I Hari ostade sam, bez ičega što bi mu odvuklo pažnju s probadajućih bolova u njegovoj mlitavoj ruci. * * * Satima i satima kasnije, Hari se iznenada probudi u mrklom mraku i ispusti slabašan krik bola: osećao se kao da mu je ruka puna velikog iverja. Na trenutak pomisli da ga je to probudilo. A onda, zadrhtavši užasnuto, shvati da mu neko u mraku briše čelo sunđerom. – Skloni se! – viknu, a onda reče: – Dobi! Iskolačene oči kućnog vilenjaka, veličine teniskih loptica, zurile su u Harija kroz tminu. Jedna suza curila mu je niz dugačak šiljat nos. – Hari Poter se vratio u školu – prošaputa on nesrećno. – Dobi je upozoravao i upozoravao Harija Potera. O, gosn', zašto niste poslušali Dobijevo upozorenje? Zašto se Hari Poter nije vratio kući kada je propustio voz? Hari se pridiže na jastucima u sedeći položaj, i odgurnu Dobijev sunđer. – Šta ti radiš ovde? – reče. – I otkud znaš da smo zakasnili na voz? Dobijeva usna zadrhta, i Harija obuze iznenadna sumnja. – To si bio ti! – reče on polako. – Ti si blokirao pregradu da nas ne bi propustila da prođemo! – Zbilja jesam, gosn' – reče Dobi snažno klimajući glavom, dok su mu uši landarale. – Dobi se sakrio, čekao Harija Potera, i zapečatio prolaz i Dobi je posle morao da ispegla svoje šake... – on pokaza Hariju deset dugačkih, zavijenih prstiju – ...ali Dobija nije bilo briga, gosn', jer je mislio da je Hari Poter siguran, ali Dobi nije ni sanjao da bi Hari Poter mogao da dospe u školu na neki drugi način! Klatio se napred-nazad, vrteći svojom ružnom glavom. – Dobi je bio toliko zgranut kada je čuo da se Hari Poter vratio u Hogvorts, da je pustio da njegovom gospodaru zagori večera! Dobi nikada u životu nije bio tako išiban, gosn'... Hari se sroza nazad među jastuke. – Rona i mene umalo nisu izbacili iz škole zbog tebe – reče on gnevno.