2.10. Hari Poter i Dvorana tajni - Pomahnitala Bladžerka (3)
– Bolje da se čistiš pre nego što mi se kosti vrate, Dobi, da te ne bih zadavio. Dobi se slabašno nasmeši. – Dobi je navikao na pretnje smrću, gosn'. Dobi ih kod kuće dobija po pet puta na dan. On izduva nos o rub prljave jastučnice koju je nosio, delujući tako jadno da Hari oseti kako, i protiv njegove volje, bes u njemu jenjava. – Zašto nosiš tu stvar na sebi, Dobi? – upita on radoznalo. – Ovo, gosn'? – upita Dobi, uhvativši za kraj jastučnicu. – To je oznaka ropstva kućnog vilenjaka, gosn'. Dobi može da bude oslobođen samo ako mu gospodari uruče odeću, gosn'. Porodica pazi da ne doda Dobiju ni čarapu, gosn', jer bi to značilo da je slobodan da napusti njihovu kuću zauvek. Dobi obrisa svoje iskolačene oči i iznenada reče: – Hari Poter mora da ide kući! Dobi je mislio da će njegova Bladžerka biti dovoljna da ga natera... – Tvoja Bladžerka? – reče Hari, ponovo skupljajući bes. – Kako to misliš, tvoja Bladžerka? Ti si naterao onu Bladžerku da proba da me ubije? – Ne da vas ubije, gosn', nipošto da vas ubije! – povika Dobi zgranuto. – Dobi hoće da spase život Harija Potera! Bolje da ga pošalju kući teško povređenog, nego da ostane ovde, gosn'! Dobi je samo hteo da povredi Harija Potera tek toliko da ga pošalju kući! – A, samo toliko? – reče Hari ljutito. – Pretpostavljam da nećeš da mi kažeš zašto hoćeš da me pošalješ kući u delovima? – O, kad bi Hari Poter samo znao! – zaječa Dobi, i još suza pade na njegovu dronjavu jastučnicu. – Kada bi samo znao koliko nam on znači, nama ugnjetavanima, nama robovima, nama talogu čarobnjačkog sveta! Dobi se seća kako je bilo kad je Onaj Koji Se Ne Sme Imenovati bio na vrhuncu moći, gosn'! Prema nama, kućnim vilenjacima, postupalo se kao prema gamadi, gosn'! Naravno, prema Dobiju se i dalje tako ponašaju, gosn' – priznade on, brišući lice jastučnicom. – Ali život se za moju vrstu uglavnom poboljšao otkako ste vi pobedili Onog Koji Se Ne Sme Imenovati. Hari Poter je preživeo, a moć Mračnog Gospodara je uništena, bila je to nova zora, gosn', Hari Poter je zasijao kao svetionik nade za one koji su mislili da crni dani nikad neće proći, gosn'... A sad će se na Hogvortsu desiti užasne stvari, možda se već dešavaju, i Dobi ne sme da pusti Harija Potera da ostane ovde, sad kada se istorija ponavlja, sad kad je Dvorana tajni ponovo otvorena... Dobi se ukoči, užasnut, a onda zgrabi bokal vode s Harijevog noćnog stočića i tresnu se njime o glavu, srušivši se izvan Harijevog vidnog polja. Trenutak kasnije, dopuza nazad na krevet, zrikavog pogleda, mrmljajući: – Nevaljali Dobi, mnogo nevaljali Dobi... – Znači postoji Dvorana tajni? – prošaputa Hari. – A... jesi li ti to rekao da je i ranije bila otvorena? Reci mi, Dobi! Dok se Dobijeva ruka primicala bokalu za vodu on zgrabi vilenjaka za koščati ručni zglob. – Ali ja nisam normalskog porekla... zašto bi Dvorana bila opasna za mene? – O, gosn', ne pitajte više sirotog Dobija – promuca vilenjak, a oči su mu u mraku delovale još krupnije. – Ovde se spremaju Mračna dela, ali Hari Poter ne sme da bude na ovom mestu kad se dogode. Idite kući, Hari Poteru. Idite kući. Hari Poter ne sme da se meša u ovo, gosn', i suviše je opasno... – Ko je to, Dobi? – upita Hari, još uvek čvrsto držeći Dobijev zglob ne bi li ga sprečio da se ponovo udari bokalom za vodu. – Ko ju je otvorio? Ko ju je otvorio prošli put? – Dobi ne može, gosn', Dobi ne može, Dobi ne sme da kaže! – prociča patuljak. – Idite kući, Hari Poteru, idite kući – Nigde ja ne idem – reče Hari žustro. – Moja najbolja drugarica je normalskog porekla, ona će biti prva na redu ako je Dvorana zaista otvorena... – Hari Poter rizikuje sopstveni život zbog svojih prijatelja! – zaječa Dobi u donekle očajničkom uzbuđenju. – Tako plemenito! Tako hrabro! Ali on mora sebe da spasava, mora, Hari Poter ne sme... Dobi se iznenada ukoči u mestu, dok su mu šišmišolike uši podrhtavale. Hari ih je takođe čuo. Koraci su dopirali iz spoljašnjeg hodnika. – Dobi mora da ide! – prodahta vilenjak prestravljeno. Začu se glasan prasak, i Harijeva pesnica iznenada nastavi da stiska samo vazduh. On se sroza nazad u krevet, očiju uprtih u taman dovratak bolničkog krila, dok su se koraci sve više približavali. Sledećeg trenutka u spavaonicu unatraške uđe Dambldor, obučen u dugačak vuneni ogrtač s noćnom kapom. Nosio je jedan kraj nečega što je ličilo na statuu. Trenutak kasnije pojavi se profesorka Mek Gonagal, pridržavajući statuine noge. Zajedno je digoše na jedan od slobodnih kreveta. – Idi po Madam Pomfri – prošaputa Dambldor, a profesorka Mek Gonagal projuri pored Harijevog kreveta i nestade s vidika. Hari je mirno ležao, praveći se da spava. Začu zvuk užurbanih glasova, zatim se profesorka Mek Gonagal ponovo pojavi, a u stopu ju je pratila Madam Pomfri, koja je navlačila džemper preko svoje spavaćice. On začu kratak uzdah iznenađenja. – Šta se desilo? – prošaputa Madam Pomfri Dambldoru, nagnuvši se nad statuu na krevetu. – Još jedan napad – reče Dambldor. – Minerva ga je našla na stepenicama. – Pored njega je bilo grožđe – reče profesorka Mek Gonagal. – Mislimo da je hteo da se ušunja ovde da poseti Potera. Harijev stomak užasnuto poskoči. Polako i oprezno, podiže se za nekoliko centimetara, da osmotri statuu na krevetu. Preko njenog netrepćućeg lica padao je snop mesečine. Bio je to Kolin Krivej. Oči su mu bile raširene, a ispred sebe je ukočenim rukama držao fotoaparat – Skamenjen? – prošaputa Madam Pomfri. – Da – uzvrati profesorka Mek Gonagal. – Ali ne smem ni da pomislim... da Albus nije krenuo dole po toplu čokoladu, ko zna šta je moglo da... Sve troje se zagledaše u Kolina. Onda se Dambldor nagnu napred i iščupa fotoaparat iz Kolinovog krutog stiska. – Misliš da je uspeo da slika svog napadača? – upita profesorka Mek Gonagal živo. Dambldor joj ne odgovori. On na silu otvori poleđinu aparata. – Blagi bože! – reče Madam Pomfri. Mlaz pare prošišta iz aparata. Iako tri kreveta dalje, Hari oseti oštar smrad izgorele plastike. – Istopljeno – reče Madam Pomfri začuđeno – sve se istopilo... – Šta ovo znači, Albuse? – upita profesorka Mek Gonagal zabrinuto. – To znači – odgovori Dambldor – da je Dvorana tajni zaista ponovo otvorena. Madam Pomfri prinese ruku ustima. Profesorka Mek Gonagal je piljila u Dambldora. – Ali, Albuse... zar zaista... ko? – Pitanje ne glasi ko – reče Dambldor, gledajući u Kolina. – Već kako... Po onome što je Hari mogao da vidi na smračenom licu profesorke Mek Gonagal, ni ona nije ništa razumela.
