×

Χρησιμοποιούμε cookies για να βελτιώσουμε τη λειτουργία του LingQ. Επισκέπτοντας τον ιστότοπο, συμφωνείς στην πολιτική για τα cookies.


image

Hari Poter i Dvorana tajni, 2.15. Hari Poter i Dvorana tajni - Aragog (1)

2.15. Hari Poter i Dvorana tajni - Aragog (1)

15. Aragog Po imanju oko zamka prikradalo se leto. Nebo i jezero postali su plavičasti, a po staklenim baštama rascvetali su se cvetovi, veliki kao glavice kupusa. Ali bez Hagrida, koji bi krupnim koracima prelazio preko terena s Fengom za petama, Hariju taj prizor nije izgledao potpun. Zapravo, nije bio nimalo bolji od onog u unutrašnjosti zamka, gde su stvari krenule užasavajuće naopako. Hari i Ron su pokušali da posete Hermionu, ali je bolničko krilo sada bilo zatvoreno za posetioce. – Više ne rizikujemo – rekla im je Madam Pomfri strogo kroz pukotinu u bolničkim vratima. – Ne, izvinite, ali postoje velike šanse da će se napadač vratiti da dokrajči ove jadnike... Čim je Dambldor napustio zamak, strah se proširio kao nikad pre, te se činilo da se sunce, koje je grejalo zidove zamka, zaustavlja na drvenim ramovima prozora, ne dopirući unutra. U školi se gotovo nije moglo videti lice koje nije izgledalo zabrinuto i napeto, a svaki smeh koji bi odzvanjao hodnicima zvučao je oštro i neprirodno, i brzo bi utihnuo. Hari je u sebi stalno ponavljao poslednje Dambldorove reči: „Videćeš da ću ja stvarno napustiti ovu školu tek kada mi ovde više niko ne bude odan. Takođe ćeš shvatiti i da će ovde, na Hogvortsu, moja pomoć uvek biti pružena svima koji je zatraže.“ Ali, kakva je korist od tih reči? Od koga je sada uopšte trebalo da zatraže pomoć, kad su svi bili zbunjeni i uplašeni isto kao i oni? Lakše je bilo razumeti Hagridov nagoveštaj u vezi s paukovima – problem je bio u tome što u zamku, izgleda, više nije ostao nijedan pauk kojeg bi mogli da prate. Hari ih je tražio kud god da pođe, a Ron mu je (prilično nerado) pomagao. Bili su, naravno, sputani činjenicom da im nije bilo dopušteno da sami lutaju naokolo, već su morali da se kreću po zamku u grupama s drugim grifindorcima. Izgledalo je kao da je većini njihovih školskih drugova bilo drago što ih nastavnici gone od časa do časa, kao ovce, ali je Hariju to bilo veoma zamorno. Ipak, izgledalo je da makar jedna osoba iskreno uživa u atmosferi straha i sumnji. Drako Melfoj se šepurio po školi kao da je upravo imenovan za glavešinu dečaka. Hari nije shvatao zašto je toliko zadovoljan dok ga, dve nedelje pošto su Dambldor i Hagrid otišli, na času Napitaka, gde je sedeo odmah iza Melfoja, slučajno nije čuo kako se naslađuje pred Krebom i Gojlom. – Uvek sam mislio da će moj otac biti taj koji će se otarasiti Dambldora – rekao je ne trudeći se ni da stiša glas. – Pričao sam vam kako on misli da je Dambldor najgori direktor kog je ova škola ikada imala. Možda ćemo sada dobiti pristojnog direktora. Nekog ko neće hteti da zatvori Dvoranu tajni. Mek Gonagalova neće dugo biti ovde, ona samo zamenjuje... Snejp prođe pored Harija, ne komentarišući Hermionino prazno mesto i kazan. – Gospodine – reče Melfoj glasno. – Gospodine, zašto se vi ne prijavite za mesto direktora? – De, de, Melfoje – reče Snejp, iako nije mogao da potisne osmeh s tankih usana. – Nadzornici su samo suspendovali profesora Dambldora. Uveren sam da će se on ubrzo vratiti. – Ma da – reče Melfoj, zlobno se kezeći. – Siguran sam da biste imali očev glas, gospodine, ako biste hteli da se prijavite za posao. Ja ću reći ocu da ste najbolji nastavnik ovde, gospodine... Snejp se zlobno smeškao, jezdeći po tamnici, na svu sreću ne primetivši Šejmusa Finigana kako se pretvara da povraća u svoj kazan. – Prilično sam iznenađen što Blatokrvni još nisu spakovali svoje putne torbe – nastavi Melfoj. – Kladim se u pet galeona da će sledeći umreti. Šteta što to nije bila Grejndžerova... Na sreću, u tom trenutku se oglasi zvono. Na poslednje Melfojeve reči Ron je skočio sa svoje stolice, a u žurbi oko pakovanja torbi i knjiga njegov pokušaj da dohvati Melfoja ostade neopažen. – Pustite me na njega – režao je Ron, dok su ga Hari i Din držali za ruke. – Baš me briga, ne treba mi čarobni štapić, ubiću ga golim rukama... – Požurite, moram da vas odvedem na Herbologiju – uzviknu Snejp preko glava u učionici, i oni produžiše na sledeći čas, u vrsti, kao pačija škola. Hari, Ron i Din poslednji izađoše, dok je Ron još uvek pokušavao da se otrgne. Mogli su da ga puste tek kada ih je Snejp ispratio iz zamka, a oni krenuli preko povrtnjaka ka staklenim baštama. Na času Herbologije bilo je mnogo mirnije no inače, jer ih je nedostajalo dvoje od ukupnog broja, Džastin i Hermiona. Profesorka Mladica ih je sve uposlila da potkresuju abisinijske skupi-smokve. Hari je otišao da baci pregršt uvenulih stabljika na đubrište, i našao se licem u lice s Ernijem Makmilanom. Erni duboko udahnu i reče, veoma učtivo: – Hoću samo da kažem, Hari, da mi je žao što sam ikada sumnjao na tebe. Znam da nikada ne bi napao Hermionu Grejndžer, i izvinjavam se zbog svega što sam rekao. Sada smo svi u istom čabru i, ovaj... On mu pruži svoju punačku ruku, i Hari se rukova s njim. Erni i njegova drugarica Hana priđoše da rade na istoj smežuranoj smokvi na kojoj su radili i Hari i Ron. – Taj lik, Drako Melfoj – reče Erni, otkidajući mrtve grančice – deluje veoma zadovoljan zbog svega ovog što se dešava, je l' da? Znate, ja mislim da bi on mogao da bude Sliterinov naslednik. – Ta ti je pametna – reče Ron, koji izgleda nije oprostio Erniju tako lako kao Hari. – Da li i ti misliš da je Melfoj, Hari? – upita Erni. – Ne – reče Hari tako odlučno da se Erni i Hana zapiljiše u njega. Trenutak kasnije Hari primeti nešto što ga je naterelo da udari Rona po ruci makazama za potkresivanje. – Joj! Šta ti je... Hari je pokazivao na tlo, nekoliko stopa od njih. Nekoliko velikih paukova jurilo je preko zemlje. – O, da – reče Ron, bezuspešno pokušavajući da izgleda zadovoljno. – Ali ne možemo sada da ih pratimo... Erni i Hana su znatiželjno slušali. Hari je posmatrao paukove kako beže. – Izgleda da su se zaputili ka Zabranjenoj šumi... Ron se zbog toga još više snuždio. Na kraju časa, profesorka Mladica ih otprati na čas Odbrane od Mračnih veština. Hari i Ron su kaskali za ostalima, kako bi mogli da razgovaraju a da ih niko ne čuje. – Moraćemo ponovo da upotrebimo Nevidljivi ogrtač – reče Hari Ronu. – Možemo da povedemo Fenga s nama. On je navikao da ide u šumu s Hagridom, pa može da bude od pomoći. – Aha – reče Ron, nervozno uvrćući svoj čarobni štapić u rukama. – Ovaj... zar tamo nema... zar ne bi trebalo da ima vukodlaka u šumi? – dodade, dok su zauzimali svoja uobičajena mesta u dnu Lokhartove učionice. Odlučivši da ne odgovori na to pitanje, Hari reče: – Ima tamo i dobrih stvari. Kentauri su u redu, kao i jednorozi. Ron nikada ranije nije bio u Zabranjenoj šumi. Hari je jednom ušao u nju, i nadao se da to više neće morati da uradi. Lokhart banu u učionicu i ceo razred se zapilji u njega. Svi drugi nastavnici u školi izgledali su smrknutije nego inače, ali je Lokhart bio izuzetno živahan. – Hajde, de – viknu on, prosto zračeći – čemu sva ta tužna lica? Deca razmeniše ogorčene poglede, ali mu niko ne odgovori. – Zar vi, deco, niste shvatili – reče Lokhart, govoreći polako kao da su svi oni malčice maloumni – opasnost je prošla! Krivac je odveden. – Ko kaže? – upita Din Tomas glasno. – Dragi moj mladiću, ministar magije ne bi odveo Hagrida da nije bio sto posto siguran da je kriv – reče Lokhart tonom nekog ko objašnjava da su jedan i jedan dva. – O, da, i te kako bi ga odveo – reče Ron, čak glasnije od Dina. – Laskam sebi da znam malčice više o Hagridovom hapšenju od vas, gospodine Vizli – reče Lokhart samozadovoljno. Ron krenu da mu odgovori da ne misli tako, ali se zaustavi u pola rečenice jer ga Hari jako šutnu ispod stola. – Mi nismo bili tamo, sećaš se? – promrmlja Hari. Ali Lokhartova odvratna veselost, njegovi nagoveštaji da je oduvek mislio da Hagrid ništa ne valja, njegova uverenost da je sada svemu kraj, toliko su nervirali Harija da je žarko želeo da baci Lutanje sa zlodusima pravo u Lokhartovo glupo lice. Umesto toga se zadovoljio da na knjizi nažvrlja poruku Ronu: „Hajdemo večeras“. Ron pročita poruku, proguta knedlu i pogleda iskosa prazno mesto na kome je obično sedela Hermiona. Taj prizor je, izgleda, učvrstio njegovu rešenost, i on klimnu glavom. * * * Grifindorski dnevni boravak je tih dana uvek bio prepun, jer od šest sati pa nadalje grifindorci nisu imali gde drugde da idu. Takođe su imali i mnogo tema za razgovor, a rezultat toga je bio da se dnevni boravak često nije praznio do posle ponoći. Hari je odmah posle večere otišao da izvadi Nevidljivi ogrtač iz svog kovčega i proveo je celo veče sedeći na njemu, čekajući da se soba raščisti. Fred i Džordž su izazvali Harija i Rona na nekoliko partija praskavih puckavaca, a Džini je sedela i gledala ih, utonula neobično tiho u stolicu u kojoj je obično sedela Hermiona. Hari i Ron su sve vreme namerno gubili, pokušavajući da završe igru što brže mogu, no uprkos tome bilo je dobrano posle ponoći kada su Fred, Džordž i Džini najzad otišli na spavanje. Hari i Ron su sačekali udaljeni zvuk zatvaranja vrata dve spavaonice pre nego što su zgrabili Nevidljivi ogrtač, prebacili ga preko sebe i popeli se kroz rupu iza portreta. Bilo je to još jedno teško putešestvije kroz zamak, u kome su izbegavali nastavnike. Naposletku su stigli do Ulazne dvorane, povukli rezu na ogromnim hrastovim vratima, provukli se kroz njih, pazeći da ova ne zaškripe, i izašli u školsko dvorište osvetljeno mesečinom. – Naravno – reče Ron naglo, dok su krupnim koracima gazili preko crne trave – može se desiti da stignemo u šumu a da ne nađemo nijednog pauka kojeg bismo mogli da pratimo. Možda ti paukovi i nisu išli tamo. Znam da je izgledalo kao da se kreću u tom pravcu, ali... Njegov glas utihnu, pun nade. Stigli su do Hagridove kuće, koja je izgledala tužno i žalosno sa svojim praznim prozorima. Kada je Hari gurnuo vrata, Feng istrča, izbezumljen od radosti što ih vidi. Plašeći se da ne probudi sve u zamku svojim dubokim, prodornim lavežom, hitro su ga nahranili karamelama iz konzerve na kaminu, od kojih mu se zubi slepiše. Hari ostavi Nevidljivi ogrtač na Hagridovom stolu. Neće im biti potreban u mrklom mraku šume. – Hajde, Feng, idemo u šetnju – reče Hari, tapšući ga po nozi, i Feng veselo iskoči iz kuće za njima, dojuri do ivice šume i podiže nogu uz veliko drvo javora. Hari izvadi svoj štapić, promrmlja: – Lumos – i na vrhu štapića pojavi se maleno svetlo, tek toliko da im osvetli stazu, da mogu da traže paukove. – Dobra ideja – reče Ron. – I ja bih upalio moj, ali znaš i sam... on bi verovatno eksplodirao ili nešto slično... Hari potapša Rona po ramenu, pokazujući na travu. Pred svetlošću čarobnog štapića, dva usamljena pauka bežala su u senku drveća. – Dobro – uzdahnu Ron, kao da se pomirio s tim da ih čeka najgore – spreman sam. Hajdemo. I tako uđoše u šumu, s Fengom koji je trčkao oko njih, njušeći korenje i lišće drveća. Uz pomoć svetlosti s Harijevog štapića, pratili su pauke koji su se kretali po stazi. Hodali su oko dvadeset minuta, ne govoreći, načuljivši uši oprezno, ne bi li čuli još neke zvuke osim lomljenja grančica i šuškanja lišća. A onda, kada drveće postade gušće nego ikad, tako da više nisu videli zvezde iznad sebe, i kada je samo Harijev štapić ostao usamljeno da sija u moru tame, videše kako njihovi pauci vodiči napuštaju stazu. Hari se zaustavi, pokušavajući da vidi kuda pauci idu, ali je izvan njegovog malog kruga svetla bio mrkli mrak. Nikada ranije nije bio ovako duboko u Šumi. Živo se sećao kako ga je Hagrid savetovao, kada je prošli put bio ovde, da ne skreće sa staze u šumi. Ali sada je Hagrid miljama udaljen, verovatno čami u ćeliji u Askabanu, ali mu je, takođe, rekao da prati paukove.

2.15. Hari Poter i Dvorana tajni - Aragog (1) 2.15. Harry Potter and the Chamber of Secrets - Aragog (1)

15\\. Aragog Po imanju oko zamka prikradalo se leto. Aragog Summer was creeping up on the estate around the castle. Nebo i jezero postali su plavičasti, a po staklenim baštama rascvetali su se cvetovi, veliki kao glavice kupusa. Ali bez Hagrida, koji bi krupnim koracima prelazio preko terena s Fengom za petama, Hariju taj prizor nije izgledao potpun. Zapravo, nije bio nimalo bolji od onog u unutrašnjosti zamka, gde su stvari krenule užasavajuće naopako. In fact, it wasn't any better than the one inside the castle, where things went horribly wrong. Hari i Ron su pokušali da posete Hermionu, ali je bolničko krilo sada bilo zatvoreno za posetioce. – Više ne rizikujemo – rekla im je Madam Pomfri strogo kroz pukotinu u bolničkim vratima. "We're not taking any more chances," Madam Pomfrey told them sternly through the crack in the hospital door. – Ne, izvinite, ali postoje velike šanse da će se napadač vratiti da dokrajči ove jadnike... Čim je Dambldor napustio zamak, strah se proširio kao nikad pre, te se činilo da se sunce, koje je grejalo zidove zamka, zaustavlja na drvenim ramovima prozora, ne dopirući unutra. - No, I'm sorry, but there's a good chance that the attacker will come back to finish these poor people off... As soon as Dumbledore left the castle, fear spread like never before, and the sun that warmed the castle walls seemed to stop on the wooden window frames, not reaching inside. U školi se gotovo nije moglo videti lice koje nije izgledalo zabrinuto i napeto, a svaki smeh koji bi odzvanjao hodnicima zvučao je oštro i neprirodno, i brzo bi utihnuo. Hari je u sebi stalno ponavljao poslednje Dambldorove reči: „Videćeš da ću ja stvarno napustiti ovu školu tek kada mi ovde više niko ne bude odan. Takođe ćeš shvatiti i da će ovde, na Hogvortsu, moja pomoć uvek biti pružena svima koji je zatraže.“ Ali, kakva je korist od tih reči? Od koga je sada uopšte trebalo da zatraže pomoć, kad su svi bili zbunjeni i uplašeni isto kao i oni? Lakše je bilo razumeti Hagridov nagoveštaj u vezi s paukovima – problem je bio u tome što u zamku, izgleda, više nije ostao nijedan pauk kojeg bi mogli da prate. Hari ih je tražio kud god da pođe, a Ron mu je (prilično nerado) pomagao. Harry was looking for them everywhere he went, and Ron was (rather reluctantly) helping him. Bili su, naravno, sputani činjenicom da im nije bilo dopušteno da sami lutaju naokolo, već su morali da se kreću po zamku u grupama s drugim grifindorcima. Izgledalo je kao da je većini njihovih školskih drugova bilo drago što ih nastavnici gone od časa do časa, kao ovce, ali je Hariju to bilo veoma zamorno. Ipak, izgledalo je da makar jedna osoba iskreno uživa u atmosferi straha i sumnji. Drako Melfoj se šepurio po školi kao da je upravo imenovan za glavešinu dečaka. Hari nije shvatao zašto je toliko zadovoljan dok ga, dve nedelje pošto su Dambldor i Hagrid otišli, na času Napitaka, gde je sedeo odmah iza Melfoja, slučajno nije čuo kako se naslađuje pred Krebom i Gojlom. Harry didn't understand why he was so pleased until, two weeks after Dumbledore and Hagrid left, in Potions class, where he was sitting right behind Malfoy, he overheard him enjoying himself in front of Crabbe and Goyle. – Uvek sam mislio da će moj otac biti taj koji će se otarasiti Dambldora – rekao je ne trudeći se ni da stiša glas. - I always thought that my father would be the one to get rid of Dumbledore - he said without even trying to lower his voice. – Pričao sam vam kako on misli da je Dambldor najgori direktor kog je ova škola ikada imala. Možda ćemo sada dobiti pristojnog direktora. Nekog ko neće hteti da zatvori Dvoranu tajni. Mek Gonagalova neće dugo biti ovde, ona samo zamenjuje... Snejp prođe pored Harija, ne komentarišući Hermionino prazno mesto i kazan. – Gospodine – reče Melfoj glasno. – Gospodine, zašto se vi ne prijavite za mesto direktora? – De, de, Melfoje – reče Snejp, iako nije mogao da potisne osmeh s tankih usana. – Nadzornici su samo suspendovali profesora Dambldora. Uveren sam da će se on ubrzo vratiti. – Ma da – reče Melfoj, zlobno se kezeći. – Siguran sam da biste imali očev glas, gospodine, ako biste hteli da se prijavite za posao. Ja ću reći ocu da ste najbolji nastavnik ovde, gospodine... Snejp se zlobno smeškao, jezdeći po tamnici, na svu sreću ne primetivši Šejmusa Finigana kako se pretvara da povraća u svoj kazan. I'll tell father you're the best teacher here, sir…” Snape smiled wickedly, riding around the dungeon, thankfully not noticing Seamus Finnigan pretending to vomit into his cauldron. – Prilično sam iznenađen što Blatokrvni još nisu spakovali svoje putne torbe – nastavi Melfoj. – Kladim se u pet galeona da će sledeći umreti. Šteta što to nije bila Grejndžerova... Na sreću, u tom trenutku se oglasi zvono. Too bad it wasn't Granger's... Fortunately, the bell rang at that moment. Na poslednje Melfojeve reči Ron je skočio sa svoje stolice, a u žurbi oko pakovanja torbi i knjiga njegov pokušaj da dohvati Melfoja ostade neopažen. At Malfoy's last words, Ron jumped from his chair, and in the rush to pack his bags and books, his attempt to reach Malfoy went unnoticed. – Pustite me na njega – režao je Ron, dok su ga Hari i Din držali za ruke. – Baš me briga, ne treba mi čarobni štapić, ubiću ga golim rukama... – Požurite, moram da vas odvedem na Herbologiju – uzviknu Snejp preko glava u učionici, i oni produžiše na sledeći čas, u vrsti, kao pačija škola. - I don't care, I don't need a magic wand, I'll kill him with my bare hands... - Hurry up, I have to take you to Herbology - Snape shouted over the heads of the classroom, and they continued to the next class, in a row, like a school of ducks. Hari, Ron i Din poslednji izađoše, dok je Ron još uvek pokušavao da se otrgne. Mogli su da ga puste tek kada ih je Snejp ispratio iz zamka, a oni krenuli preko povrtnjaka ka staklenim baštama. They were only able to let him go when Snape escorted them out of the castle and they headed across the vegetable garden towards the greenhouses. Na času Herbologije bilo je mnogo mirnije no inače, jer ih je nedostajalo dvoje od ukupnog broja, Džastin i Hermiona. Herbology class was much quieter than usual, as they were missing two of the total, Justin and Hermione. Profesorka Mladica ih je sve uposlila da potkresuju abisinijske skupi-smokve. Professor Mladica employed them all to carve Abyssinian figs. Hari je otišao da baci pregršt uvenulih stabljika na đubrište, i našao se licem u lice s Ernijem Makmilanom. Erni duboko udahnu i reče, veoma učtivo: – Hoću samo da kažem, Hari, da mi je žao što sam ikada sumnjao na tebe. Ernie took a deep breath and said, very politely, “I just want to say, Harry, that I'm sorry I ever doubted you. Znam da nikada ne bi napao Hermionu Grejndžer, i izvinjavam se zbog svega što sam rekao. Sada smo svi u istom čabru i, ovaj... On mu pruži svoju punačku ruku, i Hari se rukova s njim. We're all in the same room now and, er… He held out his chubby hand, and Harry shook his hand. Erni i njegova drugarica Hana priđoše da rade na istoj smežuranoj smokvi na kojoj su radili i Hari i Ron. – Taj lik, Drako Melfoj – reče Erni, otkidajući mrtve grančice – deluje veoma zadovoljan zbog svega ovog što se dešava, je l' da? Znate, ja mislim da bi on mogao da bude Sliterinov naslednik. – Ta ti je pametna – reče Ron, koji izgleda nije oprostio Erniju tako lako kao Hari. – Da li i ti misliš da je Melfoj, Hari? – upita Erni. – Ne – reče Hari tako odlučno da se Erni i Hana zapiljiše u njega. Trenutak kasnije Hari primeti nešto što ga je naterelo da udari Rona po ruci makazama za potkresivanje. A moment later Harry noticed something that made him want to hit Ron on the arm with the trimming scissors. – Joj! Šta ti je... Hari je pokazivao na tlo, nekoliko stopa od njih. Nekoliko velikih paukova jurilo je preko zemlje. – O, da – reče Ron, bezuspešno pokušavajući da izgleda zadovoljno. "Oh, yes," said Ron, trying unsuccessfully to look pleased. – Ali ne možemo sada da ih pratimo... Erni i Hana su znatiželjno slušali. – But we can't follow them now... Ernie and Hannah listened curiously. Hari je posmatrao paukove kako beže. – Izgleda da su se zaputili ka Zabranjenoj šumi... Ron se zbog toga još više snuždio. Na kraju časa, profesorka Mladica ih otprati na čas Odbrane od Mračnih veština. Hari i Ron su kaskali za ostalima, kako bi mogli da razgovaraju a da ih niko ne čuje. Harry and Ron trotted after the others, so they could talk without being overheard. – Moraćemo ponovo da upotrebimo Nevidljivi ogrtač – reče Hari Ronu. – Možemo da povedemo Fenga s nama. On je navikao da ide u šumu s Hagridom, pa može da bude od pomoći. – Aha – reče Ron, nervozno uvrćući svoj čarobni štapić u rukama. "Yeah," said Ron, twirling his wand nervously in his hands. – Ovaj... zar tamo nema... zar ne bi trebalo da ima vukodlaka u šumi? - Er... aren't there... aren't there supposed to be werewolves in the forest? – dodade, dok su zauzimali svoja uobičajena mesta u dnu Lokhartove učionice. – he added, as they took their usual seats at the bottom of Lockhart's classroom. Odlučivši da ne odgovori na to pitanje, Hari reče: – Ima tamo i dobrih stvari. Deciding not to answer that question, Harry said, “There's some good stuff there. Kentauri su u redu, kao i jednorozi. Ron nikada ranije nije bio u Zabranjenoj šumi. Hari je jednom ušao u nju, i nadao se da to više neće morati da uradi. Lokhart banu u učionicu i ceo razred se zapilji u njega. Lockhart walks into the classroom and the whole class stares at him. Svi drugi nastavnici u školi izgledali su smrknutije nego inače, ali je Lokhart bio izuzetno živahan. All the other teachers in the school looked more gloomy than usual, but Lockhart was extremely lively. – Hajde, de – viknu on, prosto zračeći – čemu sva ta tužna lica? Deca razmeniše ogorčene poglede, ali mu niko ne odgovori. – Zar vi, deco, niste shvatili – reče Lokhart, govoreći polako kao da su svi oni malčice maloumni – opasnost je prošla! - Didn't you, children, understand - said Lockhart, speaking slowly as if they were all a little dim-witted - the danger has passed! Krivac je odveden. – Ko kaže? – upita Din Tomas glasno. – Dragi moj mladiću, ministar magije ne bi odveo Hagrida da nije bio sto posto siguran da je kriv – reče Lokhart tonom nekog ko objašnjava da su jedan i jedan dva. – O, da, i te kako bi ga odveo – reče Ron, čak glasnije od Dina. "Oh, yes, and how you would take him," said Ron, even louder than Dean. – Laskam sebi da znam malčice više o Hagridovom hapšenju od vas, gospodine Vizli – reče Lokhart samozadovoljno. "I flatter myself that I know a little more about Hagrid's arrest than you do, Mr. Weasley," Lockhart said smugly. Ron krenu da mu odgovori da ne misli tako, ali se zaustavi u pola rečenice jer ga Hari jako šutnu ispod stola. – Mi nismo bili tamo, sećaš se? - We weren't there, remember? – promrmlja Hari. Ali Lokhartova odvratna veselost, njegovi nagoveštaji da je oduvek mislio da Hagrid ništa ne valja, njegova uverenost da je sada svemu kraj, toliko su nervirali Harija da je žarko želeo da baci Lutanje sa zlodusima pravo u Lokhartovo glupo lice. Umesto toga se zadovoljio da na knjizi nažvrlja poruku Ronu: „Hajdemo večeras“. Ron pročita poruku, proguta knedlu i pogleda iskosa prazno mesto na kome je obično sedela Hermiona. Taj prizor je, izgleda, učvrstio njegovu rešenost, i on klimnu glavom. * * * Grifindorski dnevni boravak je tih dana uvek bio prepun, jer od šest sati pa nadalje grifindorci nisu imali gde drugde da idu. Takođe su imali i mnogo tema za razgovor, a rezultat toga je bio da se dnevni boravak često nije praznio do posle ponoći. They also had many topics to talk about, and the result was that the living room often didn't empty until after midnight. Hari je odmah posle večere otišao da izvadi Nevidljivi ogrtač iz svog kovčega i proveo je celo veče sedeći na njemu, čekajući da se soba raščisti. Fred i Džordž su izazvali Harija i Rona na nekoliko partija praskavih puckavaca, a Džini je sedela i gledala ih, utonula neobično tiho u stolicu u kojoj je obično sedela Hermiona. Fred and George challenged Harry and Ron to a few games of crackling popsicles, and Ginny sat watching them, sinking unusually quietly into the chair where Hermione usually sat. Hari i Ron su sve vreme namerno gubili, pokušavajući da završe igru što brže mogu, no uprkos tome bilo je dobrano posle ponoći kada su Fred, Džordž i Džini najzad otišli na spavanje. Hari i Ron su sačekali udaljeni zvuk zatvaranja vrata dve spavaonice pre nego što su zgrabili Nevidljivi ogrtač, prebacili ga preko sebe i popeli se kroz rupu iza portreta. Harry and Ron waited for the distant sound of the two bedroom doors closing before grabbing the Invisibility Cloak, draping it over themselves and climbing through the hole behind the portrait. Bilo je to još jedno teško putešestvije kroz zamak, u kome su izbegavali nastavnike. It was another difficult journey through the castle, avoiding the teachers. Naposletku su stigli do Ulazne dvorane, povukli rezu na ogromnim hrastovim vratima, provukli se kroz njih, pazeći da ova ne zaškripe, i izašli u školsko dvorište osvetljeno mesečinom. At last they reached the Entrance Hall, pulled the latch on the huge oak door, slipped through it, careful not to make it creak, and stepped out into the moonlit schoolyard. – Naravno – reče Ron naglo, dok su krupnim koracima gazili preko crne trave – može se desiti da stignemo u šumu a da ne nađemo nijednog pauka kojeg bismo mogli da pratimo. "Of course," said Ron abruptly, as they strode across the black grass, "we may end up in the woods without finding any spiders to follow." Možda ti paukovi i nisu išli tamo. Maybe those spiders didn't go there. Znam da je izgledalo kao da se kreću u tom pravcu, ali... Njegov glas utihnu, pun nade. Stigli su do Hagridove kuće, koja je izgledala tužno i žalosno sa svojim praznim prozorima. Kada je Hari gurnuo vrata, Feng istrča, izbezumljen od radosti što ih vidi. Plašeći se da ne probudi sve u zamku svojim dubokim, prodornim lavežom, hitro su ga nahranili karamelama iz konzerve na kaminu, od kojih mu se zubi slepiše. Afraid that he would wake up everyone in the castle with his deep, penetrating bark, they quickly fed him caramels from a tin on the fireplace, which made his teeth stick together. Hari ostavi Nevidljivi ogrtač na Hagridovom stolu. Neće im biti potreban u mrklom mraku šume. They won't need him in the pitch black of the forest. – Hajde, Feng, idemo u šetnju – reče Hari, tapšući ga po nozi, i Feng veselo iskoči iz kuće za njima, dojuri do ivice šume i podiže nogu uz veliko drvo javora. "Come on, Feng, let's go for a walk," said Harry, patting him on the leg, and Feng cheerfully jumped out of the house after them, dashing to the edge of the forest and putting his leg up against a large maple tree. Hari izvadi svoj štapić, promrmlja: – Lumos – i na vrhu štapića pojavi se maleno svetlo, tek toliko da im osvetli stazu, da mogu da traže paukove. – Dobra ideja – reče Ron. – I ja bih upalio moj, ali znaš i sam... on bi verovatno eksplodirao ili nešto slično... Hari potapša Rona po ramenu, pokazujući na travu. Pred svetlošću čarobnog štapića, dva usamljena pauka bežala su u senku drveća. Before the light of the magic wand, two lonely spiders fled into the shade of the trees. – Dobro – uzdahnu Ron, kao da se pomirio s tim da ih čeka najgore – spreman sam. - Good - sighed Ron, as if resigned to the fact that the worst awaits them - I'm ready. Hajdemo. I tako uđoše u šumu, s Fengom koji je trčkao oko njih, njušeći korenje i lišće drveća. Uz pomoć svetlosti s Harijevog štapića, pratili su pauke koji su se kretali po stazi. Hodali su oko dvadeset minuta, ne govoreći, načuljivši uši oprezno, ne bi li čuli još neke zvuke osim lomljenja grančica i šuškanja lišća. A onda, kada drveće postade gušće nego ikad, tako da više nisu videli zvezde iznad sebe, i kada je samo Harijev štapić ostao usamljeno da sija u moru tame, videše kako njihovi pauci vodiči napuštaju stazu. Hari se zaustavi, pokušavajući da vidi kuda pauci idu, ali je izvan njegovog malog kruga svetla bio mrkli mrak. Nikada ranije nije bio ovako duboko u Šumi. Živo se sećao kako ga je Hagrid savetovao, kada je prošli put bio ovde, da ne skreće sa staze u šumi. He vividly remembered how Hagrid had advised him, the last time he had been here, not to stray from the path in the forest. Ali sada je Hagrid miljama udaljen, verovatno čami u ćeliji u Askabanu, ali mu je, takođe, rekao da prati paukove.