2.15. Hari Poter i Dvorana tajni - Aragog (2)
Nešto mokro dotače Harijevu ruku, i on odskoči unazad, nagazivši Ronovu nogu, ali to je bila samo Fengova njuška. – Šta misliš? – upita Hari Rona, čije je oči jedva mogao da razabere, po odsjaju svetlosti štapića u njima. – Kad smo već došli dovde... – odgovori Ron. Oni nastaviše da prate jurišajuće senke paukova između drveća. Sada nisu mogli da idu previše brzo; na putu ispred njih bilo je dosta korenja drveća i mnoštvo panjeva, jedva vidljivih u tami. Hari je mogao da oseti Fengov vruć dah na svojoj ruci. Morali su više puta da zastanu da bi Hari mogao da čučne i potraži paukove pri svetlosti svog čarobnog štapića. Hodali su, kako im se činilo, još najmanje pola sata, a odore su im zapinjale za niske grane i trnje. Posle nekog vremena primetiše da se tlo naginje nizbrdo, iako je drveće bilo gusto kao i uvek. Feng iznenada gromko, ječeći zalaja, a Hari i Ron samo što ne iskočiše iz kože zbog toga. – Šta je? – reče Ron glasno, osvrćući se po potpunoj tmini, snažno stegnuvši Harija za lakat. – Tamo se nešto kreće – prodahta Hari tiho. – Slušaj... Zvuči kao nešto krupno. Oslušnuše. Malo dalje, s njihove desne strane, nešto veliko je lomilo grane, probijajući se kroz drveće. – O ne – reče Ron. – O ne, o ne, o... – Umukni – reče Hari izbezumljeno. – Čuće te. – Čuće mene? – reče Ron neprirodno visokim glasom. – Već je čulo Fenga! Činilo im se kao da im tmina pritiska očne jabučice dok su prestrašeno stajali i čekali. Začu se čudan kotrljajuć zvuk, a potom zavlada tišina. – Šta misliš, šta radi? – upita Hari. – Verovatno se sprema da nas zaskoči – uzvrati Ron. Čekali su, dršćući, jedva se usuđujući da se pomere. – Misliš da je otišlo? – prošaputa Hari. – Pojma nemam... A onda, s njihove desne strane, neočekivano blesnu svetlost, tako sjajna u tami, da su obojica morali da podignu šake ka licu ne bi li zaklonili oči. Feng zakevta i pokuša da pobegne, ali se upetlja u zapleteno trnje, i poče još glasnije da kevće. – Hari! – povika Ron, glasom punim olakšanja. – Hari, to su naša kola! – Šta? – Hajde! Hari nespretno krenu za Ronom prema svetlosti, spotičući se i posrćući. Trenutak kasnije izađoše na čistinu. Kola gospodina Vizlija su stajala, prazna, upaljenih farova, usred proplanka okruženog gustim drvećem i krošnjama natkriljenim poput krova. Dok je Ron išao ka njima, razjapljenih usta, ona polako krenuše ka njemu, kao neki veliki, tirkizni pas koji pozdravlja svog gazdu. – Bila su ovde sve vreme! – reče Ron ushićeno, obilazeći oko kola. – Pogledaj ih. Šuma ih je pretvorila u divlja... Blatobrani kola behu izgrebani i ukaljani blatom. Očigledno su sve vreme sama lutala šumom. Feng nije bio previše oduševljen njima; držao se blizu Harija, koji je mogao da oseti kako ovaj drhti. Pošto je konačno došao do daha, Hari vrati svoj štapić nazad u odoru. – A mi smo mislili da će da nas napadnu! – reče Ron, naslanjajući se na kola i tapšući ih. – Pitao sam se gde su otišla! Hari čučnu na osvetljeno tlo, tražeći još kojeg pauka, ali su oni svi odavno pobegli od bleska farova. – Izgubili smo trag – reče on. – Hajde, idemo da ih nađemo. Ron nije ništa govorio. Nije se ni pomerao. Pogled mu je bio prikovan za jednu tačku, oko deset stopa iznad zemljišta šume, tik iza Harija. Lice mu je prebledelo od užasa. Hari nije imao vremena ni da se okrene. Začuše se glasni škljocavi zvuci, i on odjednom oseti da ga nešto dugačko i dlakavo steže oko struka, i podiže sa zemlje, tako da je visio glavom nadole. Opirući se, preplašen, začu još škljocanja, vide da su i Ronove noge napustile tlo, i začu Fenga kako cvili i zavija – već sledećeg trenutka bio je uvučen među mračno drveće. Viseći naglavačke, Hari vide da to što ga drži maršira na šest neizmerno dugačkih dlakavih nogu, dok su ga prednje dve čvrsto držale tik ispod sjajnih crnih vilica. Iza sebe je mogao da čuje još jedno stvorenje koje je, bez sumnje, nosilo Rona. Kretali su se ka samom srcu šume. Hari je mogao da čuje Fenga, kako se bori da se oslobodi trećeg čudovišta, glasno cvileći, ali on nije mogao da viče čak i da je hteo. Činilo mu se da je ostavio svoj glas na proplanku, pored kola. Nije znao koliko je dugo bio u čeljustima stvorenja. Znao je samo da se tama iznenada podigla dovoljno da vidi kako zemlja posuta lišćem sada vrvi od paukova. Iskrivivši vrat u stranu, shvatio je da su stigli na ivicu ogromne doline, doline s koje je raščišćeno drveće, tako da su zvezde jasno obasjavale najstrašniji prizor koji je Hari ikada video. Paukovi. Ne mali paukovi, poput onih koji su gmizali po lišću ispod njih. Ovo su bili paukovi veličine konja, osmooki, osmonogi, crni, dlakavi, ogromni. Krupni primerak koji je nosio Harija zaputi se niz strmu liticu ka zasvođenoj paučini u obliku kupole u samom centru doline, dok su ga njegova sabraća opkoljavala sa svih strana, uzbuđeno škljocajući svojim vilicama nalik kleštima čim ugledaše šta im donose. Kad ga pauk ispusti, Hari se stropošta četvoronoške na zemlju. Ron i Feng tresnuše pored njega. Feng više nije zavijao, već se tiho sklupčao u mestu. Ron je izgledao baš onako kako se Hari osećao. Usta su mu široko zjapila kao u kakvom nemom vrisku, a oči su mu bile razrogačene. Hari odjednom shvati da pauk koji ga je ispustio nešto govori. Bilo je teško reći šta, jer je škljocao vilicom posle svake reči koju bi izustio. – Aragog! – pozva on. – Aragog! A iz središta maglovite zasvođene paučine pojavi se pauk veličine omanjeg slona, krećući se veoma polako. Na njegovom crnom trupu i nogama bilo je sedih tragova, a svako oko na njegovoj ružnoj glavi s kleštima bilo je mlečnobelo. Bio je slep. – Šta je? – upita on, brzo škljocajući vilicom. – Ljudi – škljocnu pauk koji je uhvatio Harija. – Je li Hagrid? – upita Aragog približavajući se, a njegovih osam mlečnih očiju besciljno je lutalo. – Stranci – škljocnu pauk koji je doneo Rona. – Ubijte ih – škljocnu Aragog ljutito. – Spavao sam... – Mi smo Hagridovi prijatelji – povika Hari. Činilo mu se da mu je srce napustilo grudi i da sada lupa u grlu. Škljoc, škljoc, škljoc, čula su se klešta paukova širom doline. Aragog zastade. – Hagrid nikada ranije nije slao ljude u našu dolinu – reče on polako. – Hagrid je u nevolji – reče Hari, ubrzano dišući. – Zato smo i došli. – U nevolji? – reče drevni pauk, i Hariju se učini da je čuo zabrinutost između škljocanja kleštima. – Ali zašto je poslao vas? Hari pomisli da ustane na noge, ali se predomisli. Mislio je da ga noge ne bi držale. Stoga je pričao sa zemlje, što je mirnije mogao. – Tamo u školi, misle da je Hagrid pustio... ovaj... ovaj... nešto na učenike. Odveli su ga u Askaban. Aragog besno škljocnu kleštima, i svuda duž doline začu se identičan odjek škljocanja mnoštva paukova; zvučalo je nalik aplauzu, sem što Hariju obično ne bi pripalo muka od straha kad bi začuo aplauz. – Ali to je bilo pre mnogo godina – reče Aragog ljutito. – Pre mnogo, mnogo godina. Dobro se sećam. Zbog toga su ga i naterali da napusti školu. Verovali su da sam ja čudovište koje vreba u onome što oni zovu Dvoranom tajni. Mislili su da je Hagrid otvorio tu Dvoranu i oslobodio me. – A ti... ti nisi došao iz Dvorane tajni? – upita Hari koji je mogao da oseti hladan znoj na svom čelu. – Ja! – reče Aragog, škljocajući ljutito. – Ja nisam ni rođen u zamku. Potičem iz daleke zemlje. Neki putnik-namernik me je dao Hagridu dok sam još bio jaje. Hagrid je tada bio dečak, ali je brinuo o meni, krio me je u ostavi zamka i hranio ostacima jela sa stola. Hagrid je moj dobar prijatelj, i dobar čovek. Kada su me otkrili, i okrivili za smrt devojčice, on me je zaštitio. Od tada živim ovde u šumi, gde me Hagrid još uvek posećuje. Čak mi je našao i ženu, Mosag, a gledajte samo kako je naša porodica narasla, sve zahvaljujući Hagridovoj dobroti... Hari prizva ono malo hrabrosti što mu je ostalo. – Znači ti nikada... nikada nikoga nisi napao? – Nikada – graknu stari pauk. – Istina je da je to u mojoj prirodi, ali iz poštovanja prema Hagridu nikada nisam povredio ljudsko biće. Telo devojčice koja je ubijena pronađeno je u kupatilu. Ja nikada nisam video nijedan deo zamka osim ostave u kojoj sam odrastao. Naša vrsta voli mrak i tišinu... – Nego... Znaš li šta je to moglo da ubije tu devojčicu? – upita Hari. – Jer, šta god bilo, sada se vratilo i ponovo napada ljude... Njegove reči zagluši glasan šum škljocanja i šuštanja mnoštva dugačkih nogu koje su se gnevno micale, a velika crna obličja pomerala su se svuda oko njega. – Stvor koji živi u zamku – reče Aragog – jeste drevno biće koga se mi pauci bojimo više od svega. Dobro se sećam kako sam molio Hagrida da me pusti čim sam osetio kako se ta zver kreće po školi. – Šta je to? – upita ga Hari brzo. Ponovo se začu glasno škljocanje i šuškanje. Činilo se da im se pauci približavaju. – Mi ne pričamo o njemu! – reče Aragog žustro. – Ne izgovaramo njegovo ime! Nisam čak ni Hagridu rekao ime tog strašnog stvorenja, iako me je pitao, mnogo puta. Hari nije hteo da navaljuje, bar ne u društvu paukova koji se približavaju sa svih strana. Aragog je, izgleda, bio umoran od pričanja. Povlačio se polako u svoju zasvođenu mrežu, ali su njegovi pauci i dalje polako prilazili Hariju i Ronu. – Dobro, onda, sada ćemo da pođemo – očajno reče Hari Aragogu, osluškujući šuškanje lišća iza sebe. – Da pođete? – reče Aragog polako. – Ne bih rekao... – Ali... ali... – Moji sinovi i kćeri ne napadaju Hagrida, jer sam im ja tako naredio. Ali ne mogu da im uskratim sveže meso, pogotovo kad samo dobrovoljno doluta u našu sredinu. Zbogom, Hagridov prijatelju. Hari se osvrnu oko sebe. Na stopu iznad njega dizao se čvrst zid paukova koji škljocaju, a na njihovim ružnim crnim glavama caklilo se bezbroj očiju... Čim je posegnuo za štapićem Hari shvati da to neće vredeti, bilo ih je previše, ali dok je pokušavao da ustane, spreman da umre boreći se, začu se glasan otegnut zvuk, i celu dolinu zablesnu jarko svetlo. Kola gospodina Vizlija tutnjala su niz strminu, upaljenih farova, trubeći sirenom, obarajući paukove sa strane. Nekoliko ih je bilo oboreno na leđa, a njihove nepregledne noge koprcale su se u vazduhu. Kola se uz škripu kočnica zaustaviše ispred Harija i Rona, naglo otvorivši vrata. – Uzmi Fenga! – povika Hari, skačući na prednje sedište. Ron zgrabi lovačkog psa oko stomaka i ubaci ga na zadnje sedište kola, gde ovaj ponovo poče da kevće. Vrata se zalupiše. Ron uopšte nije dotakao pedalu za gas, ali kolima to nije ni bilo potrebno. Motor zagrme, i oni krenuše, udarivši još nekoliko paukova. Pojuriše uz strminu, izašavši iz doline, i uskoro su se probijali kroz šumu; grane su šibale po prozorima dok su kola vrlo pametno sama nalazila put kroz najšire prolaze, prateći stazu koju su očigledno poznavala. Hari postrance pogleda u Rona. Njegova usta su još uvek bila razjapljena u nemom vrisku, ali mu oči više nisu bile razrogačene. – Jesi li dobro? Ron je zurio pravo pred sebe, ne mogavši da progovori. Probijali su se kroz žbunje, dok je Feng glasno zavijao na zadnjem sedištu, a kad su se provlačili pored velikog hrasta Hari vide kako se bočni retrovizor lomi. Posle deset bučnih, truckavih minuta, drveće se proredilo i Hari je ponovo mogao da vidi deliće neba. Kola se zaustaviše tako naglo da su umalo proleteli kroz vetrobran. Stigli su do ivice šume. Feng se baci na prozor, očajnički pokušavajući da izađe napolje, i čim mu je Hari otvorio vrata pojurio je kroz drveće do Hagridove kolibe, podvijenog repa. I Hari je izašao, a posle otprilike jednog minuta Ronu se izgleda vratila snaga u nogama i rukama, te i on pođe za njim, još uvek ukočenog vrata, zureći u prazno. Hari zahvalno potapša kola, koja krenuše u rikverc nazad u šumu, i nestadoše s vidika. Hari se vratio u Hagridovu kolibu da uzme Nevidljivi ogrtač. Feng je drhtao ispod ćebeta u svojoj korpi. Kada je Hari ponovo izašao napolje, našao je Rona kako grčevito povraća u aleji s bundevama.
