4.3. Hari Poter i Vatreni pehar - Poziv (2)
Hari — TATA JE DOBIO KARTE — Irska protiv Bugarske, ponedeljak uveče. Mama je pisala Normalcima s molbom da te puste da dođeš. Možda su već dobili pismo, ne znam koliko je brza normalska pošta. Rekoh, da ti ovu poruku pošaljem po Prasetu, za svaki slučaj.
Hari je buljio u reč „Prase“, a zatim pogleda ka sićušnoj sovi koja je sad obletala oko lustera uz tavanicu. Nikada nije video nešto što manje liči na prase. Možda nije dobro pročitao Ronov rukopis. Vrati se pismu.
Dolazimo po tebe, svidelo se to Normalcima ili ne, Ne smeš da propustiš Svetsko prvenstvo, samo mama i tata misle da je bolje da se pretvaramo da im kao tražimo dozvolu. Ako kažu DA, pošalji Prase nazad hitno sa svojim odgovorom, i mi ćemo doći po tebe u nedelju u pet po podne. Ako kažu NE, pošalji Prase nazad hitno, i mi ćemo svejedno doći po tebe u nedelju u pet po podne. Hermiona dolazi danas popodne. Persi je počeo da radi — u Odseku za međunarodnu magijsku saradnju. Ne spominji ništa u vezi sa inostranstvom dok si ovde, inače će te udaviti dosadnom pričom o tome. Vidimo se uskoro, Ron
– Smiri se – reče Hari, dok je mala sova preletala iznad njegove glave, ludački cvrkućući od, Hari je pretpostavljao, ponosa što je pismo dostavila pravoj osobi. – Dođi ovamo, treba da odneseš moj odgovor! Sova doleprša na vrh Hedviginog kaveza. Hedviga je hladno pogleda, kao da je čika da joj priđe bliže. Hari zgrabi svoje orlovsko pero još jedanput, dohvati novo parče pergamenta, i napisa:
Rone, sve je u redu, Normalci kažu da mogu da dođem. Vidimo se sutra u pet. Jedva čekam. Hari.
Presavio je nekoliko puta ovu poruku, dok se nije sasvim smanjila, i na jedvite jade je svezao za nogu majušne sove, dok je ptičica cupkala u mestu od uzbuđenja. Čim je poruka bila bezbedno svezana, sova je opet odletela. Prozujala je kroz prozor i nestala iz vidokruga. Hari se okrenu Hedvigi: – Da li si za jedno dugo putovanje? – upita je. Hedviga dostojanstveno zahukta. – Možeš li da mi učiniš uslugu i odneseš ovo Sirijusu? – reče, uzimajući svoje pismo. – Pričekaj, hteo bih da ga najpre završim. On odvi pergament i žurno dodade post skriptum.
Ako želiš da me kontaktiraš, biću kod mog prijatelja Rona do kraja leta. Njegov tata nam je nabavio karte za Svetsko prvenstvo u kvidiču!
Kada je završio, vezao je pismo za Hedviginu nogu. Ona se držala neobično kruto, kao da je rešena da pokaže kako prava poštanska sova treba da se ponaša. – Biću kod Rona kad se vratiš, u redu?– reče joj Hari. Ona mu štipnu prst u znak naklonosti, a zatim, uz mek i fijukav zvuk, raširi svoja ogromna krila i odjezdi kroz otvoren prozor. Hari ju je gledao kako nestaje s vidika, a zatim se podvuče ispod kreveta, odglavi odvaljenu podnu dasku, i izvuče veliko parče rođendanske torte. Sedeo je na podu i jeo je, naslađujući se srećom koja ga je obuzimala. Imao je tortu, a Dadli ništa osim grejpfruta, bio je vedar letnji dan, već sutra odlazi iz Šimširove ulice, ožiljak je prestao da ga boli i ide da gleda Svetsko prvenstvo u kvidiču. U takvom trenutku bilo mu je teško da brine zbog bilo čega – pa čak i zbog samog Lorda Voldemora.