Budjenje javnih institucija: Filip Vuksa at TEDxNoviSad
Transkript: Aleksandar Korom Lektor: Ivana Korom
Dobar dan svima.
Moram da počnem sa nekim pitanjima:
Da li volite kada vam ujutru,
kada idete na primer, na posao, u školu ili na fakultet
i kada vam zakasni javni prevoz?
Kada po vas dođe potpuno prljav i neispravan autobus?
Kada vam se desi ili nekom od vaših prijatelja,
da upadnete u šaht, na sred ulice, koji nema poklopac?
Ili na primer, [da] se izgubite u nekoj ulici
zato što u celom kvartu ne radi javna rasveta?
Ja to apsolutno ne volim i borac sam zaista protiv toga.
Celu svoju akciju počeo sam sa samo 15 godina,
sasvim slučajno, samo zato što sam bio zaljubljenik u biciklizam.
Svakog dana sam vozio bicikl po Beogradu, na biciklističkoj stazi
od Dorćola do Ade Ciganlije.
To je više bio autoput. Ne možemo [to] nazvati biciklističkom stazom.
Nije bilo ni obeležja da se radi o stazi;
kola su stalno prelazila stazu, parkirala se na nju,
bile su tu brojne rupe, javna rasveta nije radila,
divlji kučići su napadali bicikliste i to je zaista bilo sve,
samo ne uživanje, to je bila jako velika nebezbednost.
Evo kako je ta staza nekada izgledala
kada sam počinjao da podnosim te prijave.
To je zaista bila katastrofa.
Međutim, ono što je možda još veća katastrofa
je [to] što je tu stazu koristilo dnevno jako puno biciklista
i svi su govorili kako to smeta, kako to ne valja,
ali niko ništa nije uradio po tom pitanju.
Sa samo 15 godina odlučio sam da malo istražim
ko bi za to mogao da bude nadležan, da pokrenemo institucije...
i uputio sam svoju prvu prijavu.
Ona se odnosila, bazično, samo na postavljanje znaka:
"[Ovo] je biciklistička staza."
Naravno, tu je krenula već klasična srpska stvar:
"Nismo mi nadležni!", onda ni drugi nisu bili nadležni,
ni treći, a četvrti su rekli: "Nismo mi ali nije ni niko drugi."
Ipak, upornost se mnogo isplati.
Tokom tri godine, koliko sam se bavio akcijom biciklističke staze,
uspeo sam da dovedem [do toga] da je ona prošle godine kompletno rekonstruisana,
pet kilometara je potpuno asfaltirano i sređeno
i evo kako to danas, na primer, izgleda.
To uopšte nije bila laka stvar
niti to mogu da pripišem samo sebi.
Sa preko 150 prijava raznim inspekcijama, direkcijama i sekretarijatima,
stalnim, da tako nazovem, dosađivanjem njima,
morali su nešto da urade. Pritisak je ključ!
Evo, takođe, imamo još neke primere kako je to izgledalo
i kako sad izgleda.
Međutim, najgore je što se građani nisu angažovali da to zaista bude tako.
Građani su dosta apatični, pre svega jer se boje tog birokratskog sistema:
"Pa nije on nadležan", "[Što] ja uopšte da se bakćem s tim",
"Šta će to meni, voziću bicikl i ćutaću"...
Nećemo!
Evo, na primer, popravljeno je preko 60 bandera javne rasvete.
Evo ih sve ispravne, na ovoj slici možemo da ih vidimo.
Takođe, ovo je nekada predstavljalo biciklističku stazu,
a taj deo danas izgleda ovako.
Ne preterano bolje ali makar imamo deo za sebe.
Međutim, akcija se brzo širila.
Nije značilo da se pomirim sa apatijom ljudi oko sebe
iako je reakcija društva bila otprilike: "Ne znam šta ćeš time uspeti ali
dobro, nije ništa loše to što radiš."
Svi su bili skeptični, međutim, akcija je imala velike rezultate.
Vremenom je bilo ljudi koji su hteli da se priključe, [ali i onih koji nisu]
međutim, pritisak je ostao ključ!
Svaki početak je težak, tu je bilo:
"Eno ga onaj mali, došao je da nam dosađuje za stazu" i slično,
međutim, evo je sada ta staza sređena.
Sa preko tri godine akcijanja oko te staze, dakle podneto je preko 150 prijava,
popravljeno je preko pet kilometara, dakle detaljno je rekonstruisana staza
i popravljeno je preko 60 svetiljki, kao i još brojne neke sitnije stvari usput.
To je samo dokaz koliko pojedinac može da utiče na svoje okruženje.
Svi mi možemo ali često nećemo, iz nekog razloga.
Akcija se nastavila i u širem gradskom jezgru.
Ovo što vidite je, na primer, neki trotoar ili bi makar trebalo da bude trotoar
koji je kasnije sređen.
Ali ne zato što su se nadležni sami setili već zato što su bili zasuti prijavama
i ovo je, na primer, samo jedna od gomile stvari,
od 1500 prijava koje danas imam podnetih sa samo 20 godina, što je...
(Aplauz)
... što je prosto samo dokaz koliko pojedinac može da utiče.
Jer te nadležne institucije nisu tu same radi sebe
i kao što je bilo u prethodnom govoru reči, one su se odaljile od nas
i to je ključna stvar.
One su tu zbog nas, zbog naših problema
ali koliko smo možda i mi sami krivi što smo pustili da [one] odu od nas
i na primer, što je ona staza bila u onakvom stanju?
I mi snosimo deo krivice, mi smo ih pustili da to urade.
Dakle, akcija se nastavila širom grada
kada sam video da neki rezultati mogu da se postignu
tako da je popravljeno jako puno svetiljki u samom gradu.
Asfaltirano je dosta ulica gde su postojali problemi trotoara i slično.
Međutim, poseban akcenat sam bacio na javni prevoz.
Javni prevoz je neka osnovna vrsta kretanja kroz Beograd,
koristi ga preko milion ljudi dnevno ali možda ne na odgovarajući način.
Evo, na primer, kako izgleda čistoća jednog prosečnog beogradskog autobusa
i kako izgleda posle gomile prijava.
To nije nešto što smemo da dozvolimo da se dešava ali dešava se.
Građani su [veoma] apatični ali to, opet, nije opravdanje
da stvari prosto ostanu na ovom nivou na kakvom jesu.
Sa preko 600 prijava rešio sam neke probleme javnog prevoza u Beogradu.
Leta 2010. godine, bio je letnji raspust,
seo sam i obišao svih 145 linija javnog prevoza u Beogradu u oba smera...
(Aplauz)
... ali to uopšte nije bilo slučajno.
Ja sam, ustvari, krenuo u kontrolu stajališta. Stajalište? Šta je to?
To je neko mesto gde treba da nađemo osnovnu informaciju
koji nam autobus tu staje, kada nam staje i gde on ide.
To je neki zakonski minimum
koji, naravno, grad Beograd, u ovom slučaju, nije ispoštovao.
Ni mnogi drugi gradovi, nažalost, to ne poštuju, a to nije nešto što košta.
Ali su vitalne informacije.
Prešavši 145 linija javnog prevoza, u oba smera, prekontrolisao sam
preko 2600 stajališta, kao i celokupan vozni park GSP-a i ostalih prevoznika,
podneo brojne prijave, međutim, šta im je bio najveći problem tada
je obeleženost noćnih linija.
Vi nigde niste mogli da nađete informaciju
gde staje taj autobus, na kom stajalištu i slično...
i u velikom elaboratu, koji sam podneo posle inspekciji,
šta je potrebno popraviti jer [tu su] bile potrebne intervencije
na preko 1500 stajališta, završilo se na tome
da je popravljeno, [odnosno], zamazano stotinak stajališta
tu i tamo, ali ništa bitnije.
Godinu ipo dana sam čekao, čekao i čekao,
ništa se nije dešavalo i odlučio sam da sam krenem u rešavanje, na primer,
jednostavnog problema kao što je obeležavanje noćnih linija.
Uzeo sam svoje pare i to nije bila velika suma,
radi se o osam hiljada dinara, koje gradska uprava tvrdi da nema
već zadnje tri godine. (Smeh)
[Odštampao sam] te nalepnice; merdevine [u] ruke
i krenuo od stajališta do stajališta, evo kako je to izgledalo, eto ih nalepnice...
i od stajališta do stajališta, sa merdevinama, sam krenuo da lepim.
U početku sam prepešačio između 100 i 150 kilometara,
to sad ne mogu ni ja da budem precizan i tom prilikom sam obavio
oko 10% posla obeležavanja stajališta.
Pri tom, za ovo obeležavanje, mi imamo: GSP, direkciju za javni prevoz
i saobraćajnu inspekciju. I niko od njih ne radi.
Mi smo ih, kao građani, pustili da se odalje i da nas ne slušaju.
Na kraju krajeva, nije ključna stvar u tome da mi to treba da uradimo.
Ključna stvar je u tome da mi njih treba da nateramo da urade.
Ja sam obeležio 10% stajališta u Beogradu, što se tiče noćnih linija.
Tada su mediji dosta doprineli da se ta akcija dalje raširi.
Oni su pisali o tome, izveštavali i bilo je na TV-u
i prosto je došlo do te situacije: "Sramota! Grad nema osam hiljada dinara
pa onda drugi ljudi to moraju da rade." A to je tako simbolična suma,
ja nisam kupio novi autobus, to su najobičnije nalepnice.
Tada sam bio pozvan u Stari dvor kod menadžera grada Beograda,
Aleksandra Bijelića, gde smo imali sastanak sa direktorom
direkcije za javni prevoz i gde je dogovoreno da će oni preuzeti
obeležavanje tih stajališta, da će oni to sad završiti.
Započet je posao i to je zaista tako odrađeno.
Evo, dakle, [ovde] imamo statistiku o kojoj sam pričao.
I danas imamo 2600 potpuno popravljenih stajališta.
Međutim, to je samo neko kao pojedinac uradio i to je mogao da bude svako od nas
ali nažalost nije. Ljudi su često apatični.
Evo i danas kako ta stajališta izgledaju. Dakle, potpuno su obeležena.
Strpljenje, upornosti jaka želja omogućavaju sve! Zašto?
Moj primer konkretno pokazuje da konstantnim pritiskom
vi možete da izgurate šta god hoćete.
To je, na primer, na nekom lokalnom i gradskom nivou
i mi se svi susrećemo sa brojnim problemima na ulici, u parku, u naselju,
međutim, ko će nešto konkretno da preduzme?
Nažalost - retko ko.
Svi se plašimo te aždaje od birokratije i nadam se
da uskoro zaista neće više biti razloga da se toga plašimo.
Moj projekat, pod nazivom "Sa birokratijom na ti",
verujem da će nas uskoro i dovesti [do toga] da sa birokratijom budemo na ti,
je jedan od pobedničih projekata Ministarstva Omladine i sporta,
a posredstvom Građanskih inicijativa.
Trenutno se radi na izradi internet prezentacija,
gde će tačno, u ovom slučaju na lokalnom nivou [grada Beograda],
biti procenjeno tačno ko je za šta nadležan u gradu,
ko kako mora da postupi, koje su obaveze inspektora,
koje su obaveze nekog drugog zaposlenog,
biće "sažvakani" zakoni, dakle građani neće morati to više da traže,
biće već gotovi formulari prijava gde će biti dovoljno da ih građani
[odštampaju] i potpuno besplatno podnesu
kako bi iskoristili taj sajt kao jako bitnu platformu
za pokretanje nekih svojih, potpuno lokalnih akcija,
a koje bi bile od velike pomoći i za opštu korist i za društvo.
Međutim, opet nailazimo na deo neefikasnosti institucija
sa kojima ćemo se, nadam se, bolje boriti u budućnosti.
Pa svakako jedan od primera i verovatno [jednu] od najinteresantnijih
anegdota, mogu da vam opišem događaj kada mi je samo jednog dana
zazvonio mobilni telefon, javio se izvesni Zlatko Vojvodić
i rekao je da je moj broj telefona dobio [od] inspekcije.
Zašto? Opisao mi je slučaj da je zvao opštinu, upravu za energetiku,
lokalnu komunalnu inspekciju,
saobraćajnu inspekciju i gradsku komunalnu inspekciju.
Svi su rekli: "Nismo mi nadležni!"
Kada je došao do zadnje inspekcije, a to je gradska komunalna,
oni su rekli: "Evo vam ovaj broj, Vukša je nadležan za tu rasvetu!"
(Smeh) (Aplauz)
Meni zaista nikakav problem nije bio da pomognem čoveku,
zaista smo taj problem u brzom roku rešili, to je popravljeno sve i sređeno,
međutim, ne tako što smo mi išli i menjali sijalice nego što smo
naterali upravo te koji "nisu nadležni", kako kažu, da počnu da rade svoj posao.
Dakle, ima tu dosta aspekata gde svi mi možemo da utičemo.
Naše okruženje - grad, to se svih nas tiče.
Ali treba da se uključimo u proces svih tih donošenja odluka,
sprovođenja gradskih odluka, zakona i slično, jer mi direktno
imamo korist od toga, nama to znači.
Nama će doći neki prljavi autobus, nama će doći neobeleženi autobus
zbog kog, na primer, GSP Beograd već više puta imam na sudu preko inspekcije
zato što, jednostavno, autobus koji ide na naselje Karaburma,
njemu napred piše da ide na Novi Beograd, i slične stvari se dešavaju.
A to je tako jednostavna stvar, ali niko neće ništa uraditi
i mislim da je, prosto, neopravdana ova apatija građana i da moramo
svi, kao građani i kao društvo, da se probudimo, da doprinesemo
sami sebi, jer kao što je u videu [Dženifer Palke] rečeno,
prvo građanstvo mora da se popravi pa će onda država.
Država, odnosno vlada, je odličan aparat da se
neke stvari pređu, da se neke stvari proguraju,
kod nas možda malo teže ali dokazao sam da je moguće.
Tako da, ostaje mi samo za kraj da vas pitam:
"Šta ćete vi da uradite sledeće za svoje okruženje?"
(Aplauz)
(Uzvici) (Aplauz)
Voditelj: Moram da te pitam, cela priča koju si ispričao,
jednostavno, složili smo se svi, ne možemo a da ne spomenemo i to,
cela tvoja borba, ne samo što si se oznojao toliko pošteno svih ovih godina
nego si čak imao prepreka i zidova, što mi danas kažemo,
i u najbukvalnijem smislu; ti si imao incident u kojem te je
jedan radnik GSP-a ili vozač jednog preduzeća, bukvalno
fizički napao dok si obavljao jedan od tih poslova.
O čemu se tu radilo?
Filip Vukša: Jeste, došlo je zaista do incidenta
u naselju Zemun... (Smeh)
... tačnije, slikao sam autobus sa potpuno polupanim staklima
i kao takav ne sme da bude u saobraćaju, međutim kada je vozač
već video da ja to slikam, a zbog čega on ne bi trpeo neke posledice,
on me je napao.
Međutim, kasnije se ispostavilo da je on imao neku čak i prijavu
ranije, koju sam ja prosledio pa je nešto zbog toga bio kažnjen...
(Smeh)
... međutim, bilo je zaista drastičnih slučajeva,
a [ovaj] je bio neki čak od sitnijih.
Jer bilo je ranije slučajeva i mnogo rizičnijih gde se,
srećom, incidenti nisu dešavali. Kao, na primer, kada vam ne dođe
zadnji autobus uopšte. Čovek ode u garažu,
stotinu putnika ostane na ulici i nikom ništa.
Tako da takve stvari ne možemo da prosto pustimo da prođu nekažnjeno,
moramo ih mi kontrolisati, da li je to građanska kontrola,
da li je to kombinacija građanske kontrole uz buđenje institucija,
mislim da je to za sada neko održivije rešenje
ali ono što takođe moram da naglasim je da su institucije, makar blago,
počele da menjaju taj stav. One nas, pre svega ne smeju
da doživljavaju kao protivnike, niti mi njih.
Mi smo tu da zajedno radimo i zajedno pokrijemo stvari
tako da smo i ovog puta uspeli, ovaj incident je uspešno rešen,
kasnije, tako da...
Voditelj: Dobro. Reci mi, kada su već bili toliko sposobni,
zbog svih gradskih komunalnih službi, da daju i ostalim ljudima tvoj broj telefona
da rešavaš probleme, da te nisu možda i zvali,
da nisi imao nekih ponuda i za posao u tom smislu?
FV: Da, tačno je, u jednom trenutku je čak i bila ponuda za posao
u javnom sektoru, međutim, to stvarno nije nešto što mogu da prihvatim
pre svega zbog...
Voditelj: Pa, mislim, ako nemaju osam hiljada dinara, pitanje je
kolika bi ti plata bila. (Smeh)
FV: To nismo baš dotakli prosto zbog ovog odnosa
prema ovom radu koji sad imam i prvenstveno zbog fakulteta,
to nije nešto što mogu da prihvatim, međutim u nekom daljem periodu bi mi
bilo zadovoljstvo da mogu da doprinesem svom gradu i učinim nešto bolje, najdirektnijim putem za njega.
Voditelj: Hvala ti najlepše. FV: Hvala.
Voditelj: Filip Vukša! (Aplauz)