Šta mi je odnela 2020, a šta je donela (1)
Dragi moji, dobro mi došli!
Ja sam Slavica, ovo je moj YouTube video
i u svakom videu na mom kanalu
dobićete korisne savete kako
da kreirate život i posao koji ćete da obožavate.
Zato pritisnite subscribe,
i zvonce da vas podseti kada bude nešto dobro.
Ali u ovom videu danas
neće biti tako.
U ovom videu danas želim da pričam o tome
kako je ova 2020. godina
uticala na mene
šta mi je donela, a šta mi je odnela,
i kako sam ja to u stvari preživela.
Možda vam to uopšte neće biti interesantno
i ako tražite samo savete, imate ih u svim ostalim videima,
a ako možda želite da saznate kako ja reagujem na
prave životne situacije,
možda će vam biti čak i ovaj video interesantan.
Onda ga pogledajte do kraja, pošto
ispričaću sve o celoj godini
kako je bilo i kako je prošlo
i šta sam ja radila i šta sam upotrebila
i kako sam spasla neke stvari
i kako sam spasla sebe.
Kao što svi znate,
u januaru je izgledalo da će to biti jedna sasvim normalna godina.
Milan i ja smo otputovali u Barselonu
gde smo zaista uživali par dana, a zatim
smo otputovali u Alikante, gde je bio
NLP Leadership Summit
tamo smo sreli
naše divne učitelje koje
volimo, kojima se divimo,
Michael-a Hall-a, Robert-a Dilts-a,
Heidi Heron...
i mnoge druge kolege koje obožavamo
i sa kojima zaista rado
učestvujemo u Leadership Summit-u
jer to je skup jedne male grupe ljudi
iz celog sveta, koji su NLP treneri i koji se smatraju liderima.
Ja sam jako počastvovana da pripadam toj grupi.
Tu se razgovaralo o
kreiranju jednog globalnog NLP tela
koje bi trebalo da nadgleda Asocijacija
i sve neregularnosti
i da malo uvede reda u tu zonu
gde su asocijacije, gde su sertifikati,
gde su akreditacije i tako dalje
jer tu ima dosta svega i svačega.
O tome ću malo i kasnije da pričam
da se vratim na to, svakako,
u februaru smo se vratili
i radili punom parom našu Business Akademiju
i ja sam se strašno razbolela.
Toliko sam bila bolesna, da nisam mogla da ustanem iz kreveta...
Puna učionica,
kolega iz Amerike bio tu,
iz tima Tony-ja Robbins-a, Steven Twohig,
da sam ikako mogla, ja bih ustala,
ali ja nisam mogla da ustanem. Nisam znala šta je.
Sada mislim da je verovatno bio COVID, ali
u to vreme nisam znala šta je. Baš je bilo gadno.
I onda je, ljudi, došao mart.
Onda je došao mart...
Do polovine marta sve je delovalo još ok,
i mi smo imali sertifikaciju
završni modul našeg NLP Practitioner
akreditovanog programa,
Nakon sertifikacije,
odmah u ponedeljak najavljeno je da
je zabranjeno okupljanje.
Meni je, naravno, zastao dah.
Kako zabranjeno okupljanje? Šta sad da radimo?
Mi imamo za dve nedelje
novi NLP Practitioner. Krećemo sa novim
prolećnim upisom.
Učionica naša ima 60 mesta
puno je sve do kraja
ljudi čekaju da krenemo
i sada se kaže: zabranjeno okupljanje...
Ok, od sutra radimo svi od kuće,
tako je kako je,
ali šta ćemo da radimo sa NLP Practitioner-om?
Šta ćemo sa onim što je naša misija,
sa onim za šta živimo?
Za šta dišemo?
A to je da utičemo pozitivno na ljude, na njihove živote,
na ljude koji su se upisali kod nas, da ih inspirišemo
da ih ohrabrimo, da ih pokrenemo,
da ih osvestimo da učine nešto
sa svojim životom bolje i više nego što
bi to bez naše edukacije.
I srećni smo da su se ljudi upisali
da su došli, da su nam ukazali poverenje,
a mi ne možemo da radimo.
Šta da radimo sad?
I to je zaista bilo jako teško vreme.
Tih dve nedelje ja sam bila van sebe
bila sam u fazonu: Šta sad da radim?
Kako ću ja sad da
svoj život živim? Kako ću ja bez polaznika?
Kako će oni bez mene?
Šta ćemo mi sad svi ovako? Valjda će ovo brzo da prođe...
Međutim, kako se približavao taj modul, mi smo shvatili
da mi ne možemo da se okupimo
i onda smo javili ljudima da ćemo da
pomerimo to za sledeći mesec, kada je vreme za onaj
sledeći modul
da do tad ne možemo ništa da uradimo
jer je tako kako je i ljudi su to svi prihvatili
bilo je svima OK, niko ništa nije tražio
niko novac nazad, svi su bili srećni
svi su bili ok.
I sačekali smo taj sledeći modul.
Međutim,
polako smo shvatali da do sledećeg modula neće ništa da se promeni,
odnosno do sledećeg termina,
da sve ostaje isto i da i dalje nećemo moći da se okupljamo.
Mere su još pooštrene
i mi smo bili zaglavljeni.
I onda iz mog tima
Maša, koja je meni inače desna ruka,
je krenula da prati mejlove koji
meni stižu od mojih kolega iz sveta
u kojima su bili neki koji su pominjali da počinju da rade na Zoom-u
bilo ih je jako malo i većina ih je bila protiv toga.
I ona je počela da izučava taj Zoom
da kontaktira te kolege,
i da razmatra kako mi možemo da
sledimo njihov primer.
To su bila dvojica kolega koji su krenuli to da rade.
I ona je polako izučila to i
želela meni da predstavi.
Kazala mi je onda: Zoom je nešto što može da bude super. Kolege kažu da to može lepo da ide.
Hajde mi da probamo!
Hajde da probamo s ovom grupom da radimo na Zoom-u.
Ja reko', ma kakav Zoom! Ja sam isto bila jedna od onih koji su protiv.
Jer mnoge moje kolege i danas čekaju da prođe sve ovo,
pa da krenu da rade kao pre,
jer su protiv toga. Ja sam isto bila protiv.
Ja sam bila: "Ma kako to može tako?"
"To ne može da ispadne nikad kao u našoj učionici"
"Naša učionica je predivna. To je jedno mesto okupljanja".
"To je jedno mesto dobre energije, druženja"
"Ja vidim njima lica, vidim kako dišu"
"Znam kako utičem na njih"
"Znam šta se dešava".
"Ne, ne može to nikako tako preko ekrana da se prenese".
Ona kaže meni: Ma hajde da probamo.
I ja razmislim, ok, nemamo šta da
izgubimo. Sad ne možemo, pa ne možemo. Da probamo!
Hajde, probaćemo. Ako se ljudima ne dopadne,
onda ćemo mi njima to da nadoknadimo
u nekom trenutku kad sve ovo bude ok.
Misleći: sad je april, biće valjda u maju ok.
Međutim, znate i sami šta se s time desilo.
Probamo mi,
ljudi se svi saglase s tim. Pošaljemo mi njima:
Jeste li saglasni da probamo na Zoom-u? Svi saglasni.
Ok, hajde. Probamo mi.
I ljudi se oduševe!
Wow, kako je ovo dobro!
Nama je ovo fenomenalno! Hoćemo još!
Jel možemo mi da imamo ponovo za dve nedelje,
jer je posle toga bio Uskrs i onda
su tražili da imamo tamo posle Uskrsa.
I mi pogledamo kalendar
Pa šta, ionako ništa ne možemo da radimo. Ok, može!
Mi smo uradili taj modul pre Uskrsa
i posle Uskrsa.
I to je bilo fenomenalno!
Nas su ljudi toliko hvalili
toliko su bili srećni
toliko im je značilo,
rekli su da im je još i bolje nego u učionici.
Jer oni su fokusirani, koncentrisani, kod kuće,
u tišini u miru, rade sve vežbe
uživaju u svemu
i mi smo počeli polako da shvatamo
šta se u stvari dešava.
Taj virtuelni
momenat uživo, gde svako sedi kod svoje kuće
i gde uživa u miru svog doma
i gde stvarno ima kontakt sa drugim polaznicima i sa nama,
to je stvarno čarolija!
I mi smo shvatili da smo u stvari otkrili čaroliju.
I onda smo krenuli da razmišljamo kako ćemo
sve ostalo nekako da prebacimo na Zoom
ali problem je tu bio što
asocijacije ne dozvoljavaju
da se ljudi sertifikuju preko Zoom-a.
U to vreme su asocijacije rekle: Ok, sad je korona,
ko hoće da radi preko Zoom-a, neka radi,
to je ok. Prilagodite svoje treninge
ali sertifikacija mora da bude uživo.
I mi smo bili u fazonu: Dobro, ok, to nam je dosta.
Međutim, u maju mi smo aplicirali
nekih godinu i po dana pre toga,
za novu asocijaciju.
Pošto u staroj asocijaciji
u kojoj smo bili i koju smo doneli na ove prostore,
smo primetili da postoji mnogo neregularnosti.
Oni prosto ne shvataju naš balkanski mentalitet
i ljudi, naročito ovde za koje znamo,
iz našeg okruženja,
znate kako, Srbija je zemlja neograničenih mogućnosti
Ovde ljudi ne shvataju baš najbolje
standarde i ostale stvari
i neki od NLP trenera
jednostavno nisu sertifikovani kako treba
ne sertifikuju ni oni kako treba,
neki idu čak dotle da prodaju sertifikate ljudima koji nisu bili na edukacijama,
i mi smo dva puta uložili žalbu u asocijaciju,
asocijacija uopšte nije odreagovala na to, pošto
valjda ne mogu da zamisle da to postoji.
Ne mogu da shvate mozak nekoga ko je sa Balkana,
i mi smo rešili, s obzirom na to da
je to nešto u čemu mi ne želimo da učestvujemo
da promenimo asocijaciju
da ne budemo rame uz rame sa ljudima koji rade takve stvari
sa onim što mi zaista jako volimo, iza čega stojimo
na čijem kvalitetu i etici naročito
radimo, trudimo se oko toga,
i gledamo da stvarno sve bude
po standardima i sve kako treba.
Jer čemu mi to radimo, ako
pored nas neko stoji
na slici, na istoj toj stranici
ko prodaje sertifikate,
tako da smo odlučili da promenimo asocijaciju
Akreditacija je prošla, mi smo u maju
članovi ANLP iz Londona.
Što je stvarno bilo divno, jer
ti ljudi koji su u ANLP-u
koji vode tu asocijaciju, jako nas cene,
veoma su bili zainteresovani da mi pređemo kod njih
zato što su bili u gostima kod nas 2018. godine
i rekli su nam da smo mi jedan od najboljih instituta na svetu
barem od onih koje su oni videli.
Oni nisu videli bolji institut od našeg. Misle da smo zaista top.
Da radimo veoma etički, veoma kvalitetno,
i da bi oni bili počastvovani da budemo njihovi članovi.
I mi smo prošli i mislim da smo od 5. maja
članovi te asocijacije.
I onda smo u jako dobrim odnosima sa
ljudima koji su tamo u board-u.
I mi smo u junu porazgovarali sa njima i
imali smo priliku da
utičemo na njih na neki pozitivan način
jer mi smo pripremili
našu ideju, naš predlog, kako bi mogla
sertifikacija da izgleda na Zoom-u
a da bude zaista kvalitetna.
Dali smo svoj predlog
i bili smo jako srećni da je taj predlog
sledeće nedelje već proglašen kao usvojen
i da je NLP edukacija preko Zoom-a
stavljena na isti nivo kao NLP edukacija u učionici.
Bili smo jako srećni da učestvujemo u tako nečemu i da
utičemo da se to i desi.
I rekli su nam da to tako ostaje zauvek, zato što
ako je sad priznato, onda će biti priznato zauvek.
I mi smo bili jako srećni.
I onda smo napokon mogli zaista da
obećamo našim polaznicima da će dobiti i
sertifikat na kraju edukacije
isto kao što su
prošli edukaciju, da prođu i sertifikaciju.
Iako ja sada veselo pričam o tome, moram da vam kažem da je
čitav taj period
bio jako težak i bolan.
Jako puno stresa,
mnogo teških odluka
sam morala da donesem
a najteže mi je bilo u to vreme
kada sam odlazila u svoj prostor.
320 kvadrata
predivno uređenog prostora
koji je lep, svetao,
prozračan...
predivne stolice koje smo uvezli iz Amerike
o kojima sam ja godinama sanjala da ih kupim,
skupila novac, kupila stolice, uvezla
iz Amerike, sve tako stoje,
prazne...
Sve je prazno.
Prazno i skupo.
I jako mi je bilo teško
ali krajem juna, početkom jula ja sam donela odluku da
otkažem prostor
da prodam stolice
i kada sam se odvajala od stolica
bilo mi je jako teško.
Taj dan nisam htela da odem
kada su došli po njih, jer nisam mogla to da podnesem.
Ali kada smo se selili posle konačno u septembru
ja kao da sam se sa dušom odvajala
kada sam se odvajala od tog prostora.