2.12. Hari Poter i Dvorana tajni - Višesokovni napitak (1)
12. Višesokovni napitak Na samom vrhu iskoračiše s kamenih stepenica i profesorka Mek Gonagal zakuca na vrata. Ona se tiho otvoriše, i oni uđoše. Profesorka Mek Gonagal reče Hariju da sačeka, i ostavi ga samog. Hari pogleda oko sebe. Jedno je bilo sigurno: od svih nastavničkih kabineta u kojima je Hari bio ove godine, Dambldorov je bio ubedljivo najinteresantniji. Da nije bio preplašen zbog toga što mu preti opasnost da ga izbace iz škole, bilo bi mu veoma drago što ima priliku da ga razgleda. Bila je to velika, lepa, kružna soba puna čudnovatih, tihih šumova. Na stolovima s tankim nogarama stajalo je nekoliko neobičnih srebrnih instrumenata, koji su zujali i ispuštali sićušne oblake dima. Zidovi su bili prekriveni portretima ranijih direktora i direktorki, koji su mirno dremali u svojim ramovima. Tu je bio i ogroman sto s nogarama u obliku kandži, a na polici iza njega bio je smešten otrcan, pocepan čarobnjački šešir – Šešir za razvrstavanje. Hari je oklevao. Bacio je oprezan pogled na uspavane veštice i čarobnjake po zidovima. Sigurno neće smetati da skine Šešir i ponovo ga proba? Tek da vidi... tek da se uveri da ga je zaista smestio u pravu kuću. On tiho obiđe sto, podiže Šešir s police i polako ga spusti na svoju glavu. Bio je preveliki, i skliznuo mu je preko očiju, baš kao i poslednji put kada ga je stavio. Hari je zurio u crnu unutrašnjost Šešira, čekajući. Onda mu sićušni glas reče na uvo: – Nešto te muči, Hari Poteru? – Ovaj, da – promrmlja Hari. – Ovaj... izvinite što vas uznemiravam... hteo sam da vas pitam... – Pitaš se da li sam te stavio u pravu kuću? – reče Šešir dovitljivo. – Da... tebe je bilo posebno teško smestiti. Ali ja stojim iza onog što sam već rekao... – Harijevo srce poskoči – ... zaista bi dobro prošao u Sliterinu. Hari oseti težinu u stomaku. Uhvati vrh Šešira i skinu ga. Mlitavo ga je držao u ruci, prljavog i izbledelog. Zatim ga gurnu nazad na policu, osećajući mučninu. – Nisi u pravu – reče Hari glasno mirnom i tihom Šeširu. Nije se pomerao. Hari se povuče, gledajući ga. Onda ga čudan zvuk iza njega, nalik davljenju, natera da se osvrne. Ipak nije bio sam. Na zlatnom stalku iza vrata stajala je iznemogla ptica koja je ličila na poluočerupanu ćurku. Hari je piljio u nju, a ptica mu zlokobno uzvrati pogled, i ponovo poče da ispušta zvuke kao da se davi. Hariju se činilo da je vrlo bolesna. Oči su joj bile mutne i, dok ju je Hari gledao, s repa joj otpade još nekoliko pera. Tek što Hari pomisli kako mu samo još treba da Dambldorova ptica-mezimica ugine dok je sâm u kabinetu s njom, kad ptica buknu u plamen. Hari vrisnu, preneražen, i ustuknu prema stolu. Grozničavo se osvrtao oko sebe, za slučaj da negde stoji čaša s vodom, ali nije mogao da je nađe. Ptica se u međuvremenu pretvorila u vatrenu loptu. Ispustila je glasan krik, a već sledećeg trenutka od nje ne ostade ništa osim tinjajuće gomile pepela na podu. Vrata kabineta se otvoriše. Dambldor uđe, vrlo mrkog izraza lica. – Profesore – reče Hari kao bez daha – vaša ptica... ništa nisam mogao da uradim... prosto se zapalila. Na Harijevo zaprepašćenje, Dambldor se nasmeši. – Bilo je krajnje vreme – reče. – Već danima je užasno izgledao, govorio sam mu da to obavi već jednom. Zakikotao se videvši zapanjen izraz na Harijevom licu. – Foks je Feniks, Hari. Kada dođe vreme da umre, Feniks bukne i pretvori se u plamen i ponovo se rodi iz pepela. Pogledaj ga... Hari spusti pogled taman na vreme da vidi malo goluždravo novorođeno ptiče kako pomalja glavu iz pepela. Bilo je ružno baš kao i stara ptica. – Šteta što si morao da ga vidiš na Plamendan – reče Dambldor i sede za sto. – Najveći deo vremena je prelep: ima divno crveno i zlatno perje. Očaravajuće stvorenje, taj Feniks. Može da nosi izuzetno težak teret, njegove suze imaju isceliteljsku moć, i stvarno je izuzetno veran ljubimac. Od šoka što je Foksa zahvatila vatra Hari je zaboravio zbog čega je došao, ali se ponovo svega setio čim se Dambldor smestio iza stola, u svoju stolicu s visokim naslonom i uperio svoje prodorne, svetloplave oči u Harija. Pre nego što je Dambldor stigao i reč da izusti, vrata kabineta se, uz snažan tresak, širom otvoriše, i Hagrid upade unutra s divljačkim pogledom u očima; šubara s prorezima za oči bila mu je nataknuta navrh kosmate crne glave, a u ruci mu se još uvek klatio mrtav petao. – To nij' bijo Hari, profesore Dambldor! – reče Hagrid brzo. – Ja sam prič'o s njime nekol'ko sekundi pre no š'o je taj dečak nađen, nij' im'o vremena, gos'n... Dambldor pokuša da kaže nešto, ali je Hagrid i dalje buncao, iznervirano mašući petlom naokolo, sejući perje na sve strane. – ...nij' mog'o da bude on, će se zakunem pred Ministarstvom magije ako budem mor'o... – Hagride, ja... – Uvatili ste pogrešnog dečka, gospon, ja znam da Hari nikad ne bi... – Hagride! – reče Dambldor glasno. – Ja ne mislim da je Hari napao sve te ljude! – O – reče Hagrid, a petao mu mlitavo ispade sa strane. – U redu. Sačekaću ondak napolje, direktoru. I on otrupka napolje, delujući posramljeno. – Vi ne mislite da sam to bio ja, profesore? – ponovi Hari pun nade, dok je Dambldor sklanjao petlova pera sa svog stola. – Ne, Hari, ne mislim – reče Dambldor, mada mu se lice ponovo natmuri. – Ali i dalje hoću da razgovaram s tobom. Hari je nervozno iščekivao dok ga je Dambldor odmeravao, spojivši vrhove svojih dugačkih prstiju. – Moram da te pitam, Hari, želiš li nešto da mi kažeš – reče blago. – Bilo šta. Hari nije znao šta da kaže. Pomislio je na Melfoja koji viče: – Vi ste sledeći, Blatokrvni! – i na višesokovni napitak kako se krčka u kupatilu Jecajuće Mirte. Onda je pomislio na bestelesni glas koji je čuo dvaput, i setio se šta je Ron rekao: – Čuti glasove koje niko drugi ne može da čuje nije dobar znak, čak ni u čarobnjačkom svetu. – Pomislio je takođe i na to šta su svi govorili o njemu, i na svoj rastući strah uslovljen mogućnošću da je nekako povezan sa Salazarom Sliterinom... – Ne – reče Hari – nemam ništa da vam kažem, profesore. * * * Dvostruki napad na Džastina i Skoro Obezglavljenog Nika učinio je da se ono što je do tada bilo nervoza pretvori u pravu paniku. Začudo, sve je najviše brinula sudbina Skoro Obezglavljenog Nika. Šta bi to moglo da učini tako nešto jednom duhu, pitali su se ljudi međusobno, kakva strašna sila može da naudi nekom ko je već mrtav? Otpočela je divlja jagma za rezervacije mesta u Hogvorts ekspresu, da bi učenici mogli da odu kući za Božić. – Ako se ovako nastavi, bićemo jedini koji će ostati – reče Ron Hariju i Hermioni. – Mi, Melfoj, Kreb i Gojl. Kakav divan praznik! Kreb i Gojl, koji su uvek radili isto što i Melfoj, takođe su se prijavili da ostaju za vreme praznika. Ali Hariju je bilo drago što većina dece odlazi. Bio je umoran od ljudi koji su se pribijali uza zid kad bi on išao hodnicima, kao da će mu izrasti zmijski zubi ili će da izbljuje otrov, bio je umoran od neprestanog mrmljanja, upiranja prstima u njega i siktanja kad god bi prolazio pokraj njih. Fred i Džordž su, međutim, mislili da je sve to vrlo smešno. Marširali bi hodnicima ispred Harija vičući: – Napravite mesta za Sliterinovog naslednika, sklanjajte se s puta, prolazi izuzetno zao čarobnjak... Persi nikako nije odobravao takvo ponašanje. – To nije predmet šale – reče on hladno. – Ma, briši s puta, Persi – odgovori Fred. – Hariju se žuri. – Da, mora da skokne do Dvorane tajni na šolju čaja sa svojim zubatim slugom – reče Džordž, kikoćući se. Ni Džini to nije bilo nimalo zabavno. – O, nemojte – cvilela je čim bi Fred glasno upitao Harija koga će sledećeg da napadne, ili kad bi se Džordž, kad god sretne Harija, pretvarao da odbija Harijev napad velikim češnjem belog luka. Hariju to nije smetalo. Osećao se bolje što makar Fred i Džordž i samu pomisao da je on Sliterinov naslednik smatraju prilično smešnom. Ali su njihove ludorije, čini se, nervirale Draka Melfoja, koji je bivao sve mrzovoljniji svaki put kad bi ih zatekao da to rade. – To je zato što se jedva uzdržava da ne prizna da je to u stvari on – reče Ron znalački. – Znate da ne voli da je neko u bilo čemu bolji od njega, a tebi sada pripisuju zasluge za njegove prljave poslove. – Neće dugo – reče Hermiona likujuće. – Višesokovni napitak je skoro gotov. Uskoro ćemo ionako izvući istinu od njega. * * * Polugodište se najzad završilo, i na zamak se spustila tišina, duboka kao sneg pod nogama. Hariju je izgledala pre umirujuća no sumorna, i uživao je u tome što su on, Hermiona i Vizlijevi sami u grifindorskom tornju, što je značilo da mogu bučno da se igraju praskavih puckavaca a da nikom ne smetaju i da mogu sami da uvežbavaju dvoboje. Fred, Džordž i Džini izabrali su radije da ostanu u školi, umesto da s gospodinom i gospođom Vizli posete Bila u Egiptu. Persi, koji nije odobravao ono što je nazivao njihovim detinjastim ponašanjem, nije provodio mnogo vremena u grifindorskom dnevnom boravku. Već im je nadmeno stavio do znanja da je on ostao za Božić samo zato što kao asistent oseća dužnost da podrži profesore u ovim teškim vremenima. Osvanulo je Božićno jutro, hladno i belo. Harija i Rona, koji su ostali sami u svojoj spavaonici, probudila je rano izjutra Hermiona, uletevši unutra potpuno obučena, punih ruku poklona za obojicu. – Probudite se – reče ona glasno, povlačeći zavese s prozora. – Hermiona... ti ne bi smela da budeš ovde – reče Ron zaklanjajući oči od svetla. – Srećan Božić i tebi – reče Hermiona, dobacivši mu poklon. – Ja sam budna već skoro sat vremena, dodavala sam još čipkastokrilih muva u napitak. Gotov je. Hari se pridiže u sedeći položaj, odjednom sasvim razbuđen. – Jesi li sigurna? – Sto posto – reče Hermiona, premeštajući pacova Krasticu da bi mogla da sedne na kraj njegovog kreveta s baldahinom. – Ako hoćemo to da obavimo, mislim da bi trebalo večeras. U tom trenutku u sobu upade Hedviga, noseći u kljunu malen paketić. – Zdravo – reče Hari veselo kad je sletela na njegov krevet – ti ponovo govoriš sa mnom? Ona mu gricnu uvo u znak naklonosti, što je bio mnogo bolji poklon od onog koji je donela, a za koji se ispostavilo da je od Darslijevih. Poslali su Hariju čačkalicu i poruku u kojoj su mu rekli da proveri može li da ostane u Hogvortsu i preko letnjeg raspusta. Ostali božićni pokloni za Harija bili su mnogo lepši. Hagrid mu je poslao ogromnu limenu kutiju karamela, koje je Hari odlučio da omekša na vatri pre nego što reši da ih pojede. Ron mu je dao knjigu Let s Topovima, štivo sa zanimljivim podacima o njegovom omiljenom kvidičkom timu, a Hermiona mu je kupila raskošno orlovsko pero za pisanje. Hari je otvorio poslednji poklon i našao nov, ručno ispleten džemper od gospođe Vizli i veliku tortu sa šljivama. Odložio je njenu čestitku osetivši novi nalet krivice – mislio je na kola gospodina Vizlija, koja nisu viđena još od sudara s Mlatarajućom vrbom, i na sledeće kršenje pravila koje su on i Ron planirali. * * * Niko, pa čak ni onaj ko umire od straha zato što će kasnije uzeti višesokovni napitak, nije mogao a da ne uživa u božićnom ručku na Hogvortsu. Velika sala je izgledala veličanstveno. Ne samo da je u njoj bilo tuce mrazom prekrivenih jelki i gustih traka zelenike i imele koje su se ukrštale na plafonu, nego je s plafona padao i začarani sneg, topao i suv. Dambldor ih je poveo da zapevaju nekoliko njemu omiljenih božićnih pesama, a Hagrid je, posle svakog pehara punča od jaja koji bi ispio, postajao sve glasniji. Persi, koji nije primetio da mu je Fred začarao asistentsku značku, tako da je na njoj sada pisalo „alavac“, stalno ih je zapitkivao zašto se kikoću. Harija čak nije bilo briga što Melfoj sa sliterinskog stola dobacuje glasne, podrugljive zamerke o njegovom novom džemperu. Uz malo sreće, kroz samo nekoliko sati Melfoj će dobiti zasluženu kaznu.
