2.13. Hari Poter i Dvorana tajni - Veoma tajni dnevnik (2)
izvodeći sada i plesnu tačku uz to. Gilderoj Lokhart je, izgleda, mislio da je on zaustavio napade. Hari ga je slučajno čuo kako to priča profesorki Mek Gonagal, dok su grifindorci stajali u redu za čas Preobražavanja. – Mislim da više neće biti problema, Minerva – reče on, lupkajući se znalački prstom po nosu, namignuvši. – Mislim da je ovoga puta Dvorana zaključana zauvek. Mora da je zlikovac shvatio da je samo pitanje vremena kad ću ga ja uhvatiti. Vrlo razborito od njega da prestane sada, pre nego što ga ja pritisnem. – Znaš, potrebno je da se sada podigne moral ovoj školi. Nešto što će izbrisati sva neprijatna sećanja na prošlo polugodište! Zasad neću ništa više da kažem, ali mislim da znam pravu stvar... On se ponovo lupnu po nosu, i odjuri. Lokhartova ideja o dizanju morala razjasnila se za doručkom četrnaestog februara. Hari je bio neispavan posle kvidičkog treninga prethodne noći do kasno, i sjurio se dole u Veliku salu, zakasnivši malo. Za trenutak je pomislio da je ušao na pogrešna vrata. Zidovi su bili prekriveni velikim drečavoroze cvetovima. Da stvari budu još gore, s bledoplave tavanice padale su konfete u obliku srca. Hari se zaputi ka grifindorskom stolu, gde su sedeli zgađeni Ron i Hermiona, koja je izgleda bila prilično veselo i kikotavo raspoložena. – Šta se dešava? – upita ih Hari, sedajući i sklanjajući konfete sa slanine. Ron upre prstom prema nastavničkom stolu, očigledno previše zgađen da bi progovorio. Lokhart, obučen u drečavo roze odoru u skladu s ukrasima, mahao je rukom moleći za tišinu. Lica nastavnika s obe njegove strane izgledala su kao da su od kamena. Sa svog mesta Hari je mogao da vidi kako se na obrazu profesorke Mek Gonagal grči mišić. Snejp je izgledao kao da je upravo popio veliki pehar kostorasta. – Srećan vam Dan zaljubljenih! – povika Lokhart. – Želeo bih da se zahvalim svim osobama (ima ih čak četrdeset šestoro) koje su mi do sada poslale čestitke! Da, bio sam slobodan da organizujem ovo malo iznenađenje za sve vas – ali to nije sve! Lokhart pljesnu rukama, i kroz vrata iz Ulazne dvorane domaršira tuce mrzovoljnih patuljaka. I to ne bilo kakvih patuljaka. Lokhart ih je sve naterao da stave zlatna krila i nose harfe. – Moji prijatelji kupidoni koji raznose poruke zaljubljenih! – kezio se Lokhart. – Oni će danas tumarati po školi i raznositi vaše ljubavne poruke! Ali zabava se ne završava time! Siguran sam da će i moje kolege dopustiti da ih obuzme praznični duh! Zašto ne biste upitali profesora Snejpa da vam pokaže kako da smućkate ljubavni napitak! A kad smo već kod toga, profesor Flitvik zna više o Opčinjavajućim činima nego bilo koji drugi čarobnjak kog sam ikad upoznao, lukavi stari lisac! Profesor Flitvik zagnjuri lice u šake. Snejp je izgledao kao da će prvoj osobi koja mu bude zatražila ljubavni napitak silom usuti otrov u usta. – Molim te, Hermiona, reci mi da ti nisi jedna od onih četrdeset i šest – reče Ron dok su napuštali Veliku salu, krenuvši na prvi čas. Hermiona odjednom postade vrlo zauzeta traženjem rasporeda u svojoj torbi, i ne odgovori mu. Patuljci su ceo dan donosili ljubavne poruke u učionice za vreme časova, što je strahovito nerviralo njihove nastavnike, a kasno popodne, dok su se grifindorci peli uza stepenice na čas Čini, jedan od njih sustiže Harija. – Ej, ti! 'Ari Poter! – doviknu mu jedan patuljak koji je izgledao posebno smrknuto, laktajući se između drugih ljudi ne bi li došao do Harija. Zajapurivši se istog trenutka od glave do pete na samu pomisao da će dobiti ljubavnu poruku ispred reda prvaka u kom se zadesila i Džini Vizli, Hari pokuša da pobegne. Međutim, patuljak mu preseče put kroz gužvu, šutirajući ljude u potkolenice, i stiže do njega pre nego što je stigao da napravi dva koraka. – Imam da uručim muzičku poruku lično 'Ariju Poteru – reče on, udarajući preteće po žicama svoje harfe. – Ne ovde! – prosikta Hari, pokušavajući da pobegne. – Budi miran! – zahropta patuljak, zgrabivši Harijevu torbu, vukući ga unazad. – Pusti me! – zareža Hari, trzajući se. Uz glasan krzav zvuk, njegova torba se rascepi na dva dela. Knjige, čarobni štapić, pergament i pero ispadoše na pod, a mastionica se razbi u paramparčad preko svega toga. Hari poče da puzi naokolo, pokušavajući da sve to skupi pre nego što patuljak počne da peva, stvorivši time zastoj u hodniku. – Šta se ovde dešava? – začu se hladan, otegnut glas Draka Melfoja. Hari grozničavo poče da trpa sve u pocepanu torbu, ne bi li otišao pre nego što Melfoj čuje njegovu muzičku ljubavnu poruku. – Kakav je ovo urnebes? – reče još jedan poznati glas. Persi Vizli zaputio se ka njima. Izgubivši glavu, Hari pokuša da potrči, ali ga patuljak zgrabi oko kolena i uz tresak ga obori na pod. – E, sad – reče, sedajući na Harijeve gležnjeve – evo tvoje muzičke ljubavne poruke: Zelen-oka ko turšijska žaba stara, kosa mu vrána ko jama bunara. Savršen smo spoj, kad bi bio moj junak što pobedi Mračnog Gospodara. Hari bi dao sve svoje gringotsko zlato da je mogao da ispari s lica mesta. Pokušavajući hrabro da se smeje zajedno sa svima drugima, on ustade, nogu ukočenih od težine patuljka, dok je Persi Vizli davao sve od sebe ne bi li rasterao gomilu, u kojoj su neki čak plakali od smeha. – Hajde idite, idite, zvono je zvonilo pre pet minuta, hajde na čas, odmah – govorio je, terajući pojedine mlađe učenike. – I ti, Melfoje. Hari baci pogled i vide Melfoja kako se saginje i nešto grabi s poda. Cereći se, pokaza to nešto Krebu i Gojlu. Hari shvati da je uzeo Ridlov dnevnik. – Vrati mi to – reče Hari tiho. – Pitam se šta Poter piše u ovome? – reče Melfoj, koji očigledno nije primetio godinu na koricama, te je mislio da drži Harijev dnevnik. Među posmatračima zavlada tišina. Džini je zurila čas u dnevnik, čas u Harija, užasnuta. – Vrati mu ga, Melfoje – reče Persi strogo. – Kad ga pogledam – reče Melfoj, mašući dnevnikom izazivački ka Hariju. Persi reče: – Kao školski asistent... – ali je Hari već izgubio strpljenje. Izvukao je svoj čarobni štapić i povikao: – Ekspeliarmus! – i Melfoj vide kako mu dnevnik izleće iz ruke u vazduh, baš onako kako je Snejp razoružao Lokharta. Ron ga uhvati, široko se osmehujući. – Hari! – reče Persi glasno. – Nema čarolija u hodnicima. Moraću ovo da prijavim, to znaš! Ali Harija nije bilo briga, sredio je Melfoja, a to je u svako doba vredelo oduzimanja pet poena Grifindoru. Melfoj je izgledao besno, i dok je Džini prolazila pored njega da bi ušla u učionicu, on pakosno povika za njom: – Mislim da se Poteru nije mnogo svidela tvoja ljubavna poruka! Džini pokri lice rukama i utrča u učionicu. Režeći, i Ron izvuče svoj štapić, ali ga Hari odvuče. Ronu je sada ponajmanje trebalo da provede ceo čas Čini bljujući puževe golaće. Tek kada su stigli do učionice profesora Flitvika, Hari primeti prilično čudnu stvar s Ridlovim dnevnikom. Sve ostale njegove knjige bile su natopljene skerletnim mastilom. Dnevnik je, međutim, bio čist, baš kao i pre nego što se bočica s mastilom raspršila po njemu. Pokušao je to da saopšti Ronu, ali je Ron ponovo imao problema sa svojim štapićem – iz njegovog vrha izbijali su veliki ljubičasti mehuri, te je bio previše zaokupljen time da bi brinuo o bilo čemu drugom. * * * Te noći Hari je otišao na spavanje pre svih ostalih iz njihove spavaonice. Delimično zbog toga što nije mogao da podnese da Fred i Džordž još jednom otpevaju: Zelen-oka ko turšijska žaba stara, a delimično zato što je hteo još jednom da pregleda Ridlov dnevnik, a znao je da Ron to smatra gubljenjem vremena. Hari je seo na svoj krevet s baldahinom, i preleteo pogledom po praznim stranicama, od kojih nijedna nije imala na sebi ni traga skerletnog mastila. Onda izvuče novu bočicu iz noćnog ormarića, umoči pero u nju i ispusti jednu kap na prvu stranicu dnevnika. Mastilo za trenutak zasija na papiru, a onda nestade, kao da je usisano u stranicu. Uzbuđen, Hari po drugi put napuni pero, i napisa: „Zovem se Hari Poter“. Reči su na trenutak zasjale na stranici, zatim se i one utopiše u stranicu, nestajući bez traga. A onda se, najzad, nešto dogodi. Izbijajući ponovo na površinu iz stranice, ispisane njegovim mastilom, pojaviše se reči koje Hari nikada nije napisao. – Zdravo, Hari Poteru. Ja se zovem Tom Ridl. Kako si došao do mog dnevnika? I ove reči izbledeše, ali ne pre nego što je Hari počeo da piše odgovor. – Neko je pokušao da ga baci u klozetsku šolju. Željno je iščekivao Ridlov odgovor. – Sreća moja da sam sačuvao svoja sećanja nečim trajnijim od mastila. Ali uvek sam znao da će biti onih koji neće hteti da se moj dnevnik čita. – Kako to misliš? – naškraba Hari, umrljavši stranicu od uzbuđenja. – Hoću da kažem da ovaj dnevnik čuva uspomene na strašne stvari. Stvari koje su zataškane. Stvari koje su se desile u Hogvortskoj školi za čarobnjaštvo i veštičarenje. – Ja se sada nalazim u njoj – napisa Hari brzo. – Ja sam u Hogvortsu, i strašne stvari se dešavaju. Da li znaš nešto o Dvorani tajni? Srce mu je tutnjalo od uzbuđenja. Ridlov odgovor ubrzo stiže. Rukopis mu je postao neuredniji, kao da žuri da napiše sve što zna. – Naravno da znam za Dvoranu tajni. U moje vreme su nam rekli da je to samo legenda, da ona ne postoji. Ali to je bila laž. Kada sam bio u petom razredu, Dvorana je otvorena i čudovište je napalo nekoliko učenika, ubivši na kraju jednog. Ja sam uhvatio onog ko je otvorio Dvoranu, i on je bio izbačen. Ali mi je direktor, profesor Dipet, stideći se što se takva stvar desila na Hogvortsu, zabranio da kažem istinu. Zvanična priča glasila je da je devojčica poginula nesrećnim slučajem. Dali su mi lep, sjajan, izgraviran trofej za moj trud, i upozorili me da držim jezik za zubima. Ali znao sam da bi to moglo da se ponovi. Čudovište je preživelo, a onaj ko je imao moć da ga oslobodi nije odveden u zatvor. Hari umalo nije oborio svoju bočicu s mastilom, žureći da mu što pre otpiše. – To se sada ponovo dešava. Desila su se tri napada dosad, a izgleda da niko ne zna ko je iza njih. Ko je bio prošli put? – Mogu da ti pokažem, ako hoćeš – stiže Ridlov odgovor. – Ne moraš da mi veruješ na reč. Mogu da te uvedem u svoja sećanja na onu noć kada sam ga uhvatio. Hari je oklevao, držeći pero iznad dnevnika. Na šta je Ridl mislio? Kako može da ga uvede u svoje sećanje? On nervozno baci pogled na vrata spavaonice, koja je postajala sve mračnija. Kada je ponovo pogledao u dnevnik, pojavile su se nove reči. – Pusti me da ti pokažem. Hari zastade na delić sekunde, a onda napisa dva slova. – OK. Stranice dnevnika počeše brzo da se listaju, kao da su zahvaćene jakim vetrom, i zaustaviše se na polovini meseca juna. Zinuvši, Hari vide kako se mali kvadrat koji je označavao trinaesti jun pretvara u nešto nalik majušnom televizijskom ekranu. Dok su mu se ruke malo tresle, on pridiže knjigu kako bi prislonio oko na mali prozor, i pre nego što je shvatio šta se dešava, nešto ga povuče napred; prozor se širio, i on oseti kako njegovo telo napušta krevet i proleće naglavačke kroz otvor na stranici, u vrtlog boja i senki. Oseti kako mu noge udaraju o čvrsto tlo, i on ustade, drhteći, a zamagljeni oblici oko njega iznenada postadoše jasni. Odmah je znao gde se nalazi. Ova kružna soba s uspavanim portretima bila je Dambldorova kancelarija – ali za stolom nije sedeo Dambldor. Smežuran, slabašan čarobnjak, ćelav, izuzev nekoliko pramenova sede kose, čitao je pismo pri svetlosti sveće. Hari nikada ranije nije video tog čoveka. – Izvinite – reče on drhtavim glasom – nisam hteo da upadnem... Ali čarobnjak ga i ne pogleda. Nastavio je da čita, malo se mršteći. Hari je prišao bliže njegovom stolu i zamucao: – Ovaj... idem ja sada, u redu? Čarobnjak ga je i dalje ignorisao. Činilo se da ga nije ni čuo. Pomislivši da je čarobnjak možda gluv, Hari podiže glas. – Izvinite na smetnji, sad ću otići – gotovo zaurla.
