2.18. Hari Poter i Dvorana tajni - Dobijeva nagrada
18. Dobijeva nagrada Dok su Hari, Ron, Džini i Lokhart stajali na pragu, prekriveni prljavštinom i muljem i (u Harijevom slučaju) krvlju, za trenutak zavlada tajac. A onda se začu vrisak. – Džini! Bila je to gospođa Vizli, koja je uplakana sedela ispred kamina. Skočila je na noge, u stopu praćena gospodinom Vizlijem, i oboje pritrčaše svojoj kćeri. Hari je, međutim, gledao pored njih. Profesor Dambldor je stajao kraj kamina, smeškajući se, odmah pored profesorke Mek Gonagal, koja je duboko, čvrsto uzdisala držeći se za grudi. Foks uz fijuk prolete pored Harijevog uva i namesti se na Dambldorovom ramenu, baš kada se Hari i Ron nađoše u čvrstom zagrljaju gospođe Vizli. – Spasili ste je! Spasili ste je! Kako ste uspeli? – Mislim da bismo svi to voleli da saznamo – reče profesorka Mek Gonagal slabašno. Gospođa Vizli pusti Harija, koji je za trenutak oklevao, a onda priđe stolu i spusti na njega Šešir za razvrstavanje, mač obložen rubinima i ono što je ostalo od Ridlovog dnevnika. Onda poče da im priča sve redom. Skoro četvrt sata je govorio u ushićenoj tišini: ispričao im je kako je čuo bestelesni glas, kako je Hermiona najzad shvatila da je to što je on čuo bio Bazilisk u cevima; kako su on i Ron pratili paukove do šume, kako im je Aragog rekao gde je umrla poslednja Baziliskova žrtva; kako je on pogodio da je žrtva bila Jecajuća Mirta, i da bi ulaz u Dvoranu tajni mogao da bude u njenom kupatilu... – Vrlo dobro – podstaknu ga profesorka Mek Gonagal, kada je zastao – znači našli ste gde je ulaz... pride kršeći stotinak školskih pravila, ako smem da primetim... ali kako ste za ime sveta odande izašli živi, Poteru? I tako Hari, čiji je glas već postajao promukao od silnog pričanja, ispriča kako je Foks stigao u pravi čas, i kako mu je Šešir za razvrstavanje dao mač. Ali onda se zaustavi. Dotad je izbegavao da pomene Ridlov dnevnik – i Džini. Ona je stajala glave naslonjene na rame gospođe Vizli, a suze su joj tiho tekle niz obraze. Šta ako je izbace, pomisli Hari uplašeno. Ridlov dnevnik više ne funkcioniše... Kako bi mogli da dokažu ko ju je naterao na sve to? Instinktivno, Hari pogleda u Dambldora, koji se bledo nasmeši, dok su mu se naočari u obliku polumeseca presijavale pri svetlosti vatre. – Mene najviše zanima – blago reče Dambldor – kako je Lord Voldemor uspeo da začara Džini, kada moji izvori kažu da se on trenutno krije u šumama Albanije. Hari oseti olakšanje – toplo, nadiruće, blistavo olakšanje. – Š-šta rekoste? – reče gospođa Vizli zapanjenim glasom. – Znate-Već-Ko? Zazačarao Džini? Džini nije... Džini nije bila... zar jeste? – Bio je to ovaj dnevnik – reče Hari brzo, podižući ga i pokazujući ga Dambldoru. – Ridl ga je vodio kad je imao šesnaest godina. Dambldor uze dnevnik od Harija i pomno stade da viri u njegove nagorele i vlažne stranice preko svog dugačkog, povijenog nosa. – Sjajno – reče on blago. – Naravno, on je verovatno najbolji učenik kojeg je Hogvorts ikada imao. – On se okrenu ka Vizlijevima, koji su izgledali potpuno izbezumljeno. – Samo nekoliko ljudi zna da se Lord Voldemor nekada zvao Tom Ridl. Ja sam mu lično predavao, pre pedeset godina, na Hogvortsu. Nestao je pošto je završio školu... putovao je daleko, duboko zabrazdio u Mračne veštine družeći se s najgorima iz naše vrste, prošao kroz mnoge opasne magijske preobražaje te, kada se ponovo pojavio kao Lord Voldemor, jedva da je iko mogao da ga prepozna. Gotovo niko nije povezao Lorda Voldemora s pametnim, lepim momčićem koji je ovde nekada bio glavešina dečaka. – Ali Džini – reče gospođa Vizli – kakve veze ima naša Džini sa... sa... njim? – Njegov d-dnevnik! – jecala je Džini. – Ja s-sam pisala u njemu, i on mi je ototpisivao, cele školske godine... – Džini! – reče gospodin Vizli zapanjeno. – Zar te ništa nisam naučio? Šta sam ti uvek govorio? Nikad ne veruj ničemu što može da misli ukoliko ne vidiš odakle mu pamet. Zašto nisi pokazala dnevnik meni, ili svojoj majci? Tako sumnjiv predmet, bilo je očigledno da je pun Mračne magije! – Ja n-nisam znala – jecala je Džini. – Našla sam ga među knjigama koje mi je mama kupila. M-mislila sam da ga je neko prosto ostavio tamo i zaboravio na njega... – Gospođica Vizli treba odmah da ode u bolničko krilo – prekinu ih Dambldor odlučnim glasom. – Ovo je za nju bilo strašno iskustvo. Neće biti nikakve kazne. Lord Voldemor je prevario mnoge starije i mudrije čarobnjake od nje. – On krupnim koracima dođe do vrata i otvori ih. – Odmor u krevetu i možda velika šolja tople čokolade koja se puši. Mene to uvek oraspoloži – dodade on ljubazno, trepćući ka njoj. – Zateći ćete Madam Pomfri još budnu. Baš daje sokove od mandragore – ako smem da primetim, Baziliskove žrtve će se probuditi svakog časa. – Znači da je Hermiona dobro! – reče Ron veselo. – Nije naneta nikakva trajna šteta – reče Dambldor. Gospođa Vizli izvede Džini napolje, praćena gospodinom Vizlijem, koji je još uvek izgledao duboko potresen. – Znaš, Minerva – reče profesor Dambldor zamišljeno profesorki Mek Gonagal – mislim da sve ovo zaslužuje jednu dobru gozbu. Mogu li da te zamolim da odeš i obavestiš kuhinje? – U redu – reče profesorka Mek Gonagal žustro, takođe se krećući ka vratima. – Ostaviću vas, onda, da se pozabavite Poterom i Vizlijem. – Naravno – reče Dambldor. Ona izađe, a Hari i Ron se nesigurno zagledaše u Dambldora. Šta je tačno profesorka Mek Gonagal podrazumevala pod tim da se pozabavi njima? Neće valjda... neće valjda biti kažnjeni? – Čini mi se da sam rekao obojici da ću morati da vas izbacim ako prekršite makar još jedno školsko pravilo – reče Dambldor. Ron od straha razjapi usta. – Što nam pokazuje da i najbolji među nama nekad moraju da progutaju svoje reči – nastavi Dambldor, smešeći se. – Obojica ćete dobiti Priznanja za poseban doprinos školi i – da vidim – da, biće da je tako, dvesta poena svakom ponaosob, za Grifindor. Ron postade svetloružičast kao Lokhartovi cvetovi za Dan zaljubljenih, i napokon zatvori usta. – Ali izgleda da je neko od nas veoma ćutljiv spram svog učešća u ovoj opasnoj avanturi – dodade Dambldor. – Što si tako skroman, Gilderoje? Hari se trgnu. Potpuno je zaboravio na Lokharta. Okrenu se i vide Lokharta kako stoji u ćošku sobe, još uvek se nejasno smešeći. Kada mu se Dambldor obratio, Lokhart se osvrnu preko ramena da vidi kome se ovaj obraća. – Profesore Dambldor – reče Ron brzo – desila se nesreća dole u Dvorani tajni. Profesor Lokhart... – Da li sam ja profesor? – upita Lokhart blago iznenađen. – Gospode. Pretpostavljam da sam bio očajan, zar ne? – Pokušao je da baci Memorijske čini na nas, a štap je opalio unazad – objasni Ron tiho Dambldoru. – Blagi bože – reče Dambldor vrteći glavom, a dugi srebrni brkovi mu zadrhtaše. – Pao si od sopstvenog mača, Gilderoje! – Mača? – reče Lokhart nejasno. – Nemam mač. Ali, ovaj dečak ima. – On pokaza na Harija. – Može da vam ga pozajmi. – Da li bi mogao da odvedeš i profesora Lokharta gore u bolničko krilo? – upita Dambldor Rona. – Voleo bih još malo da popričam s Harijem... Lokhart smeteno izađe napolje. Dok je zatvarao vrata Ron radoznalo baci pogled na Dambldora i Harija. Dambldor pređe u jednu od stolica pored vatre. – Sedi, Hari – reče, i Hari sede, osećajući se neuobičajeno nervozno. – Pre svega, Hari, hoću da ti se zahvalim – reče Dambldor, a oči mu ponovo zasjaše. – Mora da si pokazao veliku odanost prema meni dole u Dvorani. Samo to je moglo Foksa da prizove tebi. On pomazi Feniksa, koji mu beše sleteo u krilo. Hari se nespretno nasmeši dok ga je Dambldor posmatrao. – Znači, upoznao si Toma Ridla – reče Dambldor zamišljeno. – Pretpostavljam da je bio veoma zainteresovan za tebe... Odjednom, Hariju sâmo izlete iz usta nešto što ga je mučilo. – Profesore Dambldor... Ridl je rekao da sam ja kao on. Čudnovata sličnost, rekao je... – To je rekao, je li? – reče Dambldor, gledajući zamišljeno u Harija ispod svojih gustih srebrnih obrva. – A šta ti misliš, Hari? – Ja ne mislim da sam kao on! – reče Hari glasnije nego što je nameravao. – Mislim, ja... ja sam u Grifindoru, ja sam... Ali on ućuta, dok mu se u umu javljala potajna sumnja. – Profesore – poče on ponovo, posle par trenutaka – Šešir za razvrstavanje mi je rekao da bih ja... da bih dobro prošao u Sliterinu. Neko vreme su svi mislili da sam ja Sliterinov naslednik... zato što govorim nemuštim jezikom... – Ti umeš da govoriš nemuštim jezikom, Hari – reče Dambldor mirno – zato što i Lord Voldemor, koji je poslednji preostali potomak Salazara Sliterina, govori nemuštim jezikom. Ukoliko ne grešim mnogo, one noći kada ti je napravio taj ožiljak on je preneo na tebe neke svoje moći. Naravno, siguran sam da mu to nije bila namera... – Voldemor je preneo deo sebe u mene? – reče Hari, kao gromom pogođen. – Tako mi se čini. – Znači da bi ipak trebalo da budem u Sliterinu – reče Hari, s očajanjem gledajući Dambldora u lice. – Šešir za razvrstavanje mogao je da vidi Sliterinovu moć u meni, i on... – ...te je stavio u Grifindor – ubaci se Dambldor mirno. – Slušaj me, Hari. Ti imaš mnoge moći koje je Salazar Sliterin visoko cenio kod svojih izabranih učenika: njegov lični, vrlo redak dar nemuštog jezika... snalažljivost... odlučnost... izvesno nepokoravanje pravilima – dodade on, a brkovi mu ponovo zatitraše od smeška. – Ipak, Šešir za razvrstavanje te je stavio u Grifindor. Ti i sam znaš zbog čega. Razmisli. – Stavio me je u Grifindor samo zato – reče Hari poraženim glasom – što sam molio da ne idem u Sliterin... – Tačno tako – reče Dambldor, ponovo se nacerivši. – Po čemu se veoma razlikuješ od Toma Ridla. Odluke koje donosimo, Hari, jesu te koje pokazuju šta smo mi zapravo, mnogo više no same naše sposobnosti. – Hari je nepokretno sedeo na stolici, ošamućen. – Hari, ako hoćeš dokaz da spadaš u Grifindor, predlažem ti da pažljivije pogledaš ovo. Dambldor posegnu preko stola profesorke Mek Gonagal, podiže krvlju umrljan srebrni mač, i dodade ga Hariju. Hari ga okrenu, zbunjeno, dok su se rubini caklili na svetlosti vatre. A onda vide ime ugravirano tik ispod balčaka. Godrik Grifindor. – Samo pravi grifindorac može da ga izvuče iz Šešira, Hari – reče Dambldor kratko. Za trenutak su obojica ćutala. Onda Dambldor otvori jednu od fioka u stolu profesorke Mek Gonagal, i uze pero i bočicu s mastilom. – Sad ti je najpotrebnije da se najedeš i naspavaš, Hari. Predlažem ti da odeš dole na gozbu, dok ja pošaljem pismo u Askaban – treba da nam vrate našeg čuvara imanja. I moram da sastavim oglas za Dnevni prorok – dodade on zamišljeno. – Trebaće nam novi nastavnik Odbrane od Mračnih veština. Blagi bože, izgleda da ih baš brzo trošimo, zar ne? Hari ustade i priđe vratima. Međutim, baš kad je posegao za kvakom, ona se naglo otvoriše, takvom silinom da su odskočila o zid. Na vratima je stajao Lucijus Melfoj, gnevnog izraza lica. A krijući se ispod njegove ruke, sav uvijen u zavoje, nalazio se Dobi. – Dobro veče, Lucijuse – reče Dambldor ljubazno. Gospodin Melfoj gotovo obori Harija kad ulete u sobu. Dobi utrča za njim, čučeći pored ruba njegovog ogrtača, s izrazom poniznog straha na licu. – Tako dakle! – reče Lucijus Melfoj, a njegove hladne oči bile su uprte u Dambldora. – Vratio si se. Nadzornici su te suspendovali, ali ti si uprkos tome našao za shodno da se vratiš na Hogvorts. – Pa, vidiš, Lucijuse – reče Dambldor spokojno se smeškajući – ostalih jedanaest nadzornika danas me je kontaktiralo. Pravo da ti kažem, bilo mi je kao da sam se zatekao u oluji sova. Čuli su da je kćerka Artura Vizlija ubijena, i hteli su da se smesta vratim ovamo. Izgleda da misle kako sam ja ipak najpodesnija osoba za ovaj posao. Takođe su mi ispričali i vrlo čudne priče. Nekoliko njih je, izgleda, pomislilo da si im zapretio da ćeš baciti kletve na njihove porodice ukoliko se ne saglase da me suspenduju. Gospodin Melfoj postade još bleđi nego inače, ali su mu oči i dalje bile skupljene od besa. – Pa... da li si uspeo da zaustaviš napade? – podrugljivo se nasmeja. – Da li ste uhvatili krivca? – Jesmo – reče Dambldor, uz osmeh. – Pa? – reče gospodin Melfoj oštro. – Ko je u pitanju? – Ista osoba koja je bila i prošli put, Lucijuse – reče Dambldor. – Ali ovoga puta Lord Voldemor je delao preko nekoga drugog. Posredstvom ovog dnevnika. On podiže malu crnu knjigu s velikom rupom u sredini, gledajući pomno u gospodina Melfoja. Hari je, međutim, posmatrao Dobija. Vilenjak je radio nešto vrlo čudno. Njegove velike oči bile su značajno prikovane za Harija, stalno je pokazivao čas u dnevnik čas u gospodina Melfoja, a onda bi pesnicom jako udarao sebe po glavi. – Shvatam... – reče gospodin Melfoj polako Dambldoru. – Pametan plan – reče Dambldor ravnim glasom, još uvek zureći pravo u oči gospodina Melfoja. – Jer da Hari... – gospodin Melfoj ga prostreli brzim, oštrim pogledom – i njegov prijatelj Ron nisu otkrili ovu knjigu, pa... Džini Vizli bi morala da snosi svu krivicu. Niko nikada ne bi mogao da dokaže da ona nije izvodila napade svojevoljno... Gospodin Melfoj ništa ne reče. Lice mu odjednom postade kao maska. – I zamisli – nastavi Dambldor – šta bi se onda možda dogodilo... Vizlijevi su jedna od naših najistaknutijih čistokrvnih porodica. Zamisli kakve bi bile posledice po Artura Vizlija i njegov Dekret o zaštiti Normalaca ako bi se otkrilo da njegova rođena kćer napada i ubija decu normalskog porekla. Na svu sreću, dnevnik je pronađen, a Ridlova sećanja su izbrisana iz njega. Ko zna kakve bi, u suprotnom, bile posledice... Gospodin Melfoj jedva natera sebe da progovori. – Na svu sreću – reče on kruto. Dobi je, iza njegovih leđa, još uvek pokazivao prvo na dnevnik, pa onda u Lucijusa Melfoja, a zatim bi udarao sebe po glavi. I Hari odjednom shvati. Klimnu Dobiju, i Dobi se povuče u ćošak, sada za kaznu uvrćući svoje uši. – Zar ne želite da znate kako je Džini došla do dnevnika, gospodine Melfoj? – upita Hari. Lucijus Melfoj se okrenu ka njemu. – Otkud bih ja mogao da znam kako je glupa devojčica došla do njega? – reče on. – Zato što ste joj ga vi dali – reče Hari. – Kod Kitnjavka i Mrljavka. Izvukli ste njenu staru knjigu iz Preobražavanja, i tutnuli dnevnik u nju, zar ne? Video je kako se bele ruke gospodina Melfoja stežu i opuštaju. – Dokaži – prosikta on. – O, niko neće moći to da uradi – reče Dambldor, smeškajući se Hariju. – Ne sada kada je Ridl nestao iz knjige. S druge strane, savetovao bih ti, Lucijuse, da više ne deliš unaokolo stare školske stvari Lorda Voldemora. Ako još neka od njih dospe u nedužne ruke, mislim da će se Artur Vizli, među prvima, pobrinuti da nađe trag koji vodi do tebe... Lucijus Melfoj zastade za trenutak, i Hari jasno vide da se njegova desna ruka trza, kao da čezne da dohvati čarobni štapić. Umesto toga, on se okrenu svom kućnom vilenjaku. – Idemo, Dobi! On silovito otvori vrata, i dok je vilenjak hitro išao uz njega, on ga šutnu pravo kroz njih. Mogli su da čuju Dobijevo bolno cičanje dok su se udaljavali kroz hodnik. Hari zastade za trenutak, napregnuto misleći. A onda se seti. – Profesore Dambldor – reče on užurbano – mogu li da vratim taj dnevnik gospodinu Melfoju, molim vas? – Svakako, Hari – reče Dambldor mirno. – Ali požuri. Ne zaboravi, gozba je u toku. Hari zgrabi dnevnik, i izlete iz kabineta. Mogao je da čuje Dobijeve cijuke bola kako zamiru iza ćoška. Brzo, pitajući se da li bi njegov plan ikako mogao da uspe, Hari izu jednu svoju cipelu, skinu lepljivu, prljavu čarapu i stavi dnevnik u nju. Onda potrča niz mračni hodnik. Stigao ih je na vrhu stepenica. – Gospodine Melfoj – prodahta on, zakočivši u mestu – imam nešto za vas. I on strpa smrdljivu čarapu u ruku Lucijusa Melfoja. – Šta kog... Gospodin Melfoj strže čarapu s dnevnika, baci je u stranu, a onda besno skrenu pogled s upropaštene knjige na Harija. – Jednog dana ćeš završiti na isti bolni način kao tvoji roditelji, Hari Poteru – reče on meko. – I oni su bili budale koje se u sve upliću. On se okrenu da ode. – Hajde, Dobi. Rekao sam, hajde! Ali Dobi se ne pomeri. Držao je Harijevu groznu, ljigavu čarapu u ruci kao da drži neprocenjivo blago. – Gospodar je dao Dobiju čarapu – reče vilenjak s nevericom. – Gospodar ju je bacio, a Dobi ju je uhvatio, i Dobi... Dobi je slobodan. Lucijus Melfoj je stajao nepomičan, buljeći u vilenjaka. Onda skoči na Harija. – Zbog tebe sam izgubio slugu, dečače! Ali Dobi povika: – Nećete nauditi Hariju Poteru! Začu se glasan prasak, i gospodin Melfoj beše odbačen unazad. Padao je niza stepenice, tumbajući se po tri stepenika odjednom, i zaustavio se sklupčan na međuspratu ispod njih. Ustao je, pomodrelog lica i isukao svoj čarobni štapić, ali Dobi preteći podiže svoj dugački prst. – Sada ćete otići – reče svirepim glasom, upirući prstom dole na gospodina Melfoja. – Nećete ni pipnuti Harija Potera. Smesta ćete otići. Lucijus Melfoj nije imao izbora. Bacivši poslednji razjaren pogled na njih dvojicu, zabaci ogrtač oko sebe i žurno nestade s vidika. – Hari Poter je oslobodio Dobija! – reče vilenjak piskavo, zureći u Harija, dok se mesečina, koja je dopirala kroz najbliži prozor, presijavala u njegovim kuglastim očima. – Hari Poter je oslobodio Dobija! – Najmanje što sam mogao da uradim, Dobi – reče Hari smešeći se. – Samo mi obećaj da više nikada nećeš pokušati da mi spaseš život. Vilenjakovo ružno smeđe lice iznenada se razvuče u širok, zubat osmeh. – Imam samo jedno pitanje, Dobi – reče Hari, dok je Dobi drhtavim rukama navlačio Harijevu čarapu. – Rekao si mi da sve ovo nema nikakve veze s Onim Koji Se Ne Sme Imenovati, sećaš se? Pa... – Bio je to trag, gospodine – reče Dobi, a oči su mu se širile kao da je to sasvim očigledno. – Dobi vam je davao trag. Pre nego što je promenio ime, Mračni Gospodar mogao se slobodno imenovati, vidite? – Aha – reče Hari slabo. – Pa, bolje da krenem. Priređuje se gozba, a moja drugarica Hermiona trebalo bi da se do sada već probudila... Dobi ovi ruke oko Harijevog struka i zagrli ga. – Hari Poter je mnogo veći nego što je Dobi mislio! – zajeca on. – Zbogom, Hari Poteru! I uz poslednji glasni prasak, Dobi nestade. * * * Hari je bio na nekoliko hogvortskih gozbi, ali nijedna nije bila kao ova. Svi su bili u pidžamama, a proslava je trajala cele noći. Hari nije znao da li je najbolji deo bio kada je Hermiona dotrčala do njega vičući: – Rešio si je! Rešio si je! – ili kada je Džastin odjurio od haflpafovskog stola da mu stegne ruku, beskonačno se izvinjavajući što je sumnjao na njega, ili kada se Hagrid pojavio u pola četiri ćuškajući Harija i Rona po ramenima tako jako da ih je oborio u tanjire s kolačima, ili kada je četiri stotine njegovih i Ronovih poena obezbedilo Grifindoru da osvoji Školski pehar drugu godinu zaredom, ili kada im je profesorka Mek Gonagal rekla da su ispiti otkazani kao poklon od škole („O, ne!“, reče Hermiona), ili kada je Dambldor objavio da, nažalost, profesor Lokhart neće predavati sledeće godine jer treba da ode i povrati svoje pamćenje. Veliki broj nastavnika priključio se radosnom klicanju koje je propratilo tu vest. – Šteta – reče Ron, služeći se krofnom sa džemom. – Počeo je da mi biva drag. * * * Ostatak letnjeg polugodišta prošao je u izmaglici plamteće sunčeve svetlosti. Hogvorts se vratio u normalu, uz tek nekoliko malih promena: časovi Odbrane od Mračnih veština su otkazani („A mi smo ionako imali prilike da se dobro izvežbamo u tome“, reče Ron nezadovoljnoj Hermioni), a Lucijus Melfoj je smenjen s mesta nadzornika. Drako se više nije razmetao po školi kao da je ona njegovo vlasništvo. Naprotiv, delovao je ozlojeđeno i zlovoljno. S druge strane, Džini Vizli je ponovo bila presrećna. Prerano, došlo je i vreme da se vrate kućama Hogvorts ekspresom. Hari, Ron, Hermiona, Fred, Džordž i Džini dobili su ceo kupe samo za sebe. Maksimalno su iskoristili poslednje sate u kojima im je bilo dozvoljeno da koriste čarolije pre raspusta. Igrali su se praskavih puckavaca, ispalili i poslednje Džordžove Filibasterove vatromete, i vežbali Razoružavajuće čini jedni na drugima. Hari je postajao prilično dobar u tome. Bili su već nadomak Kings krosa kada se Hari setio nečega. – Džini – šta si to videla da Persi radi, a što nije želeo da bilo kome kažeš? – A, to – reče Džini, kikoćući se. – Pa, Persi ima devojku. Fred ispusti gomilu knjiga na Džordžovu glavu. – Šta? – To je ona asistentkinja iz Rejvenkloa, Penelopa Klirvoter – reče Džini. – Eto kome je pisao celo prošlo leto. Sastajao se s njom tajno u školi. Jednom sam naletela na njih dok su se ljubili u praznoj učionici. Bio je tako uznemiren kada je ona bila... znate već... napadnuta. Nećete ga zadirkivati, je l' da? – dodade ona zabrinuto. – Ne bismo tako nešto uradili ni u snu – reče Fred, koji je izgledao kao da mu je rođendan stigao ranije te godine. – Svakako ne – reče Džordž, kikoćući se. Hogvorts ekspres uspori i napokon stade. Hari izvuče pero i pergament, i okrenu se ka Ronu i Hermioni. – Ovo se zove broj telefona – reče on Ronu, naškrabavši ga dva puta, cepajući pergament na dva dela i dajući im. – Objasnio sam tvom tati prošlog leta kako se koristi telefon, znaće. Zovite me kod Darslijevih, važi? Ne mogu da podnesem da sledeća dva meseca pričam samo sa Dadlijem... – Tvoji tetka i teča će biti ponosni, zar ne? – reče Hermiona kad su sišli s voza i pridružili se gomili koja se gurala ka začaranoj pregradi. – Kada budu čuli šta si uradio ove godine? – Ponosni? – reče Hari. – Jesi li ti luda? Koliko sam samo puta mogao da poginem a nisam uspeo? Biće besni... I oni zajedno prođoše kroz prolaz u svet Normalaca. - KRAJ