4.12. Hari Poter i Vatreni pehar - Tročarobnjački turnir
Kroz kapije, ukrašene kipovima krilatih veprova, pa uz vijugavi put, kočije su tandrkale, opasno se naginjući na vetru koji je pretio da postane uragan. Prislonjen uz prozor, Hari je mogao da vidi kako Hogvorts postaje sve bliži, a njegovi mnogobrojni prozori bili su zamagljeni i svetlucali su ispod guste zavese kiše. Munje su sevale nebom kada se njihova kočija zaustavila ispred velikih ulaznih vrata od hrastovine koja su se nalazila na vrhu kamenog stepeništa. Deca koja su bila u kočijama ispred njih već su hitala kamenim stepenicama u zamak. Hari, Ron, Hermiona i Nevil iskočiše iz kočije i takođe pojuriše uza stepenice, gledajući nagore tek kada su se već našli na sigurnom u pećinskoj, bakljama obasjanoj Ulaznoj dvorani, s njenim veličanstvenim mermernim stepeništem. – Bokca mu – reče Ron, tresući glavom i šaljući kapljice na sve strane – ako se ovako nastavi, jezero će poplaviti. Skroz sam mokar – AAAH! U tom trenutku veliki crveni balon pun vode pade s tavanice na Ronovu glavu i raspuknu se. Sav natopljen i ošamućen, Ron se otetura postrance naletevši na Harija, baš kada i druga vodena bomba pade – za dlaku promašivši Hermionu, i rasprsnu se pred Harijevim nogama šaljući talas hladne vode preko patika u njegove čarape. Deca oko njih počeše da vrište i da se guraju, trudeći se da se sklone s linije paljbe – Hari podiže pogled, i vide Pivsa, poltergajsta, kako lebdi dvadesetak stopa iznad njih, tog omalenog čoveka u šeširu pokrivenom zvoncima i s narandžastom leptirmašnom, kako grči svoje zlobno lice koncentrišući se da ponovo nanišani. – PIVSE! – povika jedan besni glas. – Pivse, silazi dole ODMAH! Profesorka Mek Gonagal, zamenica direktora i glavešina Grifindorske kuće upravo je dotrčala iz Velike sale. Ona se okliznu na mokar pod i zgrabi Hermionu za vrat, kako bi se zaustavila da ne padne. – Jao... oprostite, gospođice Grejndžer... – U redu je, profesorka! – prodahta Hermiona, masirajući svoje grlo. – Pivse, silazi dole ODMAH! – povika profesorka Mek Gonagal, ispravljajući svoj šiljati šešir i zureći uvis kroz svoje naočare s četvrtastim okvirom. – Ništa ne radim! – cerekao se Pivs, ispuštajući vodenu bombu na nekoliko devojaka s pete godine, koje počeše da vrište i uleteše u Veliku salu. – Već su mokre, je li? Mali mokraći! Jeeeeeeee! – i nacilja još jednu bombu na grupicu drugaka koji su upravo pridošli. – Pozvaću direktora! – razvika se profesorka Mek Gonagal. – Upozoravam te, Pivse... Pivs isplazi jezik, pobaca preostale vodene bombe u vazduh i odzuja uz mermerne stepenice, mahnito se kikoćući. – Pa, mičite se, onda! – oštro reče profesorka Mek Gonagal pokisloj gomili. – U Veliku salu, hajdemo! Hari, Ron i Hermiona se klizajući odgegaše kroz Ulaznu dvoranu pa kroz dupla vrata na desnoj strani, Ron besno mrmljajući sebi u bradu dok je sklanjao mokru kosu sa lica. Velika sala je i dalje bila u uobičajenom fantastičnom izdanju, dekorisana za gozbu povodom početka školske godine. Zlatni tanjiri i pehari presijavali su se pod svetlošću stotina i stotina sveća, koje su lebdele u vazduhu iznad stolova. Četiri dugačka stola, za svaku kuću po jedan, bili su krcati raspričanim učenicima. Na samom kraju Sale, osoblje je sedelo za petim stolom, okrenuto ka đacima. Ovde je bilo mnogo toplije. Hari, Ron i Hermiona prošli su pored sliterinaca, rejvenkloovaca i haflpafovaca, i seli među ostale grifindorce na udaljenijoj strani Velike sale, pored Skoro Obezglavljenog Nika, grifindorskog duha. Bisernobeo i proziran, Nik je te večeri bio obučen u svoj uobičajeni dublet, s naročito visokim nabranim okovratnikom, koji je služio dvojnoj svrsi: da izgleda ekstrasvečano i da obezbedi da mu se glava ne klati previše na delimično presečenom vratu. – Dobro veče – reče on, osmehujući im se. – Ko kaže? – reče Hari, skidajući patike da ih isprazni od vode. – Nadam se da će požuriti s Razvrstavanjem, umirem od gladi. Na početku svake školske godine novi učenici razvrstavani su u školske kuće, ali nesrećnom igrom slučaja, Hari nije prisustvovao nijednoj toj ceremoniji, osim na prvoj godini, kada je i sâm Razvrstan. Zato se sada vrlo obradovao tome. U tom trenutku, uzbuđen glas ga pozva sa začelja: – Zdravo, Hari! Bio je to Kolin Krivej, trećak za koga je Hari bio neka vrsta heroja. – Ćao, Koline – reče Hari obazrivo. – Hari, pogodi šta ima? Pogodi šta ima, Hari? Moj brat kreće u školu! Moj brat Denis! – Ovaj... dobro – reče Hari. – Zaista je uzbuđen! – reče Kolin, maltene skakućući gore-dole na sedištu. – Samo se nadam da će biti u Grifindoru! Držaćeš mu palčeve, a, Hari? – Ovaj... da, svakako – reče Hari i okrenu se nazad ka Hermioni, Ronu i Skoro Obezglavljenom Niku. – Braća i sestre obično idu u iste kuće, zar ne? – reče. Imao je na umu Vizlijeve, koji su svi sedmoro bili u Grifindoru. – Oh, ne, ne uvek – reče Hermiona. – Bliznakinja Parvati Petil je u Rejvenklou, a one su identične, pomislio bi da će biti zajedno, zar ne? Hari pogleda ka stolu osoblja. Činilo se da je tamo više praznih mesta nego inače. Hagrid se, naravno, još uvek probijao preko jezera s prvacima. Profesorka Mek Gonagal verovatno je nadgledala čišćenje i sušenje poda Ulazne dvorane, ali bila je tu još jedna prazna stolica, a on nije mogao da prokljuvi ko nedostaje. – Gde je novi nastavnik Odbrane od Mračnih veština? – upita Hermiona, koja je takođe gledala u profesore. Dosada nisu imali profesora Odbrane od Mračnih veština koji je izdržao duže od tri semestra. Harijev najomiljeniji bio je profesor Lupin, koji je dao ostavku prethodne godine. Odmerio je sto za osoblje uzduž i popreko. Nije bilo novih lica. – Možda nisu nikoga uspeli da nađu! – reče Hermiona zabrinuto. Hari pogleda sto pažljivije. Sićušni profesor Flitvik, profesor Čini, sedeo je na velikoj gomili jastuka pored profesorke Mladice, nastavnice Herbologije, čiji je šešir bio nakrivljen preko njene raščupane sede kose. Ona je razgovarala s profesorkom Sinistrom sa odeljenja za Astronomiju. Sa druge strane profesorke Sinistre bio je Snejp, žutog lica, kukastog nosa, masne kose, majstor Napitaka – Hariju najneomiljenija osoba na Hogvortsu. Harijev prezir prema Snejpu bio je gotovo isti kao Snejpova mržnja prema njemu, mržnja koja se, ukoliko je to bilo moguće, povećala prošle godine kada je Hari pomogao Sirijusu da pobegne tik ispred Snejpovog prevelikog nosa – Snejp i Sirijus bili su neprijatelji još od svojih školskih dana. Sa Snejpove druge strane bilo je prazno sedište, za koje je Hari pretpostavio da pripada profesorki Mek Gonagal. Pored njega, i u samom centru stola, sedeo je profesor Dambldor, direktor, u veličanstvenoj tamnozelenoj odori prošaranoj mnoštvom zvezdica i polumeseca, i čije su duga srebrnkasta kosa i brada sijale pod svetlošću sveća. Vrhovi Dambldorovih dugih, tankih prstiju behu spojeni, i na njih je naslonio svoju bradu, zureći u tavanicu kroz naočare u obliku polumeseca, kao da je izgubljen u mislima. Hari takođe baci pogled ka tavanici. Ona je bila začarana da prikazuje nebo iznad njih, i Hari nikad dotad nije video da izgleda tako oblačno. Njome su se vijorili crni i ljubičasti oblaci i, kada se još jedan grom oglasio, razgranata munja blesnu po njoj. – Oh, požurite – zakuka Ron pored Harija. – Mogao bih da pojedem hipogrifa. Nije sasvim to ni izgovorio kad se vrata Velike sale otvoriše, i svi zanemeše. Profesorka Mek Gonagal je predvodila dugačak red prvaka do kraja Sale. To što su Hari, Ron i Hermiona bili mokri nije bilo ništa u poređenju s izgledom ovih prvaka. Kao da su preplivali, a ne preplovili preko jezera. Većina je drhtala od hladnoće ili nervoze dok su se ređali uza sto za osoblje, licem okrenuti ka ostatku škole – svi, osim najmanjeg dečaka u grupi, dečaka s kosom mišje boje, umotanog u nešto što Hari prepozna kao Hagridov kaput od krtičje kože. Kaput mu je bio toliko veliki, da se činilo da je ogrnut crnom krznenom cirkuskom šatrom. Iz okovratnika je izvirivalo njegovo maleno lice, gotovo bolno uzbuđeno. Kada je i on stao u vrstu sa svojim prestrašenim vršnjacima, opazio je Kolina Kriveja, pokazao mu palčeve i usnama objasnio: – Upao sam u jezero! – Izgledao je neverovatno radostan zbog toga. Profesorka Mek Gonagal je sada postavila tronožac na zemlju ispred prvaka a na njega neverovatno star, prljav i zakrpljen čarobnjački šešir. Prvaci su zurili u njega. Kao i svi ostali. Na trenutak, nastupi tišina. Zatim se poderotina blizu oboda raširi poput usta i šešir poče da peva:
Pre hiljadu godina il' više, Kada bejah tek sašiven ja, Četiri slavna maga življaše, Za čija se imena jošte dobro zna: Hrabri Grifindor, s vresišta divljeg, Mudra Rejvenklo, iz doline puste, Slatka Haflpaf, iz ravnice življe, Lukavi Sliterin, iz močvare guste. Delili su istu želju, nadu, san, Skovali su skupa vrlo smeo plan, Da poduče čarobnjake mlade, Tako Hogvortska škola nastade. Tad svako od četiri osnivača Sopstvenu kuću zače, jer svaki od Njih druge osobine htede da ojača Za svoj budući učenički rod. Kod Grifindora, najhrabriji Više no drugi behu cenjeni; Za Rejvenklo najmudriji đaci uvek behu njeni; Haflpafova je marljive za svoju kuću birala A kod moći gladnog Sliterina Ambicija bi pobeđivala. Za života birali su Iz mase miljenike svoje, Ali kako odabrati zaslužne, Kad osnivači prestanu da postoje? Sa glave svoje skinuvši me, Način je pronašao Grifindor Znanje mi uliše osnivači, Da meni prepuste izbor! Stavite me na glavu sad, Jer niti grešim, niti lažem, U um ću da vam zavirim, I gde pripadate da vam kažem!
Kad Šešir za razvrstavanje završi pesmicu, Velikom salom prolomi se aplauz. – To nije pesma koju je pevao kada je nas razvrstavao – reče Hari, tapšući sa svima ostalima. – Svake godine peva drugu pesmu – reče Ron. – Mora da je to strašno dosadan život, zar ne, biti šešir? Pretpostavljam da cele godine smišlja sledeću pesmicu. Profesorka Mek Gonagal razmota veliki svitak pergamenta. – Kada prozovem vaše ime, stavićete Šešir i sesti na stolicu – reče prvacima. – Kada Šešir objavi u kojoj ste kući, otići ćete i sesti za vaš sto. – Akerli, Stjuart! Dečak istupi, vidno drhteći od glave do pete, podiže Šešir za razvrstavanje, stavi ga i sede na stolicu. – Rejvenklo! – povika Šešir. Stjuart Akerli skinu šešir i požuri ka sedištu za rejvenkloovskim stolom, gde su mu svi aplaudirali. Hari na tren vide Čo, rejvenkloovsku Tragačicu, kako bodri Stjuarta Akerlija dok je sedao. Za trenutak, oseti čudnu želju da se i sâm priključi rejvenkloovskom stolu. – Badok, Malkolm! – Sliterin! Sto na drugom kraju sale eksplodira od pokliča. Hari je video Melfoja kako aplaudira Badoku kad ovaj pristupi sliterincima. Hari se pitao zna li Badok da je kuća Sliterin izrodila više Mračnih čarobnjaka i veštica no ijedna druga. Dok je Malkolm Badok sedao, Fred i Džordž ga izviždaše. – Brenstoun, Eleonora! – Haflpaf! – Koldvel, Oven! – Haflpaf! – Krivej, Denis! Maleni Denis Krivej jedva se dotetura, saplićući se o Hagridov kaput od krtičje kože, upravo u trenutku kada se sâm Hagrid ušunjao u Salu kroz vrata iza nastavničkog stola. Dvaput viši od običnih ljudi, i barem triput širi, Hagrid je sa svojom dugom, divljom ukovrdžanom kosom i bradom izgledao pomalo zastrašujuće – što je bio pogrešan utisak, jer su Hari, Ron i Hermiona znali da je Hagrid zapravo vrlo pitome naravi. Kad sede pri kraju stola za osoblje, on im namignu, i usmeri pogled ka Denisu Kriveju koji je stavljao Šešir za razvrstavanje. Poderotina na obodu širom se otvori... – Grifindor! – povika Šešir. Hagrid zapljeska zajedno s grifindorcima kad Denis Krivej, blistajući od sreće, skinu Šešir, smesti ga nazad na stoličicu i požuri da se pridruži svom bratu. – Koline, upao sam! – reče on piskavo, bacajući se na prazno sedište. – Bilo je fenomenalno! A nešto iz vode me je zgrabilo i uguralo nazad u čamac! – Sjajno! – reče Kolin, podjednako uzbuđen. – Verovatno je to bila džinovska sipa, Denise! – Auu! – reče Denis, kao da niko, ni u najluđim snovima ne bi poželeo ništa više od toga da bude bačen u olujno, uzburkano, desetine metara duboko jezero, a zatim da ga iz njega izbaci džinovsko morsko čudovište. – Denise! Denise! Vidiš li onoga dečaka tamo? Onoga s crnom kosom i naočarima? Vidiš li ga? Znaš li ko je to, Denise? Hari skrenu pogled, zureći iz sve snage u Šešir za razvrstavanje, koji je trenutno Razvrstavao Emu Dobs. Razvrstavanje se nastavilo. Dečaci i devojčice s različitim nijansama straha na licima prilazili su, jedno po jedno, malenom tronošcu, a red je polako postajao sve manji, pošto je profesorka Mek Gonagal već prozivala one na „L“. – O, požurite malo – ječao je Ron, trljajući svoj stomak. – E pa, Rone, Razvrstavanje je mnogo važnije od hrane – reče Skoro Obezglavljeni Nik kada Madli Laura postade haflpafovka. – Naravno da jeste, ako si mrtav – obrecnu se Ron. – Nadam se da će ovogodišnja klasa grifindoraca opravdati očekivanja – reče Skoro Obezglavljeni Nik, aplaudirajući Mek Donald Natali, koja se priključila grifindorskom stolu. – Ne bismo želeli da prekinemo niz pobeda, zar ne? Grifindor je osvajao školski šampionat poslednje tri godine zaredom. – Pričard, Grejam! – Sliterin! – Kverk, Orla! – Rejvenklo! I konačno, s Vitbi Kevinom (–Haflpaf!–), Razvrstavanje se završi. Profesorka Mek Gonagal pokupi Šešir i tronožac i odnese ih. – Već je krajnje vreme – reče Ron, grabeći nož i viljušku i gledajući s iščekivanjem u svoj zlatni tanjir. Profesor Dambldor beše već ustao. Smešio se učenicima, ruku raširenih u znak dobrodošlice. – Imam samo jednu reč da vam kažem – reče, a njegov duboki glas odzvoni Salom. – Navalite. – Tako je, tako je! – rekoše Hari i Ron glasno, dok su se prazne posude magijski punile pred njihovim očima. Skoro Obezglavljeni Nik žalostivo je posmatrao kako Hari, Ron i Hermiona pune svoje tanjire. – Aaah, 'vako j' b'lje – reče Ron, usta punih krompir-pirea. – Imate sreće što večeras uopšte ima gozbe, znate – reče Skoro Obezglavljeni Nik. – Nešto ranije bilo je nevolje u kuhinjama. – Zašto? Š'a se do'odilo? – upita Hari, preko pozamašnog parčeta šnicle. – Pivs, naravno – reče Skoro Obezglavljeni Nik, odmahujući glavom, koja se opasno klimala. On pridiže svoju kragnu malo više uz vrat. – Uobičajena rasprava, znate. Hteo je da prisustvuje gozbi – što je potpuno isključeno, znate kakav je, potpuno necivilizovan, ne može da pogleda tanjir sa hranom a da ga ne baci. Održali smo savet duhova: Debeli Fratar bio je za to da mu se pruži prilika, ali – vrlo mudro, po mom mišljenju – Krvavi Baron je povukao crtu. Krvavi Baron je bio sliterinski duh, suvonjava i tiha utvara prekrivena srebrnkastim mrljama krvi. On je bio jedina osoba na Hogvortsu koja je zaista mogla da kontroliše Pivsa. – Da, i činilo nam se da je Pivs zbog nečega besan – reče Ron smrknuto. – Pa šta je to uradio u kuhinjama? – Ah, uobičajeno – reče Skoro Obezglavljeni Nik, sležući ramenima. – Pravio rusvaj i lom. Šerpe i tiganji na sve strane. Sve poplavljeno supom. Prestrašio kućne vilenjake gotovo na smrt... Klang. Hermiona je upravo prevrnula svoj zlatni pehar. Sok od bundeve se ravnomerno prosu preko stolnjaka, isflekavši više od metra belog platna u narandžasto, ali Hermiona nije pridavala pažnju tome. – Ovde postoje kućni vilenjaci? – reče ona, zureći užasnuto u Skoro Obezglavljenog Nika. – Ovde, na Hogvortsu? – Naravno – reče Skoro Obezglavljeni Nik, iznenađen njenom reakcijom. – Najveći broj u nekom zdanju uopšte, u čitavoj Britaniji, rekao bih. Preko stotinu. – Nikada nisam videla nijednog! – reče Hermiona. – Pa, teško da oni danju uopšte napuštaju kuhinju, zar ne? – nastavi Skoro Obezglavljeni Nik. – Izlaze noću da malo počiste... pobrinu se oko kamina i tako to... Mislim, i ne treba da ih vidiš, je l' da? Po tome se i poznaje dobar kućni vilenjak, po tome što i ne znaš da je tu. Hermiona je buljila u njega. – Ali, plaćaju ih? – reče ona. – Daju im godišnje odmore, zar ne? I... i bolovanja, i penzije, i sve ostalo? Skoro Obezglavljeni Nik se tako grohotom nasmeja da mu okovratnik skliznu i glava mu se otkači, viseći na par centimetara duhovske kože i mišića koji su je još vezivali za vrat. – Bolovanja i penzije? – reče on, gurajući svoju glavu nazad na ramena i učvrstivši je opet okovratnikom. – Kućni vilenjaci ne žele bolovanja i penzije! Hermiona pogleda na svoj jedva načet tanjir sa hranom, a zatim odloži nož i viljušku na njega i odgurnu ga što dalje od sebe. – Oh, ajde, 'Ermiona – reče Ron, slučajno poprskavši Harija delićima svog jorkširskog pudinga. – Uups izvini, 'Ari... – On proguta zalogaj. – Nećeš im obezbediti bolovanja time što ćeš da se izgladnjuješ! – Robovska snaga – reče Hermiona, dišući teško kroz nos. – Eto ko je napravio ovu večeru. Robovska snaga. I ona odbi da pojede ijedan zalogaj više. Kiša je i dalje bubnjala po visokim, mračnim prozorima. Još jedan tresak groma protrese prozore, a olujna tavanica blesnu, osvetljavajući zlatne tanjire u kojima su ostaci prvog jela nestajali, i bivali istog trena zamenjeni pudingom. – Pita s melasom, Hermiona! – reče Ron, namerno usmeravajući miris pite ka njoj. – I kolači, vidi! Čokoladna torta! Ali Hermiona mu uputi pogled koji je toliko podsećao na profesorku Mek Gonagal, da on odustade. Kada su slistili i pudinge, i kada su i poslednje mrvice nestale s tanjira, ostavljajući ih čiste kao suza, Albus Dambldor se ponovo pridiže na noge. Žamor koji je ispunjavao Salu odmah prestade, tako da su se čuli samo zavijanje vetra i dobovanje kiše. – Dakle! – reče Dambldor, smeškajući im se svima. – Sada kada smo svi siti i dobro napojeni – (– Uf! – frknu Hermiona) – moram još jednom da zamolim za vašu pažnju, dok vam dâm nekoliko obaveštenja. – Gospodin Filč, domar, zamolio me je da vam kažem da je lista zabranjenih predmeta unutar zamka ove godine proširena, kako bi joj se priključili vrišteći jo-joi, zubati frizbiji i sverazbijajući bumeranzi. Potpuni spisak sastoji se od nekih četiri stotine trideset sedam predmeta, rekao bih, i može se videti u kancelariji gospodina Filča, ukoliko bilo ko bude želeo da ga pogleda. Uglovi Dambldorovih usana zaigraše. On nastavi: – Kao i uvek, želeo bih da vas podsetim da je Šuma na školskom imanju zabranjena za učenike, kao i selo Hogsmid, za sve ispod treće godine. – Takođe, moja tužna dužnost je i da vas obavestim da ove godine neće biti održano školsko prvenstvo u kvidiču. – Šta? – Hari se prenu. On potraži pogledom Freda i Džordža, svoje drugare – članove kvidičkog tima. Oni su bezglasno otvarali usta ka Dambldoru, očigledno previše zaprepašćeni da bi govorili. Dambldor nastavi: – To je zbog događaja koji će početi u oktobru, trajati tokom cele školske godine, i oduzimati mnogo vremena i energije nastavnicima – ali sam siguran da ćete u njemu neizmerno uživati. Imam veliko zadovoljstvo da objavim da će se ove godine na Hogvortsu... Ali u tom trenutku začu se zaglušujuća grmljavina, i vrata Velike sale uz tresak se otvoriše. Na vratima je stajao čovek, naslonjen na dugačak štap i ogrnut u crn putni plašt. Sve glave u Velikoj sali okrenuše se ka strancu, iznenada obasjanom razgranatom munjom što je blesnula preko tavanice. On spusti svoju kapuljaču, otrese grivu prosede kose, a zatim se uputi ka nastavničkom stolu. Prilikom svakog drugog njegovog koraka salom je odjekivalo tupo klank. On dođe do ivice gornjeg stola, okrenu se nadesno i teškim koracima odšepa ka Dambldoru. Još jedan blesak munje pređe preko tavanice. Hermioni zastade dah. Munja je obasjala čovekovo lice, istakavši njegov jasan reljef, i to je bilo lice kakvo Hari dotad nije imao prilike da vidi. Izgledalo je kao da ga je izdeljao od trošnog drveta neko ko je imao samo bledu ideju o tome kako bi ljudska lica trebalo da izgledaju, i ko nije baš vešt s dletom. Svaki pedalj kože izgledao je kao da je prekriven ožiljcima. Usta su mu bila nalik dijagonalnoj poderotini, a nedostajalo mu je veliko parče nosa. Ali oči su bile te koje su ovog čoveka, više od svega, činile tako zastrašujućim. Jedno je bilo malo, tamno i prodorno. Drugo je bilo krupno, okruglo kao novčić, i drečave jarkoplave boje. Plavo oko se neprekidno pomeralo, bez treptanja, i okretalo se gore-dole i levo-desno, sasvim nezavisno od normalnog oka – a zatim se izvrnulo naopako, gledajući u unutrašnjost čovekove glave, tako da su svi mogli da vide njegovu beonjaču. Stranac priđe Dambldoru. Ispruži ruku, podjednako prošaranu ožiljcima kao i njegovo lice, i Dambldor se rukova s njim, mrmljajući reči koje Hari nije mogao da čuje. Izgledalo je da se o nečemu raspituje kod stranca, koji se bez smeška rukovao s njim i odgovarao ispod glasa. Dambldor klimnu glavom, i pokaza čoveku prazno mesto sa svoje desne strane. Stranac sede, protrese svoju grivu tamnosede kose, kako bi je sklonio s lica, privuče tanjir s kobasicama ka sebi, a zatim ga pridiže ka onome što je ostalo od njegovog nosa i omirisa ga. Potom izvuče mali nož iz svog džepa, probode njime kobasicu i poče da jede. Normalno oko bilo mu je fiksirano na kobasice, dok je plavo oko i dalje neumorno kružilo po svojoj duplji, osmatrajući Veliku salu i učenike. – Dozvolite da vam predstavim našeg novog nastavnika Odbrane od Mračnih veština – reče Dambldor veselo, dok mu je glas odzvanjao u mrtvoj tišini. – Profesora Ćudljivka. Bilo je uobičajeno da se novi članovi osoblja pozdrave aplauzom, ali niko od osoblja i učenika ovoga puta nije zatapšao, osim Dambldora i Hagrida. Obojica su aplaudirali iz sve snage, ali je zvuk tapšanja jezivo odjekivao u tišini, pa i oni prestadoše relativno brzo. Svi ostali su izgleda bili previše opčinjeni Ćudljivkovim bizarnim izgledom da bi bili u stanju da učine išta drugo osim da zure u njega. – Ćudljivko? – Hari promrmlja Ronu. – Ludooki Ćudljivko? Onaj kome je tvoj tata otišao da pomogne jutros? – Mora da je taj – reče Ron tihim, zapanjenim glasom. – Šta mu se dogodilo? – prošaputa Hermiona. – Šta mu se desilo s licem? – Pojma nemam – došapnu joj Ron, fascinirano posmatrajući Ćudljivka. Ćudljivko je delovao kao da ga se uopšte nije ticala ne baš topla dobrodošlica s kojom je dočekan. Ignorišući kriglu soka od bundeve, on posegnu u svoj putni ogrtač, izvuče pljosku i povuče veliki cug iz nje. Dok je podizao ruku s pljoskom da bi cugnuo, njegov ogrtač se odiže desetak centimetara od zemlje, i Hari vide, ispod stola, nekoliko centimetara izrezbarene drvene noge, koja se završavala u stopalu s kandžama. Dambldor se ponovo nakašlja. – Kao što sam rekao – reče on, smešeći se gomili učenika pred njim, koji su svi do jednog i dalje opčinjeno gledali u Ludookog Ćudljivka – u narednih nekoliko meseci imaćemo čast da budemo domaćini veoma uzbudljivog događaja, događaja koji se nije održavao više od jednog veka. Veliko mi je zadovoljstvo da vas obavestim da će se ove godine na Hogvortsu odvijati Tročarobnjački turnir. – ŠALITE se! – reče Fred Vizli glasno. Napetost koja je ispunjavala Veliku salu još od Ćudljivkovog dolaska naglo se prekinu. Skoro svi se nasmejaše, a i Dambldor se zakikota u znak priznanja. – Ne šalim se, gospodine Vizli – reče on – mada, kada ste već spomenuli, čuo sam jedan odličan vic preko leta, o trolu, babarogi i leprikonu koji su otišli u krčmu i... Profesorka Mek Gonagal glasno pročisti grlo. – Ovaj... ali sada verovatno nije najbolji trenutak... ne... – reče Dambldor. – Gde sam ono stao? Ah, da, Tročarobnjački turnir... pa, neki od vas možda ne znaju šta sve podrazumeva ovaj turnir, tako da se nadam da će mi oni koji znaju oprostiti što ću to ukratko objasniti. – Tročarobnjački turnir je prvi put održan pre nekih sedam stotina godina, kao prijateljsko nadmetanje između tri najveće evropske škole čarobnjaštva – Hogvortsa, Bobatonsa i Durmstranga. Svaku je predstavljao šampion kojeg je škola sama izabrala, a sva tri šampiona su se takmičila u tri magijska zadatka. Škole su na smenu bile domaćini turnira, jednom u svakih pet godina, pošto je to najbolji način uspostavljanja veza između mladih veštica i čarobnjaka različitih nacionalnosti – to jest sve dok se danak u smrti nije toliko povećao da je turnir ukinut. – Danak u smrti? – prošaputa Hermiona zabrinuto. Ali njenu zabrinutost nije delila većina učenika u Sali: mnogi od njih su uzbuđeno šaputali međusobno, a i Hari kao da je bio zainteresovaniji da sazna više o tom turniru, nego da brine o nekim životima izgubljenim pre koju stotinu godina. – Tokom proteklih vekova bilo je nekoliko pokušaja da se turnir obnovi – nastavi Dambldor – ali nisu bili previše uspešni. Ipak, naši odseci za međunarodnu magijsku saradnju i magijske igre i sportove prosudili su da je sada pravo vreme za još jedan pokušaj. Celo leto smo naporno radili kako bismo se osigurali da se nijedan šampion ne nađe u smrtnoj opasnosti. – Glavešine Bobatonsa i Durmstranga dolaze u oktobru, sa svojim užim izborom takmaca, a odabir tri šampiona će se održati za Noć veštica. Nepristrasni sudija će odlučiti koji su učenici najdostojniji da se takmiče za Tročarobnjački kup, donesu slavu svojoj školi i dobiju hiljadu galeona novčane nagrade. – Ja ću da se oprobam! – prosikta Fred Vizli sa dna stola, dok mu je lice blistalo entuzijazmom od pomisli na mogućnost tolike slave i bogatstva. On nije bio jedini koji je sebe zamišljao kao hogvortskog šampiona. Za stolovima svake od kuća Hari je video učenike kako fascinirano zure u Dambldora, ili žustro šapuću nešto svojim susedima. Ali tada Dambldor ponovo progovori, i cela Sala se ponovo utiša. – Iako znam da ste svi veoma nestrpljivi da prenesete Tročarobnjački kup u Hogvorts – reče on – direktori škola učesnica, zajedno s Ministarstvom magije, složili su se da ove godine uvedu starosnu granicu za učesnike. Samo punoletni učenici – što će reći, oni od sedamnaest godina ili više – moći će da se prijave. Ovo je – Dambldor neznatno povisi glas jer je nekoliko učenika počelo glasno da se zgražava, a Vizlijevi blizanci delovali su besno – mera predostrožnosti za koju mislimo da je neophodna, ako se uzme u obzir da će zadaci na turniru i dalje biti teški i opasni, ma šta preduzeli, i da je malo verovatno da će učenici razreda nižih od šestog i sedmog moći da se izbore s njima. Lično ću se postarati da nijedan maloletni učenik ne prevari našeg nepristrasnog sudiju da ga izabere za hogvortskog šampiona. – Njegove svetloplave oči zasvetlucaše kad se nakratko zaustaviše na buntovničkim licima Freda i Džordža. – Stoga vas molim da ne traćite svoje i naše vreme prijavljujući se ukoliko ste mlađi od sedamnaest godina. – Delegacije Bobatonsa i Durmstranga doći će u oktobru i ostati s nama veći deo godine. Znam da ćete se svi potruditi da boravak naših inostranih gostiju bude što prijatniji dok su s nama, i da ćete pružiti svesrdnu podršku hogvortskom šampionu, kada on, ili ona, bude izabran. A sada je već kasno, a ja znam koliko vam je svima važno da budete odmorni i spremni kada sutra ujutro krenete na časove. Vreme je za spavanje! Baj-baj! Dambldor ponovo sede i okrenu se da popriča s Ludookim Ćudljivkom. Začu se škripanje i treskanje kad učenici počeše da ustaju i u grupicama izlaze kroz dvostruka vrata u Ulaznu dvoranu. – Ne mogu to da učine! – reče Džordž Vizli, koji se nije priključio gomili što se kretala prema vratima, već je stajao i gledao u Dambldora. – Mi ćemo napuniti sedamnaest u aprilu, zašto da i mi ne pokušamo? – Neće me sprečiti da se prijavim – reče Fred tvrdoglavo, takođe se mršteći ka nastavničkom stolu. – Šampioni će moći da rade razne stvari koje inače ne bi mogli. Plus hiljadu galeona nagrade! – Da – reče Ron, izgubljenog pogleda. – Da, hiljadu galeona... – Hajdemo – reče Hermiona – ostaćemo poslednji ovde ako se ne pomerite. Hari, Ron, Hermiona, Fred i Džordž krenuše ka Ulaznoj dvorani dok su blizanci diskutovali na koji način bi Dambldor mogao da spreči one koji nisu navršili sedamnaestu da se ne prijave na turnir. – A ko je taj nepristrasni sudija koji će odlučiti ko su šampioni? – reče Hari. – Pojma nemam – reče Fred – ali toga ćemo morati da nasamarimo. Mislim da će par kapi Napitka za starenje biti dovoljno, Džordže... – Ipak, Dambldor zna da nisi punoletan – reče Ron. – Da. Ali ne odlučuje on o tome ko će biti šampion, je li tako? – reče Fred prepredeno. – Meni se čini da će taj sudija odabrati najbolje iz svake škole bez obzira na to koliko godina imaju. Dambldor samo pokušava da nas spreči da se prijavimo. – Pa ipak, ljudi su ginuli! – reče Hermiona zabrinutim glasom kad su prošli kroz vrata skrivena iza tapiserije i krenuli uz još jedno, uže stepenište. – Da – reče Fred rasejano – ali to je bilo pre mnogo godina, zar ne? Uostalom, gde je zabava ako nema malo rizika? Hej, Rone, šta ako uspemo da zaobiđemo Dambldorovu zabranu? Da li bi se prijavio? – Šta misliš? – Ron upita Harija. – Bilo bi sjajno prijaviti se, zar ne? Ali pretpostavljam da bi oni hteli nekog starijeg... ne znam da li smo dovoljno naučili... – Ja sigurno nisam – začu se Nevilov sumoran glas iza Freda i Džordža. – Mada bi moja baka verovatno želela da se okušam, ona uvek priča kako treba da doprinesem ugledu porodice. Verovatno ću morati da – uuuups... Nevilovo stopalo propade kroz stepenik na sredini stepeništa. Na Hogvortsu je bilo mnogo takvih trik-stepeništa, i većina starijih učenika već je bila navikla da ih preskače, ali Nevilovo pamćenje bilo je do zla boga loše. Hari i Ron ga uhvatiše ispod pazuha i izvukoše mu nogu, dok je metalni oklop na vrhu stepeništa škripao i čangrljao, smejući se piskutavo. – Ućuti, ti – reče Ron, zalupivši mu vizir dok su prolazili pored njega. Popeli su se do ulaza u grifindorski toranj koji je bio sakriven iza velikog portreta debele gospođe dame u ružičastoj svilenoj haljini. – Lozinka? – reče ona, dok su se oni približavali. – Koještarija – reče Džordž – jedan asistent mi je to rekao dok smo bili dole. Portret se pomeri u stranu, otkrivši rupu u zidu, kroz koju se svi uspuzaše. Pucketava vatra grejala je veliki ovalni dnevni boravak pun mekanih fotelja i stočića. Hermiona mrko pogleda plamenove koji su veselo plesali, i Hari je ču kako je promrmljala „robovska radna snaga“ pre nego što im požele laku noć i nestade kroz vrata ka ženskim spavaonicama. Hari, Ron i Nevil se uspeše uz poslednje, spiralno stepenište, i konačno stigoše do sopstvene spavaonice na samom vrhu tornja. Pet kreveta s tamnocrvenim baldahinima bilo je smešteno uza zidove, svaki sa zasebnim kovčegom u podnožju za svog vlasnika. Din i Šejmus su se već spremali za spavanje. Šejmus je prikačio svoju irsku rozetu za naslon kreveta, a Din je obesio poster Viktora Kruma iznad svog noćnog stočića, odmah pored svog starog postera fudbalskog kluba Vest Hem. – Sumanuto – uzdahnu Ron, vrteći glavom ka potpuno nepomičnim fudbalerima. Hari, Ron i Nevil se uvukoše u pidžame, a potom u krevete. Neko – kućni vilenjak, bez sumnje – postavio je posude za grejanje kreveta između čaršava. Bilo je izuzetno udobno ležati u krevetu i slušati oluju kako besni napolju. – Možda ću i pokušati, znaš – reče Ron sanjivo iz mraka – ukoliko Fred i Džordž pronađu način da... Turnir... nikad se ne zna, zar ne? – Pretpostavljam da ne... – Hari se okrenu u krevetu, dok mu se niz sjajnih novih slika vrteo u glavi... Kao, prevario je nepristrasnog sudiju da on, Hari, ima sedamnaest godina... Postao je hogvortski šampion... Stoji na terenu, ruku podignutih u znak trijumfa pred celom školom, koja aplaudira i vrišti... Upravo je osvojio pobedu na Tročarobnjačkom turniru... Čoino lice se posebno izdvaja u zamagljenoj masi, lice koje sija od divljenja... Hari se zacereka u svoj jastuk, radostan što Ron ne može da vidi ono što on može.
