4.9. Hari Poter i Vatreni pehar - Mračni znak
– Nemojte reći majci da ste se kockali – preklinjao je gospodin Vizli Freda i Džordža, dok su se polako spuštali niza stepenice pokrivene ljubičastim tepihom. – Ne brini, tata – reče Fred veselo – imamo velike planove s ovim novcem, ne želimo da nam ga zapleni. Na trenutak je izgledalo kao da će gospodin Vizli da ih priupita kakvi su to veliki planovi ali, kada je bolje razmislio, shvatio je da ne želi da zna. Uskoro ih zahvati masa koja je kuljala ka izlazu iz stadiona prema svojim kampištima. Dok su se vraćali fenjerima osvetljenom stazom kojom su došli, do njih je dopiralo bučno pevanje, a iznad glava su im neprekidno proletali leprikoni, cerekajući se i mašući svojim svetiljkama. Kad najzad stigoše do šatora, nikome više nije bilo do spavanja i, s obzirom na količinu buke oko njih, gospodin Vizli se složi da svi popiju poslednju šolju kakaoa pre spavanja. Nešto kasnije već su veselo raspravljali o utakmici. Gospodin Vizli i Čarli su se sporečkali oko toga ko je koga laktom faulirao, i tek kada je Džini zaspala za malenim stolom, i prosula svoj kakao po podu, gospodin Vizli prekinu razgovor o igri, insistirajući da svi idu na spavanje. Hermiona i Džini pođoše u susedni šator, a Hari i Vizlijevi se presvukoše u pidžame i uzveraše se do svojih ležajeva. S druge strane kampa još su mogli da čuju pesmu i pokoji gromki prasak. – Oh, što mi je drago što nisam na dužnosti – promrmlja gospodin Vizli pospano – Ne bi mi prijalo da sada idem i ubeđujem Irce da prestanu sa slavljem. Hari koji je bio na gornjem ležaju, poviše Rona, zurio je u platnenu tavanicu šatora, posmatrao svetlucanja prolazećih leprikona i iznova zamišljao neke od Krumovih spektakularnih poteza. Bio je nestrpljiv da sedne na sopstvenu Vatrenu strelu i isproba Vronski fintu... Oliver Drvce, sa svim svojim dijagramima nikada nije sasvim uspeo da im objasni kako taj potez treba da izgleda... Hari zamisli sebe u odori sa svojim imenom na leđima, i zamisli da čuje krike stotinu hiljada ljudi, dok glas Luda Torbara odjekuje preko stadiona: – Predstavljam vam... Potera! Hari nije bio načisto da li je zaista zaspao, ili ne – njegova maštanja da leti poput Kruma možda su čak prešla i u njegov san – jedino je znao da je, sasvim iznenada, gospodin Vizli počeo da viče. – Ustajte! Rone – Hari – hajde, ustajte, ovo je hitno! Hari se brzo pridiže, i glavom udari o platno. – Šta bi? – reče. U magnovenju primeti da nešto nije u redu. Buka iz kampa nije više bila ista. Pevanje je prestalo. Mogao je da čuje vriske i zvuke ljudi kako trče. On skliznu s ležaja, i posegnu za svojom odećom, ali gospodin Vizli, koji je obukao svoje farmerke preko pidžame, reče: – Nema vremena, Hari – samo zgrabi jaknu i izađi napolje – brzo! Hari učini kako mu je rečeno, i požuri da izađe iz šatora, dok mu je Ron bio za petama. Pri bledoj svetlosti nekoliko vatri koje su još gorele mogao je da vidi ljude kako trče u šumu, bežeći od nečega što se kretalo preko polja prema njima, nečega što je zračilo čudnim bleskovima svetlosti i ispuštalo zvuke poput puščane paljbe. Ruganje, eksplozije smeha i pijani povici su im se približavali. Zatim usledi prasak jake zelene svetlosti, koji osvetli čitav prizor. Gomila tesno zbijenih čarobnjaka kretala se zajedno, čarobnih štapića uperenih naviše, marširajući preko polja. Hari začkilji u njihovom pravcu... izgledalo je kao da nemaju lica... a onda shvati da na glavama imaju kukuljice, a na licima maske. Visoko iznad njih, lebdeći u vazduhu, četiri zgrčene figure bile su izvitoperene u groteskna obličja. Izgledalo je kao da su maskirani čarobnjaci na zemlji lutkari, a ljudi iznad njih marionete, kojima su lutkari upravljali pomoću nevidljivih niti. Dve figure su bile vrlo male. Još neki čarobnjaci priključiše se grupi u maršu, smejući se i upirući prstima ka lebdećim telima. Šatori su se raspadali i rušili, a marširajuća gomila se povećavala. Jednom ili dvaput, Hari spazi jednog od čarobnjaka kako čarobnim štapićem uklanja šator koji mu se našao na putu. Nekoliko šatora se zapalilo. Vriska je postajala sve glasnija. Lebdeći ljudi odjednom izbiše na svetlo, pored šatora u plamenu i Hari prepozna jednog od njih – gospodina Robertsa, upravnika kampa. Ostale tri figure ličile su na njegovu ženu i decu. Jedan od čarobnjaka koji su marširali ispod okretao je gospođu Roberts naglavačke svojim štapićem: haljina joj spade, otkrivajući prostrane gaće. Ona se otimala, pokušavajući da se pokrije, dok je gomila ispod nje vrištala i huktala od radosti. – To je bolesno – promrmlja Ron, gledajući majušno normalsko dete, kako se vrti kao čigra dvadesetak metara iznad zemlje, dok mu se glava mlitavo bacaka levodesno. – To je zaista bolesno... Hermiona i Džini žurno dođoše do njih, navlačeći mantile preko svojih spavaćica, a gospodin Vizli stiže odmah za njima. Istog trenutka, Bil, Čarli i Persi izađoše iz muškog šatora, potpuno obučeni, zavrnutih rukava i isukanih štapića. – Mi idemo da pomognemo Ministarstvu – vikao je gospodin Vizli kroz svu tu galamu, zavrćući rukave. – Vi pođite – svi skupa, u šumu i držite se zajedno. Doći ću po vas kada ovo raščistimo! Bil, Čarli i Persi već su trčali prema grupi koja je marširala. Gospodin Vizli pohita za njima. Čarobnjaci iz Ministarstva su nadolazili iz svih pravaca prema izvoru pometnje. Masa ispod porodice Roberts bila je sve bliže. – Ajmo – reče Fred, hvatajući Džini za ruku i vukući je prema šumi. Hari, Ron, Hermiona i Džordž pođoše za njima. Kada su stigli do drveća, osvrnuše se. Rulja ispod Robertsovih bila je veća no ikad. Mogli su da vide čarobnjake iz Ministarstva kako pokušavaju da se probiju kroz nju do maskiranih čarobnjaka u centru, ali uz velike poteškoće. Činilo se da se boje da upotrebe bilo koju čin koja bi izazvala pad nekog od Robertsovih. Šareni fenjeri koji su osvetljavali stazu ka stadionu bili su pogašeni. Između drveća su promicale mračne siluete. Deca su plakala. Kroz hladan noćni vazduh oko njih odjekivali su nestrpljivi povici i uspaničeni glasovi. Hari oseti kako ga guraju tamoamo ljudi čija lica nije mogao da vidi. Onda začu Rona kako vrišti od bola. – Šta se dogodilo? – upita Hermiona nestrpljivo i naglo zastade tako da Hari udari u nju. – Gde si, Rone? Oh, ovo je glupo – Lumos! Ona osvetli svoj štapić i uperi njegov tanak snop svetlosti ka stazi. Ron je ležao ispružen po zemlji. – Spotakao sam se o koren drveta – reče on ljutito, ponovo se pridižući na noge. – Pa, s tolikim stopalima, teško da se ne bi spotakao – reče otegnuti glas iza njih. Hari, Ron i Hermiona naglo se okrenuše. Drako Melfoj je stajao sâm nedaleko od njih, oslanjajući se na drvo, naizgled potpuno smiren. Prekrštenih ruku, mirno je posmatrao dešavanja u kampu kroz drveće. Ron reče Melfoju da uradi nešto što, Hari je bio ubeđen u to, nikada ne bi smeo da izgovori pred gospođom Vizli. – Pazi kako se izražavaš, Vizli – reče Melfoj, a blede oči mu zasvetlucaše. – Bolje bi vam bilo da požurite, zar ne? Ne biste želeli da nju primete, je l' tako? On glavom pokaza ka Hermioni, ali u tom trenutku se iz kampa začu eksplozija slična bombi, a zeleni blesak na trenutak osvetli drveće oko njih. – Šta to treba da znači?– reče Hermiona prkosno. – Grejndžerova, oni jure Normalce – reče Melfoj. – Bi li i ti htela da pokazuješ svoje gaćice u vazduhu? Jer, ako želiš, onda ostani... krenuli su ovamo, a to bi nas sve nasmejalo. – Hermiona je veštica – zareža Hari. – Neka ti bude, Poteru – reče Melfoj, cereći se zlobno. – Ako misliš da oni ne umeju da opaze Blatokrvne, onda ostani gde si. – Pazi ti kako se izražavaš! – povika Ron. Svi prisutni su znali da je „Blatokrvni“ vrlo uvredljiv izraz za vešticu ili čarobnjaka normalskog porekla. – Nema veze, Rone – reče brzo Hermiona, grabeći Rona za ruku da ga smiri, kad on krenu prema Melfoju. Začu se još jedan prasak s druge strane drveća, glasniji od prethodnih. Nekoliko ljudi u blizini vrisnu. Melfoj se blago zakikota. – Baš su plašljivi, zar ne? – reče lenjo. – Pretpostavljam da vam je tatica svima rekao da se sakrijete? A gde je on – pokušava da spasi Normalce? – A gde su tvoji roditelji? – reče Hari, sve više besneći. – Tamo, nose maske, zar ne? Melfoj se okrenu licem ka Hariju, i dalje se smešeći. – Pa... i da jesu, ne bih ti rekao, je l' tako, Poteru? – Oh, hajdemo – reče Hermiona, gadljivo pogledavši Melfoja – idemo da nađemo ostale. – Drži tu tvoju veliku žbunastu glavu nisko, Grejndžerova – odbrusi Melfoj prezrivo. – Idemo – ponovi Hermiona, i povuče Harija i Rona nazad uz stazu. – Kladio bih se u šta hoćete da njegov tata jeste jedan od maskiranih! – reče Ron ljutito. – Pa, uz malo sreće, Ministarstvo će ga uhvatiti! – reče Hermiona živahno. – Oh, ne mogu da verujem, gde su ostali nestali? Freda, Džordža i Džini nije bilo na vidiku, iako je na stazi bilo dosta spodoba, koje su se sve do jedne nervozno okretale preko ramena u pravcu halabuke koja je dopirala iz kampa. Grupica tinejdžera u pidžamama žučno se raspravljala malo niže na stazi. Kada su ugledali Harija, Rona i Hermionu, devojka sa gustom kovrdžavom kosom okrenu se ka njima i reče brzo: –Où est Madame Maxime? Nous l'avons perdue... – Ovaj – šta? – upita Ron. – Oh... – devojka koja je to izgovorila okrenu mu leđa, i dok su se udaljavali, čuli su je kako kaže: – 'Ogvorts. – Bobatons – promrmlja Hermiona. – Molim? – reče Hari. – Sigurno pohađaju Bobatons – reče Hermiona. – Znaš već... Bobatonska magijska akademija... čitala sam o njoj u Studiji o magijskom obrazovanju u Evropi. – Oh... da... naravno – reče Hari. – Fred i Džordž nisu mogli da odmaknu daleko – reče Ron, izvlačeći štapić i zapalivši ga kao Hermiona, pa poče da čkilji niz stazu. Hari gurnu ruku u džepove svoje jakne da uzme svoj štapić – ali njega nije bilo. Jedino što je našao bili su njegovi omniokulari. – O, ne, ne mogu da verujem... izgubio sam svoj štapić! – Šališ se? Ron i Hermiona podigoše svoje štapiće dovoljno visoko da uskim zracima svetlosti pokriju što veći prostor na zemlji. Hari pogleda svud oko sebe, ali njegovog štapića nije bilo. – Možda je ostao u šatoru – reče Ron – Možda ti je ispao iz džepa dok smo trčali? – nagađala je Hermiona brižno. – Da – reče Hari – možda... Obično se nije odvajao od svog štapića kad god je bio u čarobnjačkom svetu, i sada kad se našao bez njega u ovakvoj situaciji, osetio se vrlo ranjivo. Šuškanje iza njih natera sve troje da poskoče. Vinki, kućna vilenjakinja, probijala se kroz obližnje grmlje. Kretala se izuzetno čudno, očigledno s velikim poteškoćama. Kao da ju je neka nevidljiva sila vukla unazad. – U okolini ima loših čarobnjaci! – ciknu smeteno, naginjući se napred kako bi nastavila da trči. – Čoveci visoko – visoko u vazduhu! Vinki se sklanja s puta! A zatim nestade među drvećem na drugoj strani staze, dahćući i cijučući, kao da se bori s nekom nevidljivom silom. – Šta je s njom? – upita Ron, gledajući radoznalo za Vinki. – Zašto ne može normalno da trči? – Kladim se da nije zatražila dozvolu da se sakrije – reče Hari. Setio se Dobija: svaki put kada bi pokušao da učini nešto što se ne bi dopalo Melfojevima, bio je primoran da počne da bije samoga sebe. – Znate, kućni vilenjaci zaista žive u lošim uslovima! – reče Hermiona besno. – To je ropstvo, eto šta je! Taj gospodin Čučanj ju je naterao da se popne na sam vrh stadiona, te je bila skroz preplašena, a sada je drži začaranu, tako da ne može ni da beži, i to baš sada kada su počeli da ruše i gaze šatore! Zašto neko ne učini nešto povodom toga? – Pa, kućni vilenjaci su srećni, zar ne? – reče Ron. – Čuli ste Vinki na utakmici... 'Kućni vilenjaci ne treba da se zabavljadu'... to ona voli, da joj se zapoveda... – Ljudi poput tebe, Rone – poče Hermiona žustro – podržavaju trule i nepravedne sisteme, samo zato što su previše lenji da... S ivice šume odjeknu još jedan prasak. – Hajdemo, samo napred, hoćemo li? – reče Ron, i Hari primeti kako ovaj baca kratak nervozan pogled ka Hermioni. Možda je i bilo istine u onome što je Melfoj rekao: možda je Hermiona bila u većoj opasnosti nego oni. Ponovo krenuše dalje, dok je Hari još uvek preturao po džepovima, iako je znao da mu štapić nije tamo. Zalazili su mračnom stazom sve dublje u šumu, i dalje tražeći Freda, Džordža i Džini. Prošli su pored grupe goblina, koji su likovali nad vrećom zlata koju su nesumnjivo dobili kladeći se na rezultat utakmice, i koji se nisu dali omesti dešavanjima u kampu. Još dalje stazom, naiđoše na potez obasjan srebrnastom svetlošću, i kada pogledaše kroz drveće, ugledaše tri visoke, prelepe vile kako stoje na proplanku okružene čoporom mladih čarobnjaka, koji su pričali izuzetno glasno. – Ja obrnem oko sto vreća galeona godišnje – urlao je jedan od njih. – Ja sam zmajoubica Komiteta za zbrinjavanje opasnih stvorenja. – Nije tačno, nisi – povika njegov prijatelj – ti si sudopera u Probušenom kotlu... Ali JA sam lovac na vampire, ubio sam ih oko devedeset do sada... Treći mladi čarobnjak, čije su bubuljice bile vidljive čak i pri prigušenoj, srebrnkastoj svetlosti vila, takođe se ubaci u razgovor: – Ja treba da postanem najmlađi ministar magije do sada, nego šta. Hari zahropta od smeha. Prepoznao je bubuljičavog čarobnjaka. Zvao se Sten Stranputica, i zapravo je bio kondukter u trospratnom Noćnom viteškom autobusu. Okrenu se da to kaže Ronu, ali Ronovo lice odjednom se neverovatno opusti i već sledećeg trenutka on povika: – Da li sam vam rekao da sam izmislio metlu koja može da odleti do Jupitera? – Zaista! – reče Hermiona sarkastično, i ona i Hari zgrabiše čvrsto Rona za ruke, okrenuše ga na suprotnu stranu i odvukoše dalje. Kada su zvuci vila i njihovih obožavalaca potpuno nestali, već su bili u samom srcu šume. Izgledalo je da su sasvim sami. Sve je bilo mnogo tiše. Hari se osvrnu oko sebe. – Pretpostavljam da bismo mogli ovde da sačekamo, znate, čućemo izdaleka svakoga ko naiđe. Jedva da je to izgovorio kada Ludo Torbar iskrsnu pred njima iza jednog drveta. Čak i pri nejasnoj svetlosti dvaju štapića, Hari je mogao da primeti veliku promenu na Torbaru. Više nije delovao veselo i rumeno. Nije više poskakivao u hodu. Bio je vrlo bled i iznuren. – Ko je to? – reče, žmirkajući nadole ka njima, pokušavajući da im razazna lica. – Šta radite ovde, potpuno sami? Oni se pogledaše iznenađeno. – Pa – tamo se dešavaju nekakvi neredi – reče Ron. Torbar je zurio u njega. – Šta? – U kampu ... neki ljudi su se dočepali porodice Normalaca... Torbar glasno opsova: – Prokleti bili! – i poprilično smeten, Prebaci se uz maleno pop. – Gospodin Torbar ne kontroliše baš situaciju, zar ne? – reče Hermiona, mršteći se. – Ali, ipak je bio sjajan Jurišnik – reče Ron, vodeći ih stazom ka malom proplanku, i sede na busen suve trave podno drveta. – Kad je on igrao za Vimburnske obade, triput zaredom su osvajali Šampionat. On izvadi iz džepa figuricu Kruma, spusti je na zemlju i neko vreme je posmatrao kako se šetka naokolo. Kao pravi Krum, i igračka je hodala lakim pačjim hodom i imala zaobljena ramena, a delovala je manje impresivno na svojim zakrivljenim nožicama, nego na metli. Hari je osluškivao ima li buke iz kampa. Sve je i dalje bilo tiho. Možda su neredi okončani. – Nadam se da su ostali u redu – reče Hermiona posle nekog vremena. – Biće oni u redu – reče Ron. – Zamisli da tvoj tata uhvati Lucijusa Melfoja – reče Hari, sedajući pored Rona i posmatrajući malu figuru Kruma kako se dosađuje među opalim lišćem. – Uvek je pričao kako bi voleo da ga uhvati na delu. – To bi starom Draku izbrisalo osmeh s lica, sigurno – reče Ron. – Siroti Normalci – reče Hermiona nervozno. – Šta ako ne budu mogli da ih spuste? – Spustiće ih – Ron je zvučao ohrabrujuće – naći će oni način. – Potpuno je sumanuto, ipak, uraditi tako nešto, kada je celo Ministarstvo magije ovde večeras! – reče Hermiona. – Mislim, kako očekuju da se izvuku? Mislite li da su pili, ili su samo... Ona naglo prekinu rečenicu i pogleda preko ramena. Hari i Ron se takođe brzo osvrnuše. Zvučalo je kao da se neko tetura prema njihovom proplanku. Čekali su, osluškujući zvuk neravnomernih koraka kroz mračno drveće. Iznenada, koraci naglo utihnuše. – Hej! – viknu Hari. Tišina. Hari se pridiže na noge i virnu iza drveta. Bilo je previše mračno da bi se videlo na daljinu, ali mogao je da oseti kako neko stoji tik izvan njegovog vidokruga. – Ko je tamo? – reče. A onda, bez ikakvog upozorenja, tišinu preseče glas, ni nalik ičemu što su dotad čuli u šumi. Ne paničan vrisak, već nešto što je zvučalo kao neka čin. – MORSMORDR! I nešto ogromno, zeleno i svetlucavo izroni iz tmine kroz koju su Harijeve oči pokušavale da prodru: odleprša preko krošnji drveća a zatim u nebo. – Šta kog...? – kao bez daha reče Ron, skočivši na noge, zureći u stvar koja se tu beše stvorila. U deliću sekunde, Hari pomisli da je to još jedna formacija leprikona. Onda shvati da je to gigantska lobanja, sastavljena od nečeg nalik na smaragdne zvezde, iz čijih je usta, poput jezika, štrčala zmija. Dok su je posmatrali, dizala se sve više i više, ostavljajući za sobom izmaglicu od zelenog dima, utisnutu na crnom nebu poput kakvog novog sazvežđa. Iznenada, svuda po šumi oko njih prolomiše se krici. Hari nije mogao da shvati zbog čega, ali jedini mogući razlog bila je iznenadna pojava lobanje, koja se sada uzdigla dovoljno visoko da osvetli celu šumu, poput jezovitog neonskog znaka. Osmatrao je tamu, tražeći osobu koja je prizvala lobanju, ali nije video nikoga. – Ko je tamo? – ponovo se oglasi. – Hari, hajde, idemo! – Hermiona ga dohvati za jaknu i povuče ga unazad. – Šta nije u redu? – reče Hari, zapanjen njenim pobelelim prestrašenim licem. – To je Mračni znak, Hari! – zastenja Hermiona, vukući ga iz sve snage. – Znak Znaš-Već-Koga! – Voldemorov? – Hari, hajde! Hari se okrenu – Ron je žurno grabio svog minijaturnog Kruma – sve troje pohitaše preko proplanka – ali, tek što pređoše nekoliko žurnih koraka, niz praskavih zvukova obznani dolazak dvadesetak čarobnjaka, koji se stvoriše niotkuda i okružiše ih. Hari se osvrnu oko sebe i u deliću sekunde shvati: svaki od čarobnjaka imao je isukan štapić, a svaki štapić bio je uperen pravo u njega, Rona i Hermionu. Ne razmišljajući, on vrisnu: – SAGNITE SE! – Zatim zgrabi drugo dvoje i povuče ih na zemlju. – OŠAMUTI! – zagrme je dvadeset glasova – a odmah zatim zaslepljujući bleskovi počeše da sevaju u nizu, i Hari oseti kako mu se kosa na glavi vijori, kao da je neki snažan vetar prohujao proplankom. Dižući glavu za delić centimetra, spazi zrake vatrenocrvene svetlosti kako lete poviše njih iz čarobnjačkih štapića, međusobno se ukrštajući, odbijajući se od stabala i nestajući u tami... – Stanite! – viknu glas koji Hari prepozna. – STANITE! To je moj sin! Harijeva kosa prestade da se vijori. On još malo pridiže glavu. Čarobnjak ispred njega spusti štapić. On se otkotrlja i vide gospodina Vizlija kako hita ka njima, sav prestrašen. – Rone, Hari – glas mu je zvučao drhtavo – Hermiona, da li ste dobro? – Skloni se s puta, Arture – reče hladan i osoran glas. Bio je to gospodin Čučanj. On i ostali čarobnjaci iz ministarstva su im se približavali. Hari se pridiže da im se suprotstavi. Lice gospodina Čučnja bilo je napregnuto od besa. – Ko je to učinio? – obrecnu se, streljajući ih svojim oštrim pogledom. – Ko je od vas prizvao Mračni znak? – Nismo mi! – reče Hari, pokazujući uvis ka lobanji. – Mi nismo ništa učinili! – reče Ron, koji je trljao svoj lakat, i gledao besno u svog oca. – Zašto nas napadate? – Ne lažite, gospodine! – vikao je gospodin Čučanj. Njegov štapić je i dalje bio uperen direktno u Rona a oči su mu kolutale: delovao je pomalo sumanuto. – Otkriveni ste na mestu zločina! – Barti – prošaputa veštica u dugoj vunenoj odori – oni su deca, Barti, nikada ne bi bili u stanju da... – Otkuda se pojavio znak, recite mi vas troje? – brzo će gospodin Vizli. – Odande – reče Hermiona dršćući, pokazujući ka mestu odakle su čuli glas – neko je bio iza drveća... uzvikivao je neke reči... neku inkantaciju... – Oh, stajao je tamo, je li? – reče gospodin Čučanj, okrenuvši svoje iskolačene oči ka Hermioni, a čitavo njegovo lice pokazivalo je nevericu. – Izgovarao je neku inkantaciju, je li? Izgleda da si dobro obaveštena kako se Znak priziva, gospođice... Ali izgleda da nijedan drugi čarobnjak Ministarstva osim gospodina Čučnja nije smatrao ni izdaleka mogućim da su Hari, Ron ili Hermiona prizvali lobanju. Naprotiv, na Hermionine reči, svi ponovo pridigoše štapiće i usmeriše ih u pravcu koji im je pokazala, škiljeći kroz mračno drveće. – Zakasnili smo – reče veštica u vunenoj odori, vrteći glavom. – Dosad su se već sigurno Prebacili. – Ne bih rekao – reče čarobnjak s ofucanom smeđom bradom. Bio je to Amos Digori, Sedrikov otac. – Naši Ošamućivači su prošli baš kroz to drveće... ima šanse da smo ih pogodili... – Budi oprezan, Amose! – reče nekoliko čarobnjaka u znak upozorenja, kad gospodin Digori ispravi ramena, podiže svoj štapić, promaršira preko proplanka i nestade u tami. Hermiona ga je gledala kako nestaje, prekrivši šakom usta. Nekoliko sekundi kasnije, začuše gospodina Digorija kako viče. – Da! Imamo ih! Ima nekoga ovde! U nesvesti! To je... ama... sto mu muka... – Uhvatio si nekoga – povika gospodin Čučanj, s krajnjom nevericom. – Koga? Ko je to? Čuli su pucketanje grančica, šuškanje lišća, a zatim škriputave korake i netom gospodin Digori izroni iz drveća. Nosio je sićušno, mlitavo telo u rukama. Hari je odmah prepoznao krpu za sudove. Bila je to Vinki. Gospodin Čučanj se nije pomerio niti je progovorio kad gospodin Digori spusti Čučnjevu vilenjakinju na tlo ispred njegovih stopala. Ostali čarobnjaci iz Ministarstva zurili su u gospodina Čučnja. Gospodin Čučanj ostade ukočen još par sekundi, a oštre oči plamtele su na njegovom bledom licu, dok je gledao dole u Vinki. Onda kao da ponovo ožive. – Ovo... ne... može... biti – reče isprekidano. – Ne... On brzo obiđe gospodina Digorija i pohita ka mestu gde je ovaj našao Vinki. – Nema svrhe, gospodine Čučanj – doviknu gospodin Digori za njim. – Tamo nema više nikoga. Ali gospodin Čučanj nije bio spreman da mu poveruje na reč. Mogli su da ga čuju kako se okreće unaokolo, kao i šuškanje lišća, dok je preturao po žbunju. – Zaista neprijatno – reče gospodin Digori mračno, gledajući naniže u onesvešćeno obličje sirote Vinki. – Kućna vilenjakinja Bartija Čučnja... Hoću da kažem... – Okani se toga, Amose – reče gospodin Vizli tiho – ne misliš valjda ozbiljno da je to uradila ova vilenjakinja? Mračni znak je čarobnjačko obeležje. To iziskuje čarobni štapić. – Da – reče gospodin Digori – a ona je imala štapić. – Šta? – reče gospodin Vizli. – Evo, pogledaj – gospodin Digori podiže čarobni štapić i pokaza ga gospodinu Vizliju. – Držala ga je u ruci. To je prekršaj treće klauzule Kodeksa o korišćenju čarobnih štapića, za početak. Nijednom neljudskom stvorenju nije dozvoljeno da nosi ili koristi čarobni štapić. Baš tada se začu još jedno pop, i Ludo Torbar se Prebaci tik pored gospodina Vizlija. Zadihan i dezorijentisan, on se okrenu u mestu, zabuljivši se uvis u smaragdnozelenu lobanju. – Mračni znak! – dahtao je, skoro pregazivši Vinki, okrenuvši se upitno ka svojim kolegama. – Ko je to učinio? Da li ste ih uhvatili? Barti! Šta se dešava? Gospodin Čučanj se beše vratio praznih šaka. Lice mu je i dalje bilo mrtvački bledo, a ruke su mu se tresle, zajedno s brkovima, oštrim poput četkice za zube. – Gde si bio, Barti? – reče Torbar. – Zašto nisi bio na utakmici? Tvoja vilenjakinja ti je čuvala mesto... Galopirajućih mi gargojla! – Torbar upravo spazi Vinki kako leži pored njegovih stopala. – Šta se njoj dogodilo? – Bio sam zauzet, Ludo – reče gospodin Čučanj i dalje govoreći na isti isprekidani način, jedva pomerajući usne. – A moja vilenjakinja je Ošamućena. – Ošamućena? Mislite, vi ste je...? Ali zašto? Preko Torbarevog velikog, sjajnog lica odjednom sinu znak razumevanja. On pogleda naviše u lobanju, pa dole u Vinki a zatim u gospodina Čučnja. – Ne! – reče. – Vinki? Da prizove Mračni znak? Ne bi znala kako! Morala bi da ima štapić, za početak! – Pa i imala ga je – reče gospodin Digori. – Našao sam je kako drži jedan u ruci, Ludo. Ako mislite da je to u redu, gospodine Čučanj, mislim da bi trebalo da čujemo šta ona ima da kaže u svoju odbranu. Čučanj nikakvim znakom ne pokaza da je čuo gospodina Digorija, ali je gospodin Digori izgleda ćutnju prihvatio kao znak odobravanja. On podiže svoj štapić, uperi ga u Vinki i reče: – Renervate! Vinki se neznatno promeškolji. Njene velike smeđe oči se otvoriše, i ona nekoliko puta rasejano trepnu. Dok su je čarobnjaci ćutke posmatrali, ona se drhteći pridiže i sede. Primeti stopala gospodina Digorija, i lagano, tresući se, podiže oči ka njegovom licu. Zatim, još laganije, pogleda u nebo. Hari je mogao da vidi dvostruki odraz lebdeće lobanje u njenim ogromnim, staklastim očima. Ona se prenu, mahnito pogleda po prepunom proplanku i poče prestrašeno da jeca. – Vilenjakinjo! – reče gospodin Digori strogo. – Znaš li ko sam ja? Ja sam član Odseka za regulaciju i kontrolu magijskih stvorenja! Vinki poče da se klati napred-nazad po zemlji, dahćući. Harija to podseti na Dobija, u trenucima prestrašenosti i neposlušnosti. – Kao što vidiš, vilenjakinjo, nedavno je neko ovde prizvao Mračni znak – reče gospodin Digori. – A tebe su pronašli nekoliko trenutaka kasnije, odmah ispod njega! Objašnjenje, molim! – Ja-ja-ja to ne raditi, gos'n! – Vinki će iznenađeno. – Ja ne znam to kako, gos'n! – Našli su te s čarobnim štapićem u ruci! – zakevta gospodin Digori, mašući njime ispred nje. I kada zelena svetlost lobanje koja je ispunjavala proplanak obasja štapić, Hari ga prepozna. – Hej, to je moje! – reče. Svi na proplanku ga pogledaše. – Molim lepo? – reče gospodin Digori skeptično. – To je moj štapić! – reče Hari. – Ispustio sam ga! – Ispustio si ga? – ponovi gospodin Digori u neverici. – Da li je to priznanje? Bacio si ga pošto si prizvao Znak? – Amose, seti se s kim razgovaraš! – reče gospodin Vizli, vrlo ljutito. – Da li je verovatno da Hari Poter prizove Mračni znak? – Ovaj... naravno da ne – promrmlja gospodin Digori. – Oprostite mi... zaneo sam se... – Nisam ga ispustio ovde, u svakom slučaju – reče Hari, pokazujući palcem prema drveću ispod lobanje. – Primetio sam da mi nedostaje čim smo ušli u šumu. – Dakle – reče gospodin Digori, mršteći se dok se ponovo okretao ka Vinki, koja mu se šćućurila ispod stopala. – Našla si ovaj štapić, je li, vilenjakinjo? I pokupila si ga da bi se malo zabavila s njim, zar ne? – Ja ne radila magiju s njim, gos'n! – zacijuka Vinki, a suze joj potekoše niz obe strane spljeskanog i kvrgavog nosa. – Ja sam... ja sam ... Ja sam si ga samo pokupila, gos'n! Ja ne pravila Mračni znak, ja ne znala kako! – Nije bila ona! – reče Hermiona. Izgledala je vrlo nervozno, govoreći pred ovoliko čarobnjaka iz Ministarstva, a ipak odlučno. – Vinki ima majušan, piskav glas, a glas koji smo mi čuli da priziva čin bio je mnogo dublji! – Ona se osvrnu ka Hariju i Ronu, očekujući njihovu podršku. – Nije uopšte zvučalo kao Vinki, zar ne? – Ne – reče Hari, vrteći glavom. – Definitivno nije zvučalo kao vilenjak. – Da, bio je to ljudski glas – reče Ron. – Pa, uskoro ćemo videti – zareža gospodin Digori, ne delujući nimalo dirnuto. – Postoji jednostavan način da otkrijemo koju je poslednju čin čarobni štapić izveo, vilenjakinjo, jesi li to znala? Vinki se tresla i mahnito odmahivala glavom, dok su joj uši landarale, a onda gospodin Digori opet podiže sopstveni štapić, da bi prislonio njegov vrh na vrh Harijevog štapića. – Prior inkantato! – zagrme gospodin Digori. Hari ču Hermionin nagli, prestrašen uzdah kad iz tačke gde su se dva štapića spojila poče da se diže gigantska lobanja sa zmijskim jezikom, ali bila je to samo bleda senka zelene lobanje visoko iznad njih. Izgledalo je da je napravljena od gustog zelenog dima: pravi pravcati duh čini. – Deletrijus! – povika gospodin Digori, i dimna lobanja se rasprši u pramen dima. – Dakle – reče gospodin Digori s notom nekakvog divljačkog trijumfa, gledajući odozgo u Vinki, koja se još uvek grčevito tresla. – Ja to ne uradi! – zacvile ona, prestrašeno kolutajući očima. – Jok ja, jok ja, ja ne zna kako! Ja jedna dobar vilenjak, ja ne koristi štapiće, ja ne zna kako! – Uhvaćena si na delu, vilenjakinjo! – dreknu gospodin Digori. – Uhvaćena s okrivljenim štapićem u ruci! – Amose – reče gospodin Vizli glasno – samo razmisli... vrlo malo čarobnjaka zna kako da izvede tu čin... gde je mogla to da nauči? – Možda Amos nagoveštava – reče gospodin Čučanj, ispunjavajući svaki slog hladnim gnevom – da ja rutinski podučavam svoje sluge kako da prizovu Mračni znak? Nastupi neprijatna tišina. Amos Digori je delovao prestrašeno. – Gospodine Čučanj... ne... nikako... – Maločas samo što niste optužili dvoje ljudi na ovom proplanku za koje je najmanje verovatno da bi prizvali taj znak! – zakevta gospodin Čučanj. – Harija Potera... i mene! Pretpostavljam da ste upoznati sa dečakovom pričom, Amose? – Naravno... svi je znaju – promrmlja gospodin Digori, krajnje posramljen. – A verujem da se sećate mnogih dokaza koje sam pružio, tokom svoje duge karijere, da prezirem i ne podnosim ni Mračne veštine niti one koji ih praktikuju? – Gospodin Čučanj je sada već vikao, ponovo zakolutavši očima. – Gospodine Čučanj, ja... ja nikada nisam ni rekao da ste vi imali nešto s tim! – mrmljao je Amos Digori, crveneći ispod svoje ofucane smeđe brade. – Ako optužujete moju vilenjakinju, onda optužujete i mene, Digori! – urlao je gospodin Čučanj. – Gde bi inače mogla da nauči kako da ga prizove? – Ona... mogla je to da pokupi bilo gde... – Upravo tako, Amose – reče gospodin Vizli – Mogla je negde da pokupi... Vinki? – reče on nežno, okrećući se prema vilenjakinji, ali se ona prenu, kao da je viknuo na nju. – Gde si tačno našla Harijev štapić? Vinki je tako jako uvrtala ivicu svoje krpe za brisanje sudova da ova poče da se para pod njenim prstima. – Ja... ja ga nalazila... nalazila ga tam', gos'n... – prošaputa ona – tam', u drveću, gos'n... – Vidiš, Amose? – reče gospodin Vizli. – Ko god da je prizvao Znak, mogao je da se Prebaci odmah pošto je to učinio, ostavljajući Harijev štapić za sobom. Pametno, dabome, da ne koristi sopstveni štapić, koji bi ga mogao izdati. A Vinki je imala tu nesreću da naiđe na štapić trenutak kasnije i pokupi ga. – Ali onda je ona bila na metar i nešto odstojanja od pravog krivca! – reče gospodin Digori nestrpljivo. – Vilenjakinjo, jesi li videla nekoga? Vinki poče da se trese više no ikada. Njene ogromne oči su skakale s gospodina Digorija na Luda Torbara, pa na gospodina Čučnja. Zatim proguta knedlu i reče: – Ja ne videla nikog... nikog... – Amose – reče gospodin Čučanj kratko – potpuno sam svestan da bi ti, u normalnim uslovima, želeo da odvedeš Vinki u svoj Odsek radi ispitivanja. Ipak, molim te, dozvoli mi da se ja pobrinem za nju. Gospodinu Digoriju se taj predlog nije baš svideo, ali je Hariju bilo jasno da je gospodin Čučanj tako važan član Ministarstva da se ovaj ne usuđuje da ga odbije. – Budi siguran da će biti kažnjena – dodade gospodin Čučanj hladno. – G-g-gospodaru... – mucala je Vinki, gledajući naviše ka gospodinu Čučnju očima punim suza. – G-g-gospodaru, m-m-molim vas... Gospodin Čučanj joj uzvrati pogled, lice mu se nekako izoštri, i svaka bora se još dublje ureza na njemu. Pogled mu beše nemilosrdan. – Vinki se večeras ponašala nemoguće – reče lagano. – Rekao sam joj da ostane u šatoru. Rekao sam joj da ostane tamo dok ne rešim problem. I otkrivam sada da me nije poslušala. Ovo znači odeću! – Ne! – kreštala je Vinki, prostirući se preko nogu gospodina Čučnja. – Ne, gospodaru! Ne odeću, ne odeću! Hari je znao da je jedini način da se kućni vilenjak oslobodi, taj da mu se dâ neka odora. Bilo je srceparajuće gledati kako se Vinki grčevito drži za svoju krpu za brisanje sudova, i jeca kraj nogu gospodina Čučnja. – Ali bila je prestrašena! – besno prasnu Hermiona, ljutito gledajući u gospodina Čučnja. – Vaša vilenjakinja se boji visine, a oni čarobnjaci pod maskama su levitirali ljude! Ne možete je kriviti što je želela da im se skloni s puta! Gospodin Čučanj ustuknu jedan korak, oslobađajući se dodira vilenjakinje, gledajući je kao da je kakva trulež što zagađuje njegove preglancane cipele. – Nemam nikakve koristi od kućnog vilenjaka koji krši moje naredbe – reče hladno, gledajući ka Hermioni. – Nemam nikakve koristi od sluškinje koja zaboravlja šta priliči njenom gospodaru i njegovoj reputaciji. Vinki je plakala tako glasno da su njeni jecaji odjekivali proplankom. Nastupi neprijatna tišina, koju prekinu gospodin Vizli tiho izustivši: – Pa, mislim da ću sada odvesti moje nazad do šatora, ako dozvolite. Amose, štapić nam je rekao sve što je mogao – može li Hari da ga dobije nazad, molim... Gospodin Digori uruči Hariju štapić, a ovaj ga strpa u džep. – Hajdemo, vas troje – reče gospodin Vizli tiho. Ali, Hermiona očigledno nije htela ni da se makne. Oči su joj i dalje bile uprte u uplakanu vilenjakinju. – Hermiona! – reče gospodin Vizli nestrpljivije. Ona se okrenu i pođe za Harijem i Ronom preko proplanka, pa kroz drveće. – Šta će se desiti sa Vinki? – upita Hermiona čim su napustili čistinu. – Ne znam – reče gospodin Vizli. – Kako se samo ophode prema njoj! – reče Hermiona ljutito. – Gospodin Digori joj se sve vreme obraća sa 'vilenjakinjo'... i gospodin Čučanj! Zna da ona to nije uradila, i opet će da je šutne! Ne tiče ga se koliko je bila uplašena, ili uznemirena – kao da nije ljudsko biće! – Pa, i nije – reče Ron. Hermiona se okrenu ka njemu: – To ne znači da nema osećanja, Rone, odvratno je kako... – Hermiona, slažem se s tobom – reče gospodin Vizli brzo, klimajući u znak saglasnosti – ali sada nije trenutak da raspravljamo o pravima vilenjaka. Hoću da se vratimo u šator što pre možemo. Šta je bilo s ostalima? – Izgubili smo ih u mraku – reče Ron. – Tata, zašto su se svi toliko uzbudili oko te lobanje? – Objasniću vam sve čim se vratimo u šator – reče gospodin Vizli sav napet. Ali kada su stigli do ivice šume, usporiše. Tamo se već okupila poveća grupa preplašenih čarobnjaka i veštica, i čim spaziše gospodina Vizlija kako ide prema njima, mnogi među njima pođoše mu u susret. – Šta se tamo dešava? – Ko ga je prizvao? – Arture, nije valjda on? – Naravno da nije on – reče gospodin Vizli nestrpljivo. – Ne znamo ko je to bio, izgleda da se Prebacio. A sad, izvinite, molim vas, hoću da odem na spavanje. On provede Harija, Rona i Hermionu kroz gomilu pa nazad do kampa. Sve beše utihnulo: ni traga od maskiranih čarobnjaka, iako se nekoliko uništenih šatora još dimilo. Čarli je već pomolio glavu iz muškog šatora. – Tata, šta se dešava? – dozva ih on kroz tminu. – Fred, Džordž i Džini stigli su bez teškoća, ali ostali... – Evo ih sa mnom – reče gospodin Vizli i uđe u šator, a Hari, Ron i Hermiona uđoše za njim. Bil je sedeo za malim kuhinjskim stolom uvezujući čaršavom ruku koja je poprilično krvarila. Čarli je imao veliku poderotinu na košulji, a Persiju je krvario nos. Fred, Džordž i Džini su izgledali čitavi, mada potreseni. – Da li ste ih uhvatili, tata? – upita Bil oštro. – Osobe koje su prizvale Znak? – Ne – reče gospodin Vizli. – Našli smo kućnu vilenjakinju Bartija Čučnja kako drži Harijev štapić u ruci, ali i dalje ne znamo ko je zapravo prizvao Znak. – Šta? – rekoše Bil, Čarli i Persi u glas. – Harijev štapić? – reče Fred. – Vilenjakinju gospodina Čučnja? – reče Persi, kao gromom pogođen. Uz malu pomoć Harija, Rona i Hermione, gospodin Vizli im objasni šta se desilo u šumi. Kada su završili priču, Persi se prkosno isprsi. – Pa, gospodin Čučanj ima pravo što hoće da se otarasi takvog vilenjaka! – reče. – Beži, mada joj je izričito naređeno da ostane... sramoti ga pred celim Ministarstvom... kako bi to izgledalo da su je izveli pred Odsek za regulaciju i kontrolu... – Ona nije ništa učinila; samo je bila na pogrešnom mestu u pogrešno vreme! – obrecnu se Hermiona na Persija, koga to zaista iznenadi. Hermiona se uvek dobro slagala s Persijem – bolje, svakako, nego ostali. – Hermiona, čarobnjak na položaju gospodina Čučnja ne može dozvoliti da njegova kućna vilenjakinja naokolo divlja s čarobnim štapićem! – reče Persi nadmeno, ponovo se pribravši. – Ona nije divljala! – vikala je Hermiona. – Samo ga je pokupila sa zemlje! – Slušajte, može li neko da mi objasni šta je, u stvari, ta lobanja? – reče Ron nestrpljivo. – Nije nikoga povredila... zašto onda tolika frka? – Rekla sam ti, to je simbol Znaš-Već-Koga, Rone – reče Hermiona, pre nego što je iko drugi stigao da odgovori. – Čitala sam o tome u Usponu i padu Mračnih veština. – I nije bio viđen proteklih trinaest godina – reče gospodin Vizli tiho. – Naravno da su se ljudi uspaničili... kao da su ponovo videli Znate-Već-Koga. – Ne razumem – reče Ron, mršteći se. – Mislim... to je još uvek samo oblik na nebu... – Rone, kad god bi Znaš-Već-Ko i njegovi sledbenici nekog ubili, slali bi Mračni znak u vazduh – reče gospodin Vizli. – Kakav je užas to izazivalo... nemate pojma, previše ste mladi. Zamislite da se vraćate kući, i vidite Mračni znak kako lebdi iznad vaše kuće, odmah znate šta ćete unutra naći... – gospodin Vizli se trgnu. – Najgora noćna mora za svakog... najveća... Za tren sve utihnu. Zatim Bil, skidajući čaršav s ruke da pregleda ranu, reče: – Pa, svakako nam nije pomogao večeras, ko god da ga je prizvao. Preplašio je Smrtoždere u trenutku kada su ga opazili. Svi su se Prebacili pre no što smo se primakli dovoljno da im skinemo maske. Ipak, uhvatili smo Robertsove pre nego što su udarili o zemlju. Trenutno im prepravljaju pamćenje. – Smrtožderi? – reče Hari. – Šta su Smrtožderi? – Tako su se nazivali sledbenici Znaš-Već-Koga – reče Bil. – Mislim da smo večeras videli ono što je ostalo od njih – barem one koji su uspeli da izbegnu Askaban. – Ne možemo dokazati da su to bili oni, Bile – reče gospodin Vizli. – Iako verovatno jesu – dodade beznadežno. – Da, kladim se da jesu! – reče Ron iznenada. – Tata, sreli smo Draka Melfoja u šumi, i on nam je maltene rekao da je njegov tata jedna od tih ludaja sa maskama! A svi znamo da su Melfojevi bili uz Znate-Već-Koga! – Ali zašto bi Voldemorovi sledbenici... – poče Hari. Svi se trgoše – kao i većina čarobnjačkog sveta, Vizlijevi su uvek izbegavali da izgovore Voldemorovo ime. – Izvinite – reče Hari brzo. – Zašto bi sledbenici Znate-Već-Koga levitirali Normalce? Mislim, u čemu je poenta? – Poenta? – ponovi gospodin Vizli, nasmejavši se šuplje. – Hari, to je njihovo shvatanje zabave. U vreme Znate-Već-Koga, polovina ubistava Normalaca bila je počinjena zabave radi. Pretpostavljam da su večeras popili pokoju, i nisu mogli a da nas ne podsete da ih ima još dosta na slobodi. Za njih je to bilo jedno lepo malo ponovno okupljanje – završi on s gađenjem. – Ali, ako su to zaista bili Smrtožderi, zašto su se Prebacili kad su videli Mračni znak? – upita Ron. – Trebalo bi da ih je obradovalo što ga vide, zar ne? – Mućni glavom, Rone – reče Bil. – Ako su to zaista bili Smrtožderi, onda su se zaista mnogo trudili da ne završe u Askabanu, sad kad je Znaš-Već-Ko izgubio svoju moć, te su pričali svakakve laži o tome kako ih je on terao da ubijaju i muče ljude. Kladim se da bi ga se uplašili više nego bilo ko od nas kad bi se vratio. Kada je izgubio moć, poricali su da su ikad imali bilo kakve veze s njim, i vratili su se svojim uobičajenim životima... Ne verujem da bi on bio zadovoljan njima, a ti? – Dakle... taj što je prizvao Mračni znak, ko god bio... – reče Hermiona polagano – da li je to učinio da bi pokazao svoju podršku Smrtožderima, ili da ih uplaši? – Tvoje nagađanje je dobro koliko i naše, Hermiona – reče gospodin Vizli. – Ali... samo su Smrtožderi znali kako da ga prizovu. Iznenadilo bi me da osoba koja je to učinila nije i sama jednom bila Smrtožder, ako nije i sada... Čujte, vrlo je kasno, i ako vaša majka čuje šta se dogodilo, razboleće se od brige. Odspavajmo ovih nekoliko sati, pa ćemo probati da uhvatimo rani jutarnji teleportacioni ključ za odlazak odavde. Hari se vrati na svoj ležaj dok mu je sve brujalo u glavi. Znao je da treba da se oseća iscrpljeno, bilo je skoro tri ujutro, ali bio je sasvim budan – sasvim budan i zabrinut. Pre tri dana – činilo se da je prošlo mnogo više, ali prošlo je tek tri dana – probudio se s gorućim ožiljkom. A večeras, prvi put posle trinaest godina, znak Lorda Voldemora pojavio se na nebu. Šta sve to znači? Setio se pisma što ga je napisao Sirijusu, pre nego što je napustio Šimširovu ulicu. Da li ga je Sirijus već primio? Kada će da odgovori? Hari leže, piljeći gore u platno, ali mu nikakve fantazije o letenju nisu dolazile da ga uspavaju, i prošlo je još mnogo vremena nakon što je Čarlijevo hrkanje ispunilo šator dok Hari nije konačno utonuo u san.
