4.1. Hari Poter i Vatreni pehar - Kuća zagonetki (2)
Crvorep, koji je nešto nepovezano mrmljao, odmah ućuta. Dve-tri sekunde Frenk nije mogao čuti ništa osim pucketanja vatre. Onda drugi čovek progovori još jedanput, šapatom, gotovo siktanjem. – Kao što sam ti već objasnio, imam svoje razloge da iskoristim dečaka, i neću da uzimam nikog drugog. Čekao sam trinaest godina. Još koji mesec ne znači ništa. Što se tiče obezbeđenja koje dečaka okružuje, verujem da će moj plan biti delotvoran. Samo još kad bi i ti, Crvorepu, pokazao malo više hrabrosti – hrabrosti koju ćeš prikupiti sem ukoliko ne želiš da osetiš pun gnev Lorda Voldemora... – Gospodaru moj, moram nešto da kažem! – reče Crvorep, sada već paničnim glasom. – Tokom čitavog našeg putovanja u glavi mi se vrteo ovaj plan. Gospodaru, nestanak Berte Džorkins neće dugo ostati neprimećen, i ako nastavimo, ako ja bacim kletvu... – Ako? – prošaputa drugi glas. – Ako? Ako se budeš pridržavao plana, Crvorepe, Ministarstvo ne mora ni da sazna da je još neko nestao. Učinićeš to tiho i bez gužve. Jedino žalim što ne mogu sâm to da uradim, ali u mom trenutnom stanju... hodi, Crvorepu, još jedna prepreka je uklonjena, i utrli smo put do Harija Potera. Ne tražim od tebe da to sâm učiniš. Do tada će nam se već pridružiti i moj verni sluga...
– Ja sam verni sluga – reče Crvorep, s blagim prizvukom durenja u glasu. – Crvorepu, treba mi neko ko ima pameti u glavi, neko čija lojalnost nikada nije bila poljuljana, a ti, nažalost, ne ispunjavaš nijedan od zahteva. – Ja sam vas pronašao – reče Crvorep, s već jasno primetnim prizvukom durenja u glasu. – Ja sam taj koji vas je pronašao. Doveo sam vam Bertu Džorkins. – To je istina – reče drugi čovek očito se zabavljajući – i to je bio briljantan potez, za koji nisam mislio da si sposoban, Crvorepu – iako, istini za volju, nisi bio svestan koliko bi mogla da nam koristi onda kada si je uhvatio, zar ne... – Pomislio... pomislio sam da bi mogla biti korisna, gospodaru... – Lažove – reče drugi glas ponovo, beskrajno uživajući u surovoj razonodi. – Ipak, ne poričem da su njene informacije bile neprocenjive. Bez njih nikada ne bih skovao naš plan, i zbog toga ćeš biti nagrađen, Crvorepu. Dozvoliću ti da izvedeš zadatak od presudnog značaja za mene, zadatak za koji bi mnogi moji sledbenici dali desnu ruku da ga izvedu... – Z–zaista, gospodaru? Kakav...? – Crvorep je opet zvučao prestrašeno. – Ah, Crvorepu, ne želiš valjda da ti pokvarim iznenađenje? Tvoj deo posla dolazi na samom kraju... ali, obećavam, imaćeš čast da budeš koristan bar koliko i Berta Džorkins. – Vi... vi... – Crvorepov glas iznenada zazvuča promuklo, kao da su mu se usta skroz osušila. – Vi... ćete i mene... ubiti? – Crvorepu, Crvorepu – reče hladni glas medno – zašto bih te ubio? Ubio sam Bertu zato što sam morao. Nije bila ni za šta posle mog ispitivanja, već sasvim beskorisna.
U svakom slučaju, da se vratila nazad u Ministarstvo s vestima da je srela tebe na svom prazničnom odmoru, tamo bi se postavila neugodna pitanja. Čarobnjaci za koje se veruje da su mrtvi ne bi trebalo da naleću na veštice iz Ministarstva magije po drumskim krčmama...
Crvorep promrmlja nešto veoma tiho, što Frenk nije mogao čuti, ali što je, očito, zasmejalo drugog čoveka – bio je to sasvim kiseo smeh, hladan kao i njegov govor. – Mogli smo da joj izmenimo pamćenje? Ali moćni čarobnjaci su u stanju da razbiju i te Memorijske čini, kao što sam već dokazao dok sam je ispitivao. Bila bi uvreda za njeno pamćenje da ne iskoristimo informacije koje sam izvukao iz nje, Crvorepu.
Napolju, u hodniku, Frenk iznenada postade svestan da mu je ruka kojom je stezao štap klizava od znoja. Čovek hladnog glasa ubio je ženu. Pričao je o tome bez ikakvog kajanja – s veselošću. On je bio opasan – pravi ludak. I planirao je nova ubistva – taj dečak, Hari Poter, ko god bio – u opasnosti je...
Frenk je znao šta mora da učini. Sada je kucnuo čas da se ode u policiju. Išunjaće se iz kuće i uputiti se pravo ka telefonskoj govornici u selu... ali hladni glas ponovo progovori, i Frenk ostade tamo gde je i bio, ukopan u mestu, osluškujući iz petnih žila. – Još jedna kletva... moj verni sluga na Hogvortsu... Hari Poter mi je dolijao, Crvorepu. To je gotova stvar. Nema više rasprave. Ali tiho... mislim da čujem Nagini...
I glas drugog čoveka se promeni. Poče da ispušta zvuke kakve Frenk nikada ranije nije čuo: siktao je i pljuvao kao bez daha. Frenk pomisli da taj tip sigurno ima nekakav napad.
A onda, Frenk začu kretanje iza sebe, u mračnom hodniku. Osvrnu se da pogleda iza sebe, i ukoči se od straha. Po mračnom podu hodnika, nešto je gmizalo prema njemu, a kada se približilo zraku svetlosti od vatre, on s užasom shvati da je to divovska zmija, dugačka najmanje dvanaest stopa. Užasnut i prestravljen, Frenk je zurio u nju dok je njeno valovito telo ostavljalo širok, krivudav trag u debelom sloju prašine na podu, približavajući se sve bliže, i bliže – šta bi mogao da učini? Jedini put za bekstvo bila je soba u kojoj su ona dvojica sedela i kovala planove za ubistvo, pa ipak, ako ostane tu gde je, zmija će ga sigurno ubiti...
Ali pre nego što je uspeo da se odluči, zmija je već bila kraj njega, a onda, neverovatno i čudesno, prođe pored njega. Sledila je pljuckave, siktave zvuke koje je proizvodio hladni glas iza vrata, i za nekoliko sekundi vrh njenog dijamantski išaranog repa nestade kroz odškrinuta vrata
Niz Frenkovo čelo slivao se hladan znoj, a ruka sa štapom je drhtala. U sobi, hladni glas nastavi da sikće i Frenku pade na pamet čudna misao, nemoguća misao... Ovaj čovek može da priča sa zmijama.
Frenk nije mogao da shvati šta se dešava. Više od svega želeo je da se ponovo nađe u svom krevetu, s termoforom punim tople vode. Problem je bio u tome što njegove noge izgleda nisu mogle da se pomere s mesta. Dok je stajao tamo, tresući se i pokušavajući da zagospodari sobom, hladni glas se iznenada ponovo vrati na engleski: – Nagini ima interesantne vesti, Crvorepu – reče. – Za-zaista, gospodaru? – uzvrati Crvorep. – Da, zaista – reče glas. – Kako tvrdi Nagini, ispred vrata ove sobe nalazi se jedan stari Normalac, koji sluša svaku našu reč.
Nije bilo šanse da se Frenk bilo gde sakrije. Začuše se koraci, a zatim se vrata sobe širom otvoriše.
Pred Frenkom je stajao nizak čovek prosede kose, proćelav, sa šiljatim nosem i sitnim vodnjikavim očima, a na licu mu se videla mešavina straha i zbunjenosti. – Pozovi ga unutra, Crvorepu. Gde su ti maniri?
Hladni glas dopirao je iz drevne fotelje ispred vatre, ali Frenk nije mogao da vidi govornika. Zmija je, s druge strane, ležala smotana na istrulelom sagu ispred kamina, kao kakva užasna parodija psa ljubimca.
Crvorep pokaza Frenku da uđe u sobu. I dalje duboko uzdrman, Frenk još čvršće zgrabi štap i odšepa preko praga.
Jedini izvor svetlosti u sobi bila je vatra. Bacala je duge, paukolike senke po zidovima. Frenk je zurio u pozadinu fotelje. Čovek u njoj bio je izgleda manji čak i od svog sluge, jer Frenk nije mogao u fotelji da mu vidi ni teme. – Sve si čuo, Normalče? – upita hladni glas. – Kako si me to nazvao? – Frenk je bio prkosan jer se sada, kada je već bio u sobi i kada je došlo vreme za akciju, osećao hrabrije. Uvek je tako bilo u ratu. – Zovem te Normalcem – reče glas hladno. – To znači da ti nisi čarobnjak. – Ne znam šta podrazumevaš pod čarobnjakom – reče Frenk, sve sigurnijeg glasa. – Znam samo da sam večeras čuo dovoljno da zainteresujem policiju, vala baš. Počinio si ubistvo i planiraš još jedno! A reći ću ti i ovo – dodade, u naletu inspiracije – moja žena zna da sam ovde, i ako se ne vratim... – Ti nemaš ženu – reče hladni glas, vrlo tiho. – Niko ne zna da si ovde. Nikome nisi rekao da dolaziš. Ne laži Lorda Voldemora, Normalče, jer on zna... on uvek zna... – Je l' tako? – odvrati Frenk grubo. – Lord, je li? Pa, nemam visoko mišljenje o tvojim manirima, moj gospodaru. Zašto se ne okreneš i ne suočiš se sa mnom licem u lice, kao čovek. – Ali ja nisam čovek, Normalče – reče hladni glas, sada već jedva čujan od pucketanja vatre. – Ja sam mnogo, mnogo više od čoveka. Međutim... zašto da ne? Suočiću se s tobom licem u lice... Crvorepu, dođi, okreni mi stolicu.
Sluga zacvile. – Čuo si me, Crvorepu. Polagano, s mrgodnim izrazom lica, kao da bi radije učinio bilo šta nego da se približi svom gospodaru i tepihu ispred kamina na kome je ležala zmija, mali čovek zakorači napred i poče da okreće stolicu. Kada noge od stolice potkačiše njen tepih zmija podiže svoju ružnu trouglastu glavu i blago zasikta. A tada se stolica najzad našla okrenuta tačno ka Frenku, i on vide šta sedi u njoj. Štap mu ispade na pod uz klepet. On otvori usta i ispusti krik. Vrištao je tako glasno da nije ni čuo reči koje je stvor u fotelji izgovorio, dok je podizao štapić. Blesnu zelena svetlost, ču se užurban zvuk i Frenk Brajs se sruši. Bio je mrtav pre nego što je udario o pod. Dve stotine milja dalje, dečak zvani Hari Poter naglo se probudio.
