4.30. Hari Poter i Vatreni pehar - Sito za misli
Vrata kancelarije se otvoriše. – Zdravo, Poteru – reče Ćudljivko. – Hajde, uđi. Hari stupi unutra. Već je jednom bio u Dambldorovoj kancelariji. Bila je to predivna, kružna soba, prekrivena portretima prethodnih direktora i direktorki Hogvortsa, koji su čvrsto spavali, a grudi su im se blago dizale i spuštale. Kornelijus Fadž je stajao pored Dambldorovog stola, u svom uobičajenom kariranom ogrtaču, a u ruci je držao svoj limunzeleni polucilindar. – Hari! – reče Fadž veselo, krenuvši napred. – Kako si? – Fino – slaga Hari. – Baš smo pričali o noći kada se gospodin Čučanj pojavio na školskom imanju – reče Fadž. – Ti si bio taj koji ga je našao, zar ne? – Da – reče Hari. Onda, osećajući da je beskorisno pretvarati se da nije čuo šta su pričali, dodade – nisam nigde u blizini video Madam Maksim, a ona ne bi baš mogla da se sakrije, zar ne? Dambldor se nasmeja Hariju iza Fadžovih leđa, a u očima mu blesnu dobro znani sjaj. – Da, pa – reče Fadž, naizgled posramljen – upravo smo se spremali da krenemo u kratku šetnju po imanju, Hari, te ćeš morati da nam oprostiš što te napuštamo... možda bi bilo dobro da se vratiš na čas... – Hteo sam da popričam s vama, profesore – reče Hari brzo, gledajući u Dambldora, koji mu uzvrati brzim, upitnim pogledom. – Pričekaj me ovde, Hari – reče on. – Naš pregled imanja neće dugo potrajati. Oni izađoše pored njega u tišini i zatvoriše vrata. Posle manje od minuta, Hari ču kako se bat Ćudljivkove drvene noge sve više udaljava u donjem hodniku. On se osvrnu oko sebe. – Zdravo, Fokse – reče. Foks, Feniks profesora Dambldora, stajao je na zlatnom stalku pored vrata. Velika kao labud, veličanstvenog skerletnog i zlatnog perja, ptica mahnu dugačkim repom i dobroćudno namignu Hariju. Hari sede u stolicu ispred Dambldorovog stola. Nekoliko minuta je tako sedeo, posmatrajući stare direktore i direktorke kako hrču u ramovima, razmišljajući o onome što je upravo čuo, i prelazeći prstima preko svog ožiljka. Sada je prestao da ga boli. Osećao se nekako mnogo smirenije, sad kad je u Dambldorovoj kancelariji, znajući da će mu uskoro ispričati svoj san. Hari pogleda u zid iza stola. Na polici je stajao zakrpljen i ofucan Šešir za razvrstavanje. Staklena vitrina pored njega čuvala je veličanstveni srebrni mač, s velikim rubinima utisnutim u dršku, koji Hari prepozna kao onaj mač koji je lično izvukao iz Šešira za razvrstavanje kad je bio u drugom razredu na Hogvortsu. Mač je nekad pripadao Godriku Grifindoru, osnivaču Harijeve kuće. Zurio je u njega, sećajući se kako mu je mač pritekao u pomoć kada se činilo da je svaka nada izgubljena, i u tom istom trenutku primeti srebrnast odsjaj kako igra i blešti na staklenoj vitrini. Hari se osvrnu oko sebe, tražeći izvor svetlosti, i vide zrak srebrnobele svetlosti kako sija iz crne vitrine, čija vrata nisu bila zatvorena kako valja. Hari je malo oklevao, pogledao u Foksa, a potom ustao, prešao preko kancelarije i širom otvorio vrata vitrine. Tamo je ležala plitka kamena zdela, s čudnovatim rezbarijama po ivici. Bile su to rune i simboli koje Hari nije umeo da rastumači. Srebrnasta svetlost dopirala je iz sadržaja zdele, koji je bio nešto što Hari nikad dotad nije video. Nije mogao da proceni je li u pitanju tečnost ili gas. Bilo je to nešto bistro, beličastosrebrno, i neprekidno u pokretu. Sama površina bi se zatalasala kao voda na vetru, a onda se, poput oblaka, razdvojila i nežno zalelujala. Izgledalo je kao tečna svetlost – ili nekakav čvrst vetar – Hari nije mogao da se odluči. Želeo je da je dodirne, da je oseti, ali bezmalo četiri godine iskustva s magijskim svetom naučile su ga da bi guranje ruku u nepoznatu supstancu bilo veoma glupo. Stoga izvuče svoj štapić iz odore, baci nervozan pogled preko kancelarije, ponovo pogleda u sadržaj zdele i gurnu štapić unutra. Površina srebrnaste tvari u njoj poče da se kovitla velikom brzinom. Hari se nagnu bliže, zavukavši glavu pravo u vitrinu. Srebrnasta supstanca upravo je postala providna: ličila je na staklo. On pogleda dole u nju, očekujući da vidi kameno dno zdele – i umesto toga, ispod površine tajanstvene supstance vide veliku sobu, sobu u koju je gledao kroz neku vrstu kružnog prozora na tavanici. Soba je bila prigušeno osvetljena: čak mu se činilo da bi mogla biti i pod zemljom, pošto nije imala prozore, već samo baklje u njihovim ozidanim ležištima, kao one koje osvetljavaju zidove Hogvortsa. Približivši lice, tako da mu je nos bio na svega nekoliko centimetara od površine staklaste supstance, Hari vide da uza svaki zid sede redovi i redovi čarobnjaka i veštica, na klupicama izdignutim u više nivoa. U samoj sredini sobe nalazila se jedna prazna stolica. Nešto u vezi s tom stolicom izazva zlokobno osećanje u Hariju. Oko njenog naslona bili su obmotani lanci, kao da su oni koji bi sedeli na stolici obično vezivani za nju. Gde se nalazilo ovo mesto? To sigurno nije Hogvorts. U zamku nikad nije video sobu nalik ovoj. Štaviše, masu ljudi u tajanstvenoj sobi na dnu zdele činili su odrasli, a Hari je znao da na Hogvortsu nema ni izbliza toliko profesora. Izgledaju, pomisli Hari, kao da čekaju na nešto. Iako je mogao da im vidi samo vrhove šiljatih šešira, činilo se da su svi okrenuti u istom pravcu i da ne komuniciraju međusobno. Pošto je zdela bila kružna, a soba koju je posmatrao četvrtasta, Hari nije mogao da razazna šta se događa u ćoškovima sobe. On se nagnu još više, spustivši glavu, pokušavajući da vidi... Vrh njegovog nosa dodirnu čudnu supstancu u koju je zurio. Dambldorova kancelarija iznenada se nagnu – Hari se zanese napred i naglavačke ulete u supstancu u zdeli... Ali ne udari glavom u kameno dno. Padao je kroz nešto ledeno hladno i crno. Bilo je to kao da ga je usisao neki mračni vrtlog... I odjednom, obreo se na klupi u ćošku sobe unutar zdele, na klupi izdignutoj više od svih ostalih. On pogleda uvis ka visokoj kamenoj tavanici, očekujući da vidi kružni prozor kroz koji je maločas gledao, ali tamo nije bilo ničeg osim tamnog, čvrstog kamena. Dišući teško i ubrzano, Hari se osvrnu. Niko od čarobnjaka i veštica u sobi (a bilo ih je najmanje dve stotine) nije gledao u njega. Niko od njih izgleda da nije ni primetio da je četrnaestogodišnji dečak upravo pao s tavanice među njih. Hari se okrenu ka čarobnjaku na klupici pored sebe, i ispusti glasan usklik iznenađenja, koji odjeknu tihom sobom. Sedeo je tik pored Albusa Dambldora. – Profesore! – reče Hari, prigušenim šapatom. – Žao mi je... nisam hteo da... samo sam pogledao onu zdelu u vašoj vitrini – ja – gde smo to mi? Ali Dambldor se nije pomerao niti progovarao. Potpuno je ignorisao Harija. Kao i svi drugi čarobnjaci na klupicama, zurio je u udaljeni ugao sobe, gde su se nalazila vrata. Hari je piljio, zbunjeno, u Dambldora, potom u tihu gomilu posmatrača, potom nazad u Dambldora. A onda mu sinu... Hari se već jednom bio našao negde gde ga niko nije mogao ni čuti ni videti. Tada je upao kroz stranicu u začaranom dnevniku, baš u nečije tuđe sećanje... i ukoliko sada nije u velikoj zabludi, ponovo mu se dogodilo nešto slično ... Hari podiže svoju desnu ruku, na trenutak je oklevao, a onda energično mahnu njome ispred Dambldorovog lica. Dambldor nije ni trepnuo, nije se ni okrenuo ka Hariju, niti se iole pomerio. I to je, po Harijevom mišljenju, zapečatilo stvar. Dambldor ga ne bi tako ignorisao. Bio je unutar sećanja i ovo nije bio Dambldor iz sadašnjice. Ali kakvo je ovo mesto? Šta to iščekuju svi ovi čarobnjaci? Hari se pažljivije osvrnu oko sebe. Soba je, kao što je ranije i pretpostavio kada ju je posmatrao odozgo, izvesno bila ispod zemlje – više tamnica nego soba, pomisli on. Celo mesto je ostavljalo sumoran i zloslutan utisak. Na zidovima nije bilo slika, niti bilo kakve dekoracije: samo zbijeni redovi klupica, koji su se dizali po nivoima iznad poda, svuda po sobi, postavljeni tako da sve imaju jasan vidik na onu stolicu s okovima na naslonima za ruke. Pre nego što je Hari mogao da donese još neke zaključke u vezi s tim gde se nalazi, začu korake. Vrata u uglu tamnice se otvoriše, i troje ljudi uđe unutra – ili, zapravo, jedan čovek u pratnji dva dementora. Hariju se stomak sledi. Dementori, visoka zakukuljena stvorenja čija su lica bila skrivena, polako su klizili ka stolici u centru sobe, svaki držeći po jednu čovekovu ruku svojim mrtvim i trulim šakama. Čovek između njih delovao je kao da će se upravo onesvestiti, a Hari ga je potpuno razumeo... znao je da dementori ne mogu da mu naude unutar sećanja, ali se Hari suviše dobro sećao njihove moći. Posmatrači blago ustuknuše kad dementori postaviše čoveka u stolicu s okovima i otklizaše nazad, izlazeći iz sobe. Vrata se zalupiše za njima. Hari pogleda čoveka koji je sada sedeo u stolici i vide da je to Karkarof. Za razliku od Dambldora, Karkarof je delovao mnogo mlađe: kosa i jareća bradica behu mu crne. Nije bio obučen u svoje elegantno krzno, već u tanku i iscepanu odoru. Tresao se. Dok je Hari posmatrao, okovi na naslonu stolice iznenada sinuše zlatnim sjajem, i polako se Karkarofu obmotaše oko ruku, prikovavši ga za stolicu. – Igore Karkarof – reče osoran glas s Harijeve leve strane. Hari se osvrnu, i vide gospodina Čučnja kako ustaje sa sredine klupe pored njega. Čučnjeva kosa bila je tamna, lice mnogo manje izborano, i izgledao je budno i oprezno. – Doveden si iz Askabana da bi svedočio pred Ministarstvom magije. Koliko shvatamo, imaš neke značajne informacije za nas. Karkarof se ispravi što je bolje mogao, onako čvrsto vezan za stolicu. – Imam, gospodine – reče on i, mada mu je glas bio veoma uplašen, Hari je i dalje mogao da oseti njegov prepoznatljiv slatkorečiv prizvuk. – Želeo bih da budem od koristi Ministarstvu. Želeo bih da pomognem. Ja... ja znam da Ministarstvo pokušava da... da sakupi poslednje sledbenike Mračnog gospodara. Râd sam da pomognem na bilo koji način ako mogu... U klupama nastade žamor. Neki čarobnjaci i veštice posmatrali su Karkarofa s interesovanjem, drugi s naglašenim nepoverenjem. A onda Hari začu, sasvim razgovetno, s druge Dambldorove strane, poznat, režeći glas kako kaže: – Šljam. Hari se nagnu napred kako bi video ko je pored Dambldora. Tamo je sedeo Ludooki Ćudljivko – mada je bila primetna razlika u njegovom izgledu. Nije imao magično oko, već dva normalna. Oba su gledala dole u Karkarofa, i oba su se suzila u znak jakog neprijateljstva. – Čučanj će ga pustiti – prodahta Ćudljivko tiho Dambldoru. – Nagodio se s njim. Trebalo mi je šest meseci da ga pronađem i uhvatim, a sad će ga Čučanj pustiti ukoliko dobije dovoljno novih imena. Ja predlažem da čujemo nove informacije, a onda da ga ponovo bacimo dementorima. Dambldor tiho, neodobravajuće frknu kroz svoj dugi, povijeni nos. – Ah, zaboravio sam... ti ne voliš dementore, zar ne, Albuse? – reče Ćudljivko sa sarkastičnim osmehom. – Ne – reče Dambldor smireno – bojim se da ih ne volim. Već odavno smatram da je Ministarstvo pogrešilo što se povezalo s tim stvorenjima. – Ali za ovakav šljam... – reče Ćudljivko nežno. – Tvrdiš da imaš imena za nas, Karkarofe – nastavi Čučanj. – Da ih čujemo, moliću lepo. – Morate da shvatite – reče Karkarof užurbano – da je Onaj Koji Se Ne Sme Imenovati uvek radio u najvećoj tajnosti... više je voleo da mi – hoću reći, njegovi sledbenici – i sada najdublje žalim što sam se ikad svrstao među njih... – Požuri već jednom – naruga se Ćudljivko. – ... nikada nismo znali imena svih naših kompanjona – samo je on znao ko smo svi mi... – Što je bio mudar potez, zar ne, pošto je sprečavao neke kao što si ti, Karkarofe, da ih sve ocinkariš – promrmlja Ćudljivko. – Ipak, ti tvrdiš da imaš neka imena za nas? – reče gospodin Čučanj. – I... imam – reče Karkarof bez daha. – I pazite, to su važni sledbenici. Ljudi koje sam sopstvenim očima video kako ispunjavaju njegove naredbe. Dajem ove informacije kao znak da ga se potpuno i sasvim odričem, i da sam ispunjen kajanjem toliko velikim, da jedva mogu da... – A ta imena su? – reče gospodin Čučanj oštro. Karkarof duboko udahnu. – Bio je tu Antonin Dolohov – reče on. – Ja... video sam ga kako muči nebrojene Normalce i... i one koji su odbijali da podržavaju Mračnog gospodara. – I pri tom si mu pomagao – promrmlja Ćudljivko. – Već smo uhvatili Dolohova – reče Čučanj. – Uhvaćen je nedugo posle tebe. – Zbilja? – reče Karkarof, razrogačivši oči. – Ja... drago mi je što to čujem! Ali nije delovao tako. Hari je video da su za njega ove vesti bile pravi udarac. Jedno od njegovih imena bilo je beskorisno. – Još neko? – reče Čučanj hladno. – Ovaj, da... bio je tu Rosijer – reče Karkarof užurbano. – Evan Rosijer. – Rosijer je mrtav – reče Čučanj. – I on je uhvaćen nedugo posle tebe. Bilo mu je draže da se bori, nego da mirno pođe s nama, i nastradao je u toj borbi. – I sa sobom u smrt poneo i deo mene – prošaputa Ćudljivko s Harijeve desne strane. Hari se ponovo osvrnu ka njemu, i vide ga kako Dambldoru pokazuje veliki deo nosa koji mu je nedostajao. – Ništa... ništa bolje Rosijer nije ni zaslužio! – reče Karkarof, sad već s notom prave panike u glasu. Hari je primećivao da ovaj već strepi da njegove informacije neće biti ni od kakve koristi Ministarstvu. Karkarofove oči su stalno krišom pogledale ka vratima u uglu, iza kojih su, nesumnjivo, i dalje čekali dementori. – Još neko? – upita Čučanj. – Da! – povika Karkarof. – Bio je tu Travers... on je pomogao da se pobiju Mek Kinoni! Malsiber... on se specijalizovao za Kontrolišuću kletvu, primorao je nebrojene ljude da čine užasavajuće stvari! Rukvud, koji je bio špijun, i koji je Onome Koji Se Ne Sme Imenovati prenosio korisne informacije iz samog Ministarstva! Hari je mogao da vidi da je Karkarof ovoga puta naišao na zlatnu žicu. Posmatrači na tribinama svi su uglas nešto mrmljali. – Rukvud? – reče gospodin Čučanj, klimnuvši glavom veštici koja je sedela ispred njega, a koja odmah poče nešto da piskara na svom listu pergamenta. – Augustus Rukvud iz Odseka za misterije...? – Baš taj – reče Karkarof željno. – Verujem da je koristio mrežu dobro raspoređenih čarobnjaka, i unutar Ministarstva i spolja, kako bi sakupljao informacije... – Ali Traversa i Malsibera imamo – reče gospodin Čučanj. – Vrlo dobro, Karkarofe, ukoliko je to sve, bićeš vraćen u Askaban, dok mi ne odlučimo... – Ne još! – vrisnu Karkarof, delujući krajnje očajno. – Čekajte, imam još! Hari je video kako se znoji pod svetlošću baklji, a njegova bela koža potpuno je odskakala od njegove crne kose i brade. – Snejp! – povika on. – Severus Snejp! – Snejpa je ovaj konzilijum oslobodio – reče Čučanj hladno. – Za njega je garantovao Albus Dambldor. – Ne! – povika Karkarof, napregnuvši se, okovan lancima koji su ga vezivali za stolicu. – Uveravam vas! Severus Snejp je Smrtožder! Dambldor se pridiže na noge. – Već sam vam dao dokaze oko ovoga – reče on smireno. – Severus Snejp je zbilja bio Smrtožder. Ipak, pridružio se našoj strani pre pada Lorda Voldemora, i bio naš špijun, uprkos velikom ličnom riziku. On sada nije Smrtožder ništa više nego ja. Hari se okrenu da pogleda Ludookog Ćudljivka. Iza Dambldorovih leđa, njegovo lice izražavalo je duboku skeptičnost. – Vrlo dobro, Karkarofe – reče Čučanj hladno – bio si nam od koristi. Razmotriću tvoj slučaj. U međuvremenu, bićeš vraćen u Askaban... Glas gospodina Čučnja poče da se gubi. Hari se osvrnu oko sebe. Tamnica oko njega se rastvarala, kao da je sastavljena od dima: sve je bledelo, mogao je da vidi samo svoje telo, sve ostalo je bilo kovitlajuća tmina... A onda se tamnica opet pojavi. Hari je ovoga puta sedeo na drugom sedištu. I dalje je bio na najvišoj klupi, ali sada s leve strane gospodina Čučnja. Atmosfera je bila sasvim drugačija – opuštena, čak vesela. Svuda uza zidove čarobnjaci i veštice pričali su međusobno, kao da su na nekoj sportskoj manifestaciji. Hariju zapade za oko veštica u srednjem redu klupica naspram njega. Imala je kratku plavu kosu, nosila je crvenu odoru i grickala vrh otrovnozelenog pera. Bila je to, nije bila posredi nikakva greška, mlađa Rita Skiter. Hari se osvrnu oko sebe. Dambldor je ponovo sedeo pored njega, ovoga puta u drugačijoj odori. Gospodin Čučanj je delovao umornije i nekako strože, ispijenije... Hari shvati. Bilo je to neko drugo sećanje, neki drugi dan... neko drugo suđenje. Vrata u uglu se otvoriše, i u prostoriju stupi Ludo Torbar. Ovo pak nije bio propali Ludo Torbar, već Ludo Torbar na vrhuncu svoje kvidičke karijere. Nos mu još nije bio polomljen: bio je visok, vitak i mišićav. Torbar je delovao nervozno dok je sedao u stolicu s okovima, ali ga ona ne veza, kao što je vezala Karkarofa, i Torbar, možda ohrabren time, pogleda naokolo po masi posmatrača, mahnu nekolicini i uspe i da se osmehne. – Ludo Torbaru, izveden si ovde pred Savet za magijske zakone da odgovoriš na optužbe koje te povezuju sa aktivnostima Smrtoždera – reče gospodin Čučanj. – Čuli smo dokaze koji te optužuju, i treba tek da donesemo presudu. Imaš li nešto da dodaš svedočenjima pre nego što ti izreknemo kaznu? Hari nije mogao da poveruje svojim ušima. Ludo Torbar, Smrtožder? – Samo – reče Torbar, smeškajuči se s nelagodom – pa, znam da sam se poneo pomalo kao idiot... Jedno ili dvoje čarobnjaka i veštica u okolnim sedištima nasmešiše se povlađujuće. Ali gospodin Čučanj izgleda nije delio njihova osećanja. Zurio je u Luda Torbara s izrazom krajnjeg prezira i strogoće. – Živa istina, dečače – promrmlja suvim glasom Dambldoru neko iza Harija. On se okrenu iza sebe i vide Ćudljivka kako ponovo sedi tamo. – Da nisam znao da je oduvek bio priglup, pomislio bih da mu je neka od onih Bladžerki pomutila razum... – Ludoviče Torbaru, uhvaćen si na delu prilikom prenošenja informacija Voldemorovim sledbenicima – reče gospodin Čučanj. – Za taj zločin, predlažem da odslužiš kaznu u Askabanu koja će trajati ne manje od... Ali se iz okolnih klupa začuše besni povici. Nekoliko veštica i čarobnjaka koji su sedeli uza zidove ustade vrteći glavama, i čak pesnicama preteći gospodinu Čučnju. – Ali, rekao sam vam, pojma nisam imao! – povika Torbar iskreno, nadglasavajući žamor mase, raširivši svoje plave okice. – Pojma nisam imao, uopšte! Stari Rukvud je bio prijatelj mog tate... nikada mi ne bi palo na pamet da je bio zajedno sa Znate-VećKim! Mislio sam da prikupljam informacije za našu stranu! A Rukvud je neprekidno pričao kako će mi kasnije naći posao u Ministarstvu... kad prođe moja kvidička karijera, znate... hoću reći, ne mogu celog života da primam bubotke od Bladžerki, zar ne? Začu se kikot iz gomile. – Stavićemo na glasanje – reče gospodin Čučanj hladno. On se okrenu prema onom delu tamnice sa svoje desne strane. – Porota će podići ruke... oni koji su za kažnjavanje... Hari pogleda udesno. Nijedna osoba nije podigla ruku. Mnogi čarobnjaci i veštice počeše da aplaudiraju. Jedna od veštica iz porote ustade. – Da? – obrecnu se Čučanj. – Samo bismo hteli da čestitamo gospodinu Torbaru na njegovom sjajnom nastupu za reprezentaciju Engleske u kvidičkom meču protiv Turske prošle subote – reče veštica bez daha. Gospodin Čučanj je delovao besno. Tamnica se orila od aplauza. Torbar se pridiže na noge i pokloni se, ozaren. – Nedopustivo – prodera se gospodin Čučanj ka Dambldoru, ponovo sedajući, kad Torbar izađe iz tamničke dvorane. – Da mu Rukvud nađe posao, ma nemoj... dan kad nam se Ludo Torbar pridruži biće crn dan za Ministarstvo... I tamnica se opet rasplinu. Kada se ponovo pojavila, Hari se osvrnu oko sebe. On i Dambldor i dalje su sedeli pored gospodina Čučnja, ali atmosfera je sada bila toliko različita da različitija nije mogla biti. Vladala je potpuna tišina, koju su prekidali samo suvi jecaji krhke, nežno građene veštice koja je sedela pored gospodina Čučnja. Grčevito je držala maramicu preko usta svojim drhtavim rukama. Hari pogleda naviše u Čučnja, koji je stajao, i vide da ovaj deluje ispijenije i sivlje nego ikad dotad. Na slepoočnici mu je pulsirala vena. – Uvedite ih – reče on, a glas mu odjeknu kroz tihu tamnicu. Vrata u uglu se ponovo otvoriše. Šest dementora uđe, ovoga puta, opkoljavajući grupicu od četvoro ljudi. Hari vide kako se posmatrači u gomili okreću i gledaju u gospodina Čučnja. Neki od njih počeše da se došaptavaju. Dementori smestiše svakog od njih četvoro na po jednu od četiri stolice s okovima koje su se nalazile na podu tamnice. Bio je tu zdepast čovek koji je tupo zurio u Čučnja, jedan mršaviji i nervozniji čovek, čije su oči prelazile tamo-amo preko gomile, žena guste, sjajne crne kose i s velikim podočnjacima, koja je sedela u okovanoj stolici kao da je na tronu, i momak u kasnom pubertetu, koji je delovao prestrašeno. Drhtao je, dok mu je preko lica padala kosa boje slame, a pegava koža bila mu je bela poput mleka. Krhka mala veštica pored Čučnja poče da se klati napred-nazad na svom sedištu, jecajući u maramicu. Čučanj ustade. Pogleda naniže u četvorku pred sobom, i na licu mu se pojavi čista mržnja. – Dovedeni ste ovde, pred Savet za magijske zakone – reče on jasno i glasno – kako bismo doneli presudu za zločin toliko gnusan... – Oče – reče dečak s kosom boje slame. – Oče... molim te... – ... da smo retko kada čuli za sličan na ovom sudu – reče Čučanj, govoreći sve glasnije, kako bi ugušio glas svoga sina. – Čuli smo dokaze protiv vas. Vas četvoro ste optuženi da ste zarobili Aurora – Frenka Longbotoma – i podvrgli ga Bolnoj kletvi, verujući da on zna za prebivalište vašeg prognanog gospodara, Onoga Koji Se Ne Sme Imenovati... – Oče, nisam ja! – vrištao je momak u lancima ispod njega. – Nisam, kunem se, oče, ne vraćaj me dementorima... – Dalje ste optuženi – urlao je gospodin Čučanj – da ste Bolnu kletvu primenili na ženi Frenka Longbotoma, kada je on odbio da vam dâ informacije. Planirali ste da vratite Onoga Koji Se Ne Sme Imenovati na vlast i da nastavite nasilnički život koji ste vodili dok je on bio moćan. Sad ću upitati porotu... – Majko! – vrisnu momak odozdo, a tanušna veštica pored Čučnja poče da jeca, klateći se sve jače napred-nazad. – Majko, zaustavi ga, Majko, nisam to učinio, nisam to bio ja! – Sada ću zamolititi porotu – vikao je gospodin Čučanj – da podignu ruke, ukoliko veruju, kao ja, da ovi zločini zaslužuju doživotnu kaznu u Askabanu. Kao jedan, veštice i čarobnjaci s desne strane tamnice podigoše ruke. Gomila koja je sedela uza zidove poče da aplaudira, kao što su aplaudirali Torbaru, dok im se na licima video divlji trijumf. Momak poče da vrišti. – Ne! Majko, ne! Nisam to učinio, nisam to učinio, nisam znao! Ne šaljite me tamo, ne dozvoli mu to! Dementori ponovo uđoše u sobu. Tri pratioca onog momka tiho ustadoše sa svojih sedišta. Žena s podočnjacima pogleda u Čučnja, i reče: – Mračni gospodar će se ponovo uzdići, Čučnju! Baci nas slobodno u Askaban, sačekaćemo mi! On će se ponovo uzdići, i doći po nas, i nagraditi nas više nego sve ostale svoje sledbenike! Mi smo mu jedini verni! Jedino smo mi pokušali da ga pronađemo! Ali momak je pokušavao da se izbori s dementorima, mada je Hari primetio da je njihova hladna, ispijajuća moć počela da deluje na dečaka. Gomila se rugala i dobacivala, neki su već bili na nogama dok su ženu odvlačili iz tamnice, a momak nastavljao da se bori. – Ja sam tvoj sin! – vrisnu on Čučnju. – Ja sam ti sin! – Nisi ti moj sin! – urliknu gospodin Čučanj, naglo iskolačivši oči. – Ja nemam sina! Krhka veštica pored njega duboko uzdahnu, i prući se preko svog sedišta. Onesvestila se. Izgledalo je da Čučanj to nije ni primetio. – Vodite ih! – zareža Čučanj na dementore, dok mu je pljuvačka letela iz usta. – Vodite ih i neka istrunu tamo! – Oče! Oče, nisam bio umešan! Ne! Ne! Oče, molim te! – Mislim, Hari, da je vreme da se vratimo u moju kancelariju – reče tihi glas u Harijevo uvo. Hari se ukoči. Osvrnu se oko sebe. Potom pogleda nadesno od sebe. Albus Dambldor je sedeo s njegove desne strane, posmatrajući kako Čučnjevog sina odvode dementori – a s njegove leve strane takođe je sedeo Albus Dambldor posmatrajući ga. – Hajde – reče Dambldor s njegove leve strane i uhvati Harija pod ruku. Hari oseti kako se diže u vazduh. Tamnica oko njega nestade. Na trenutak, sve je bilo tmina, a onda oseti kao da je napravio kolut u vazduhu, usporeno, odjednom se dočekavši na noge u bleštavom svetlu Dambldorove suncem osvetljene kancelarije. Kamena zdela je podrhtavala u vitrini ispred njega, a Albus Dambldor je stajao pred njim. – Profesore – Hari udahnu – znam da nije trebalo... nisam hteo... vrata vitrine su bila odškrinuta i ja... – Potpuno razumem – reče Dambldor. On podiže zdelu, odnese je do svog stola, stavi je na njegovu uglačanu površinu, i sede na stolicu iza njega. On pokaza Hariju da sedne ispred njega. Hari to i učini, zureći u kamenu zdelu. Njen sadržaj se vratio u svoje prvobitno, srebrnastobelo stanje, talasajući se i kovitlajući pod njegovim pogledom. – Šta je to? – upita Hari nesigurno. – Ovo? Zove se Sito-za-misli – reče Dambldor. – Ponekad shvatim, a siguran sam da i ti znaš taj osećaj, da jednostavno imam previše misli i sećanja zbijenih u svom umu. – Ovaj... – reče Hari, koji nije mogao da kaže iskreno da se ikada tako osetio. – Tada – reče Dambldor, pokazujući ka kamenoj zdeli – koristim Sito-za-misli. Čovek jednostavno izbaci misli koje su mu višak iz svog uma, sipa ih u zdelu i kasnije ih pregleda po svojoj volji. Tako je lakše uočiti veze između stvari, razumeš, kada su u ovom obliku. – Hoćete reći... da su ove stvari zapravo vaše misli? – reče Hari, zureći u kovitlajuću belu supstancu u zdeli. – Naravno – reče Dambldor. – Da ti pokažem. Dambldor izvuče svoj štapić iz unutrašnjosti odore i prisloni njegov vrh na svoju srebrnu kosu, blizu svoje slepoočnice. Kada je sklonio štapić, činilo se kao da se njegova kosa zadržala za vrh – ali Hari onda primeti da je to zapravo sjajna nit iste čudnovate srebrnkastobele materije koja je ispunjavala Sito-za-misli. Dambldor dodade ovu svežu misao u zdelu, i Hari, zabezeknut, vide sopstveno lice kako pluta na površini zdele. Dambldor stavi svoje duge šake s obe strane Sita-za-misli, i poče da ga trese, kao što bi ga tresao tragač za zlatom, u potrazi za zlatnom prašinom... a Hari vide kako se njegovo lice pretapa u Snejpovo, koji otvori svoja usta i progovori ka tavanici, dok mu je glas pomalo odjekivao: – Vraća se... i Karkarof... jači i jasniji no ikada... – Zaključak do kog sam mogao da dođem i sâm, bez ičije pomoći – uzdahnu Dambldor – ali nema veze. – On proviri preko vrha svojih naočari u obliku polumeseca ka Hariju, koji je zurio u Snejpovo lice, koje je nastavilo da se kovitla po zdeli. – Upravo sam koristio Sito-za-misli, kada je gospodin Fadž stigao na naš zakazani sastanak, te sam morao da ga sklonim prilično užurbano. Bez sumnje nisam dobro zatvorio vrata vitrine. Prirodno, privuklo ti je pažnju. – Žao mi je – promrmlja Hari. Dambldor zavrte glavom. – Radoznalost nije greh – reče on. – Ali trebalo bi da ispoljavamo i obazrivost, uporedo s našom radoznalošću... da, svakako... Blago se namrštivši, on bocnu misli u zdeli vrhom svog štapića. Istog trenutka, iz nje izraste figura, figura bucmaste, namrštene devojčice od nekih šesnaestak godina, koja poče polako da se okreće, dok su joj stopala i dalje bila u zdeli. Nije se uopšte obazirala ni na Harija niti na profesora Dambldora. Kada je progovorila, glas joj je odjekivao, baš kao i Snejpov, kao da dopire iz dubine kamene zdele: – Bacio je urok na mene, profesore Dambldor, a ja sam ga samo začikavala, gospodine, samo sam mu rekla da sam ga videla kako se ljubaka s Florens iza staklene bašte prošlog četvrtka... – Ali zašto, Berta – reče Dambldor tiho, podigavši pogled prema devojčici koja se tiho okretala – zašto si uopšte morala da ga pratiš? – Berta? – prošaputa Hari, gledajući gore ka njoj. – Da li je to... Berta Džorkins? – Da – reče Dambldor, gurnuvši misli nazad u zdelu svojim štapićem. Berta utonu među ostale misli, i one ponovo postadoše srebrnaste i neprozirne. – To je Berta kakvu pamtim iz škole. Srebrna svetlost iz Sita-za-misli osvetli Dambldorovo lice i Hari primeti koliko on najednom izgleda star. Znao je, naravno, da Dambldor postaje sve stariji, ali nikada nije razmišljao o Dambldoru kao o starcu. – Dakle, Hari – reče Dambldor tiho. – Pre nego što si se izgubio u mojim mislima, hteo si nešto da mi saopštiš. – Da – reče Hari. – Profesore... bio sam na Predskazivanju maločas, i... ovaj... zaspao sam. On na trenutak zastade, pitajući se da li da očekuje prekor, ali Dambldor jednostavno reče: – Sasvim razumljivo. Nastavi. – Pa, usnuo sam san – reče Hari. – San o Lordu Voldemoru. Mučio je Crvorepa... znate ko je Crvorep... – Naravno da znam – reče Dambldor, podstičući ga da nastavi. – Molim te, pričaj dalje. – Voldemor je dobio pismo preko sove. Rekao je otprilike nešto kao da je Crvorepova brljotina ispravljena. Rekao je da je neko mrtav. Onda je rekao da ipak neće nahraniti svoju zmiju Crvorepom – bila je to zmija pored njegove stolice. Rekao je – rekao je da će umesto toga zmiju nahraniti mnome. Onda je izveo Bolnu kletvu na Crvorepu – a mene je zaboleo moj ožiljak – reče Hari. – To me je probudilo, toliko me je jako zaboleo. Dambldor ga samo pogleda. – Ovaj... to je sve – reče Hari. – Vidim – reče Dambldor tiho. – Vidim. Dakle, da li te je ožiljak boleo još neki put tokom ove godine, osim onda kada te je probudio tokom leta? – Ne, ja... kako ste znali da me je probudio tokom leta? – reče Hari, zaprepašćen. – Nisi jedini koji se dopisuje sa Sirijusom – reče Dambldor. – I ja sam u kontaktu s njim otkako je napustio Hogvorts prošle godine. Ja sam taj koji mu je predložio planinsku pećinu kao najbezbednije utočište za njega. Dambldor se pridiže i poče da se šetka levo-desno iza svog stola. Tu i tamo, prislonio bi vrh štapića na slepoočnicu i izvukao još koju svetleću misao, koju bi potom smestio u sito. Misli u njemu počeše da kruže tako brzo da Hari nije mogao ništa da razazna. Bila je to samo gomila zamućenih boja. – Profesore? – reče on tiho, posle nekoliko minuta. Dambldor prestade da korača i pogleda u Harija. – Izvinjavam se – reče on tiho. Zatim ponovo sede za svoj sto. – Da li... da li znate zašto me ožiljak boli? Dambldor na trenutak napregnuto pogleda u Harija, a onda reče: – Imam jednu teoriju, ništa više od toga... Verujem da te ožiljak boli kad je Lord Voldemor blizu tebe, ili pak kad oseća snažan napad mržnje. – Ali... zašto? – Zato što ste ti i on povezani kletvom koja nije uspela – reče Dambldor. – To nije običan ožiljak. – Dakle, mislite... san... da li se stvarno dogodio? – Moguće je – reče Dambldor. – Čak bih rekao – verovatno. Hari, da li si video Voldemora? – Ne – reče Hari. – Samo naslon njegove stolice. Ali – i ne bih imao šta da vidim, zar ne? Hoću reći, on nema telo, zar ne? Ali... ali kako je onda mogao da drži štapić? – reče Hari polako. – Kako, zbilja? – promrmlja Dambldor. – Zbilja, kako... Neko vreme ni Hari ni Dambldor nisu progovarali. Dambldor je gledao po sobi, s vremena na vreme stavljajući svoj štapić na slepoočnicu, i dodavao još poneku svetlucavu, srebrnu misao u kovitlavu masu unutar Sita-za-misli. – Profesore – reče Hari napokon – mislite li da on jača? – Voldemor? – reče Dambldor, gledajući u Harija preko sita. Bio je to karakterističan, prodoran pogled koji mu je Dambldor upućivao i u drugim prilikama, a koji je Hariju davao osećaj kao da Dambldor gleda kroz njega, na način na koji to nije moglo ni Ćudljivkovo magično oko. – Ponavljam, Hari, mogu ti pružiti samo svoje sumnje. Dambldor ponovo uzdahnu. Delovao je starije i umornije no ikada. – Godine Voldemorovog uzdizanja – reče on – bile su obeležene brojnim nestancima. Berta Džorkins je nestala bez traga na mestu gde je Voldemor poslednji put viđen. Gospodin Čučanj je takođe nestao... baš unutar ovog školskog imanja. A bio je i treći nestanak, jedan kome Ministarstvo, sa žalošću moram primetiti, ne pridaje nikakvu važnost, pošto se radilo o jednom Normalcu. Njegovo ime je Frenk Brajs, živeo je u selu u kome je odrastao Voldemorov otac, i nije viđen od prošlog avgusta. Vidiš, ja čitam i normalske novine, za razliku od većine mojih prijatelja iz Ministarstva. Dambldor pogleda Harija mrtav ozbiljan. – Ovi nestanci su, po mom mišljenju, povezani. Ministarstvo se ne slaže sa mnom – kao što si možda i čuo, dok si stajao ispred moje kancelarije. Hari klimnu glavom. Tišina se ponovo spusti, dok je Dambldor opet povremeno izvlačio svoje misli. Hari je osećao da bi trebalo da ode, ali radoznalost ga je držala u stolici. – Profesore? – reče on ponovo. – Da, Hari? – reče Dambldor. – Ovaj... mogu li da vas pitam nešto... o suđenju kome sam prisustvovao u Situ? – Možeš – reče Dambldor teško. – Prisustvovao sam mnogim, ali neka suđenja mi se vraćaju u misli jasnije nego druga... pogotovo sada... – Znate... znate ono suđenje u kome ste me zatekli? Ono sa Čučnjevim sinom? Pa... da li su to pričali o Nevilovim roditeljima? Dambldor oštro pogleda Harija. – Da li ti je Nevil ikad rekao zašto je odrastao sa svojom bakom? – upita on. Hari zavrte glavom, pitajući se, dok je to činio, kako je mogao da nikad ne pita Nevila o tome, tokom skoro četiri godine koliko ga već poznaje. – Da, govorili su o Nevilovim roditeljima – reče Dambldor. – Njegov otac, Frenk, bio je Auror, baš kao profesor Ćudljivko. Njega i njegovu ženu su mučili kako bi izvukli informacije o tome gde se nalazio Voldemor nakon što je izgubio svoje moći, kao što si i sâm čuo. – Znači, mrtvi su? – reče Hari tiho. – Ne – reče Dambldor, glasom punim gorčine kakvu Hari nikad pre nije čuo – poludeli su. Oboje se nalaze u Bolnici svetog Munga za magijske bolesti i povrede. Verujem da ih Nevil posećuje preko raspusta, sa svojom bakom. Oni ga ne prepoznaju. Hari je sedeo tamo, užasnut. Nikada nije mogao ni da pomisli... nikada, za četiri godine, nije se ni potrudio da sazna... – Longbotomovi su bili veoma popularni – reče Dambldor. – Napadi na njih odigrali su se posle Voldemorovog pada, baš kada su svi pomislili da su bezbedni. Ti napadi su izazvali talas besa kakav nikada nisam video. Ministarstvo je bilo pod velikim pritiskom da uhvati one koji su to počinili. Nažalost, dokazi koje su Longbotomovi mogli da pruže nisu bili – uzevši u obzir njihovo stanje – baš previše pouzdani. – Onda, sin gospodina Čučnja možda i nije bio umešan? – reče Hari polako. Dambldor zavrte glavom. – Što se toga tiče, nemam baš nikakvu ideju. Hari je ponovo sedeo u tišini, posmatrajući kovitlavi sadržaj Sita-za-misli. Bila su još dva pitanja koja je izgarao da postavi... ali su se ticala krivica živih ljudi... – Ovaj – reče on – gospodin Torbar... – ... odonda nije bio optužen ni za kakve Mračne aktivnosti – reče Dambldor mirno. – U redu – reče Hari užurbano, ponovo zureći u sadržaj Sita, koji se sada sporije kovitlao, pošto je Dambldor prestao da ubacuje nove misli. – I... ovaj... Ali je Sito-za-misli izgleda sâmo postavilo pitanje umesto njega. Snejpovo lice ponovo je plutalo po površini. Dambldor pogleda u njega, a onda u Harija. – Što važi i za profesora Snejpa – reče on. Hari se zagleda u Dambldorove svetloplave oči, i ono što je zaista želeo da sazna izlete mu iz usta pre nego što je uspeo da ga zaustavi. – Zbog čega ste tako sigurni da je on zaista prestao da podržava Voldemora, profesore? Dambldor je gledao Harija nekoliko sekundi, a onda reče: – To je, Hari, nešto između profesora Snejpa i mene. Hari je znao da je razgovor završen. Dambldor nije delovao ljutito, ali je u njegovom glasu bio prizvuk koji je Hariju govorio da je vreme da ide. On ustade, a za njim i Dambldor. – Hari – reče on, kad Hari dođe do vrata. – Molim te da ne govoriš nikom o Nevilovim roditeljima. On ima pravo da to sâm obznani, kad bude spreman. – Da, profesore – reče Hari, okrenuvši se da izađe. – I još nešto... Hari se osvrnu. Dambldor je stajao nad Sitom, lica osvetljenog srebrnim snopovima svetlosti, delujući starije no ikada. Na trenutak je zurio u Harija, a onda reče: – Želim ti sreću u trećem podvigu.
