Pojačalo izolacija EP5

Zašto je komunikacija važna u svakom segmentu života a posebno za uspešno poslovanje i na koji način vam komunikacione veštine olakšavaju proces učenja, napredovanja i rešavanja problema? Odgovore na ova pitanja saznajte od Ivana Minića u petoj Pojačalo epizodi iz izolacje. Autor podkasta govori o ličnim iskustvima i predlaže recept za napredak i priča o tome kako da na lak način ispravite greške koje pravite u javnom nastupu.

Ivan Minić svoju karijeru gradi od 2001. godine, a 2002. osniva Burek.com, najveću internet zajednicu na ovim prostorima sa više od 2.200.000 članova, i igru znanja i strategije Conquiztador.

Kao dizajner, developer i project manager radio je na više od 350 projekata za klijente iz 28 zemalja. Tokom poslednjih nekoliko godina, kao deo Simplicity.rs tima, sa pozicije konsultanta u oblasti internet marketinga, sarađivao je sa više od 50 najpoznatijih svetskih brendova u vezi sa njihovim nastupom na lokalnom tržištu. U saradnji sa Telenor Srbija osmislio je i pokrenuo MojaFirma.rs.

Organizovao i suorganizovao mnoštvo stručnih skupova, od 2002. na ovamo, uključujući i Blogomaniju '13, koja je okupila više od 1.000 ljudi iz regiona oko teme elektronskog poslovanja i digitalnog marketinga na Kopaoniku. Prethodnih godina pomaže strukovnoj organizaciji – IAB Serbia, u organizaciji događaja. Javno govori na temu preduzetništva, marketinga i razvoja poslovanja i samozapošljavanja.

Blog For The Win, na kome piše na prethodno navedene teme, više puta je proglašavan jednim od najboljih u regionu. Piše i za Netokraciju, Sportske.net, BeforeAfter, JužneVesti, a povremeno kao fotograf i snimatelj ilustruje sportske priče lokalnog izdanja Vice-a i SportKlub-a.

Od septembra 2015. godine izabran je za Zamenika predsednika Konferencije suosnivača Registra nacionalnog internet domena Srbije, a od 2019. godine je član Upravnog odbora fondacije. Od juna 2016. pokreće sa partnerima servis MojaPijaca.rs. U decembru 2016. predsedava stučnim žirijem srpskih IAB MIXX awards, lokalnog izdanja jedinog globalnog takmičenja koje je 100% – digital.

Od februara 2017. godine predaje na Fakultetu za medije i komunikacije predmet Upravljanje digitalnim projektima.

Od januara 2019. godine uređuje i vodi podcast Pojačalo.

Transkript razgovora: Dobar dan i dobrodošli u petu epizodu Pojačalo iz izolacije. Ne znam koliko će ih još biti, ali nisam očekivao ni da ću ovih 5 snimiti. To što sam ih snimio znači da sam u Americi proveo barem mesec dana više nego što sam planirao.

Uglavnom, očekujemo uskoro početak normalizacije letova i to će verovatno značiti i naš povratak kući, a samim tim i vraćanje u neke normalnije tokove. To znači i da ćemo se vratiti formatu intervjua, ali ako vam to bude značajno možemo da zadržimo i ovaj format pa mogu i jednom nedeljno snimati neku ovakvu kratku formu. Ostavite to u komentarima.

Takođe, ako niste gledali prethodnu epizodu, a i ako ste gledali, pogledajte komentare jer ima vrlo zanimljivih predloga šta od kvalitetnog sadržaja možete da konzumirate i čime da hranite glavu u ovom periodu kada svi tražimo čime ćemo se zabaviti, a da to bude, koliko-toliko konstruktivno.

Voda smiruje. Ja sam ovde pored vode, ne znam koliko se to vidi na snimku, verovatno ne mnogo. U hladovini sam. Ovde je baš vruće i baš vlažno. Bio je neki period od 7 dana kada je stvarno bilo idealno vreme, ali taj period je prošao, tako da ostajem u hladu primarno jer, moj svetli ten ne podnosi baš najbolje ovakvo sunce.

Kako da više ljudi čuje za vas?

Današnja epizoda neće biti previše duga. Biće kraća možda nego li prethodna gde mi se baš malo otelo snimanje, ali nekako imao sam dosta stvari koje sam hteo da kažem. I danas imam nekoliko važnih tema koje u suštini figuriraju sve oko jedne, a zašto sam se za njih odlučio i za tu temu kao primarnu? Pa zato što je u najvećem broju vaših pitanja koja i dalje stižu svakodnevno i ima veoma zanimljivih i veoma inspirativnih tema i hvala vam na tome i pišite i dalje info@pojacalo.rs ako mogu nekako da vas posavetujem, da vam pomognem, pronađem nekoga sa kime bi ste mogli da realizujete svoju ideju ako to nisam ja ili samo da vas saslušam i da vam kažem da će biti sve ok, i dalje sam tu. Elem, najviše vas me je pitalo nešto što ima zajednički sadržalac, a taj zajednički sadržalac je – eto mi nešto radimo, i to nešto što radimo, da li je u pitanju servisna stvar ili proizvod, suštinski nije bitno, jednostavno ne zna dovoljan broj ljudi za to, a mi stvarno verujemo da je to super i ne znamo šta da radimo po tom pitanju.

Za početak svega ispričaću vam jednu anegdotu koja je inače jedan od stotinak blogpostova na mom starom blogu For the win – ftw.rs – preporučujem da u vremenu dokolice pročitate šta sve tamo ima jer ima stvarno zanimljivih stvari, naročito kada idete kroz arhivu – a to je priča o američkom glumcu Vorenu Bitiju.

Pošto smo zaključili pre dve epizode da seks prodaje, onda ću ja da se fokusiram na te delikatne teme. I zašto je priča o njemu? Pa on je bio i idalje je živ naravno, on je poznati američki glumac čija karijera traje već pedesetak godina.

Kao mlađi, važio je za jednog od najvećih zavodnika u Holivudu, a to ga je pratilo i kasnije karijeru sve do starosti. U tom nekom periodu njegove najveće popularnosti bio je dovođen u vezu sa svim najlepšim ženama sveta, a sam ulazak u glumu je za njega bio takođe specifičan, zato što je on rođeni brat Širli Meklejn koja je bila velika zvezda tog vremena, a takođe je tokom fakulteta bio izuzetno uspešan sportista u okvirima cele Amerike i onda je, kao veoma lepi, kao uspešan sportista, dobio pažnju medija i pre nego što je krenula karijera. Onda se ispostavila i da ume da glumi i taj deo njegovog života je krenuo i zaista je stalno bio pod budnim okom javnosti i samim tim mediji, koji ni tad nisu bili bolji nego danas, pravili su mnogo spekulacija o njegovom ljubavnom životu.

Anegdota koju hoću da vam ispričam se dešava u trenutku kada jedan novinar pokušava da otkrije njegovu tajnu kako on uspeva to. Prilikom intervjua, kada su završili sva ostala pitanja, on mu kaže – Gospodine Biti, znam da je stvar delikatna, ali ja moram da vas pitam kako vam polazi za rukom da spavate sa tolikim prelepim ženama?

I on kaže: Pa pitam. Svaku pitam.

Novinar kaže: I one sve kažu da?

Biti odgovara: Znate kako ne kažu sve da, ali ja svaku pitam i određeni deo njih, naravno, kaže da.

E to je ono što pravi razliku. Ne verujem da postoji baš mnogo ljudi kojima je jako prijatno da započinju razgovore na teme koje su im važne sa nepoznatim ljudima koji mogu da im pomognu u svemu tome. Da postoje ljudi koji imaju puno talenta i za prilaženje devojkama i za prodaju i za generalno komunikaciju, ali opet verujem da ni njima to nije lako samo im manje smeta nego li nekim drugim ljudima.

Iako većina vas, verovatno, neće poverovati u to, ja sam introvert i meni je svaki vid komunikacije ka nepoznatim ljudima uvek predstavljao veliki izazov, a bilo kakva vrsta javnog nastupa me je užasavala.

Međutim, u periodu kada sam imao 14-15 godina, kada sam ozbiljnije krenuo da se zanimam za devojke i želeo da imam uspeha, sam shvatio da to što si ti u tom trenutku lep, plav, dobro građen jer si sportista, potpuno sam drugačije izgledao nego danas, da je to ok, ali da ako stojiš sam u ćošku i u principu izbegavaš da ti se pogled sretne sa bilo kim, šanse da te neko primeti su prilično male i ako te primeti, primetiće nekog čudaka koji stoji u ćošku.

Shvatio sam da, iako imam problem i osećam nelagodu, moram da radim na tome, odnosno, moram da pokušam da to prevaziđem. I prvi put je strašno i prvi put je izgledalo užasno, drugi put je izgledalo manje užasno, treći put još manje, deseti put je spolja delovalo kao da je sve ok iako sam ja unutra imao bukvalno vulka.

E tako isto i sa svim ostalim stvarima. Prvi put kada sam izašao da pričam pred nekom grupom ljudi, osećao sam se jako uplašeno i izgubljeno, ali sam tada to prevazišao time što sam sebi napravio prilično jasnu strukturu koje sam se drežao i, iako se sigruno videlo da to što pričam ne ide opušteno, ja sam uspeo da iznesem to što mi je bio cilja. I toga sam se držao narednih dosta puta. Držao sam se toga da imam jasnu strukturu, jasne okvire, a da između njih to bude neka vrste improvizacije, ali ne prevelike, već veoma osmišljene improvizacije bez nekih preterivanja. Kasnije, uz mnogo vežbe i mnogo prakse, postajalo mi je sve manje teško, a ta struktura i te neke celine koje bih sebi pravio, bile su sve slobodnije formirane do toda da danas, vrlo često, ako pričam na neku od tema koje spadaju u korpus tema koje redovno pokrivam, ja u principu 100% improvizujem.

Na prezentaciju koja je iza mene mogu da pričam na 5 različith načina u dužini od 15 minuta do 4 sata, sa istim slajdovima i svim ostalim.

Druga stvar je što sada pokrivam dosta tema i iako većinu njih mogu da improvizijem trudim se da tome pristupim studiozno i pripremim se na pravi način što u mom slučaju ne znači da nabubam napamet i imam rigidnu strukturu, već da ključne stvari koje hoću da kažem sebi posložim na neki način da bi to imalo dobar i logiačan tok i da te stvari na kraju za gledaoce i slušaoce budu bolje.

Zašto sam se dotakao javnog nastupa?

Zato što ljudi vrlo često taj problem koji imaju u komunikaciji vezuju za javni nastup i misle da će to rešiti nekim treningom javnog nastupa. A kao što ste mogli da čujete u epizodi sa Reljom Deretom, preporučujem da poslušate ako niste, javni nastup se kod nas, sa izuzetkom njegovih i još nekih treninga, uglavnom ne trenira nego je to predavanje gde neko dođe i ispričat ti, a nema ni vežbi ni ničega, ali ti si dobio nešto.

Nije da to ne pomaže, ali većinu tih stvari možete i sami, ne morate da odete negde.

Zašto sam još pomenuo javni nastup?

Ja sam do sada pričao pred jako velikim brojem dominantno mladih ljudi, ali ne samo mladih ljudi, ne samo studenata. Kada kažem velikim brojem, sigurno do sada pred barem 15-20 hiljada ljudi uživo i ko zna još koliko onih koji su gledali neke materijale i neke moje priče. Ono što je vrlo karakteristično to je da, kada se završi ta priča, bude aplauz i to zaista znači svakome ko govori koliko god ljudi pričali da to nije tako, verujte mi jako znači, dobiješ aplauz, dobiješ iskren aplauz, dobiješ jako puno toga i pitaš da li ima pitanja i niko ne digne ruku.

Kada smo organizovali događaje uglavnom smo to rešavali što postavimo par ljudi u publiku koji će da probiju led i postave prva pitanja. I onda kada ljudi vide da se neko drugi odvažio i oni skupe hrabrost i umesto da se završi na tom jednom pitanju koje je dirigovano, završi se sa 50 pitanja i bude dobra priča.

Međutim, u nekoliko situacija, recimo na jednom seminaru za traženje posla i alternativno zapošljavanje gde sam pričao na temu freelancinga, upravo zato što su to ljudi kojima je najpotrebnije da izađu i kažu i nađu način, nađu svoj glas, rekao sam:

– Možete da pitate kada se završi predavanje i to je to. Kada siđem sa scene nemojte da mi prilazite, nemojte da mi govorite nakon toga vašu priču. Ovde ima 70-100 ljudi, sada i ovde podignite ruku i pitajte pred svima. Ukoliko smatrate da je vaša ideja toliko jedinstvena i ne želite da vam je neko ukrade, onda platite sat vremena mog konsalitnga i donesite NDA da ga potpišem, ali ako želite nekakav savet, vrlo verovatno ste u sličnoj poziciji kao i većina drugih ljudi i to što bih rekao vama vrlo verovatno i njima može da koristi. S tim u vezi je vrlo bitno da pokušamo da se i vi oslobodite, a i da ljudima zajedno damo neku vrednost.

Naravno, niko se nije javio. Ja sam ponovio još jednom malo kraće izlaganje od toga i ponovo se niko nije javio. Zahvalio sam se, ugasio laptop i krenuo da siđem, kada je krenulo da prilazi 50 ljudi. Kažem: ljudi lepo sam vam rekao, međutim niko nije želeo da pita.

Osim tog trika koji smo uvodili sa jednim dirigovanim pitanjem da se pokrene masa, nismo radili nikakve druge stvari. Ono što jesam primetio je da su ljudi u unutrašnjosti, konkretno pričao sam nekoliko puta u Kragujevcu, Nišu, Novom Sadu, Subotici, Podgorici, ti ljudi su mnogo otvoreniji i mnogo slobodniji i mnogo hrabriji možda, a analizirajući zašto je to tako došao sam do zaključka da je to zbog toga što nemaju toliki izbor kao ljudi u Beogradu.

U Beogradu vi u nedelju dana, kada nisu vanredne okolnosti, besplatno možete da slušate desetine i desetine ljudi i samim tim možete da budete, na neki način, razmaženi.

U Nišu je to doživljaj. U Nišu se nikada ne desi da sala ne bude dupke puna kada dolazi neko od nas i samim tim ljudi gledaju da iskoriste priliku jer, nemaju ih toliko.

Mislim da samo svako treba da se, na neki način, prebaci u razmišljanje da niko od nas nema prilika na bacanje i niko od nas nema vremena za bacanje i da prosto treba da progutaju tu knedlu ili kako kaže Brajan Trejsi, a kako je citirao i pokojni premijer, da treba da pojede tu žabu, a ako ima više žaba, da treba da krene od najveće. Ja to zaista mislim.

Nije mi ideja bila da vam ovde govorim o tome da, ako iz izolacije ne izađete sa nekim novim znanjem i nekom novom veštinom nije bio razlog to što nemate vremena nego ste razlog vi – uopšte mi nije to poenta i ovo uopšte ne mora da ima veze sa izolacijom, ali ideja zapravo jeste da krenete da pobeđujete sebe i krenete da pobeđujete svoje strahove. I videćete. Jeste jako strašno prvi put, ali svaki naredni je sve lakše. Nađite sebi način da to olakšate.

Što se tiče ovih ljudi koji su me pitali kako da budu vidljiviji, ja ću možda na osnovu svog iskustva da lepo brainstormujem neke specifične načine šta možete da iskoristite, koje alate, koje platforme, na koji način i to možda jeste nešto na čemu možete da radite sa nekim eksterno ili što možete da istražujete malo ozbiljnije, ali, u principu, se svodi na to, kao i kod Vorena Bitija – PITAJTE.

Mnogo ljudi koji su mi poslali mail su počeli mail rečima: Ne znam zašto bi neko kao ti gubio vreme na nekog kao ja, ali eto nadam se da ćeš odgovoriti.

Ja sam svakome odgovorio i svako se nakon toga oduševljavao što sam ja odgovorio. Mogu da razumem oduševljenje, ali to mi govori da nikada pre toga nisu pokušali nešto slično. Možda vam neće svako odgovoriti, i možda vam neće uvek odgovoriti na ono što pišete. Možda vam ni ja neću baš uvek odgovoriti, mada se zaista trudim. Nekada može da se desi da sam u potpunom haosu pa da mi taj mail pobegne, još ako mi pošaljete poruku na Instagram ili tako negde, ja to vrtim i kada se probudim noću u tri ujutro odvrtim šta ima, pogledam, zaboravim do ujutro. Mail je u mom slučaju uvek najsigurnija varijanta i gotovo uvek ću vam odgovoriti i gotovo svi će vam odgovoriti. Možda ne baš brzo, možda nemaju vremena da vam posvete sate i sate, ali da vam posveti 10-15 minuta, gotovo svako će naći vremena.

Za praksu ne postoji zamena

Ako vam već toliko nije jasno zašto mi to radimo, evo ja ću vam dati odgovor, vrlo je jednostavan: Zato što je neko to već radio za nas. Zato što se ni mi nismo naučeni rodili, zato što smo i mi nekada pitali i dobili odgovor. Mi smo pobedili taj strah u sebi, pitali ljude i ok, možda nam nisu svi odgovorili, ali dobar deo njih jeste.

I dan danas kada ulazimo u nešto što nam je nepoznato, sednemo, pročitamo, istražimo i sve to, a kada završimo sa tim i kada nam na osnovu toga deluje da treba da uđemo u priču, mi sednemo sa nekim koga znamo, a ko ima veze sa time da nas posavetuje. Realno, praktično iskustvo, ne može da se zameni ničim drugim.

Ako hoćete da se osećate bolje – vežbajte. To se odnosi i na fizičku vežbu i na javni nastup, to se odnosi i na efikasnost prodajnih tehnika i tako dalje. Sve to može da se pročita, ima mnogo knjiga, besplatnih videa, mnogo toga sjajnog možete da vidite, ali dok to ne primenite u praksi, od toga nema ništa. A možete da ga primenite u praksi svaki dan.

Za javni nastup ne treba vam niko drugi. Treba vam telefon naslonjen na teglu koji vas snima kako pričate. I onda vi to posle pogledate i, naravno, prvi put se osetite kao potpuni idiot. Ali, onda vidite kako zapravo izgleda to što radite i znate šta treba da promenite i snimate se dalje do jednog trenutka dok se ne osetite komotno sa svim tim.

Jedna od najvažnijih stvari koja se meni desila kada je u pitanju javni nastup, jedna vrlo zanimljiva barijera koju sam sebi probio i jedan potpuno drugačiji pogled na to mi se desio, a o tome ima isto u epizodi sa Reljom, kada sam upisao kurs za sportskog komentatora. Razmišljao sam da se bavim time, odlučio sam da se ne bavim time pre svega finansijskih razloga, što to nije bilo dovoljno stimulativno za mene u tom trenutku. Prošao sam kurs, naučio svašta nešto zanimljivo, proradio sam neke stvari i kao jedan od boljih polaznika, a pod pretpostavkom, pošto imam iskustva sa javnim nastupom i u principu elokventan sam, imam prijatan glas i jako dobro poznajem tematiku kojom hoću da se bavim – logika je bila ok hajde da napraviš probni snimak. I došao sam na Sport klub savršeno dobro pripremljen za meč, ali sam imao jednu stvar koju su mi napomenuli, a to je da, kada radite prenos, imate taj trenutak kada otvarate prenos. Tu radite neku najavu toga što će se dešavati, iznosite detalje iz biografija i td. Vi sve te informacije izvučete sebi na papir da ih imate dostupnim tokom meča, ali svi su, sve kolege starije su rekle, da bi bilo jako dobro da mi tu pripremu ne napišemo jer ako je napišemo, zvučaće veoma veštački kada je budemo čitali i izgovarali – koliko god vežbali zvučaće veštački.

Ja to poslušam računajući da ću improvizovati. Dođem u kabinu, probam, blokiram, probam ponovo, ponovo bolokiram. Probam treći put i ponovo blokiram, skinem slušalice i izađem iz kabine. Iskuliram se probam ponovo i opet isto.

Onako prilično razočaran jer, u principu ne fejlujem na takvim stvarima, odlučim da pozovem jednog mlađeg kolegu. Ekipa koja nam je držala kurs su sve stare kajle i rade po 25 godina i verovatno se ne sećaju kako je izgledalo kada su počinjali.

I pozovem ja Baneta Pralicu koji je takođe fantastičan komentator iako se sada vratio svom primarnom poslu teniskog trenera, ali je mnogo mlađi, mnogo skorije je on prolazio kroz to sve. Pozovem ga, odemo na kafu, ispričam mu šta se desilo. On me gleda i pita: A što nisi napisao uvod?

Rekoh da su mi rekli da ne treba da piše.

On mi odgovori: Super što su ti oni to rekli, ali, znaš, prvi put, drugi put, peti put ćeš morati da ga napišeš je jednostavno nemaš nikakvog iskustva i jako je teško krenuti. Kada kreneš, stvari posle idu kako treba, ali dok ne kreneš, veoma je teško. Druga stvar, ti kada probiješ to, posle lagano krećeš da stvaraš osećaj za to koliko je dovoljno da pričaš, šta je važno reći, a šta ne jer taj početak je veoma bitan.

Kroz razgovor ja mu kažem da nikada nisam imao problem da krenem kada stanem pred publiku. Da, ali ovde nema publike, prokomentarisao je.

To jeste negde poenta. Ti kao komentator sediš u maloj sobi, pred malim televizorom i kao ludak govoriš u crnu kutiju i treba da imaš osećaj i to ne može tek tako. Ono što sam tu naučio, što isto mislim da je veoma bitno, nije problem da napišeš tekst, napiši tekst, i onda ćeš da ga pročitaš u sebi sto puta i sve će da ti zvuči super i kada budeš došao i trebalo da ga pročitaš naglas zvučaće potpuno drugačije. Tada ćeš tek videti koji su to delovi teksta koji su problematični ritmički, dinamički ne zvuče kako treba, da li je trebalo da izbacim ovo, da promenim ono…

Znači, čitaj naglas, snimaj se, preslušavaj.

Isto i kada vežbaš. Vežbaj naglas, snimaj se, prolazi kroz te stvari, probaj da olakšaš sebi kako bi ušao što spremniji i biće ti lakše. Neće ti biti lako, neće ti biti lako ni nakon 10 godina ako je to protivno onome kako si ti postavljen iznutra. Meni je i dan danas frka, ali se to skoro uopšte ne vidi. Mislim da je to dovoljno za većinu nas, da u tome što treba, budemo bolji.

Kako da dođete do klijenata, kako da pokažete šta umete da radite? Uključite se u dijalog. U nekim slučajevima to znači da treba da pišete po LinkedInu, da pratite kolege, da komentarišete, u nekim slučajevima možda treba da se uključite u neke relevantne Facebook grupe, da pišete blog ili snimate video. U nekim trećim slučajevima možda teba da prezentujete svoje radove na nekim relevantnim sajtovima. Ako ste dizajner možete da krenete od Behance i Dribbble, ako ste arhitekta možete da krenete od magazina koji se bave time, a kojima ćete pisati. Pitajte. Ako pitate na 20 adresa, 3-4 će se sigurno javiti. Kada oni objave, možda će se još neko od onih 20 javiti, ali kada ne pitate, odgovor je uvek “Ne”.

To je ono što je možda najvažnije.

Eto toliko za petu epizodu. Hvala vam na pažnji, čujemo se ponovo za 7 dana, a do tada, komentari, prelozi za gledanje, predlozi za čitanje i slušanje i držite se. Možda će ove mere da relaksiraju, ali to ne znači da treba da budemo neodgovorni jer, kao što sam već jednom rekao, nije nikakav problem što smo neodgovorni prema sebi, problem je što možemo da ugrozimo druge, a to baš, baš nije lepo.

Hvala još jednom. Pozdrav iz Teksasa.