2.12. Hari Poter i Dvorana tajni - Višesokovni napitak (2)
Hari i Ron jedva da su smazali po treću porciju božićnog pudinga, kad ih Hermiona izvede iz Sale da utanače planove za to veče. – Još uvek nam treba ponešto od onih u koje ćemo se pretvoriti – reče Hermiona prozaičnim glasom, kao da ih šalje u samoposlugu da kupe deterdžent. – A očigledno će biti najbolje ako uzmete nešto od Kreba i Gojla. Oni su Melfojevi najbolji drugovi, njima on sve priča. Takođe treba da budemo sigurni da se pravi Kreb i Gojl neće pojaviti pred nama dok ga budemo ispitivali. – Sve sam smislila – nastavi ona mirno, ne obraćajući pažnju na zbunjena lica Harija i Rona. Držala je dva velika čokoladna kolača. – Napunila sam ih običnim praškom za spavanje. Vi samo treba da se pobrinete da ih Kreb i Gojl pronađu. I sami znate koliko su halapljivi, sigurno će ih pojesti. Kada budu zaspali, iščupajte nekoliko vlasi njihove kose, a njih dvojicu sakrijte u ostavu za metle. Hari i Ron se pogledaše s nevericom. – Hermiona, ne mislim da... – Stvar bi mogla da krene sasvim naopako... Ali Hermionine oči zablistaše čeličnim sjajem, ne mnogo različitim od onog kakav se ponekad javljao u očima profesorke Mek Gonagal. – Napitak će biti beskoristan bez Krebovih i Gojlovih vlasi – reče ona strogo. – Da li vi zaista želite da ispitate Melfoja, ili ne? – Dobro, u redu, u redu – reče Hari. – Nego, šta ćeš ti? Čiju ćeš ti kosu da počupaš? – Ja već imam to što mi treba! – odgovori Hermiona veselo, vadeći malenu bočicu iz džepa, i pokazujući im jednu vlas u njoj. – Sećate se kada smo se Milisent Balstroud i ja rvale u Klubu dvoboja? Ostavila je ovo na mojoj odori kada je pokušavala da me zadavi! Ona je otišla kući za Božić – tako da ću prosto morati da kažem sliterincima da sam odlučila da se vratim. Kada je Hermiona ponovo odjurila da proveri višesokovni napitak, Ron se okrenu ka Hariju s izrazom koji je predskazivao propast. – Da li si ikada čuo za plan u kome bi više stvari moglo da krene naopako? * * * Ali, na Harijevo i Ronovo iznenađenje, prva faza operacije prošla je glatko, baš kao što je Hermiona i rekla. Vrebali su u pustoj Ulaznoj dvorani posle božićnog čaja čekajući Kreba i Gojla, koji su ostali sami za sliterinskim stolom, gde su halapljivo jeli četvrtu porciju kolača. Hari je natakao čokoladne kolače povrh ograde od stepeništa. Kada su primetili Kreba i Gojla kako izlaze iz Velike sale, Hari i Ron se brzo sakriše iza viteškog oklopa pored ogromnih ulaznih vrata. – Može li neko biti toliko glup? – šapnu Ron ushićeno kad Kreb radosno pokaza Gojlu na kolače, i zgrabi ih. Glupavo se cereći, oni strpaše cele kolače u svoja velika usta. Za trenutak su obojica halapljivo žvakala, s pobedonosnim izrazom na licima. A onda se, bez i najmanje promene izraza, obojica srušiše nauznak na pod. Najteži deo posla bio je da ih sakriju u ostavu s druge strane hodnika. Kada su bili bezbedno smešteni među kofe i resaste metle, Hari izvuče nekoliko čekinja koje su prekrivale Gojlovo čelo, a Ron iščupa nekoliko Krebovih vlasi. Takođe su im ukrali i cipele, jer su njihove bile premale za Krebova i Gojlova ogromna stopala. Onda su, još uvek zapanjeni onim što su upravo uradili, otrčali do kupatila Jecajuće Mirte. Jedva su mogli da vide od gustog crnog dima koji je kuljao iz separea u kom je Hermiona mešala napitak u kotlu. Podigavši odore preko noseva, Hari i Ron tiho pokucaše na vrata. – Hermiona? Čuli su škljocanje brave i Hermiona se pojavi, sjajnog lica, sva ustreptala. Iza nje se čulo plup plup – ključanje mehurića lepljivog i gustog napitka. Tri visoke staklene čaše bile su spremne na klozetskoj šolji. – Da li ste ih uzeli? – upita Hermiona bez daha. Hari joj pokaza Gojlovu kosu. – Odlično. A ja sam krišom uzela ove rezervne odore iz perionice – reče Hermiona, pridigavši malu vreću. – Trebaće vam veći broj, kad postanete Kreb i Gojl. Sve troje se zapiljiše u kotao. Izbliza, napitak je ličio na gusto, tamno blato koje je tromo ključalo. – Sigurna sam da sam sve uradila kako treba – reče Hermiona, nervozno iščitavajući umrljane stranice Napitaka najdejstvenijih. – Izgleda kao što piše da treba... Kad ga popijemo, imaćemo tačno sat vremena pre nego što se ponovo vratimo u svoja obličja. – Šta sad? – prošaputa Ron. – Sad ga razdelimo u tri čaše i dodamo vlasi kose. Hermiona kutlačom nasu veće količine napitka u svaku od čaša. A onda, dok su joj se ruke tresle, istrese dlaku Milisent Balstroud iz svoje bočice u prvu čašu. Napitak glasno zašišta, kao uzavreo čajnik, i jako se zapeni. Trenutak kasnije postade bolesnički žućkast. – Uf, esencija Milisent Balstroud – reče Ron, posmatrajući je s gnušanjem. – Kladim se da ima odvratan ukus. – Dodaj onda svoje – reče Hermiona. Hari ispusti Gojlovu dlaku u srednju čašu, a Ron stavi Krebovu u poslednju. Obe čaše zašištaše i zapenušaše se. Gojlova postade oker boje sline, a Krebova odvratno tamnosmeđa. – Čekajte – reče Hari, kada su Ron i Hermiona posegli za svojim čašama. – Bolje da ih ne ispijemo svi ovde: kada se pretvorimo u Kreba i Gojla, nećemo moći da stanemo ovde. A ni Milisent Balstroud nije kao vita vila. – Pametno – reče Ron, otključavajući vrata. – Ući ćemo u zasebne kabine. Pazeći da ne prospe svoj višesokovni napitak, Hari skliznu u srednji separe. – Spremni? – upita on. – Spremni – oglasiše se Ron i Hermiona – Jedan... dva... tri... Zapušivši nos, Hari ispi napitak u dva velika gutljaja. Imao je ukus prekuvanog kupusa. Istog trenutka njegova unutrašnjost poče da se grči i uvija kao da je upravo progutao žive zmije – zgrčen, pitao se da li će mu pozliti – onda se gorući osećaj brzo proširi od njegovog stomaka do vrhova prstiju na rukama i nogama. Usledio je užasan osećaj topljenja koji ga je bacio na zemlju četvoronoške, kao da mu sva koža po telu ključa poput vrućeg voska, i na njegove oči šake počeše da mu rastu, prsti mu odebljaše, nokti se raširiše, a zglobovi mu se izbočiše kao klinovi. Ramena su mu se bolno rastezala, a peckanje na čelu govorilo mu je da mu kosa klizi nadole ka obrvama. Odora mu se rascepa čim su grudi počele da mu se šire, kao bure kome su popucali obruči; stopala su mu se patila u cipelama četiri broja manjim... Zatim sve prestade, naglo, kao što je i započelo. Hari je ležao licem na hladnom kamenom podu, slušajući Mirtu kako sumorno mrmori u klozetu na samom kraju kupatila. On s teškom mukom izu cipele, i ustade. Znači, ovakav je osećaj biti Gojl. Drhtavim ogromnim rukama svukao je svoju staru odoru, koja mu je landarala stopu kraća iznad gležnjeva, navukao rezervnu i zavezao pertle na Gojlovim cipelama nalik čamcima. Posegao je rukom da skloni kosu s očiju, ali osetio je samo kratke žilave čekinje visoko na čelu. Onda je shvatio da mu se od naočara muti pogled, jer Gojlu očigledno nisu bile potrebne. Skinuo ih je i upitao: – Je li sve u redu s vama dvoma? – Iz usta mu se ote Gojlov dubok hrapav glas. – Aha – začu se Krebovo duboko groktanje sleva. Hari otključa vrata svog separea i izađe pred naprslo ogledalo. Odatle je u njega, glupim upalim očima, blenuo Gojl. Hari se počeša po uvu. I Gojl učini isto. Ronova vrata se otvoriše. Zurili su jedan u drugog. Osim što je delovao bledo i zgranuto, Ron se nimalo nije razlikovao od Kreba, počevši od kose, koja je izgledala kao da su mu na glavu stavili lonac pre šišanja, do ruku dugačkih kao u gorile. – Ovo je neverovatno – reče Ron, prilazeći ogledalu i bockajući Krebov pljosnati nos. – Neverovatno. – Bolje da krenemo – reče Hari, olabavivši svoj ručni sat, koji se urezivao u Gojlov debeli ručni zglob. – Moramo još da saznamo gde je sliterinski dnevni boravak, samo se nadam da ćemo naći nekoga kog ćemo moći da pratimo... Ron, koji je zurio u Harija, primeti: – Ne znaš kako bizarno izgleda videti Gojla kako misli. – On zalupa na Hermionina vrata. – Hajde, treba da krenemo... Odgovori im piskav glas. – Ja... ja mislim da ipak neću ići. Idite vi bez mene. – Hermiona, znamo da je Milisent Balstroud ružna, niko neće znati da si to ti. – Ne – stvarno – ja neću ići. Vas dvojica požurite, gubite vreme. Hari zbunjeno pogleda u Rona. – E tako više ličiš na Gojla – reče Ron. – Tako izgleda svaki put kada mu neki nastavnik postavi pitanje. – Hermiona, da li si dobro? – upita je Hari kroz vrata. – Dobro – dobro sam... Idite... Hari pogleda na svoj sat. Već je prošlo pet od njihovih dragocenih šezdeset minuta. – Srešćemo se ponovo s tobom ovde, važi? – reče. Hari i Ron oprezno otvoriše vrata kupatila, proveriše ima li nekog na vidiku, i izađoše. – Nemoj tako da mašeš rukama – promrmlja Hari Ronu. – A? – Kreb ih drži nekako kruto... – Ovako? – Da, tako je bolje. Oni siđoše niz mermerne stepenice. Sad im je samo bio potreban neki sliterinac koga bi mogli da prate do sliterinskog dnevnog boravka, ali nikog nije bilo u blizini. – Imaš neku ideju? – promrmlja Hari. – Sliterinci uvek odande dolaze na doručak – reče Ron, pokazujući glavom ka ulazu u tamnice. Jedva da je to izustio kad se na ulazu pojavi devojčica s dugom kovrdžavom kosom. – Izvini – reče Ron, žureći ka njoj – zaboravili smo put do našeg dnevnog boravka. – Molim? – reče devojčica kruto. – Našeg dnevnog boravka? Ja sam iz Rejvenkloa. Ona produži, podozrivo se osvrćući ka njima. Hari i Ron požuriše niz kamene stepenice u mrak, a njihovi koraci su snažno odjekivali kad god bi ogromna stopala Kreba i Gojla lupila o pod. Činilo im se da ovo neće biti tako lako kao što su se nadali. Lavirintski prolazi bili su pusti. Zalazili su sve dublje i dublje ispod škole, neprekidno proveravajući koliko im je još vremena ostalo. Posle četvrt časa, kada su već postajali očajni, iznenada začuše kretanje ispred sebe. – Ha! – reče Ron uzbuđeno. – Ovo mora da je jedan od njih! Figura je izranjala iz jedne od bočnih soba. Međutim, kada su požurili bliže, srce im pretrnu. Nije bio sliterinac, već Persi. – Šta ti radiš ovde dole? – upita Ron iznenađeno. Persi je izgledao uvređeno. – To se – reče on ledeno – tebe ne tiče. Ti si Kreb, zar ne? – Št... o, da – reče Ron. – Pa, požurite u svoje spavaonice – reče Persi strogo. – Ovih dana nije bezbedno lutati unaokolo po mračnim hodnicima. – Ti to činiš – istaknu Ron. – Ja sam – reče Persi, ispravivši se – asistent. Mene ništa neće da napadne. Iza Harija i Rona iznenada odjeknu nečiji glas. Ka njima je koračao Drako Melfoj i, po prvi put u životu, Hariju je bilo drago što ga vidi. – Tu ste – stade Drako da oteže, gledajući u njih. – Nije valjda da ste vas dvojica sve vreme krkali u Velikoj sali? Tražio sam vas, hoću da vam pokažem nešto zaista smešno. Melfoj pogledom prostreli Persija. – A šta ti radiš ovde dole, Vizli? – reče podrugljivo. Persi je izgledao besno. – Mogao bi da pokažeš više poštovanja prema školskom asistentu! – reče on. – Ne sviđa mi se tvoje držanje! Melfoj se zlurado iskezi, i dade znak Hariju i Ronu da ga prate. Hariju je malo falilo da se izvini Persiju, ali se taman na vreme zaustavio. On i Ron požuriše za Melfojem koji, dok su skretali u sledeći hodnik, reče: – Taj Piter Vizli... – Persi – ispravi ga Ron bez razmišljanja. – Kako god – reče Melfoj. – Primetio sam da se u poslednje vreme mnogo šunja naokolo. A kladim se da znam i šta smera. Misli da će sam samcijat da uhvati Sliterinovog naslednika. On se nasmeja, kratko i podrugljivo. Hari i Ron se uzbuđeno pogledaše. Melfoj se zaustavi ispred određenog dela golog, vlažnog, kamenog zida. – Koja beše nova lozinka? – upita on Harija. – Ovaj... – reče Hari. – A, da – čistokrvni! – reče Melfoj, ne slušajući ga, a kamena vrata skrivena u zidu kliznuše i otvoriše se. Melfoj umaršira kroz njih, a Hari i Ron su ga pratili. Sliterinski dnevni boravak bio je jedna dugačka niska soba duboko ispod zemlje, neravnih zidova i s tavanicom s koje su na lancima visile loptaste zelenkaste lampe. U raskošno isklesanom kaminu ispred njih pucketala je vatra, a u izrezbarenim stolicama nazirali su se obrisi nekoliko sliterinaca. – Čekajte ovde – reče Melfoj Hariju i Ronu, pokazavši im par praznih stolica udaljenih od vatre. – Idem da ga donesem – otac mi ga je baš poslao...
