2.9. Hari Poter i Dvorana tajni - Natpis na zidu (2)
Bio je prastar i smežuran, a mnogi su govorili da nije ni primetio da je umro. Jednostavno je jednog dana ustao da ode na čas i ostavio svoje telo za sobom u fotelji ispred kamina u zbornici. Od tada se njegove navike nisu ni najmanje promenile. Danas je bilo dosadno kao i uvek. Profesor Bins je otvorio svoje beleške i počeo da ih čita jednoličnim glasom nalik starom usisivaču dok skoro svi u učionici nisu zapali u stanje duboke pospanosti, prenuvši se s vremena na vreme taman koliko im je potrebno da zabeleže neko ime ili datum, pre nego što bi ponovo zadremali. Već je pola sata pričao kada se desi nešto što se nikad ranije nije desilo. Hermiona podiže ruku. Profesor Bins podiže pogled usred svog smrtno dosadnog predavanja o Međunarodnom kongresu veštaca iz 1289, delujući zapanjeno. – Gospođice... ovaj...? – Grejndžer, profesore. Pitala sam se da li biste mogli da nam kažete nešto o Dvorani tajni – reče Hermiona jasnim glasom. Din Tomas, koji je sedeo otvorenih usta zijajući kroz prozor, trže se iz transa; glava Lavander Braun ispade iz ruku kojima ju je podupirala, a Nevilov lakat skliznu sa stola. Profesor Bins zatrepta. – Ja predajem Istoriju magije – reče on svojim suvim šištavim glasom. – Ja se bavim činjenicama, gospođice Grejndžer, a ne mitovima i legendama. – On pročisti grlo jedva čujnim zvukom nalik lomljenju krede, i nastavi: – U septembru te godine, potkomitet sardinijskih vračeva... On zamuca i prekinu priču. Hermionina ruka ponovo je mahala po vazduhu. – Gospođice Grant? – Moliću lepo, gospodine, zar legende nisu gotovo uvek zasnovane na činjenicama? Profesor Bins ju je gledao tako začuđeno, da je Hari bio siguran kako ga nikada ranije nijedan učenik nije prekinuo, ni živog ni mrtvog. – Pa – reče profesor Bins polako – da, moglo bi se tako reći, pretpostavljam. – On se zagleda u Hermionu, kao da se nikada ranije nije tako pomno zagledao u nekog učenika. – Međutim, legenda o kojoj vi govorite jedna je senzacionalistička, čak sumanuta priča... Ali sada je ceo razred pažljivo gutao svaku reč profesora Binsa. On ih mrko pogleda, sva ta lica okrenuta ka njemu. Hari vide da je potpuno zatečen tim neobičnim izlivom interesovanja. – O, pa dobro – reče polako. – Da vidimo... Dvorana tajni... – on zastade. – Svi, naravno, znate da su Hogvorts osnovali pre više od hiljadu godina – tačan datum nije poznat – četiri najmoćnija čarobnjaka i veštice tog doba. Po njima su i nazvane četiri školske kuće: Godrik Grifindor, Helga Haflpaf, Rovina Rejvenklo i Salazar Sliterin. Zajedno su sagradili ovaj zamak, daleko od radoznalih pogleda Normalaca, jer je to bilo vreme kada su se obični ljudi bojali magije, pa su veštice i čarobnjaci bili nemilosrdno proganjani. On zastade, pogleda belo po učionici, a onda nastavi: – Nekoliko godina osnivači su radili zajedno u slozi, tražeći mlade koji su ispoljavali znake magije, i dovodili ih u zamak da ih obučavaju. Ali njihove uzajamne nesuglasice su rasle. Povećavao se jaz između Sliterina i ostalih. Sliterin je hteo da budu izbirljiviji prilikom primanja učenika u Hogvorts. Verovao je da magijska obuka treba da bude dostupna samo čistokrvnim čarobnjačkim porodicama. Protivio se primanju učenika čiji su roditelji Normalci, jer je mislio da se njima ne može verovati. Posle nekog vremena je tim povodom izbila ozbiljna svađa između Sliterina i Grifindora, i Sliterin je napustio školu. Profesor Bins ponovo zastade, napućivši usne, nalik izboranoj staroj kornjači. – To je sve što nam pouzdani istorijski izvori govore – nastavi on – ali je izmišljena legenda o Dvorani tajni bacila senku na ove pouzdane činjenice. Priča kaže da je Sliterin u ovom zamku napravio skrivenu dvoranu o kojoj ostali osnivači nisu ništa znali. – Sliterin je, po legendi, zapečatio Dvoranu tajni tako da niko ne može da je otvori dok u školu ne stigne njegov pravi naslednik. Samo će naslednik moći da otpečati Dvoranu tajni, oslobodi užas koji vreba unutra, i upotrebi ga da bi očistio školu od svih koji nisu dostojni da uče magiju. Kad je završio priču, zavlada tajac, ali to nije bio uobičajeni sanjivi tajac koji je ispunjavao časove profesora Binsa. U vazduhu se osećala uznemirenost jer su ga svi i dalje posmatrali, nadajući se nastavku. Profesor Bins je delovao malo razdraženo. – Cela stvar je bezočna glupost, naravno – reče on. – Prirodno, najučeniji čarobnjaci i veštice mnogo puta su pretražili školu, tražeći dokaze o takvoj dvorani. Ona ne postoji. To je priča za plašenje lakovernih. Hermionina ruka ponovo je bila u vazduhu. – Gospodine, šta ste tačno mislili pod tim 'užas koji vreba' unutar Dvorane? – Veruje se da u njoj obitava nekakvo čudovište koje samo Sliterinov naslednik može da obuzda – reče profesor Bins suvim, piskavim glasom. Ceo razred razmeni nervozne poglede. – Kažem vam, to ne postoji – reče profesor Bins, prevrćući svoje beleške. – Nema ni Dvorane, ni čudovišta. – Ali, gospodine – reče Šejmus Finigan – ako Dvoranu može da otvori samo pravi Sliterinov naslednik, niko drugi ne bi mogao ni da je nađe, zar ne? – Gluposti, O'Flaerti – reče profesor Bins iznerviranim tonom. – Ako čitava gomila hogvortskih direktora i direktorki nije ništa pronašla... – Ali, profesore – započe Parvati Petil – verovatno treba iskoristiti Mračnu magiju da bi se otvorila... – To što neki čarobnjak ne koristi Mračnu magiju ne znači da ne može, gospođice Penifeder – obrecnu se profesor Bins. – Ponavljam, ako ljudi kao što je Dambldor nisu... – Ali možda morate da budete u srodstvu sa Sliterinom, stoga Dambldor ne bi ni mogao... – poče Din Tomas, ali je profesoru Binsu već svega bilo preko glave. – Dosta je – reče on oštro. – To je samo mit! To ne postoji! Nema ni najmanjeg dokaza da je Sliterin ikada napravio makar i tajnu ostavu za metle! Kajem se što sam vam ispričao tako glupu priču! Vratićemo se, ako mi dozvolite, na istoriju, i na čvrste, verovatne, proverljive činjenice! I kroz pet minuta razred ponovo utonu u uobičajenu učmalost. * * * – Oduvek sam znao da je Salazar Sliterin bio izopačen matori ludak – reče Ron Hariju i Hermioni, dok su se posle časa probijali kroz prepun hodnik da bi ostavili svoje torbe pre večere – ali nisam znao da je on prvi započeo sve te priče o Čistokrvnima. Ne bih bio u njegovoj kući ni da mi plate. Časna reč, da je Šešir za razvrstavanje probao da me stavi u Sliterin, prvim vozom bih se vratio kući... Hermiona žustro klimnu glavom, ali Hari ne reče ništa. Stomak mu se neprijatno komešao. Hari nikada nije rekao Ronu i Hermioni da je Šešir za razvrstavanje ozbiljno razmatrao da njega smesti u Sliterin. Sećao se, kao da je juče bilo, tihog glasa koji mu je govorio na uvo kada je stavio šešir na glavu prošle godine. Mogao bi da postaneš veliki, znaš, sve je to tu, u tvojoj glavi, a Sliterin će ti pomoći na tom putu do veličine, bez sumnje... Ali je Hari, koji je već čuo da je kuća Sliterin na lošem glasu po tome što stvara Mračne čarobnjake, očajnički pomislio: – Ne Sliterin! – a šešir je rekao: – Pa, ako si siguran – onda bolje da to bude Grifindor... Dok su se gurali u gomili, pored njih prođe Kolin Krivej. – Ćao, Hari! – Zdravo, Koline – reče Hari bez razmišljanja. – Hari, Hari, jedan dečak iz mog razreda priča da si ti... Ali Kolin je bio premali i nije mogao da se bori protiv plime ljudi koja ga je nosila ka Velikoj sali. Začuše ga kako ciči: – Vidimo se, Hari! – i on nestade. – Šta li je dečak iz njegovog razreda pričao o tebi? – zapita se Hermiona. – Da sam ja Sliterinov naslednik, valjda – reče Hari, a njegov stomak potonu za još koji centimetar kada se iznenada seti kako je Džastin Finč-Flečli pobegao od njega za vreme ručka. – Svašta ljudima pada na pamet – reče Ron s gađenjem. Gužva se smanjila i mogli su da se popnu stepenicama bez teškoća. – Zar stvarno misliš da postoji Dvorana tajni? – upita Ron Hermionu. – Ne znam – reče ona, mršteći se. – Dambldor nije mogao da izleči Gospođu Noris, što me nagoni da pomislim kako to što ju je napalo, šta god bilo, možda nije... ovaj... ljudsko. U trenutku kad je to izgovorila zađoše za ugao, i nađoše se na kraju onog istog hodnika gde se desio napad. Zastali su i pogledali. Prizor je bio isti kao one noći, samo što sada nije bilo ukočene mačke obešene o držač baklje, a naspram zida na kojem se nalazila poruka „Dvorana je otvorena“ nalazila se stolica. – Ovde Filč stražari – promrmlja Ron. Oni se pogledaše. Hodnik je bio prazan. – Neće smetati da malo razgledamo okolo – reče Hari, odloživši torbu i spusti se na ruke i kolena da bi puzao naokolo, u potrazi za dokazima. – Tragovi paljenja – reče. – Ovde... i ovde... – Dođite da vidite ovo! – reče Hermiona. – Baš čudno... Hari se pridiže i priđe prozoru pored zida na kom je bila ispisana poruka. Hermiona je pokazivala na najviše okno, gde se komešalo dvadesetak paukova, očigledno se boreći da prođu kroz malu pukotinu u staklu. Dugačka srebrna nit ljuljala se poput konopca dok su se paukovi žurno njome peli do izlaza napolje. – Da li ste ikada videli paukove da se ovako ponašaju – upita ih Hermiona začuđeno. – Ne – reče Hari – a ti Rone? Rone? On se osvrnu preko ramena. Ron je stajao podalje iza njega, i činilo se kao da pokušava da se izbori s nagonom da pobegne. – Šta ti je? – upita ga Hari. – Ne... volim... paukove – reče Ron napeto. – To nisam znala – uzvrati Hermiona, iznenađeno pogledavši Rona. – Često si koristio paukove u napicima. – Ne smetaju mi mrtvi – reče Ron, koji je obazrivo gledao svuda sem u pravcu prozora – samo ne volim način na koji se kreću... Hermiona se zakikota. – Nije smešno – reče Ron žustro. – Ako već hoćeš da znaš, kada sam imao tri godine Fred je pretvorio mog plišanog medu u velikog, prljavog pauka jer sam mu slomio metlu-igračku. Ne bi ih ni ti volela, da držiš svog medu a da on odjednom dobije previše nogu i... On zastade, naježivši se. Hermiona se očigledno još uvek obuzdavala da se ne nasmeje. Osećajući da je bolje da promene temu, Hari reče: – Sećate se one silne vode na podu? Odakle li je došla? Neko ju je očistio. – Bila je otprilike ovde – reče Ron, koji se povratio dovoljno da prođe nekoliko koraka pored Filčove stolice i pokaže: – U nivou ovih vrata. On posegnu za mesinganom kvakom, ali iznenada povuče ruku, kao da se opekao. – Šta je bilo? – upita Hari. – Ne možemo unutra – reče Ron promuklo – to je ženski klozet. – O, Rone, neće biti nikog unutra – reče Hermiona, pridigavši se i priđe im. – Ovo je mesto gde boravi Jecajuća Mirta. Hajde, idemo da pogledamo. I ignorišući veliki natpis na kome je pisalo: „Ne radi“, ona otvori vrata. To je bilo najsumornije i najdepresivnije kupatilo u kome je Hari ikada bio. Ispod velikog, naprslog i flekavog ogledala nalazio se red okrnjenih kamenih lavaboa. Pod je bio vlažan, a u njemu se ogledala mutna svetlost sveća koje su dogorevale u svojim čiracima. Drvena vrata separea bila su oljuštena i izgrebana, a jedna su se ljuljala na šarkama. Hermiona stavi prst na usta i krenu do poslednjeg separea. Kad je stigla do njega, reče: – Zdravo, Mirta, kako si? Hari i Ron priđoše da pogledaju. Jecajuća Mirta lebdela je na vodokotliću i čačkala bubuljicu na bradi. – Ovo je ženski klozet – reče ona, podozrivo posmatrajući Rona i Harija. – Oni nisu devojčice. – Nisu – složi se Hermiona. – Samo sam htela da im pokažem kako je... ovaj... lepo ovde. Ona neodređeno mahnu prema prljavom starom ogledalu i vlažnom podu. – Pitaj je da li je nešto videla – reče Hari Hermioni bezglasno. – Šta to šapućeš? – upita Mirta, zureći u njega. – Ništa – reče Hari brzo. – Hteli smo da te pitamo... – Volela bih kada bi ljudi prestali da pričaju iza mojih leđa! – reče Mirta, glasom zagušenim od suza. – Ja imam osećanja, znate, iako sam mrtva. – Mirta, niko nije hteo da te sekira – reče Hermiona. – Hari je samo... – Niko neće da me sekira! Ta ti je dobra! – jauknu Mirta. – Moj život na ovom mestu bio je samo patnja, a sada ljudi dolaze da mi zagorčaju i smrt! – Hteli smo da te pitamo jesi li videla nešto neobično u skorije vreme – reče Hermiona brzo – zato što je u Noći veštica napadnuta jedna mačka baš ispred tvojih ulaznih vrata. – Da li si videla nekog ovde u blizini te noći? – upita je Hari. – Nisam obraćala pažnju – reče Mirta dramatično.
