4.22. Hari Poter i Vatreni pehar - Neočekivani podvig
– Poteru! Vizli! Hoćete li malo da obratite pažnju? Iznerviran glas profesorke Mek Gonagal zapucketa kao bič na času Preobražavanja u četvrtak, te Hari i Ron poskočiše i pogledaše nagore. Bio je kraj časa, obojica su završili svoje zadatke, gvinejske kokoške koje su pretvarali u zamorčiće bile su spremne u velikom kavezu na stolu profesorke Mek Gonagal (Nevilov zamorac još uvek je imao perje), i prepisali su svoj domaći zadatak sa table (Opisati, i dati primere, načine na koje se Preobražavajuće čini moraju prilagoditi prilikom izvođenja promena životinjskih vrsta). Zvono samo što se nije oglasilo, a Hari i Ron, koji su se mačevali Fredovim i Džordžovim lažnim čarobnim štapićima u dnu učionice, pogledaše u nju: Ron je sada držao aluminijumskog papagaja, a Hari gumeni bakalar. – Dakle, pošto su nas Poter i Vizli udostojili da počnu da se ponašaju primereno svojim godinama – reče profesorka Mek Gonagal, besno ih pogledavši obojicu, kad glava Harijevog bakalara, pošto ju je Ronov papagaj odgrizao kljunom, pade na zemlju – imam nešto da vam svima saopštim. – Božićni bal se približava – to je tradicionalni deo Tročarobnjačkog turnira, i prilika da se družimo s našim stranim gostima. Dakle, bal će biti otvoren jedino za učenike četvrtog razreda i starije... iako možete kao partnera povesti i mlađeg učenika ako želite... Lavander Braun se piskutavo zakikota. Parvati Petil je snažno munu u rebra, dok se i njeno lice iz sve snage borilo da se ne zakikoće. Obe se okrenuše ka Hariju. Profesorka Mek Gonagal ih je ignorisala, što je Hari smatrao nepoštenim, pošto je upravo izgrdila njega i Rona. – Nosiće se svečane odore – nastavi profesorka Mek Gonagal – a bal će početi u osam sati u Velikoj sali na dan Božića, i završiće se u ponoć. Dakle, sad... Profesorka Mek Gonagal namerno zastade i pogledom pređe preko celog odeljenja. – Božićni bal je, naravno, prilika da se svi mi malo... ovaj... malo opustimo – reče ona neodobravajućim tonom. Lavander se zakikota glasnije no ikad, stavivši ruku na usta da priguši zvuk. Hari je ovoga puta video šta je to toliko smešno: sama profesorka Mek Gonagal, kose večito vezane u čvrsto stegnutu punđu, izgledala je kao da se nikada u životu nije opustila ni u kom smislu. – Ali to NE ZNAČI – nastavi profesorka Mek Gonagal – da ćemo olabaviti standarde ponašanja koje očekujemo od hogvortskih učenika. Biću veoma nezadovoljna ukoliko neki grifindorski učenik na bilo koji način obruka školu. Začu se zvono i nastade uobičajeno komešanje, dok su đaci pakovali torbe i prebacivali ih preko ramena. Profesorka Mek Gonagal se oglasi nadjačavajući buku: – Poteru... dođi na razgovor, molim. Pretpostavljajući da to ima neke veze s njegovim obezglavljenim gumenim bakalarom, Hari sumorno produži do nastavničkog stola. Profesorka Mek Gonagal pričeka dok ostatak razreda ne izađe, a zatim reče: – Poteru, šampioni i njihovi partneri... – Kakvi partneri? – reče Hari. Profesorka Mek Gonagal ga osmotri sumnjičavo, kao da misli da on pokušava da se našali. – Vaši partneri za Božićni bal, Poteru – reče ona hladno. – Vaši plesni partneri. Harijev stomak poče da se komeša i skuplja. – Plesni partneri? On oseti kako crveni. – Ja ne plešem – reče on brzo. – Oh, i te kako plešeš – reče profesorka Mek Gonagal iznervirano. – To pokušavam da ti kažem. Po tradiciji, šampioni i njihovi partneri otvaraju bal. Hari odjednom zamisli sliku sebe s cilindrom i frakom u pratnji devojke u kitnjastoj haljini kakvu tetka Petunija nosi na poslovnim zabavama teče Vernona. – Ja neću da plešem – reče on. – To je tradicija – reče profesorka Mek Gonagal strogo. – Ti si hogvortski šampion i radićeš ono što se od tebe kao predstavnika škole očekuje. Stoga obavezno nađi sebi partnerku, Poteru. – Ali... ja ne... – Čuo si me, Poteru – reče profesorka Mek Gonagal tonom koji nije trpeo prigovor. * * * Nedelju dana ranije, Hari bi rekao da je pronalaženje partnera za ples šala u poređenju sa susretom s mađarskim šiljorepim. Ali sad kad je ovo drugo prebrodio, i suočio se s prilikom da neku devojku pozove na bal, pomislio je da bi radije prihvatio još jednu rundu sa šiljorepim. Hari nikad dosad nije video da se toliko ljudi prijavljuje da ostane u Hogvortsu tokom božićnih praznika. On se, doduše, uvek prijavljivao, jer mu je jedina alternativa bila povratak u Šimširovu ulicu, ali je dosad uvek bio u manjini. Ove godine su pak svi iz četvrte godine i starijih razreda izgleda ostajali, i Hariju se činilo da su svi redom opsednuti predstojećim balom... ili, barem sve devojke, prosto je neverovatno bilo koliko devojaka ima na Hogvortsu, najednom se ispostavilo. Dotad to uopšte nije primećivao. Devojčice su se kikotale i šaputale po hodnicima, devojčice su vrištale od smeha dok su dečaci prolazili pored njih, devojčice su upoređivale beleške o tome šta će obući za Božićno veče... – Zašto moraju da se kreću u čoporima? – Hari upita Rona, dok je tuce devojaka prolazilo pored njih, smejuljeći se i gledajući u Harija. – Kako onda da izdvojiš neku nasamo kako bi je pitao? – Lasom? – predloži Ron. – Imaš li neku ideju koga ćeš pozvati? Hari mu ne odgovori. Savršeno dobro je znao koga bi voleo da pita, ali skupiti hrabrost za to bilo je nešto sasvim drugo... Čo je bila godinu dana starija od njega, bila je vrlo lepa, bila je izvrstan igrač kvidiča, i uz sve to bila je vrlo popularna. Ron je izgleda znao šta se zbiva unutar Harijeve glave. – Slušaj, ti nećeš imati nikakvih problema. Ti si šampion. Upravo si pobedio mađarskog šiljorepog. Kladim se da će stajati u redu da bi izašle s tobom. U čast njihovog nedavno obnovljenog prijateljstva, Ron je gorčinu u svom glasu sveo na najmanju meru. Još bolje, na Harijevo iznenađenje, ispostavilo se da je potpuno u pravu. Već sledećeg dana, kovrdžava trećakinja iz Haflpafa, s kojom Hari nikada dotad nije progovorio ni reč, pozvala ga je da je povede na bal. Hari je bio toliko iznenađen da je rekao NE pre nego što je i stao da razmisli o tome. Devojčica je otišla od njega delujući zbilja povređeno, a Hari je morao da istrpi Dinovo, Šejmusovo i Ronovo zadirkivanje zbog nje tokom čitavog časa Istorije magije. Sutradan, pozvale su ga još dve devojke, jedna s druge godine i (na njegov užas), jedna s pete godine, koja je izgledala kao da bi mogla da ga prebije ako bi odbio. – Bila je prilično zgodna – reče Ron iskreno, pošto je prestao da se smeje. – Bila je za glavu viša od mene – reče Hari, i dalje se osećajući nelagodno. – Zamisli kako bih izgledao pokušavajući da plešem s njom. Hermionine reči o Krumu neprekidno su ga progonile. – Dopada im se samo zato što je poznat! – Hari je sumnjao da bi ijedna devojka koja ga je dotad pitala da mu bude partnerka ikad poželela da ide s njim na bal da nije školski šampion. Zatim se zapitao da li bi mu to smetalo kada bi ga Čo pozvala. Sve u svemu, Hari je morao da prizna da mu se, uprkos mogućnosti da se osramoti prilikom otvaranja bala, život nesumnjivo poboljšao otkad je savladao prvi podvig. Više nije privlačio toliko neprijateljskih komentara u hodnicima, što je, slutio je, verovatno Sedrikovo maslo – slutio je da je baš Sedrik rekao haflpafovcima da puste Harija na miru, u znak zahvalnosti za Harijevu dojavu o zmajevima. Činilo mu se, takođe, da je u okolini manje Podržite SEDRIKA DIGORIJA bedževa. Drako Melfoj mu je, naravno, i dalje svakom mogućom prilikom recitovao članak Rite Skiter, ali to je izazivalo sve manje i manje smeha – a dizanju Harijevog morala pogodovalo je i to što se u Dnevnom proroku nije pojavio nikakav članak o Hagridu. – Ta nije baš mlogo bila zainteresirana za magijske stvorove, istini za volju – ispričao mu je Hagrid, kada su ga, na poslednjem času Brige o magijskim stvorenjima u tom polugodištu, Hari, Ron i Hermiona upitali kako je prošao njegov intervju s Ritom Skiter. Na njihovo veliko olakšanje, Hagrid je odustao od direktnog kontakta sa skrutima, i danas su samo sedeli oko stola iza njegove kolibe i pripremali izbor sveže hrane koju bi im ponudili. – Samo je o tebi 'tela da priča, Hari – nastavi Hagrid, malo tiše. – Pa, rek'o sam joj da smo mi prijatelji otkad sam te ot'o od Darslijevih. – Nikada niste morali da ga prekorite za ove četiri godine? – pita me ona. – Nikada vas nije maltretirao tokom časova, uopšte? – ja joj rekoh ne, i ona nije delovala mlogo srećno. Činilo se k'o da je 'tela da pričam kak' si užasan, Hari. – Naravno da je htela – reče Hari, bacajući ogromne komade zmajske džigerice u veliku metalnu činiju i uzimajući nož da bi naseckao još malo. – Ne može doveka da piše kako sam tragičan mali junak, dosadiće ljudima. – Tražila je novi ugao, Hagride – reče Ron mudro, dok je razbijao salamanderova jaja. – Trebalo je da joj kažeš da je Hari suludi prestupnik! – Al' on to nije! – reče Hagrid, stvarno iznenađen. – Trebalo je da intervjuiše Snejpa – reče Hari sumorno. – On je u svako doba oran da joj proda nekakvu prljavštinu o meni. Poter je prelazio preko svih granica otkako je došao ovamo... – To je rek'o, je l'? – reče Hagrid dok su se Ron i Hermiona smejali. – Pa, možda si i zaobišao par pravila, Hari, al' ti si zbilja u redu momak, zar ne? – Hvala, Hagride – reče Hari, cereći se. – Hoćeš li biti na ovom balu za Božić, Hagride? – reče Ron. – Mislijo sam da bi mog'o da navratim, dabome – reče Hagrid grubo. – Trebalo bi bit' prilično dobro, rek'o bih. Ti ćeš otvorit' bal prvim plesom, je l' da, Hari? Koga ćeš povesti? – Nikog, zasad – reče Hari, ponovo osećajući kako crveni. Hagrid nije insistirao da sazna više. Poslednja nedelja polugodišta postajala je sve burnija. Kolale su svakakve glasine o Božićnom balu, iako Hari u polovinu nije poverovao – na primer u onu da je Dambldor kupio osam stotina buradi zaslađene aromatične medovine od Madam Rozmerte. Međutim, činjenica je da je angažovao Čudne sestre. Ko su ili šta su tačno Čudne sestre, to Hari nije znao, pošto nikada nije imao pristup čarobnjačkom radiju, ali je po divljem uzbuđenju onih koji su odrasli slušajući ČRM (Čarobnjačku radijsku mrežu) zaključio da su one vrlo popularna muzička grupa. Neki od profesora, majušni profesor Flitvik na primer, odustali su od pokušaja da ih bilo čemu nauče, kad su im misli očigledno bile negde drugde. U sredu im je na času dopustio da se igraju, i veći deo proveo pričajući s Harijem o savršenoj Prizivajućoj čini koju je Hari izveo tokom svog prvog zadatka na Tročarobnjačkom turniru. Drugi nastavnici nisu bili toliko velikodušni. Profesora Binsa, na primer, ništa i nikada ne bi moglo sprečiti da im diktira svoje zabeleške o pobuni goblina – budući da Bins nije dozvolio ni vlastitoj smrti da ga omete u tome da drži predavanja, pretpostavljali su da ni sitnica poput Božićnog bala neće to učiniti, nikako. Neverovatno je kako je on uspevao da i najkrvavije i najopakije pobune goblina učini dosadnim poput Persijevog izveštaja o debljini kazanskog dna. I profesori Mek Gonagal i Ćudljivko terali su ih da rade sve do poslednjih sekundi svojih časova, a Snejp bi, naravno, radije usvojio Harija nego što bi im dopustio da se na času igraju. Zloslutno ih posmatrajući, obavestio ih je da će ih na poslednjem času u polugodištu ispitivati o protivotrovima. – Vala, baš je zao – reče Ron ogorčeno te večeri u grifindorskom dnevnom boravku. – Najavio nam test za poslednji dan. Upropastio nam je kraj polugodišta gomilom gradiva koje moramo da obnavljamo. – Hmm... doduše, ti se nešto baš ne pretržeš od truda, je li? – reče Hermiona, gledajući ga preko svojih beležaka iz Napitaka. Ron je bio zauzet pravljenjem kule od karata pomoću praskavih puckavaca – ta im je razonoda bila mnogo interesantnija od normalskih karata, zbog velike verovatnoće da svakog trenutka sve odleti u vazduh. – Božić je, Hermiona – reče Hari lenjo. Po deseti put je čitao Letenje s Topovima, sedeći u fotelji kod kamina. Hermiona i njega pogleda popreko. – Mislila sam da ćeš makar ti da radiš nešto konstruktivno, Hari, čak iako ne želiš da učiš Napitke! – Šta, na primer? – upita Hari, dok je posmatrao kako Džoj Dženkins iz Topova šalje Bladžerku ka Jurišniku Belikeslskih šišmiša. – Ono jaje! – prosikta Hermiona. – Ma hajde, Hermiona, imam vremena do dvadeset četvrtog februara – reče Hari. Odložio je zlatno jaje gore u svoj kovčeg, i nije ga ni otvorio od slavljeničke žurke posle prvog podviga. Ipak, i dalje je imao pred sobom dva i po meseca pre nego što će morati da sazna šta sve to škriputavo zavijanje znači. – Ali možda će proći nedelje dok to prokljuviš! – reče Hermiona. – Izgledaćeš kao pravi idiot ukoliko svi drugi budu znali šta je sledeći podvig, a ti ne! – Pusti ga na miru, Hermiona, zaslužio je malo odmora – reče Ron, i stavi poslednje dve karte na vrh kule, koja u tom trenutku eksplodira, oprljivši mu obrve. – Dobro izgledaju, Rone... lepo će ti se slagati sa svečanom odorom, bogme. Bili su to Fred i Džordž. Odmah sedoše za sto s Harijem, Ronom i Hermionom, dok je Ron opipavao koliku je štetu sebi napravio. – Rone, možemo li da pozajmimo Prasvidžena? – upita Džordž. – Ne, nije tu, dostavlja pismo – reče Ron. – Zašto? – Zato što Džordž hoće da ga pozove na bal – reče Fred sarkastično – Zato što mi hoćemo da pošaljemo pismo, ti veliki tupane – reče Džordž. – Kome to vas dvojica stalno pišete, a? – reče Ron. – Ne guraj nos tamo gde mu nije mesto, Rone, da ti se ne bi i on spržio – reče Fred, preteći mašući svojim štapićem. – Inače... da li ste vas dvojica već našli s kime ćete na bal? – Jok – reče Ron. – E pa, bolje požuri, brale, inače će sve dobre cure biti zauzete – reče Fred. – A s kim ti pa ideš? – upita Ron. – S Anđelinom – reče Fred kao iz topa, bez trunke stida. – Šta? – reče Ron, zaprepašćeno. – Već si je pitao? – Dobro me podseti – reče Fred. On okrenu glavu i povika preko dnevnog boravka – Ej! Anđelina! Anđelina, koja je pričala s Alisijom Spinet pored ognjišta, okrenu se ka njemu. – Šta je? – uzvrati mu ona. – Hoćeš li na bal sa mnom? Anđelina odmeri Freda pogledom. – U redu, važi – reče ona, okrenu se nazad ka Alisiji i nastavi da razgovara, s jedva primetnim osmehom na licu. – Eto – reče Fred Hariju i Ronu – prosto k'o pasulj. On se pridiže na noge, zevajući, i reče: – Onda bolje da uzmemo školsku sovu, Džordže, hajdemo... Oni odoše. Ron prestade da opipava obrve i, preko zadimljenih ruševina svoje kule od karata, pogleda u Harija. – Zaista bi trebalo da požurimo, znaš... da pitamo nekoga. U pravu je. Ne želimo da završimo s parom trolova. Hermiona prezrivo frknu. – Parom... čega, moliću lepo? – Pa... znaš – reče Ron, sležući ramenima – radije bih išao sâm, nego sa... nego s Eloiz Midžen, na primer. – Bubuljice su joj se skoro očistile... a uz to je i vrlo dobra osoba! – Nos joj je nakrivljen – reče Ron. – Oh, vidim – reče Hermiona, kipteći od besa. – Dakle, uzećeš najzgodniju moguću devojku koja bi te htela, čak iako je najgroznija? – Ovaj... da, rekao bih da je tako – reče Ron. – Idem u krevet – obrecnu se Hermiona, i bez reči se uputi ka stepenicama za devojčice. * * * Hogvortsko osoblje, koje je neprestano ispoljavalo želju da impresionira posetioce iz Bobatonsa i Durmstranga, bilo je čvrsto rešilo da za Božić prikaže zamak u punom sjaju. Kada su postavili ukrase, Hari primeti da su najfrapantniji koje je ikad video u toj školi. Duž ograde mermernog stepeništa bile su okačene večite ledenice. Uobičajenih dvanaest božićnih jelki u Velikoj sali behu prekrivene svim i svačim, od blistavih bobica zelenike, do pravih, hukćućih zlatnih sova, a svi viteški oklopi bili su začarani tako da pevaju božićne pesme čim bi neko prošao pored njih. Bilo je zaista impresivno čuti: „O, priđite, verne duše sve“ u izvođenju praznog šlema koji jedva da je znao polovinu teksta. Filč, domar, morao je nekoliko puta da izvlači Pivsa iz oklopa, gde se ovaj krio, popunjavajući rupe u pesmama sopstvenim stihovima, koji su svi do jednog bili vrlo bezobrazni. A Hari još nije pitao Čo da ide s njim na bal. On i Ron su sada već postajali veoma nervozni, iako bi Ron, kako je Hari naglasio, izgledao manje glupo bez partnera nego on, jer Hari treba da otvori ples, zajedno s ostalim šampionima. – Pretpostavljam da mi uvek preostaje Jecajuća Mirta – reče on sumorno, misleći na duha koji je pohodio žensko kupatilo na drugom spratu. – Hari... jednostavno moramo da stisnemo zube i uradimo to – reče Ron u petak ujutru, tonom po kome bi se dalo naslutiti da planiraju napad na neprobojnu tvrđavu. – Kada se večeras vratimo u dnevni boravak, obojica ćemo imati partnerke... važi? – Ovaj... u redu – reče Hari Ali, kad god je tog dana video Čo – za vreme doručka, pa za ručkom, a jednom i na putu za učionicu Istorije magije – bila je okružena prijateljima. Zar nikada nikuda ne ide sama? Da li bi možda mogao da je uhvati iz zasede kada bude išla u kupatilo? Ali ne – činilo se da čak i tamo ide u pratnji četiri ili pet drugarica. Ipak, ako to ne uradi uskoro, sigurno će je pitati neko drugi. Za vreme Snejpovog testa iz protivotrova, shvatio je da mu je teško da se usredsredi, te da je, shodno tome, zaboravio da doda ključni sastojak – bezoar – što je značilo da je dobio najgore ocene. Ipak, nije mu bilo stalo: bio je i suviše zauzet prikupljanjem hrabrosti za ono za šta se spremao. Kada se zvono oglasilo, zgrabio je torbu i pohitao kroz vrata tamnice. – Vidimo se za večerom – reče on Ronu i Hermioni, i pojuri uza stepenice. Moraće da zamoli Čo da porazgovaraju nasamo, to je sve... jurio je prepunim hodnicima tražeći je, i (ranije no što je očekivao) našao ju je kako izlazi sa časa Odbrane od Mračnih veština. – Ovaj... Čo? Možemo li da popričamo nasamo? Kikotanje bi trebalo zakonom zabraniti, pomislio je besno Hari kada su sve devojčice oko Čo počele to da rade. Ne i ona. Rekla je: – Važi – i pošla za njim tamo gde je njene drugarice ne mogu čuti. Hari se okrenu da je pogleda i u stomaku mu se čudno uskomeša, kao da je promašio koji stepenik silazeći. – Ovaj – reče on. Nije u stanju da je pita. Ne može. Pa ipak, mora. Čo je stajala pred njim, ljubopitljivo ga posmatrajući. Pre nego što je Hari uspeo da nađe pravi izraz, reči mu same izleteše iz usta. – Hošnabasamnm? – Molim? – reče Čo. – Da li... hoćeš li da ideš na bal sa mnom? – upita Hari. Zašto je baš sada morao da pocrveni? Zašto? – Oh! – reče Čo, pa i ona pocrvene. – Oh, Hari, zaista mi je žao – i izgledala je tako. – Već sam obećala da ću ići s nekim drugim. – Oh – reče Hari. Baš čudno: samo trenutak ranije, utroba mu se uvijala kao da su zmije u njoj, ali sad, odjednom, kao da je uopšte nije ni imao. – O, u redu – reče on – nema problema. – Zaista mi je žao – reče ona ponovo. – U redu je – reče Hari. Stajali su tu, gledajući se, a zatim Čo reče: – Pa... – Aha – reče Hari. – Pa, ćao – reče Čo, i dalje vrlo crvena u licu. Potom ode. Pre nego što je stigao da se obuzda, Hari doviknu za njom: – S kim ideš? – O... sa Sedrikom – reče ona. – Sedrikom Digorijem. – Ah, u redu – reče Hari. Utroba mu se ponovo vratila. Sada mu se činilo kao da je puna olova. Potpuno zaboravivši na večeru, on se polako uputi ka grifindorskom tornju, dok mu je Čoin glas odjekivao u ušima pri svakom koraku. – Sa Sedrikom... Sedrikom Digorijem. – Sedrik je baš počeo da mu se dopada – bio je spreman da pređe preko činjenice da ga je jednom pobedio u kvidiču, i da je zgodan, i popularan, i skoro svačiji omiljeni šampion. Sada je odjednom shvatio da je Sedrik, zapravo, beskoristan, lepuškast, s mozgom manjim od pilećeg. – Vilin-svetla – reče on tupo Debeloj Dami: lozinka je promenjena prethodnog dana. – Da, svakako, dušice! – zatreperi ona, ispravljajući svoj novi povez za glavu sa šljokicama, dok se pomerala napred ne bi li ga propustila. Kad je stupio u dnevni boravak, Hari se osvrnu i, na svoje iznenađenje, ugleda Rona kako sedi u udaljenom ćošku, lica pepeljastosive boje. Pokraj njega je sedela Džini, pričajući mu nešto, kako se činilo, tihim, umirujućim glasom. – Šta se radi, Rone? – reče Hari, pridruživši im se. Ron podiže pogled ka Hariju, s užasnutim izrazom na licu. – Zašto li sam to učinio? – reče on divlje. – Ne znam šta mi bi! – Šta? – reče Hari. – On je... ovaj... upravo pitao Fler Delaker da ide s njim na bal – reče Džini. Izgledalo je kao da se trudi da suzdrži osmeh, ali je i dalje utešno tapšala Rona po ruci. – Šta si uradio? – reče Hari. – Ne znam šta me je nateralo da to učinim? – Ron ponovo uzdahnu. – Na šta li sam samo mislio? Bilo je ljudi... svuda oko nas... poludeo sam – svi su gledali! Baš sam prolazio pored nje u Ulaznoj dvorani... stajala je tamo i pričala s Digorijem, i odjednom me je spopalo – i pitao sam je! Ron zakuka i zarije ruke preko lica. Nastavio je da priča, iako su mu reči bile jedva razumljive. – Pogledala me je kao da sam puž ili nešto slično. Nije čak ni odgovorila. A onda sam... ne znam... odjednom sam došao k' sebi i pobegao. – Ona je delom vila – reče Hari. – Bio si u pravu; njena baka je bila vila. Nisi ti kriv, kladim se da si ti samo prolazio baš kada je ona pokušala da isproba svoj šarm na Digoriju, tako da si ti primio deo udarca – ali ona traći vreme. Sedrik ide sa Čo Čang. Ron podiže pogled. – Baš sam je sada pitao da ide sa mnom – reče Hari tupo – i ona mi je to rekla. Džini naglo prestade da se smeje. – Ovo je sumanuto – reče Ron – mi smo jedini koji nisu nikoga našli – pa, osim Nevila. Hej, pogodi koga je on pitao? Hermionu! – Šta? – reče Hari, potpuno ometen tim zapanjujućim vestima. – Da, znam! – reče Ron, a boja poče polako da mu se vraća u lice dok se smejao. – Rekao mi je posle Napitaka! Kaže da je uvek bila dobra prema njemu, pomagala mu oko zadataka i slično – ali mu je rekla da već ide s nekim. Ha! Kamo sreće! Ona samo neće da ide s Nevilom... mislim, ko bi i hteo? – Nemoj! – reče Džini, iznervirana. – Nemoj da se smeješ... Upravo u tom trenutku Hermiona uđe kroz otvor iza portreta. – Zašto vas dvojica niste bili na večeri? – upita ona, krenuvši da im se pridruži. – Zato što... oh, prekinite da se smejete, vas dvojica – zato što su obojicu odbile devojke koje su pozvali na bal! – reče Džini. Hari i Ron odmah utihnuše. – Baš ti hvala, Džini – reče Ron ogorčeno. – Sve zgodne su zauzete, Rone? – reče Hermiona nadmenim glasom. – Eloiz Midžen ti se sada već čini sve lepšom i lepšom, je li? Pa, sigurna sam da ćete naći nekoga ko će vas hteti. Ali Ron je zurio u Hermionu, kao da je vidi u potpuno novom svetlu. – Hermiona, Nevil je u pravu – ti jesi devojka... – Oh, sjajno si to uočio – reče ona otrovno. – Pa... možeš da pođeš s jednim od nas dvojice! – Ne, ne mogu – obrecnu se Hermiona. – Oh, hajde – reče on nestrpljivo – potrebne su nam partnerke, izgledaćemo stvarno glupo ako ih ne budemo imali, svi drugi ih imaju... – Ne mogu da idem s vama – reče Hermiona, sada već porumenevši – pošto već idem s nekim drugim. – Ne, ne ideš! – reče Ron. – To si rekla samo da bi se otarasila Nevila! – O, jesam li? – reče Hermiona, i oči joj besno sevnuše. – To što je tebi trebalo tri godine da primetiš, Rone, ne znači da niko drugi nije primetio da sam ja devojka! Ron je zurio u nju. Zatim se ponovo naceri. – Dobro de, znamo da si devojka – reče on. – Je l'sad u redu? Hoćeš li sada poći s nama? – Već sam ti rekla! – reče Hermiona, ljutito. – Idem s nekim drugim! I ona se stušti ponovo ka ženskim spavaonicama. – Laže – reče Ron izričito, gledajući je kako odlazi. – Ne laže – reče Džini tiho. – Pa s kim onda ide? – reče Ron oštro. – Neću da ti kažem, to je njena stvar – reče Džini. – U redu – reče Ron, koji je izgledao žestoko iznerviran – ovo postaje glupavo. Džini, ti ćeš onda ići s Harijem, a ja ću onda... – Ne mogu – reče Džini, pa i ona pocrvene. – Idem sa... s Nevilom. Pitao je mene kada ga je Hermiona odbila, i pomislila sam... pa... u suprotnom neću moći da idem, nisam četvrta godina. – Delovala je zbilja očajno. – Mislim da ću otići na večeru – reče ona, ustade i prođe kroz rupu iza portreta pognute glave. Ron se izbeči na Harija. – Šta im je obema? – hteo je da zna. Ali Hari je upravo video Parvati i Lavander kako ulaze kroz otvor iza portreta. Došlo je vreme za drastične korake. – Čekaj ovde – reče on Ronu i uspravi se, priđe Parvati i reče: – Parvati? Hoćeš li da ideš sa mnom na bal? Parvati dobi napad kikotanja. Hari pričeka da se malo smiri, prekrstivši prste u džepovima svoje odore. – Da, pa, važi – reče ona konačno, crveneći. – Hvala – reče Hari s olakšanjem. – Lavander... hoćeš li ti da pođeš s Ronom? – Ona ide sa Šejmusom – reče Parvati, i njih dve se zakikotaše jače no ikad. Hari uzdahnu. – Zar ne znate nikoga ko bi išao s Ronom? – reče on, spustivši glas kako ga Ron ne bi čuo. – Šta je s Hermionom Grejndžer? – upita Parvati. – Ona ide s nekim drugim. Parvati je bila zaprepašćena. – Ooooh... s kim? – reče ona radoznalo. Hari slegnu ramenima. – Pojma nemam – reče on. – Dakle, šta je s Ronom? – Pa... – reče Parvati polako – pretpostavljam da bi moja sestra mogla... Padma, znaš... iz Rejvenkloa. Pitaću je ako hoćeš. – Da, to bi bilo sjajno – reče Hari. – Obavesti me, u redu? I on se vrati Ronu, osećajući da je ovaj bal doneo više nevolja nego što vredi, i nadajući da je nos Padme Petil prav kao strela.
