×

Utilizziamo i cookies per contribuire a migliorare LingQ. Visitando il sito, acconsenti alla nostra politica dei cookie.


image

Pojačalo, Pojačalo izolacija EP7

Pojačalo izolacija EP7

U novoj epizodi Pojačalo podcasta Ivan Minić govori o nekoliko veoma važnih tema za sve buduće preduzetnike. Kada je pravo vreme za pokretanje svog biznisa, u kom trenutku otvoriti firmu, kako testirati svoju ideju… Odgovore na ova i druga pitanja saznajte u 7. epizodi Pojačalo iz izolacije.

Ivan Minić svoju karijeru gradi od 2001. godine, a 2002. osniva Burek.com, najveću internet zajednicu na ovim prostorima sa više od 2.200.000 članova, i igru znanja i strategije Conquiztador.

Kao dizajner, developer i project manager radio je na više od 350 projekata za klijente iz 28 zemalja. Tokom poslednjih nekoliko godina, kao deo Simplicity.rs tima, sa pozicije konsultanta u oblasti internet marketinga, sarađivao je sa više od 50 najpoznatijih svetskih brendova u vezi sa njihovim nastupom na lokalnom tržištu. U saradnji sa Telenor Srbija osmislio je i pokrenuo MojaFirma.rs.

Organizovao i suorganizovao mnoštvo stručnih skupova, od 2002. na ovamo, uključujući i Blogomaniju '13, koja je okupila više od 1.000 ljudi iz regiona oko teme elektronskog poslovanja i digitalnog marketinga na Kopaoniku. Prethodnih godina pomaže strukovnoj organizaciji – IAB Serbia, u organizaciji događaja. Javno govori na temu preduzetništva, marketinga i razvoja poslovanja i samozapošljavanja.

Blog For The Win, na kome piše na prethodno navedene teme, više puta je proglašavan jednim od najboljih u regionu. Piše i za Netokraciju, Sportske.net, BeforeAfter, JužneVesti, a povremeno kao fotograf i snimatelj ilustruje sportske priče lokalnog izdanja Vice-a i SportKlub-a.

Od septembra 2015. godine izabran je za Zamenika predsednika Konferencije suosnivača Registra nacionalnog internet domena Srbije, a od 2019. godine je član Upravnog odbora fondacije. Od juna 2016. pokreće sa partnerima servis MojaPijaca.rs. U decembru 2016. predsedava stučnim žirijem srpskih IAB MIXX awards, lokalnog izdanja jedinog globalnog takmičenja koje je 100% – digital.

Od februara 2017. godine predaje na Fakultetu za medije i komunikacije predmet Upravljanje digitalnim projektima.

Od januara 2019. godine uređuje i vodi podcast Pojačalo.

Transkript razgovora: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta dobrodošli u 7. epizodu iz izolacije. Evo mene opet u parku. Malo se i ovde relaksirala situacija, klinci se okolo igraju, nadam se da neće da galame kao što su imali običaj prethodnih puta. Malo je tamnije, smiraj je dana, a ja sam negde razmišljao o čemu bi smo mogli danas da pričamo i bilo je tu dosta tema koje ste pominli u mailovima u prethodnom periodu, pa ću se osvrnuti danas na neke od njih koji možda ne zavređuju epizodu za sebe, ali su svakako interesantne i treba ih se dotaći.

Dosta vas, naročito mlađih, ali ne samo mlađih, je pitalo: Koji je to trenutak kada se odlučiš za preduzetništvo?

To je vrlo komplikovano pitanje jer je odgovor za svakoga drugačiji. Ali, u suštnini, za preduzetništvo se odlučuješ onog trenutka kada imaš jasnu ideju koja ti je previše važna da bi od nje odustao. To može da bude ideja, vizija, nešto što te zaista pokreće, može da bude nekakava finansijska prilika koja je ozbiljna… To je za svakoga od nas individualna stvar.

Ali, to je, dakle, trenutak idealan kada se u tu priču ide. Kada imaš nešto što je dovoljno važno i dovoljno kvalitetno da to počneš.

Kod nas, nažalost, vrlo često postoje slučajevi ljudi koji u preduzetništvo ulaze iz nužde tako što, recimo, imaju neku količinu novaca, i ne znaju šta da rade, a potrebno im je da napreve neki prihod od toga. Onda krenu u preduzetništvo kao u poslednju nadu, vrlo često nedovoljno finansijski stabilni da mogu da izdrže koliko je potrebno da taj biznis proradi, pod uslovom da je dovoljno stabilan, da je dovoljno dobra ideja i biznis model da to može da funkcioniše. I to je vrlo loša pozicija za početak neke takva priče. Ali, ljudi i tako počinju i neki od njih uspevaju. Svako ko uspe, svako ko izdrži je zaista vredan pažnje i pohvale. Svakako da je to sve lakše uz krug prijatelja koji te podržavaju i stoje uz tebe u tim trenucima kada ti je teško, koji se trude da tvoju ideju ispromovišu, ali, ako bi smo trebali u jednoj rečenici to da kažemo – U preduzetništvo se ulazi onda kada ideja koju imate postane previše važna da od nje odustanete.

Drugo pitanje koje ima veze sa tim, ali nije baš u potpunosti 1 na 1 analogno sa onim što sam prvobitno pričao je: Kada otvarate firmu?

Pošto otvaranje firme sa sobom povlači dosta nekih fiksnih troškova koji ne moraju da budu preveliki, ali zašto bi ih pravili pre nego što je to spremno da komercijalno nastupi na tržištu, moj predlog je uvek da firmu otvorite neposredno pre nego što vam je ona potrebna za početak poslovanja. Dakle, kada spremite sve što treba, dogovorite sve sa svima, pripremite sve ugovore, potpuno zaokružite sve što je potrebno i onda osnujete firmu da bi ste mogli da krenete da poslujete i da bi vam od tog trenutka sve obaveze koje, kao vlasnik firme imate i kao direktor ako se opredelite za to, da bi vam tek tada krenule da teku.

Takođe, tu treba uzeti u obzir i ono što ljudi kažu da, ako su fiksni troškovi koje pokretanje firme nosi sa sobom,koji su red veličine 200, 300, 400 evra, ako će to da vas ugrozi, onda ne treba da otvarate firmu. To jeste tačno, ali ne mora to da vas ugrožava, dovoljno je da par meseci uštedite neki novac, svakako će vam biti potreban za nešto korisnije nego što je plaćanje tih nekih dadžbina čak i kada neposlujete.

Nekoliko ljudi me je pitalo i šta mislim o “Gig” ekonomiji, za one koji neznaju to je ono što postoji već jako dugo – ekonomija honorarnih poslova, odnosno tezgica, odnosno bivate plaćeni za nekakav konkretan posao koji uradite. Globalno je to postalo fenomen onog trenutka kada je Uber postao to što je postao jer su odjednom svi ljudi koji imaju kola, a često i ljudi koji nemaju kola, ali imaju dozvolu pa kroz nekakav dogovor uzmu kola na nekakvu otplatu, su dobili priliku da, radeći svoj posao zarade neku vrlo pristojnu količinu novca.

Mnogi od vas će reći – da ali taksisti to mogu već duže vreme. To je tačno, međutim, ono što morate imati u vidu je da, recimo u Njujorku postoji ograničen broj taksi licenci i one su izuzetno skupe, a tako je i u mnogim drugim gradovima i to prilično limitira mogućnosti. Taksi licence se nasleđuju u porodici, ostavljaju se kao zalog za nečije školovanje i slično.

Nije svuda, kao kod nas, dovoljno da registrujete tu delatnost, imate automobil koji ispunjava određeni set kriterijuma koji su postavljeni, eventualno položite neke dodatne testove i to je to.

Uber je to otvori ka svima, a onda se to proširilo na mnogo drugih stvari. U Americi je “Gig” ekonomija je nešto od čega jako veliki broj ljudi ostvaruje upravo one dodatne prihode o kojima sam pričao u prethodnoj epizodi kroz nekakav freelance.

Jedna od stvari je da, kroz aplikacije za naručivanje namirnica, vi odaberete neku prodavnicu u kojoj želite da se stvari obave i onda neko ode, za vas pokupuje te stvari i donese vam i taj neko bude plaćen ili na sat ili po urađenom poslu itd.

Zatim, postoje ljudi koji rade dostavu hrane iz restorana, fast-foodova, ljudi koji voze ture ili rade čitav taj neki niz poslova kod kojih ne postoji fiksno radno vreme i kod kojih ne postoji ta varijanta, nisam radio, ali sam ipak nešto plaćen. Dakle, svaki dinar ste morali da zaradite. Što kaže u filmu “Kad porastem biću kengur”: “Nema socijalno, nema zdravstveno…”

Ja o “Gig” ekonomiji imam lepo mišljenje u smislu da je to lepa stvar za mlade ljude koji ne žele da se obavežu na nekakav ozbiljan posao i da je to dobra prilika da zarade nekakav novac i skinu se sa tereta svojih roditelja. Ono što prati “Gig” ekonomiju je da je to uglavnom siva zona u svakoj zemlji, a u našoj najčešće crna zona u kojoj se ne zna kako se stvari baš dešavaju. Uglavnom donosi vrlo lepe prihode. Neću da pominm cifre ali, recimo da ljudi koji voze Walt ili Glowo ili Car-Go zarađuju značajno više od prosečnih plata, ako provode makar toliko vremena koliko je prosečno radno vreme. Ono što je lepo sa tim poslovima je da mogu da ih rade i više kada žele kada im je potreban novac, ili da ga rade par sati dnevno kako bi dopunili kućni budžet.

Naravno, pozitivna strana je da ekonomija jača, ljudi imaju više novca na raspolaganju, a negativna je što to sve prolazi kroz sivu zonu na neki način i donosi neke vrlo problematične posledice u nekim sistuacijama, poput toga da, ukoliko se vozač neke od dostava povredi na poslu on nema nikakvu vrstu zaštite jer zvanično nije na poslu i taj posao ne radi.

Takva ekonomija sa sobom nosi tu vrstu traid-offa gde treba da odlučite šta je za vas važnije u tom trenutku. Mislim da je to dobro rešenje za klince kojima treba dodatni novac, ili za samohrane majke kojima je potreban novac, poslebno te varijante sa nabavkom za druge ljude. One kod nas ne postoje za sada, ali će sigurno profunkcionisati u nekom trenutku.

Mi imamo, na neki način, kao zemlja, tradiciju takvih poslova i pre nego što je to postao globalni fenomen. Kod nas, gomila ljudi koja se bavila zanatima je tako funkcionisala i pre ovoga, i takođe je tako funkcionisala najčešće mimo bilo kakvih legalnih okvira i mimo poslovnog sistema. Vrlo retki su slučajevi, naravno postoje i drago mi je da postoje, jer kao neko ko je više puta ispred firme trebalo da angažuje ljude, to mi je bilo vrlo značajno, ali, većina zna nekog vodoinstalatera, nekog molera, stolara koji su sjajni majstori i rade decenijama na crno.

Smatram da, iako to nije popularno reći, mislim da je ok da se, možda, na samom početku ideja testira tako što nećete otvoriti i nećete sebi napraviti dodatne troškove. Ali ako neko ima 65 godina, nema zvanično dan radnog staža i ceo dan je radio na crno, to je problem jer ta osoba neće moći da preživi kada ne bude više mogla da radi. Onda to pada na teret države, a država je imaginarna tvorevina, dakle pada na teret svih ostalih koji na neki način privređuju.

Bilo je još pitanja koja su vezana za ovo prethodno. Jedno od njih za koje mislim da je jako važno, kada me nekoliko ljudi koji su u različitim fazama ulaska u preduzetništvo pitalo kako da validiraju svoju ideju, odnosno, gde da ispitaju da li njihova ideja funkcioniše i ima smisla.

Preporučio bih vam da krenete sa prijateljima i da prvi test budu prijatelji, ali bih vam takođe preporučio da se ne zadržite samo na prijateljima jer to nije validan test. To su ljudi koji su emotivno involvirani i koji vam sigurno nikada neće reći potpuno iskreno svoje mišljenje čak i ako se trude. Ne mislim da će vas lagati, već smo iznutra svi tako vezani žičicama da ne mogu da vam kažu potpuno realno i iskreno jer im je vizija ka vama iskrivljena jer ste neko ko ih voli. Ali, krenete sa njima jer ćete od njih dobiti prvi feedback, ako je on pozitivan, onda definitivno treba da nastavite dalje i istražujeta van kruga svojih prijatelja.

Kada kažem da izađete iz kruga prijatelja, većina vas kaže pa dobro kako da izađem, gde ja da tražim, kako da stupim u kontakt sa tim ljudima. Mislim da sam vam u prethodnim epizodama skrenuo pažnu više puta da je dobro rešene da skupite hrabrost i da pitate, ali jeste bitno koga da pitate.

To je relativno jednostavno iako ne uvek lako. Treba da pitate one koji su potencijalni kupci vašeg prozivoda ili usluge. E sad ko su ti ljudi. Trebalo bi da imate pretstavu o tome pre nego što krenete u priču. Da li je ta predstava ujedno i realnost kako će se stvari odvijati, to ćete videti onog trenutka kada nastupite na tržištu i vidite koje su povratne informacije. Ali, vrlo često ta predstava je ovoljno dobra da od nje možete da krenete. Onda probate da dođete do tih ljudi na neki način. Ako su to ljudi koji imaju određenu vrstu interesovanja možete jednostavno napraviti kampanju na Facebooku, napraviti stranicu jednu na kojoj je formular u kome kaže – Ako volite to i to, javite mi se, treba mi posla sata vašeg vremena, dobićete za to, ako je u pitanju hrana ili proizvod, dobićete to, dobićete 500 dinara ili bilo šta, napravite sebi nekakav model kompenzacije ka tim ljudima. Ja mislim da je idealno da taj model sadrži proizvod ukoliko je to moguće. Skupite neku grupu i napravite intervju sa njima. Postavite im set pitanja – pitajte ih o samom proizvodu, kako im se čini, koliko bi ga pratili, koliko često bi ga konzumirali… To su stvari koje su vam suštinski potrebne da bi vodili svoj biznih na pravi način.

Na osnovu povratnih informacija možda možete da preoblikujete svoj biznis.

Idealno bi bilao, ukoliko imate vremena, da napravite nekoliko krugova takvih razgovora. Kada dobijete povratne informacije o proizvodu i odlučite da ga korigujete na neki način, da ponovo kontaktirate te ljude i pitate ih za mišljenje. U zavisnosti od toga šta su vam rekli možda ćete neke od njih više puta angažovati više puta za istu stvar. Kada birate koga ćete više puta angažovati, nemojte da birate osobu koja vam je rekla ono što vam se najviše sviđa, birajte osobu čiji vam je feedback bio najkorisniji. Mislim da je to sasvim dobar početak da krenete u priču.

Još jedno pitanje koje je dosta ljudi postavilo i koje su mi prethodnih godina često postavljali ljudi, neretko i ljudi koji su mi bliski, kako to obično biva, ljudi koji rade dobre poslove, ali ne za baš idealne poslodavce, u nekom trenutku se zasite svega i hoće da probaju nešto što će ih ispunjavati i onda je bitno da ih zadržite pre nego što padnu sa litice. Šalu na stranu, kada su ljudi iz neposrednog okruženja i prijatelji, u suštnini nije moguće biti objektivan.

Moj pristup, a mislim da je dobro da o tome pričamo baš u vreme dok se situacija sa koronom nije potpuno smirila, moj pristup životu i poslu je uvek bio – održati život po svaku cenu, odnosno – preserve life at all cost.

Šta to znači? To znači da neke stvari treba rizikovati, u neke situacije treba svesno ući sa nekim proračunatim rizikom, ali postoje stvari koje se ne rizikuju jer, ako izgubite ono što ste rizikovali, sve ostalo gubi poentu. Ako izgubite život, onda džaba sve ostalo, džaba potencijalni dobitak ako je gubitak toliko fatalan.

Retko ko će doći u situaciju da pokrene mali biznis i da zbog njega izgubi život, ali može da uruši svoje finansije i svoju reputaciju da od toga ne može lako da se oporavi. Zato je moj savet uvek da je možda bolje raditi neke stvari u paraleli, spavati par sati manje nedeljno da bi možda uspevali da se bavite i jednim i drugim, dati sebi malo više vremena za pripremu jer ako bi ste se bavili time full time trebalo bi vam 3 meseca, ako se part time bavite time trebaće vam 6 meseci, a nema baš mnogo biznisa koje će tih tri meseca razlike potpuno urušiti. Radite ga u paraleli, validirajte ga u paraleli, možete čak, u zavisnosti od toga šta vam dozvoljava ugovor sa poslodavcem (a i ako vam ne dozvoljava postoje druga rešenja), pokrenite, sačekajte da stane na svoje noge, da bude stabilno. Ne morate čekati da krene da vam donosi onoliko koliko vam donosi trenutni posao, ali mora da pravi novac i morate ući u to pripremljeno planski što znači možda ostaviti i neku ušteđevinu sa strane upravo da se taj neki period koji je potreban poslu da poraste, preživi bez nekog drastičnog gubitka životnog standarda. Ako ste vi pojedinac, troškove možete da svedete na minumum. Što kažu uvek možete da se vratite kod mame i tate i uvek će biti još jedan tanjir ručka i život vas neće koštati ništa, ali često ljudi koji ulaze u ovako nešto, u to ulaze u zrelim godinama kada već postoji porodica i kada ta vrsta kocke mislim da nije dobra ni za koga. Njima bih pre svega preporučio da sebe i svoju porodicu stave u prvi plan, da ne odustaju od svojih ideja i snova, jer ne treba da odustaju, ali da budu pametni, proračunati i da u celu priču uđu tako da, ako možda i krene obećavajuće, ako ne nastavi tim tempom, mogu da se vrate tamo odakle su pošli ili na neku sličnu poziciju jer je veoma teško kada spalite sve mostove, a priča u koju ste uložili celog sebe ne profunkcioniše.

Eto to sam želeo da vam kažem u ovoj 7. epizodi. Bežim odavde, dosta se pogoršalo vreme i krenuo je da pirka tajfun, pa da me ne odnese i da ne odnese ovaj snimak, a i da vi ne slušate nevreme koje je tu.

Kao i do sada pišite komentare, dajte predloge o čemu želite da pričam. Ako imate neke svoje ideje za koje želite moj feedback, savet, možda neki kontakt koji mogu da vam napravim, pišite na info@pojacalo.rs, a mi se vidimo ponovo za nedelju dana.


Pojačalo izolacija EP7

U novoj epizodi Pojačalo podcasta Ivan Minić govori o nekoliko veoma važnih tema za sve buduće preduzetnike. Kada je pravo vreme za pokretanje svog biznisa, u kom trenutku otvoriti firmu, kako testirati svoju ideju… Odgovore na ova i druga pitanja saznajte u 7. epizodi Pojačalo iz izolacije.

Ivan Minić svoju karijeru gradi od 2001. godine, a 2002. osniva Burek.com, najveću internet zajednicu na ovim prostorima sa više od 2.200.000 članova, i igru znanja i strategije Conquiztador.

Kao dizajner, developer i project manager radio je na više od 350 projekata za klijente iz 28 zemalja. Tokom poslednjih nekoliko godina, kao deo Simplicity.rs tima, sa pozicije konsultanta u oblasti internet marketinga, sarađivao je sa više od 50 najpoznatijih svetskih brendova u vezi sa njihovim nastupom na lokalnom tržištu. U saradnji sa Telenor Srbija osmislio je i pokrenuo MojaFirma.rs.

Organizovao i suorganizovao mnoštvo stručnih skupova, od 2002. na ovamo, uključujući i Blogomaniju '13, koja je okupila više od 1.000 ljudi iz regiona oko teme elektronskog poslovanja i digitalnog marketinga na Kopaoniku. Prethodnih godina pomaže strukovnoj organizaciji – IAB Serbia, u organizaciji događaja. Javno govori na temu preduzetništva, marketinga i razvoja poslovanja i samozapošljavanja.

Blog For The Win, na kome piše na prethodno navedene teme, više puta je proglašavan jednim od najboljih u regionu. Piše i za Netokraciju, Sportske.net, BeforeAfter, JužneVesti, a povremeno kao fotograf i snimatelj ilustruje sportske priče lokalnog izdanja Vice-a i SportKlub-a.

Od septembra 2015. godine izabran je za Zamenika predsednika Konferencije suosnivača Registra nacionalnog internet domena Srbije, a od 2019. godine je član Upravnog odbora fondacije. Od juna 2016. pokreće sa partnerima servis MojaPijaca.rs. U decembru 2016. predsedava stučnim žirijem srpskih IAB MIXX awards, lokalnog izdanja jedinog globalnog takmičenja koje je 100% – digital.

Od februara 2017. godine predaje na Fakultetu za medije i komunikacije predmet Upravljanje digitalnim projektima.

Od januara 2019. godine uređuje i vodi podcast Pojačalo.

Transkript razgovora: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta dobrodošli u 7. epizodu iz izolacije. Evo mene opet u parku. Malo se i ovde relaksirala situacija, klinci se okolo igraju, nadam se da neće da galame kao što su imali običaj prethodnih puta. Malo je tamnije, smiraj je dana, a ja sam negde razmišljao o čemu bi smo mogli danas da pričamo i bilo je tu dosta tema koje ste pominli u mailovima u prethodnom periodu, pa ću se osvrnuti danas na neke od njih koji možda ne zavređuju epizodu za sebe, ali su svakako interesantne i treba ih se dotaći.

Dosta vas, naročito mlađih, ali ne samo mlađih, je pitalo: Koji je to trenutak kada se odlučiš za preduzetništvo?

To je vrlo komplikovano pitanje jer je odgovor za svakoga drugačiji. Ali, u suštnini, za preduzetništvo se odlučuješ onog trenutka kada imaš jasnu ideju koja ti je previše važna da bi od nje odustao. To može da bude ideja, vizija, nešto što te zaista pokreće, može da bude nekakava finansijska prilika koja je ozbiljna… To je za svakoga od nas individualna stvar.

Ali, to je, dakle, trenutak idealan kada se u tu priču ide. Kada imaš nešto što je dovoljno važno i dovoljno kvalitetno da to počneš.

Kod nas, nažalost, vrlo često postoje slučajevi ljudi koji u preduzetništvo ulaze iz nužde tako što, recimo, imaju neku količinu novaca, i ne znaju šta da rade, a potrebno im je da napreve neki prihod od toga. Onda krenu u preduzetništvo kao u poslednju nadu, vrlo često nedovoljno finansijski stabilni da mogu da izdrže koliko je potrebno da taj biznis proradi, pod uslovom da je dovoljno stabilan, da je dovoljno dobra ideja i biznis model da to može da funkcioniše. I to je vrlo loša pozicija za početak neke takva priče. Ali, ljudi i tako počinju i neki od njih uspevaju. Svako ko uspe, svako ko izdrži je zaista vredan pažnje i pohvale. Svakako da je to sve lakše uz krug prijatelja koji te podržavaju i stoje uz tebe u tim trenucima kada ti je teško, koji se trude da tvoju ideju ispromovišu, ali, ako bi smo trebali u jednoj rečenici to da kažemo – U preduzetništvo se ulazi onda kada ideja koju imate postane previše važna da od nje odustanete.

Drugo pitanje koje ima veze sa tim, ali nije baš u potpunosti 1 na 1 analogno sa onim što sam prvobitno pričao je: Kada otvarate firmu?

Pošto otvaranje firme sa sobom povlači dosta nekih fiksnih troškova koji ne moraju da budu preveliki, ali zašto bi ih pravili pre nego što je to spremno da komercijalno nastupi na tržištu, moj predlog je uvek da firmu otvorite neposredno pre nego što vam je ona potrebna za početak poslovanja. Dakle, kada spremite sve što treba, dogovorite sve sa svima, pripremite sve ugovore, potpuno zaokružite sve što je potrebno i onda osnujete firmu da bi ste mogli da krenete da poslujete i da bi vam od tog trenutka sve obaveze koje, kao vlasnik firme imate i kao direktor ako se opredelite za to, da bi vam tek tada krenule da teku.

Takođe, tu treba uzeti u obzir i ono što ljudi kažu da, ako su fiksni troškovi koje pokretanje firme nosi sa sobom,koji su red veličine 200, 300, 400 evra, ako će to da vas ugrozi, onda ne treba da otvarate firmu. To jeste tačno, ali ne mora to da vas ugrožava, dovoljno je da par meseci uštedite neki novac, svakako će vam biti potreban za nešto korisnije nego što je plaćanje tih nekih dadžbina čak i kada neposlujete.

Nekoliko ljudi me je pitalo i šta mislim o “Gig” ekonomiji, za one koji neznaju to je ono što postoji već jako dugo – ekonomija honorarnih poslova, odnosno tezgica, odnosno bivate plaćeni za nekakav konkretan posao koji uradite. Globalno je to postalo fenomen onog trenutka kada je Uber postao to što je postao jer su odjednom svi ljudi koji imaju kola, a često i ljudi koji nemaju kola, ali imaju dozvolu pa kroz nekakav dogovor uzmu kola na nekakvu otplatu, su dobili priliku da, radeći svoj posao zarade neku vrlo pristojnu količinu novca.

Mnogi od vas će reći – da ali taksisti to mogu već duže vreme. To je tačno, međutim, ono što morate imati u vidu je da, recimo u Njujorku postoji ograničen broj taksi licenci i one su izuzetno skupe, a tako je i u mnogim drugim gradovima i to prilično limitira mogućnosti. Taksi licence se nasleđuju u porodici, ostavljaju se kao zalog za nečije školovanje i slično.

Nije svuda, kao kod nas, dovoljno da registrujete tu delatnost, imate automobil koji ispunjava određeni set kriterijuma koji su postavljeni, eventualno položite neke dodatne testove i to je to.

Uber je to otvori ka svima, a onda se to proširilo na mnogo drugih stvari. U Americi je “Gig” ekonomija je nešto od čega jako veliki broj ljudi ostvaruje upravo one dodatne prihode o kojima sam pričao u prethodnoj epizodi kroz nekakav freelance.

Jedna od stvari je da, kroz aplikacije za naručivanje namirnica, vi odaberete neku prodavnicu u kojoj želite da se stvari obave i onda neko ode, za vas pokupuje te stvari i donese vam i taj neko bude plaćen ili na sat ili po urađenom poslu itd.

Zatim, postoje ljudi koji rade dostavu hrane iz restorana, fast-foodova, ljudi koji voze ture ili rade čitav taj neki niz poslova kod kojih ne postoji fiksno radno vreme i kod kojih ne postoji ta varijanta, nisam radio, ali sam ipak nešto plaćen. Dakle, svaki dinar ste morali da zaradite. Što kaže u filmu “Kad porastem biću kengur”: “Nema socijalno, nema zdravstveno…”

Ja o “Gig” ekonomiji imam lepo mišljenje u smislu da je to lepa stvar za mlade ljude koji ne žele da se obavežu na nekakav ozbiljan posao i da je to dobra prilika da zarade nekakav novac i skinu se sa tereta svojih roditelja. Ono što prati “Gig” ekonomiju je da je to uglavnom siva zona u svakoj zemlji, a u našoj najčešće crna zona u kojoj se ne zna kako se stvari baš dešavaju. Uglavnom donosi vrlo lepe prihode. Neću da pominm cifre ali, recimo da ljudi koji voze Walt ili Glowo ili Car-Go zarađuju značajno više od prosečnih plata, ako provode makar toliko vremena koliko je prosečno radno vreme. Ono što je lepo sa tim poslovima je da mogu da ih rade i više kada žele kada im je potreban novac, ili da ga rade par sati dnevno kako bi dopunili kućni budžet.

Naravno, pozitivna strana je da ekonomija jača, ljudi imaju više novca na raspolaganju, a negativna je što to sve prolazi kroz sivu zonu na neki način i donosi neke vrlo problematične posledice u nekim sistuacijama, poput toga da, ukoliko se vozač neke od dostava povredi na poslu on nema nikakvu vrstu zaštite jer zvanično nije na poslu i taj posao ne radi.

Takva ekonomija sa sobom nosi tu vrstu traid-offa gde treba da odlučite šta je za vas važnije u tom trenutku. Mislim da je to dobro rešenje za klince kojima treba dodatni novac, ili za samohrane majke kojima je potreban novac, poslebno te varijante sa nabavkom za druge ljude. One kod nas ne postoje za sada, ali će sigurno profunkcionisati u nekom trenutku.

Mi imamo, na neki način, kao zemlja, tradiciju takvih poslova i pre nego što je to postao globalni fenomen. Kod nas, gomila ljudi koja se bavila zanatima je tako funkcionisala i pre ovoga, i takođe je tako funkcionisala najčešće mimo bilo kakvih legalnih okvira i mimo poslovnog sistema. Vrlo retki su slučajevi, naravno postoje i drago mi je da postoje, jer kao neko ko je više puta ispred firme trebalo da angažuje ljude, to mi je bilo vrlo značajno, ali, većina zna nekog vodoinstalatera, nekog molera, stolara koji su sjajni majstori i rade decenijama na crno.

Smatram da, iako to nije popularno reći, mislim da je ok da se, možda, na samom početku ideja testira tako što nećete otvoriti i nećete sebi napraviti dodatne troškove. Ali ako neko ima 65 godina, nema zvanično dan radnog staža i ceo dan je radio na crno, to je problem jer ta osoba neće moći da preživi kada ne bude više mogla da radi. Onda to pada na teret države, a država je imaginarna tvorevina, dakle pada na teret svih ostalih koji na neki način privređuju.

Bilo je još pitanja koja su vezana za ovo prethodno. Jedno od njih za koje mislim da je jako važno, kada me nekoliko ljudi koji su u različitim fazama ulaska u preduzetništvo pitalo kako da validiraju svoju ideju, odnosno, gde da ispitaju da li njihova ideja funkcioniše i ima smisla.

Preporučio bih vam da krenete sa prijateljima i da prvi test budu prijatelji, ali bih vam takođe preporučio da se ne zadržite samo na prijateljima jer to nije validan test. To su ljudi koji su emotivno involvirani i koji vam sigurno nikada neće reći potpuno iskreno svoje mišljenje čak i ako se trude. Ne mislim da će vas lagati, već smo iznutra svi tako vezani žičicama da ne mogu da vam kažu potpuno realno i iskreno jer im je vizija ka vama iskrivljena jer ste neko ko ih voli. Ali, krenete sa njima jer ćete od njih dobiti prvi feedback, ako je on pozitivan, onda definitivno treba da nastavite dalje i istražujeta van kruga svojih prijatelja.

Kada kažem da izađete iz kruga prijatelja, većina vas kaže pa dobro kako da izađem, gde ja da tražim, kako da stupim u kontakt sa tim ljudima. Mislim da sam vam u prethodnim epizodama skrenuo pažnu više puta da je dobro rešene da skupite hrabrost i da pitate, ali jeste bitno koga da pitate.

To je relativno jednostavno iako ne uvek lako. Treba da pitate one koji su potencijalni kupci vašeg prozivoda ili usluge. E sad ko su ti ljudi. Trebalo bi da imate pretstavu o tome pre nego što krenete u priču. Da li je ta predstava ujedno i realnost kako će se stvari odvijati, to ćete videti onog trenutka kada nastupite na tržištu i vidite koje su povratne informacije. Ali, vrlo često ta predstava je ovoljno dobra da od nje možete da krenete. Onda probate da dođete do tih ljudi na neki način. Ako su to ljudi koji imaju određenu vrstu interesovanja možete jednostavno napraviti kampanju na Facebooku, napraviti stranicu jednu na kojoj je formular u kome kaže – Ako volite to i to, javite mi se, treba mi posla sata vašeg vremena, dobićete za to, ako je u pitanju hrana ili proizvod, dobićete to, dobićete 500 dinara ili bilo šta, napravite sebi nekakav model kompenzacije ka tim ljudima. Ja mislim da je idealno da taj model sadrži proizvod ukoliko je to moguće. Skupite neku grupu i napravite intervju sa njima. Postavite im set pitanja – pitajte ih o samom proizvodu, kako im se čini, koliko bi ga pratili, koliko često bi ga konzumirali… To su stvari koje su vam suštinski potrebne da bi vodili svoj biznih na pravi način.

Na osnovu povratnih informacija možda možete da preoblikujete svoj biznis.

Idealno bi bilao, ukoliko imate vremena, da napravite nekoliko krugova takvih razgovora. Kada dobijete povratne informacije o proizvodu i odlučite da ga korigujete na neki način, da ponovo kontaktirate te ljude i pitate ih za mišljenje. U zavisnosti od toga šta su vam rekli možda ćete neke od njih više puta angažovati više puta za istu stvar. Kada birate koga ćete više puta angažovati, nemojte da birate osobu koja vam je rekla ono što vam se najviše sviđa, birajte osobu čiji vam je feedback bio najkorisniji. Mislim da je to sasvim dobar početak da krenete u priču.

Još jedno pitanje koje je dosta ljudi postavilo i koje su mi prethodnih godina često postavljali ljudi, neretko i ljudi koji su mi bliski, kako to obično biva, ljudi koji rade dobre poslove, ali ne za baš idealne poslodavce, u nekom trenutku se zasite svega i hoće da probaju nešto što će ih ispunjavati i onda je bitno da ih zadržite pre nego što padnu sa litice. Šalu na stranu, kada su ljudi iz neposrednog okruženja i prijatelji, u suštnini nije moguće biti objektivan.

Moj pristup, a mislim da je dobro da o tome pričamo baš u vreme dok se situacija sa koronom nije potpuno smirila, moj pristup životu i poslu je uvek bio – održati život po svaku cenu, odnosno – preserve life at all cost.

Šta to znači? To znači da neke stvari treba rizikovati, u neke situacije treba svesno ući sa nekim proračunatim rizikom, ali postoje stvari koje se ne rizikuju jer, ako izgubite ono što ste rizikovali, sve ostalo gubi poentu. Ako izgubite život, onda džaba sve ostalo, džaba potencijalni dobitak ako je gubitak toliko fatalan.

Retko ko će doći u situaciju da pokrene mali biznis i da zbog njega izgubi život, ali može da uruši svoje finansije i svoju reputaciju da od toga ne može lako da se oporavi. Zato je moj savet uvek da je možda bolje raditi neke stvari u paraleli, spavati par sati manje nedeljno da bi možda uspevali da se bavite i jednim i drugim, dati sebi malo više vremena za pripremu jer ako bi ste se bavili time full time trebalo bi vam 3 meseca, ako se part time bavite time trebaće vam 6 meseci, a nema baš mnogo biznisa koje će tih tri meseca razlike potpuno urušiti. Radite ga u paraleli, validirajte ga u paraleli, možete čak, u zavisnosti od toga šta vam dozvoljava ugovor sa poslodavcem (a i ako vam ne dozvoljava postoje druga rešenja), pokrenite, sačekajte da stane na svoje noge, da bude stabilno. Ne morate čekati da krene da vam donosi onoliko koliko vam donosi trenutni posao, ali mora da pravi novac i morate  ući u to pripremljeno planski što znači možda ostaviti i neku ušteđevinu sa strane upravo da se taj neki period koji je potreban poslu da poraste, preživi bez nekog drastičnog gubitka životnog standarda. Ako ste vi pojedinac, troškove možete da svedete na minumum. Što kažu uvek možete da se vratite kod mame i tate i uvek će biti još jedan tanjir ručka i život vas neće koštati ništa, ali često ljudi koji ulaze u ovako nešto, u to ulaze u zrelim godinama kada već postoji porodica i kada ta vrsta kocke mislim da nije dobra ni za koga. Njima bih pre svega preporučio da sebe i svoju porodicu stave u prvi plan, da ne odustaju od svojih ideja i snova, jer ne treba da odustaju, ali da budu pametni, proračunati i da u celu priču uđu tako da, ako možda i krene obećavajuće, ako ne nastavi tim tempom, mogu da se vrate tamo odakle su pošli ili na neku sličnu poziciju jer je veoma teško kada spalite sve mostove, a priča u koju ste uložili celog sebe ne profunkcioniše.

Eto to sam želeo da vam kažem u ovoj 7. epizodi. Bežim odavde, dosta se pogoršalo vreme i krenuo je da pirka tajfun, pa da me ne odnese i da ne odnese ovaj snimak, a i da vi ne slušate nevreme koje je tu.

Kao i do sada pišite komentare, dajte predloge o čemu želite da pričam. Ako imate neke svoje ideje za koje želite moj feedback, savet, možda neki kontakt koji mogu da vam napravim, pišite na info@pojacalo.rs, a mi se vidimo ponovo za nedelju dana.