2.16. Hari Poter i Dvorana tajni - Dvorana tajni (1)
16. Dvorana tajni – Sve vreme dok smo bili u kupatilu ona je bila samo tri klozeta dalje – reče Ron ogorčeno sledećeg dana za doručkom – i mogli smo da je pitamo, a sada... Pronaći paukove bilo je već dovoljno teško. Umaći pažnji svojih nastavnika dovoljno dugo da bi se uvukli u žensko kupatilo, štaviše – žensko kupatilo je odmah pored mesta prvog napada, biće gotovo nemoguće. Ali na njihovom prvom času, Preobražavanjima, desilo se nešto što je, prvi put posle nekoliko nedelja, potisnulo Dvoranu tajni iz njihovih misli. Deset minuta po početku časa profesorka Mek Gonagal im je saopštila da će njihovi ispiti početi prve nedelje juna, za nedelju dana. – Ispiti? – jauknu Šejmus Finigan. – Ipak ćemo imati ispite? Iza Harija se začu glasan tresak, pošto je čarobni štapić Nevila Longbotoma skliznuo, pri čemu je jedna od nogu njegovog stola nestala. Profesorka Mek Gonagal je ponovo stvori zamahom sopstvenog štapića i okrenu se ka Šejmusu, mršteći se. – Sama svrha toga što je škola i dalje otvorena u ovakvim uslovima jeste da vi steknete obrazovanje – reče ona strogo. – Zato će se ispiti držati kao i obično, i nadam se da već marljivo obnavljate gradivo. Marljivo obnavljanje gradiva! Hariju nikad nije palo na pamet da će imati ispite dok je zamak u ovakvom stanju. Učionicom se pronese prilično buntovan žamor, zbog čega se profesorka Mek Gonagal još više namršti. – Instrukcije profesora Dambldora glase da škola radi što normalnije može – reče ona. – A to, nepotrebno je i naglašavati, znači da treba ustanoviti koliko ste naučili tokom ove godine. Hari spusti pogled na par belih zečeva koje je trebalo da pretvori u papuče. Šta je on uopšte naučio tokom ove godine? Nije mogao da se seti ničega što bi mu koristilo na ispitu. Ron je izgledao kao da mu je neko upravo rekao da mora da ode i živi u Zabranjenoj šumi. – Možeš li da me zamisliš kako polažem ispite s ovim? – upita on Harija podigavši svoj štapić, koji je upravo počeo glasno da zviždi. * * * Tri dana pre njihovog prvog ispita, za doručkom, profesorka Mek Gonagal objavi još nešto. – Imam dobre vesti – reče ona, a Velika sala, umesto da se utiša, zatrešta od galame. – Dambldor se vraća! – povika nekoliko učenika radosno. – Uhvatili ste Sliterinovog naslednika! – ciknu devojčica za rejvenkloovskim stolom. – Ukida se zabrana kvidičkih utakmica! – zagrme Drvce uzbuđeno. Kada se galama slegla, profesorka Mek Gonagal reče: – Profesorka Mladica me je obavestila da su mandragore napokon spremne da budu posečene. Večeras ćemo moći da oživimo one koji su Skamenjeni. Ne treba da vas podsećam da će neko od njih možda moći da nam kaže ko ih je napao, ili šta. Nadam se da će se ova užasna godina završiti hvatanjem krivca. Veselje je kulminiralo. Hari pogleda ka sliterinskom stolu, nimalo iznenađen što vidi da se Drako Melfoj nije pridružio veselju. Rona, međutim, odavno nije video tako srećnog. – Sada nema veze što nismo pitali Mirtu! – reče on Hariju. – Hermiona će verovatno imati odgovore na sve, čim je probude! Mada, poludeće kada otkrije da su ispiti za tri dana. Ona uopšte nije obnavljala gradivo. Možda bi bilo bolje da je ostave takvu kakva je dok se oni ne završe. Uto im priđe Džini Vizli, i sede pored Rona. Izgledala je napeto i nervozno, i Hari primeti da uvrće ruke u krilu. – Šta je bilo? – upita je Ron, sipajući sebi još poridža. Džini ništa ne reče, već baci pogled uzduž i popreko grifindorskog stola s uplašenim izrazom na licu, koji je Harija podsećao na nekoga, iako nije mogao da se seti na koga. – Kaži već jednom – reče Ron, posmatrajući je. Hari iznenada shvati na koga ga Džini podseća. Blago se klatila napred-nazad u svojoj stolici, baš kao Dobi kada je bio na ivici da otkrije neku zabranjenu informaciju. – Imam nešto da vam kažem – promrmlja Džini, pazeći da ne pogleda u Harija. – Šta to? – upita Hari. Izgledalo je kao da Džini ne može da nađe prave reči. – Šta je? – reče Ron. Džini otvori usta, ali iz njih ne izađe nikakav zvuk. Hari se nagnu napred i tiho progovori, tako da su samo Džini i Ron mogli da ga čuju. – Je li nešto o Dvorani tajni? Da li si videla nešto? Nekog ko se čudno ponaša? Džini duboko udahnu, i baš u tom trenutku pojavi se Persi Vizli, delujući umorno i bledo. – Ako si završila s jelom, ja ću sesti na tvoje mesto, Džini. Umirem od gladi, upravo sam došao sa stražarske dužnosti. Džini skoči kao da je stolica pod naponom, uputi Persiju brz i uplašen pogled, i otrča. Persi sede i zgrabi šolju sa sredine stola. – Persi! – reče Ron ljutito. – Baš se spremala da nam kaže nešto važno! Persi se zagrcnu baš dok je ispijao čaj. – Šta to? – upita on, kašljući. – Baš sam je pitao da li je videla nešto čudno, i ona je krenula da kaže... – A... to... to nema nikakve veze s Dvoranom tajni – reče Persi kao iz topa. – Otkud ti znaš? – upita Ron, podigavši obrve. – Pa, ovaj, ako morate da znate, Džini me je, ovaj, srela pre neki dan kada sam... ma, nije važno... stvar je u tome, videla me je kako radim nešto i ja, ovaj, ja sam je zamolio da to nikom ne pominje. Moram priznati, nisam ni mislio da će održati reč. Nije ništa, stvarno, samo radije ne bih... Hari nikada ranije nije video da je Persiju tako neprijatno. – Šta si to radio, Persi? – upita Ron, smeškajući se. – Hajde, reci nam, nećemo se smejati. Persi mu ne uzvrati osmeh. – Dodaj mi te kiflice, Hari, umirem od gladi. * * * Hari je znao da cela misterija može da bude razrešena već sutradan, i bez njihove pomoći, ali nije hteo da propusti priliku da popriča s Mirtom, ukoliko bi mu se ukazala – a na njegovo zadovoljstvo ukazala se već sredinom prepodneva, dok ih je Gilderoj Lokhart vodio na Istoriju magije. Lokhart, koji ih je tako često uveravao da je sva opasnost prošla, samo da bi ubrzo bilo dokazano da nije bio u pravu, sada ih je svesrdno ubeđivao da gotovo da nije ni potrebno da se muči i prati ih niz hodnike radi bezbednosti. Njegova kosa nije bila doterana kao obično. Izgleda da je bio budan veći deo noći, i patrolirao četvrtim spratom. – Pazite šta vam kažem – reče on skrećući s njima iza ugla – prve reči koje izađu iz usta onih Skamenjenih jadnika biće: – To je bio Hagrid. Iskreno, zapanjen sam što profesorka Mek Gonagal misli da su sve ove mere bezbednosti neophodne. – Slažem se, gospodine – reče Hari, a Ron ispusti svoje knjige od iznenađenja. – Hvala, Hari – reče Lokhart ljubazno, dok su čekali da ispred njih prođe dugačak red haflpafovaca. – Hoću da kažem, mi nastavnici imamo sasvim dovoljno posla i bez toga da pratimo učenike na časove i čuvamo stražu cele noći... – U pravu ste – reče Ron, shvatajući na šta Hari cilja. – Zašto nas ne ostavite ovde, gospodine, treba da pređemo još samo jedan hodnik. – Znaš, Vizli, mislim da hoću – reče Lokhart. – Zaista treba da se pripremim za svoj sledeći čas. I on se žurno udalji. – Da se pripremi za čas – Ron se podrugljivo iskezi za njim. – Pre će biti da je otišao da uvije kosu. Propustili su ostale grifindorce ispred sebe, a onda se ustremiše niz jedan bočni hodnik, hitajući prema kupatilu Jecajuće Mirte. Ali, dok su čestitali jedan drugome na svom sjajnom planu... – Poteru! Vizli! Šta vi to radite? Bila je to profesorka Mek Gonagal, a usta su joj bila tanja od linije. – Mi smo... mi smo... – promuca Ron – mi smo hteli da... da odemo da vidimo... – Hermionu – reče Hari. I Ron i profesorka Mek Gonagal ga pogledaše. – Tako dugo je nismo videli, profesorka – nastavi Hari užurbano, zgazivši Ronovo stopalo – i mislili smo da se ušunjamo u bolničko krilo, znate, da joj kažemo da su mandragore skoro spremne i da, ovaj, ne brine. Profesorka Mek Gonagal je i dalje piljila u njega, i na trenutak, Hari pomisli da će da prasne, ali kada je progovorila bio je to čudno promukao glas. – Naravno – reče ona, i Hari, zapanjen, spazi suzu kako blista u njenom prodornom oku. – Naravno, shvatam da sve ovo najteže pada prijateljima onih koji su... potpuno vas razumem. Da, Poteru, naravno da možete da posetite gospođicu Grejndžer. Ja ću obavestiti profesora Binsa gde ste otišli. Recite Madam Pomfri da imate moju dozvolu. Hari i Ron produžiše, jedva se usuđujući da poveruju da su izbegli kaznu. Kada su zamakli za ugao, začuše kako profesorka Mek Gonagal u daljini šmrkće. – To je – reče Ron vatreno – najbolja priča koju si ikada izmislio. Nisu imali drugog izbora nego da odu u bolničko krilo i kažu Madam Pomfri da imaju dozvolu profesorke Mek Gonagal da posete Hermionu. Madam Pomfri ih nevoljno pusti unutra. – Nema svrhe pričati sa Skamenjenom osobom – reče, i kada su zauzeli svoja mesta pored Hermione morali su da priznaju da je u pravu. Bilo je jasno da Hermiona nema ni najslabiju predstavu da ima posetioce, i da bi isto tako mogli da pričaju i njenom noćnom ormančiću da ne brine, učinak bi bio isti. – Ipak, pitam se da li je videla napadača? – reče Ron, gledajući tužno u Hermionino kruto lice. – Jer ako se on krišom došunjao do svih njih, niko nikad neće saznati... Ali Hari nije gledao u Hermionino lice. Više ga je zanimala njena desna šaka. Ležala je stegnuta preko ćebeta i, nagnuvši se bliže, on vide u njenoj pesnici zgužvano parče papira. Uverivši se da Madam Pomfri nije u blizini, on to pokaza Ronu. – Pokušaj da ga izvučeš – prošaputa Ron, pomerajući stolicu, kako bi zaklonio Harija od pogleda Madam Pomfri. To nije bio lak zadatak. Hermionina šaka bila je tako jako stegnuta da je Hari bio siguran da će pocepati papir. Dok je Ron čuvao stražu, on ga je vukao i okretao i, najzad, posle nekoliko napetih minuta, uspeo je da ga iščupa. Bila je to stranica iscepana iz vrlo stare knjige iz biblioteke. Hari je znatiželjno ispravi, a Ron se nagnu bliže da i on pročita. Od mnogobrojnih strašnih zveri i čudovišta koja tumaraju po našoj zemlji nijedno nije čudnovatije i smrtonosnije od Baziliska, poznatog i kao Kralj Zmija. Ova zmija, koja može da dostigne džinovsku veličinu i da živi mnogo stotina godina, rađa se iz kokošijeg jajeta izlegnutog ispod žabe krastače. Načini na koje on ubija izuzetno su čudnovati, jer osim svojih smrtonosnih i otrovnih zuba, Bazilisk ima smrtonosan pogled, i svi koji se zagledaju u zenicu njegovog oka umreće istog trena. Paukovi beže od Baziliska jer je on njihov smrtni neprijatelj, a Bazilisk beži jedino od kukurikanja petla, koje je za njega smrtonosno. A ispod toga bila je napisana jedna jedina reč, rukopisom koji Hari prepozna kao Hermionin. Cevi. Učini mu se kao da je neko upravo upalio sijalicu u njegovom mozgu. – Rone – jedva izgovori – to je to. Ovo je odgovor. Čudovište iz Dvorane je Bazilisk3 – džinovska zmija! Zato ja svuda čujem glas koji niko drugi ne čuje. To je zato što razumem nemušti jezik... Hari baci pogled na krevete oko sebe. – Bazilisk ubija ljude svojim pogledom. Ali niko nije umro – zato što ga niko nije pogledao pravo u oči. Kolin ga je video kroz svoj fotoaparat. Bazilisk je spalio ceo film u njemu, ali je Kolin samo Skamenjen. Džastin... Džastin mora da je video Baziliska kroz Skoro Obezglavljenog Nika! Nik ga je video u punom svetlu, ali on nije mogao ponovo da umre – a Hermiona i ona devojka, asistentkinja iz Rejvenkloa, nađene su s ogledalom pored sebe. Hermiona je upravo shvatila da je čudovište Bazilisk. Da se kladimo u šta hoćeš da je ona upozorila prvu osobu koju je srela da prvo ogledalom pogleda iza ugla! A ta devojka je izvukla svoje ogledalo – i... Ron obesi vilicu. – A Gospođa Noris? – prošaputa znatiželjno. Hari je naporno razmišljao, zamišljajući prizor koji je video u Noći veštica. – Voda... – reče on polako – poplava iz kupatila Jecajuće Mirte. Kladim se da je Gospođa Noris videla samo odraz... On nestrpljivo pregleda stranicu u svojoj ruci. Što ju je više gledao, sve mu se više činilo da to ima smisla. – Bazilisk beži jedino od kukurikanja petla, koje je za njega smrtonosno! – pročita on naglas. – Hagridovi petlovi su ubijeni!
