×

LingQをより快適にするためCookieを使用しています。サイトの訪問により同意したと見なされます cookie policy.


image

Hari Poter i Vatreni pehar, 4.24. Hari Poter i Vatreni pehar - Ekskluziva Rite Skiter

4.24. Hari Poter i Vatreni pehar - Ekskluziva Rite Skiter

Prvog dana posle Božića svi su kasno ustali. Grifindorski dnevni boravak bio je mnogo tiši nego što je bio u poslednje vreme, a dokoni razgovori bili su isprekidani čestim zevanjem. Hermionina kosa ponovo je bila neukrotiva; priznala je Hariju da je pred bal koristila malo slobodnije količine Glatkovog rastvora za kosu: – Ali, prevelika je gnjavaža da bih to radila svaki dan – dodala je kao da se to podrazumeva, češkajući iza ušiju Krukšenksa koji je preo. Ron i Hermiona su izgleda sklopili prećutni sporazum da ne govore o svojoj svađi. Bili su vrlo prijateljski nastrojeni jedno prema drugom, iako čudnovato formalni. Ron i Hari nisu gubili vreme, već su odmah ispričali Hermioni sve o razgovoru koji su čuli između Madam Maksim i Hagrida, ali Hermiona, za razliku od Rona, nije bila šokirana vešću da je Hagrid poludžin. – Pa, i mislila sam da mora tako nešto da bude – reče ona sležući ramenima. – Znala sam da ne može da bude pravi džin, pošto su oni visoki oko šest-sedam metara. Ali pošteno govoreći, čemu sva ta histerija oko džinova. Ne mogu svi biti tako užasni... to su iste predrasude kakve ljudi imaju i prema vukodlacima... rasna netrpeljivost, zar ne? Ron bi joj vrlo rado pakosno odgovorio, ali očigledno nije želeo još jednu svađu pošto se zadovoljio time da s nevericom odmahne glavom onda kada ga Hermiona nije posmatrala. Došlo je vreme da se misli o domaćim zadacima koje su zapostavili tokom prve nedelje praznika. Sad kad je Božić prošao, svi su bili prilično nezainteresovani – to jest svi sem Harija, koji je (ponovo) počinjao pomalo da oseća nervozu. Problem je bio u tome što mu je dvadeset četvrti februar delovao mnogo bliže s ove strane Božića, a još ništa nije uradio da reši zagonetku zlatnog jajeta. Stoga je počeo da vadi jaje iz svog kovčega kad god bi se popeo u spavaonicu, otvorio bi ga i pažljivo osluškivao, svaki put se nadajući da će otkriti neki smisao. Upinjao se da se seti na šta ga taj zvuk još podseća, osim na trideset muzičkih testera, ali nikada nije čuo ništa nalik tome. Zatvorio bi jaje, protresao ga iz sve snage, i ponovo otvorio, da bi video nije li se zvuk možda promenio, ali on je i dalje bio isti. Pokušavao je da postavlja pitanja jajetu, urlajući kako bi nadglasao zavijanje, ali ništa nije pomagalo. Čak je i bacio jaje preko cele sobe – mada nije zaista očekivao da će mu to pomoći. Hari nije zaboravio na nagoveštaj koji mu je Sedrik dao, ali zbog svojih ne baš prijateljskih osećanja prema Sedriku nije bio previše voljan da prihvati njegovu pomoć, ukoliko može da je izbegne. U svakom slučaju, činilo mu se da bi Sedrik, da je zaista hteo da mu pomogne, sigurno bio mnogo detaljniji. Hari je Sedriku tačno rekao šta ga čeka u prvom poduhvatu – a Sedrikov pojam fer trampe bio je da mu kaže da se okupa. E pa, nije mu potrebna tako glupa pomoć – svakako ne od nekog ko neprekidno prolazi kroz hodnike ruku pod ruku sa Čo. I tako, kada je došao prvi dan novog polugodišta, Hari se zaputio na časove opterećen knjigama, pergamentima i perima, kao i uvek, ali i skrivenom brigom o jajetu koja mu je pritiskala stomak, kao da i samo jaje nosi sa sobom. Sneg je i dalje u debelom sloju pokrivao imanje, a prozori staklene bašte bili su toliko zamagljeni kondenzovanom parom da za vreme Herbologije nisu mogli ništa da vide napolju. Niko se nije previše radovao Brizi o magijskim stvorenjima po ovakvom vremenu, mada će ih, kako je Ron rekao, skruti verovatno fino zagrejati – bilo da krenu da ih jure, bilo da se rasprskavaju svom snagom sve dok se Hagridova koliba ne zapali. Međutim, kada su došli do Hagridove kolibe, tamo su zatekli stariju vešticu kratko podšišane sede kose i vrlo isturene brade kako stoji na ulaznim vratima. – Požurite, hajdete, zvono je zvonilo pre pet minuta – obrecnu se ona na njih, dok su se probijali kroz sneg ka njoj. – Ko si ti? – reče Ron, zureći u nju. – Gde je Hagrid? – Zovem se profesorka Truli-Daska – reče ona odsečno – ja sam vaša zamena za profesora Brige o magijskim stvorenjima. – Gde je Hagrid? – ponovi Hari glasnije. – Sprečen je da prisustvuje nastavi – reče profesorka Truli-Daska kratko. Do Harijevih ušiju dopre mek i neprijatan smeh. On se okrenu: Drako Melfoj i ostali sliterinci upravo su pristizali na nastavu. Bili su veseli, svi do jednog, i niko od njih nije delovao iznenađen što vidi profesorku Truli-Dasku. – Ovuda, molim – reče profesorka Truli-Daska, i odšeta se do obora gde su ogromni bobatonski konji drhtali. Hari, Ron i Hermiona su je pratili, osvrćući se preko ramena ka Hagridovoj kolibi. Sve zavese su bile navučene. Da li je Hagrid unutra, sâm i bolestan? – Šta nije u redu s Hagridom? – upita Hari, žureći da stigne profesorku TruliDasku. – To se tebe ne tiče – reče ona, kao da misli da je Hari čisto znatiželjan. – Tiče me se – reče Hari zajapureno. – Šta nije u redu s njim? Profesorka Truli-Daska se ponašala kao da ga ne čuje. Povela ih je pored obora gde su stajali bobatonski konji, šćućureni od hladnoće, a zatim prema drvetu na rubu šume, gde je bio privezan krupan lep jednorog. Mnoge devojčice rekoše: – Auuuuuu! – čim ga ugledaše. – Oh, kako je lep! – prošaputa Lavander Braun. – Odakle joj? Njih je zbilja teško uhvatiti! Jednorog je bio toliko beo da je sneg oko njega izgledao sivo. Nervozno je udarao svojim zlatnim kopitima o zemlju, i zabacivao svoju rogatu glavu. – Dečaci, ostanite pozadi! – razdera se profesorka Truli-Daska, ispruži ruku i snažno uhvati Harija za grudi. – Jednorozi više vole dodir žene. Devojčice, istupite napred, i priđite mu pažljivo. Hajde, polako... Ona i devojčice priđoše polako jednorogu, ostavljajući dečake da stoje pored ograde i gledaju. Čim se profesorka Truli-Daska udaljila dovoljno da ne može da ih čuje, Hari se okrenu Ronu. – Šta misliš, šta nije u redu s njim? Ne misliš da ga je možda neki skrut...? – Oh, niko ga nije napao, Poteru, ukoliko si na to mislio – reče Melfoj mirno. – Ne, samo ga je stid da pokaže svoje veliko ružno lice. – Na šta ciljaš? – reče Hari oštro. Melfoj gurnu ruku u džep svoje odore, i izvuče ispresavijan isečak iz novina. – Evo – reče on. – Žao mi je što sam ja taj koji ti donosi loše vesti, Poteru... Zlobno se smeškao, a Hari zgrabi isečak, razvi ga, i pročita zajedno s Ronom, Šejmusom, Dinom i Nevilom, koji su mu virili preko ramena. Bio je to članak s Hagridovom slikom na vrhu, na kojoj je ovaj delovao izuzetno prepredeno. DAMBLDOROVA DŽINOVSKA GREŠKA Albus Dambldor, ekscentrični direktor Hogvortske škole za veštičarenje i čarobnjaštvo, uvek je bio sklon zapošljavanju kontroverznog osoblja, piše Rita Skiter, specijalni izveštač. U septembru ove godine, zaposlio je Alastora 'Ludookog' Ćudljivka, ozloglašenog bivšeg Aurora, lakog na obaraču kad je bacanje kletvi u pitanju, kako bi predavao Odbranu od Mračnih veština, i ta je odluka izazvala veliku pažnju u Ministarstvu magije, kad se uzme u obzir Ćudljivkova dobro znana navika da napada svakog ko napravi nagli pokret u njegovom prisustvu. Ludooki Ćudljivko, međutim, deluje odgovorno i dobroćudno kada se uporedi s polučovekom koga je Dambldor zaposlio da predaje Brigu o magijskim stvorenjima. Rubeus Hagrid, koji i sâm priznaje da je izbačen s Hogvortsa još kad je bio u trećem razredu, od tada drži poziciju čuvara školskog imanja, posao koji mu je obezbedio Dambldor. Prošle godine pak, Hagrid je iskoristio svoj misteriozni uticaj na direktora kako bi sebi obezbedio i dodatnu poziciju nastavnika Brige o magijskim stvorenjima, dobivši mesto u konkurenciji mnogo kvalifikovanijih kandidata. Začuđujuće velik i svirepog izgleda, Hagrid je koristio svoj novostečeni autoritet da plaši učenike koji su mu povereni nizom užasavajućih stvorenja. Dok se Dambldor na sve to pravio gluv, Hagrid je povredio nekoliko učenika tokom serije predavanja za koje mnogi priznaju da su 'vrlo zastrašujuća'. – Mene je napao hipogrif, a mog prijatelja Vinsenta Kreba gadno je ujeo magijski sluzocrv – kaže Drako Melfoj, učenik četvrte godine. – Svi mrzimo Hagrida, ali se i suviše bojimo da bismo išta rekli. Hagrid pak nema nikakvu nameru da prekine svoju kampanju zastrašivanja. U razgovoru s reporterom Dnevnog proroka, prošlog meseca, priznao je da uzgaja stvorenja koja je sâm nazvao 'zadnjerasprskavajući skruti', izuzetno opasnu mešavinu mantikore i vatrenih kraba. Stvaranje novih vrsta magijskih stvorenja je, naravno, aktivnost koja je uvek pod strogom pažnjom Odseka za regulaciju i kontrolu magijskih stvorenja. Hagrid, čini se, smatra da je iznad takvih tričavih ograničenja. – Ja sam se samo malko zabavljao – kaže on, pre nego što brzo promeni temu. Ali, kao da to nije dovoljno, Dnevni prorok je upravo obelodanio dokaze da Hagrid nije – kao što se dosad pretvarao – čistokrvni čarobnjak. On, zapravo, nije ni čistokrvan čovek. Njegova majka, kako ekskluzivno saznajemo, nije niko drugi do džinica Fridvulfa, čije je prebivalište trenutno nepoznato. Krvožedni i brutalni, džinovi su tokom prošlog veka sami sebe doveli do granice istrebljenja ratujući međusobno. Šačica onih koji su opstali pridružila se redovima Onoga Koji Se Ne Sme Imenovati, i odgovorna je za neka od najvećih masovnih ubistava Normalaca tokom njegove strahovlade. Kada su većinu džinova koji su služili Onome Koji Se Ne Sme Imenovati pobili Aurori – borci protiv Mračne strane, Fridvulfa nije bila među njima. Moguće je da je pobegla u neku od džinovskih zajednica koje još postoje u inostranim planinskim lancima. Sudeći po njegovom ludiranju za vreme časova Brige o magijskim stvorenjima, Fridvulfin sin je izgleda nasledio njenu brutalnu prirodu. U krajnje bizarnom obrtu događaja, Hagrid se, izgleda, blisko sprijateljio s dečakom koji je doveo do propasti Znate-Već-Koga – i time oterao Hagridovu rođenu majku, zajedno s ostatkom Znate-Već-Čijih sluga u bekstvo. Možda je Hari nesvestan neprijatne istine o svom velikom prijatelju – ali dužnost Albusa Dambldora zasigurno jeste i da se pobrine da Hari Poter, zajedno sa svojim školskim drugovima, bude upozoren na opasnosti druženja s poludžinovima. Hari završi sa čitanjem i pogleda ka Ronu, čija je vilica zjapila otvorena. – Kako li je ona saznala? – prošaputa on. Ali Harija nije to brinulo. – Šta si mislio pod tim: 'Svi mrzimo Hagrida'? – Hari siknu na Melfoja. – Kakve su ti to budalaštine o tome da je njega – on pokaza ka Krebu – gadno ujeo magijski sluzocrv? Oni čak i nemaju zube! Kreb se kikotao, očigledno vrlo zadovoljan samim sobom. – Pa, rekao bih da će ovo staviti tačku na nastavničku karijeru tog tikvana – reče Melfoj, sa sjajem u očima. – Poludžin... a ja sam sve vreme mislio da je jednostavno popio celu bocu Kostorasta kada je bio mali... mamicama i taticama se ovo neće dopasti... bojaće se da im ne pojede dečicu, ha ha... – Ti... – Da li vi tamo dole pazite? Glas profesorke Truli-Daske dopre konačno do dečaka. Devojčice su se već sve okupile oko jednoroga i mazile ga. Hari je bio toliko besan da mu se članak iz Dnevnog proroka tresao u ruci kad se okrenuo da se tupo upilji u jednoroga, čije je brojne magijske karakteristike profesorka Truli-Daska upravo naglas nabrajala, kako bi je čuli i dečaci. – Nadam se da će nam ova profesorka i ostati! – reče Parvati Petil, kada se završio čas i svi pošli natrag u zamak na ručak. – Ovako sam zamišljala časove Brige o magijskim stvorenjima... s prikladnim stvorenjima poput jednoroga, a ne sa čudovištima... – A šta je s Hagridom? – upita Hari ljutito, dok su se penjali uza stepenice. – Šta s njim? – reče Parvati ledenim glasom. – On i dalje može da bude čuvar imanja, zar ne? Parvati je bila izrazito hladna prema Hariju još od bala. Pretpostavljao je da je trebalo da joj posveti više pažnje, ali se činilo da se uprkos tome lepo provela. Već je govorila svakome ko bi hteo da je sasluša kako se dogovorila da se nađe s onim dečakom iz Bobatonsa u Hogsmidu, prvog sledećeg slobodnog vikenda. – To je bilo baš dobro predavanje – reče Hermiona, dok su ulazili u Veliku salu. – Nisam znala polovinu stvari koje nam je profesorka Truli–Daska ispričala o jedno... – Pogledaj ovo! – zareža Hari, i gurnu joj članak iz Dnevnog proroka pod nos. Hermionina vilica razjapi se dok je čitala. Njena reakcija bila je ista kao i Ronova. – Kako je ta užasna žena uopšte saznala za to? Ne mislite da joj je Hagrid rekao? – Ne – reče Hari, vodeći ih ka grifindorskom stolu, i bacivši se u stolicu, besan. – Nije čak ni nama rekao, zar ne? Pretpostavljam da je bila besna što joj nije rekao gomile prljavština o meni, pa je počela da čeprka po njegovoj prošlosti da mu se osveti. – Možda ga je čula dok je razgovarao s Madam Maksim na balu – reče Hermiona tiho. – Videli bismo je u bašti! – reče Ron. – U svakom slučaju, zabranjeno joj je da ulazi u školu, Hagrid nam je rekao da joj je Dambldor zabranio... – Možda ima Nevidljivi ogrtač – reče Hari, kutlačom sipajući pileći paprikaš u svoj tanjir i prskajući besno njime svuda oko sebe. – Baš liči na nju, zar ne, da se krije po žbunju i prisluškuje razgovore. – Misliš, kao ti i Ron? – reče Hermiona. – Nismo ga prisluškivali! – reče Ron zgranuto. – Nismo imali izbora! Glupavi kreten, priča o svojoj džinovskoj majci tamo gde ga svako može čuti! – Moramo da ga vidimo – reče Hari. – Večeras, posle Predskazivanja. Da mu kažemo da želimo da se vrati... Ti želiš da se on vrati, zar ne? – obrecnu se on na Hermionu. – Ja... pa, neću se pretvarati da mi nije prijalo jedno pravo predavanje iz Brige o magijskim stvorenjima, za promenu... ali i ja želim da se Hagrid vrati, dabome! – dodade Hermiona žurno, popustivši pod Harijevim razjarenim pogledom. To veče, posle večere, njih troje ponovo napustiše zamak, i spustiše se niza zamrznuto imanje do Hagridove kolibe. Pokucaše, a odgovori im Fengovo duboko lajanje. – Hagride, mi smo! – povika Hari, lupajući po vratima. – Otvori! On im ne odgovori. Čuli su Fenga kako grebe po vratima, i cvili, ali se ona nisu otvorila. Lupali su po njima narednih desetak minuta. Ron je čak pokucao i na jedan od prozora, ali odgovora nije bilo. – Zašto nas izbegava? – reče Hermiona, kada su konačno odustali, i krenuli natrag u školu. – Ne misli valjda da nam je bitno to što je on poludžin? Ali izgleda da je Hagrid zbilja to pomislio. Nisu ga videli cele nedelje. Nije se pojavljivao ni za nastavničkim stolom u vreme obroka, niti su ga viđali kako obavlja dužnosti čuvara imanja vrzmajući se travnjakom, a profesorka Truli-Daska je nastavila da predaje Brigu o magijskim stvorenjima. Melfoj je likovao kad god bi mu se ukazala prilika. – Nedostaje ti tvoj prijatelj mešanac? – šapnuo bi Hariju kad god bi neki profesor bio u blizini, kako bi izbegao Harijevu odmazdu. – Nedostaje ti čovek-slon? Sredinom januara bila je predviđena poseta Hogsmidu. Hermiona je bila iznenađena kada je čula da Hari planira da ide. – Mislila sam da ćeš hteti da iskoristiš priliku kad dnevni boravak bude tih i prazan – reče ona – da zaista počneš da radiš na tom jajetu. – Oh, ja... rekao bih da imam prilično dobru ideju o čemu se zapravo radi – slaga je Hari. – Znaš, zaista? – reče Hermiona, vidno impresionirana. – Sjajno! Hariju stomak poče da se prevrće od griže savesti, ali nije se obazirao na to. Najzad, ima još čitavih pet nedelja da reši zagonetku jajeta, što nije malo... a ako bude išao u Hogsmid, možda naleti na Hagrida, pa će imati priliku da ga ubedi da se vrati. On, Ron i Hermiona zajedno napustiše zamak u subotu, i zaputiše se hladnim i vlažnim imanjem prema kapiji. Dok su prolazili pored durmstranškog broda ukotvljenog u jezeru, videli su Viktora Kruma kako izlazi na palubu, obučen samo u kupaće gaće. Bio je izrazito mršav, ali očigledno mnogo žilaviji nego što je delovao, pošto se popeo na ogradu broda, ispružio ruke i skočio pravo u jezero. – Poludeo je! – reče Hari, zureći u Krumovu tamnu glavu, kad ova izroni na sredini jezera. – Mora da je ledeno, januar je mesec! – Tamo odakle on dolazi mnogo je hladnije – reče Hermiona. – Pretpostavljam da je njemu sasvim toplo. – Da, ali tu je i dalje džinovska sipa – reče Ron. Nije zvučao zabrinuto... zapravo, zvučalo je, pomalo, kao da to priželjkuje. Hermiona oseti taj ton u njegovom glasu i namršti se. – On je zbilja fin, znaš – reče ona. – Nije onakav kakav misliš da jeste, iako dolazi iz Durmstranga. Njemu se više dopada ovde, rekao mi je. Ron ne reče ništa. Još od bala nije ni spomenuo Viktora Kruma, ali je Hari dan posle Božića našao sićušnu ruku ispod svog kreveta, koju kao da je neko otkinuo s malene figurice u bugarskoj kvidičkoj odori. Dok je išao niz bljuzgavu Visoku ulicu, Hari je pažljivo gledao naokolo, ne bi li spazio Hagrida, i predložio je da posete Tri metle čim se uverio da Hagrida nema ni u jednoj od lokalnih radnji. Gostionica je bila puna kao i uvek, ali je brz pogled preko svih stolova bio dovoljan da uveri Harija da Hagrid nije tu. Pomalo obeshrabren, on ode do šanka sa Ronom i Hermionom, naruči tri krem-piva od Madam Rozmerte, i, smrknut, pomisli kako je mogao da ostane u zamku i da sluša jaje kako zavija. – Zar on nikad ne ide u svoju kancelariju? – iznenada prošaputa Hermiona. – Pogledajte! Pokaza ka ogledalu iza šanka, i Hari u njegovom odrazu vide Luda Torbara, kako sedi u mračnom uglu s gomilom goblina. Torbar je brzo i tihim glasom govorio nešto goblinima, koji su svi do jednog skrstili ruke i delovali pomalo preteće. Baš je čudno, pomisli Hari, da je Torbar ovde, u Tri Metle, za vreme vikenda kada se ne održava nijedan Tročarobnjački događaj, i stoga nije potrebno nikakvo sudijsko prisustvo. Posmatrao je Torbara u ogledalu. Opet je delovao iscrpljeno, baš kao i one noći u šumi pre nego što se pojavio Mračni znak. A onda Torbar pogleda prema šanku, primeti Harija i ustade. – Samo trenutak, samo trenutak! – začu ga Hari kako se osorno obraća goblinima, i netom Torbar pojuri kroz krčmu ka Hariju, vrativši ponovo svoj dečački osmeh na lice. – Hari! – reče on. – Kako si? Nadao sam se da ću naleteti na tebe! Da li je sve kako treba? – Fino, hvala – reče Hari. – Pitao sam se da li bih mogao nakratko da porazgovaram s tobom nasamo, Hari? – reče Torbar nestrpljivo. – Vas dvoje, molim vas, izvinite na trenutak? – Ovaj... dobro – reče Ron, i on i Hermiona krenuše da nađu sto. Torbar povede Harija duž šanka, što dalje od Madam Rozmerte. – Pa, samo sam hteo da ti ponovo čestitam na sjajnoj pobedi protiv onog šiljorepog, Hari – reče Torbar. – Zbilja savršeno. – Hvala – reče Hari, ali znao je da to ne može biti sve što je Torbar hteo da kaže, pošto je mogao da mu čestita i pred Ronom i Hermionom. Torbaru se pak nije žurilo da kaže to što ima; Hari primeti kako ovlaš baca poglede ka goblinima u ogledalu, koji su ćutke motrili na njega i Harija svojim tamnim, kosim očima. – Prava noćna mora – reče Torbar Hariju ispod glasa, primetivši da i Hari posmatra gobline. – Njihov engleski nije baš najbolji... kao da sam ponovo na Svetskom prvenstvu u kvidiču sa svim onim Bugarima... ali oni su makar umeli da koriste jezik znakova koji drugi ljudi umeju da prepoznaju. Ova družina samo priča na brbljarskom... a ja znam samo jednu reč na brbljarskom. Bladvak. To znači 'pijuk'. Ne želim da je koristim u razgovoru, kako ne bi pomislili da im pretim. – On se kratko i zvonko zacereka. – Šta oni uopšte hoće? – upita Hari, primetivši kako goblini i dalje pomno motre na Torbara. – Ovaj... pa... – reče Torbar, iznenada se unervozivši. – Oni... ovaj... oni traže Bartija Čučnja. – Zašto ga traže ovde? – reče Hari. – On je u Ministarstvu u Londonu, zar ne? – Ovaj... istini za volju, pojma nemam gde je – reče Torbar. – On je, kako da kažem... prestao da dolazi na posao. Odsutan je već nekoliko nedelja. Mladi Persi, njegov asistent, tvrdi da je bolestan. Očito je da mu je slao instrukcije putem sove. Ali nemoj ovo nikom da govoriš, važi, Hari? Pošto Rita Skiter još uvek čeprka gde god može, kladim se da bi pokušala da poveže Bartijevu bolest sa nečim zlokobnim. Verovatno bi rekla da je nestao kao Berta Džorkins. – Da li ste čuli nešto o Berti Džorkins? – upita Hari. – Ne – reče Torbar, ponovo delujući iscrpljeno. – Poslao sam ljude da tragaju za njom, naravno... – (Bilo je i vreme, pomisli Hari) – i sve mi deluje strašno čudno. Znamo sigurno da je stigla u Albaniju, pošto se tamo srela sa svojom dalekom rođakom. A onda je napustila rođakinu kuću kako bi produžila južno i posetila tetku... i čini se da je na putu do tamo nestala bez traga. Proklet da sam ako znam gde je nestala... na primer, ona nije tip žene koja bi pobegla... ali ipak... šta mi to radimo, pričamo o goblinima i Berti Džorkins? Hteo sam, zapravo, da te pitam – on spusti ton – kako napreduješ sa svojim zlatnim jajetom? – Ovaj... dobro – reče Hari neiskreno. Torbar je izgleda to i osetio. – Slušaj, Hari – reče on (i dalje vrlo tihim glasom) – vrlo mi je žao zbog svega ovoga... tebe su gurnuli u ovaj turnir, nisi se dobrovoljno prijavio... i ako – glas mu je sada bio toliko tih da je Hari morao da se nagne bliže kako bi ga čuo – ... ako ikako mogu da ti pomognem... da te usmerim na pravi put... zavoleo sam te... način na koji si prošao pored onog zmaja!... Eto, samo reci. Hari pogleda u Torbarevo okruglo, rozikasto lice i krupne, bebeće plave oči. – Trebalo bi da sami prokljuvimo zagonetke, zar ne? – reče on, pazeći da mu ton glasa bude uobičajen, kako ne bi zvučalo da optužuje šefa Odseka za magijske igre i sportove da krši pravila. – Pa... pa, da – reče Torbar nestrpljivo – ali... ma daj, Hari... svi mi želimo pobedu Hogvortsa, zar ne? – Da li ste Sedriku ponudili pomoć? – upita Hari. Preko Torbarevog glatkog lica pređe neznatna mrgodna grimasa. – Ne, nisam – reče on. – Ja... pa, kao što sam rekao, zavoleo sam te. Samo sam mislio da ti ponudim... – Pa, hvala – reče Hari – ali mislim da sam skoro završio sa jajetom... još koji dan i rešiću to. Ni sâm nije bio siguran zašto odbija Torbarevu pomoć, izuzev što je Torbar za njega ipak skoro potpuni stranac, i ako bi prihvatio pomoć od njega, to bi više ličilo na varanje nego kad bi zatražio savet od Rona, Hermione ili Sirijusa. Torbar je delovao gotovo uvređeno, ali nije stigao ništa više da kaže, pošto se u tom trenutku pojaviše Fred i Džordž. – Dobar dan, gospodine Torbar – reče Fred veselo. – Možemo li da vas počastimo pićencem? – Ovaj... ne – reče Torbar, uputivši poslednji razočarani pogled ka Hariju – ne hvala, momci... Fred i Džordž su delovali razočarano baš kao i Torbar, koji je posmatrao Harija kao da ga je ovaj duboko izneverio. – Pa, moram da krenem – reče on. – Drago mi je što sam vas sve video. Srećno, Hari. On žurno izađe iz krčme. Goblini redom skliznuše sa svojih sedišta i izađoše za njim. Hari ode da se pridruži Ronu i Hermioni. – Šta je hteo? – reče Ron, čim je Hari seo. – Ponudio se da mi pomogne oko zlatnog jajeta – reče Hari. – Ne bi smeo to da radi! – reče Hermiona, vidno preneražena. – On je jedan od sudija! A uostalom, ti si već rešio problem – zar ne? – Ovaj... skoro – reče Hari. – Pa, mislim da se Dambldoru ne bi svidelo kada bi znao da Torbar pokušava da te ubedi da varaš! – reče Hermiona sa žestokim neodobravanjem. – Nadam se da pokušava da pomogne i Sedriku! – Ne pokušava. Pitao sam ga – reče Hari. – Koga je briga da li Digoriju neko pomaže? – reče Ron. Hari se u sebi saglasi. – Oni goblini nisu baš delovali prijateljski – reče Hermiona, srkćući krem-pivo. – Šta rade ovde? – Sudeći prema Torbaru, traže Čučnja – reče Hari. – I dalje je bolestan. Nije se pojavljivao na poslu. – Možda ga Persi truje – reče Ron. – Verovatno veruje da će, ukoliko Čučanj odapne, njega, Persija, postaviti na mesto šefa Odseka za međunarodnu magijsku saradnju. Hermiona uputi Ronu ne-šali-se-s-takvim-stvarima pogled, i reče: – Čudno, ako goblini traže gospodina Čučnja... bilo bi normalno da kontaktiraju s Odsekom za regulaciju i kontrolu magijskih stvorenja. – Čučanj govori mnoštvo različitih jezika – reče Hari. – Možda im treba prevodilac. – Brineš se za sirote male gobline, je li? – upita Ron Hermionu. – Razmišljaš da osnuješ U.Z.R.G. ili nešto slično? Udruženje za zaštitu ružnih goblina? – Ha, ha, ha – reče Hermiona sarkastično. – Goblinima ne treba zaštita. Zar niste slušali šta nam je profesor Bins pričao o pobunama goblina? – Ne – rekoše Hari i Ron u glas. – Pa, oni su sasvim sposobni da izađu na kraj s čarobnjacima – reče Hermiona, dosipajući sebi još krem-piva. – Vrlo su pametni. Nisu kao kućni vilenjaci, koji nikad ne ustaju u odbranu svojih prava. – Oh, ne... – reče Ron, zureći u vrata. Rita Skiter je upravo ušla. Tog dana nosila je bananažutu odoru. Dugi nokti bili su joj obojeni u drečavoružičasto, a pratio ju je dežmekasti fotoreporter. Naručila je piće za oboje, a onda se ona i njen fotoreporter probiše kroz gomilu do stola blizu Harija, Rona i Hermione, koji su je posmatrali dok je prilazila. Pričala je vrlo brzo i delovala zadovoljno zbog nečega. – ... nije bio baš raspoložen da priča s nama, je li, Tupko? Šta misliš, zbog čega? I uopšte, šta on radi sa čoporom goblina? Pokazuje im turističke atrakcije... kakva glupost... nikad nije umeo da laže. Misliš li da tu ima nečega? Možda bi trebalo da malo čeprkamo? Osramoćeni bivši šef Odseka za magijske sportove, Ludo Torbar... dobar početak rečenice, Tupko... samo nam još treba priča u koju ćemo je uklopiti... – Pokušavaš još nekom da upropastiš život? – reče Hari glasno. Nekoliko ljudi se okrenu. Oči Rite Skiter raširiše se iza njenih draguljima optočenih naočara kad vide onog ko je to izgovorio. – Hari! – reče ona, osmehujući se. – Divno! Zašto nam se ne pridružiš...? – Ne bih ti prišao ni na metli od tri metra – reče Hari besno. – Zašto si to uradila Hagridu? Rita Skiter podiže svoje žestoko iscrtane obrve. – Naši čitaoci moraju da znaju istinu, Hari, ja sam jednostavno radila svoj... – Čak i ako jeste poludžin, koga to zanima? – povika Hari. – Njemu ništa ne fali! Cela gostionica se naglo utiša. Madam Rozmerta je zurila u njih iza šanka, očigledno nesvesna činjenice da se krigla koju je punila medovinom već uveliko preliva. Na licu Rite Skiter na trenutak zaigra neprimetan osmeh, ali ona ga gotovo odmah potisnu, zatim otvori svoju tašnu od krokodilske kože, izvadi brzocitatno pero i reče: – Kako bi bilo da mi daš intervju o Hagridu koga ti poznaješ, Hari? O čoveku iza silesije mišića? O vašem izuzetnom i neverovatnom prijateljstvu, i razlozima koji stoje iza toga. Da li bi ga nazvao ocem koga nikada nisi imao? Hermiona ustade vrlo naglo, stežući u ruci svoje krem-pivo, kao da je granata. – Ti, užasna zloćo od žene – reče ona, kroz stisnute zube – nije te briga, zar ne, sve bi učinila da dobiješ svoju priču, i nije ti uopšte bitno ko će ti poslužiti za to, je li? Čak i Ludo Torbar... – Sedi dole, šašava klinko, i ne pričaj o stvarima koje ne razumeš – reče Rita Skiter hladno, a pogled joj se skameni na Hermioni. – Znam neke stvari o Ludu Torbaru od kojih bi ti se kosa ukovrdžala... Mada, izgleda da ti to nije potrebno – dodade ona, prešavši pogledom preko Hermionine guste, razbarušene kose. – Idemo – reče Hermiona. – Hajdemo, Hari... Rone... Oni pođoše ka izlazu. Dok su odlazili, mnogi su zurili u njih. Kada su stigli do vrata, Hari se osvrnu. Rita Skiter je ponovo izvadila svoje brzocitatno pero: ono je letelo tamo-amo preko lista pergamenta na stolu. – Sad će se okomiti na tebe, Hermiona – reče Ron tihim i zabrinutim glasom dok su brzo prolazili niz ulicu. – Samo neka proba! – reče Hermiona piskavo. Drhtala je od besa. – Pokazaću joj ja! Šašava klinka, ja? Oh, osvetiću joj se za ovo, prvo Hari, onda Hagrid... – Veruj mi, ne želiš da se zameraš Riti Skiter – reče Ron nervozno. – Ozbiljan sam, Hermiona, iskopaće nešto o tebi... – Moji roditelji ne čitaju Dnevni prorok, ne može me uplašiti! – reče Hermiona, grabeći sada već tako brzim hodom da su Hari i Ron jedva držali korak s njom. Poslednji put kad je Hari video Hermionu ovako besnu, udarila je Melfoja u lice. – I Hagrid se neće više kriti! Nije uopšte ni smeo da dopusti tom bednom izgovoru za ljudsko biće da ga uznemiri! Hajdemo! Potrčavši ispred njih, išla je napred sve vreme puta, kroz kapiju s krilatim veprovima, i preko školskog imanja do Hagridove kolibe. Zavese su i dalje bile navučene, a dok su se približavali, čuli su Fenga kako laje. – Hagride! – povika Hermiona, lupajući na njegova ulazna vrata. – Hagride, dosta je bilo! Znamo da si unutra! Nikoga nije briga čak i ako ti je majka bila džinica, Hagride! Ne smeš dopustiti onoj prokletoj Skiterovoj da ti ovo uradi! Hagride, izađi napolje, ponašaš se kao... Vrata se otvoriše. Hermiona reče: – Bilo je i vr...! – a zatim prekide, i to naglo, pošto se našla licem u lice ne s Hagridom, već s Albusom Dambldorom. – Dobar dan – reče on prijazno, nasmešivši im se. – Mi... ovaj... hteli smo da vidimo Hagrida – reče Hermiona tanušnim glasom. – Da, toliko sam i sâm shvatio – reče Dambldor, sa sjajem u očima. – Zašto ne uđete? – Oh... pa... važi – reče Hermiona. Ona, Ron i Hari uđoše u kolibu. Čim je Hari ušao, Feng se baci na njega, lajući kao da je pomahnitao, i pokušavajući da mu lizne uši. Hari se odbrani od Fenga, i osvrnu se oko sebe. Hagrid je sedeo za stolom, na kojem su bile dve velike šolje čaja. Izgledao je zaista zapušteno. Lice mu je bilo naduveno, oči iskolačene, a što se kose tiče, izgleda da je otišao u sasvim drugu krajnost: daleko od toga da je pokušavao da je sredi, sada je ličila na periku od izuvijane žice. – Zdravo, Hagride – reče Hari. Hagrid podiže pogled. – Zdravo – reče on, skroz promuklim glasom. – Treba nam još čaja, rekao bih – reče Dambldor, zatvorivši vrata iza Harija, Rona i Hermione, izvuče svoj štapić i mahnu njime: u vazduhu se pojavi rotirajući poslužavnik s čajem i tanjirom s keksima. Dambldor odmađija poslužavnik da bi ga spustio na sto, i svi sedoše. Nastupi kratka pauza, a potom Dambldor reče: – Da li si možda kojim slučajem čuo šta je gospođica Grejndžer vikala, Hagride? Hermiona porumene, ali joj se Dambldor osmehnu, i nastavi: – Hermiona, Hari i Ron izgleda i dalje žele da se druže s tobom, sudeći po načinu na koji su pokušavali da sruše vrata. – Naravno da i dalje želimo da se družimo s tobom! – reče Hari, zureći u Hagrida. – Zar misliš da bi bilo šta što bi ona krava Skiterova... oprostite profesore – dodade on brzo, gledajući u Dambldora. – Privremeno sam ogluveo i pojma nemam šta si upravo rekao – reče Dambldor, vrteći palčeve i gledajući u tavanicu. – Ovaj... da – reče Hari nevino. – Samo sam mislio... kako si uopšte mogao i da pomisliš da nam je stalo šta ta... žena... piše o tebi? Dve krupne suze otkinuše se iz Hagridovih kao ugalj crnih očiju, i padoše polako u njegovu umršenu bradu. – Eto ti živi dokaz onoga o čemu sam ti govorio, Hagride – reče Dambldor, i dalje pažljivo gledajući u tavanicu. – Pokazao sam ti pisma nebrojenih roditelja koji te se sećaju iz doba dok su još oni išli u ovu školu. Kažu da bi, ukoliko bih te otpustio, svi oni sigurno imali nešto da kažu povodom toga... – Ne svi – reče Hagrid promuklo. – Neće svi da ostanem. – Zbilja, Hagride, ukoliko očekuješ univerzalnu popularnost, bojim se da ćeš još dugo vremena ostati u ovoj kolibi – reče Dambldor, sada vireći strogo preko svojih polumesečastih naočara. – Otkako sam postao direktor ove škole, ne prođe ni nedelju dana a da ne dobijem makar jednu sovu s pritužbama na način na koji rukovodim. Ali šta bi onda trebalo da radim? Da se zabarikadiram u svoju radnu sobu i odbijam s bilo kim da pričam? – Vi... vi neste poludžin! – reče Hagrid hrapavo. – Hagride, pogledaj samo kakve ja imam rođake! – reče Hari besno. – Pogledaj samo Darslijeve! – Sjajan argument – reče profesor Dambldor. – Moj rođeni brat, Aberfort, bio je krivično gonjen zato što je primenjivao neprikladne čini na kozama. Bilo je u svim novinama, ali da li se Alberfort sakrio? Ne, nikako! Išao je uzdignutog čela i nastavio da obavlja svoj posao kao da se ništa nije dogodilo! Naravno, nisam baš siguran da on ume da čita, tako da to možda i nije bila hrabrost... – Vrati se ponovo da predaješ, Hagride – reče Hermiona tiho – molim te, vrati se, zaista nam nedostaješ. Hagrid proguta knedlu. Suze mu ponovo krenuše niz obraze pa u njegovu umršenu bradu. Dambldor ustade. – Odbijam da prihvatim tvoju ostavku, Hagride, i očekujem da se vratiš na posao u ponedeljak – reče on. – Priključićeš mi se na doručku u Velikoj sali u osam i trideset. Nema nikakvih izgovora. Prijatno, i doviđenja svima. Dambldor napusti kolibu, zastavši samo da počeše Fenga iza ušiju. Kada su se vrata zatvorila za njim, Hagrid poče da jeca u svoje šake veličine poklopaca za kante. Hermiona ga je neprekidno tapšala po ruci i, napokon, Hagrid podiže pogled svojih vrlo crvenih očiju, i reče: – Velik' čovek, Dambldor... zbilja velik'... – Da, jeste – reče Ron. – Mogu li da uzmem jedan od ovih kolača, Hagride? – Posluž' se, slobodno – reče Hagrid, brišući suze rukom. – Auh, u pravu je, naravski – svi ste u pravu... bijo sam glupav... moj stari ćaća bi me se stidijo, kak' sam se ponaš'o... – potekoše mu nove suze, ali ih on još jače otre, i reče: – Nikad vam nisam pokaz'o sliku mog ćalca, je l' da? Eve... Hagrid ustade, ode do komode, otvori fioku i izvuče sliku niskog čarobnjaka, s Hagridovim naboranim crnim očima, kako se smeši dok sedi na Hagridovom ramenu. Hagrid je bio visok dobrih dva i nešto metra, sudeći po jabukovom drvetu pored njega, ali lice mu je bilo golobrado, mlado, okruglo i glatko – izgledao je jedva nešto stariji od jedanaest godina. – To j'slikano baš pošto sam primljen u Hogvorts – reče Hagrid, prozuklo. – Ćaća je bio tol'ko zadovoljan... mislijo je da može bit' neću postat' čarobnjak, znaš, zbog moje mame... pa, znate i sami već. Naravski, nikad nisam bijo baš neš'o dobar u magiji, zbilja... al' makar me nije vid'o izbačenog iz škole. Umro je, znate, dok sam bijo u drugom razredu i... – Dambldor je bijo taj koj' se zauzeo za mene kad mi je tatko o'šo. Pribavijo mi posao čuvara imanja... veruje on ljudima, vala. Daje im drugu priliku... to gi izdvaja od ostali' glavonja, vidite. On će primi svakog na Hogvorts, dok god imaju talenat. Znaje da ljudi mogu ispasti okej, čak i ako im familije nisu... pa... baš najuglednije. Al' neki to ne razumeju. Neki bi vam to uzeli za zlo... neki bi se čak pretvarali kak' imaju velike kosti umesto da ustanu i kažu: Ja sam to što jesam, i nije me sramota. Nikad nemoj da se stidiš, to mi je moj tatko govorijo, ima nekih koji će ti to uzet' za zlo, al' oni nisu vredni da se bakćeš s' njima. I bijo je u pravu. Ponaš'o sam se ko idijot. E pa, s njom se više neću baktati, to vam obećajem. Velike kosti... Daću joj ja velike kosti. Hari, Ron i Hermiona se pogledaše nervozno. Hari bi radije izveo u šetnju pedeset zadnjerasprskavajućih skruta nego da prizna Hagridu da je slučajno čuo njegov razgovor s Madam Maksim, ali Hagrid je i daje pričao, nesvestan da je izgovorio nešto čudno. – Znaš š'a, Hari? – reče on, podigavši pogled s fotografije svog oca, sada već bistrog pogleda. – Kad sam te tek upozn'o, podsetio si me na mene, malkice. Bez mame i ćaće, i oseć'o si se k'o da ne pripadaš Hogvortsu, sećaš se? Nisi bijo siguran da l' si spreman za to... a gle sad, Hari! Školski šampion! On pogleda Harija na trenutak i reče, vrlo ozbiljno: – Znaš š'a bih voleo, Hari? Voleo bih da ti pobediš, zbilja bi'. To bi im svima pokazalo... ne moraš bit' Čistokrvni da bi to uradijo. Ne moraš se stidet' toga š'o jesi. To bi im pokazalo da je Dambldor taj koji ima pravo, š'o pušća svakoga ovdi, dok god umeju da rade mađiju. Kako ti ide s' onim jajetom, Hari? – Sjajno – reče Hari. – Stvarno sjajno. Hagridovo očajno lice preobrazi širok, mokar osmeh: – To je moj momak... pokaži im, Hari, svima im pokaži. Sve gi pobedi. Lagati Hagrida nije bilo isto što i lagati nekoga drugoga. Kada se Hari kasnije tog popodneva vratio u zamak s Ronom i Hermionom, nije nikako mogao da se otrese slike srećnog izraza na Hagridovom obraslom licu dok je taj čestiti džin zamišljao kako Hari osvaja turnir. Nerešiva zagonetnka jajeta ležala je na Harijevoj savesti čitave večeri, teža no ikada, a kada je pošao na spavanje već je odlučio – vreme je da se okane vlastitog ponosa i vidi može li mu Sedrikov nagoveštaj ikako pomoći.


4.24. Hari Poter i Vatreni pehar - Ekskluziva Rite Skiter 4.24. Harry Potter and the Goblet of Fire - Rita Skeeter Exclusive 4.24. Harry Potter et la coupe de feu - Exclusivité Rita Skeeter 4.24. Harry Potter e o Cálice de Fogo - Exclusivo Rita Skeeter

Prvog dana posle Božića svi su kasno ustali. Grifindorski dnevni boravak bio je mnogo tiši nego što je bio u poslednje vreme, a dokoni razgovori bili su isprekidani čestim zevanjem. Hermionina kosa ponovo je bila neukrotiva; priznala je Hariju da je pred bal koristila malo slobodnije količine Glatkovog rastvora za kosu: – Ali, prevelika je gnjavaža da bih to radila svaki dan – dodala je kao da se to podrazumeva, češkajući iza ušiju Krukšenksa koji je preo. Ron i Hermiona su izgleda sklopili prećutni sporazum da ne govore o svojoj svađi. Bili su vrlo prijateljski nastrojeni jedno prema drugom, iako čudnovato formalni. Ron i Hari nisu gubili vreme, već su odmah ispričali Hermioni sve o razgovoru koji su čuli između Madam Maksim i Hagrida, ali Hermiona, za razliku od Rona, nije bila šokirana vešću da je Hagrid poludžin. – Pa, i mislila sam da mora tako nešto da bude – reče ona sležući ramenima. – Znala sam da ne može da bude pravi džin, pošto su oni visoki oko šest-sedam metara. Ali pošteno govoreći, čemu sva ta histerija oko džinova. Ne mogu svi biti tako užasni... to su iste predrasude kakve ljudi imaju i prema vukodlacima... rasna netrpeljivost, zar ne? Ron bi joj vrlo rado pakosno odgovorio, ali očigledno nije želeo još jednu svađu pošto se zadovoljio time da s nevericom odmahne glavom onda kada ga Hermiona nije posmatrala. Došlo je vreme da se misli o domaćim zadacima koje su zapostavili tokom prve nedelje praznika. Sad kad je Božić prošao, svi su bili prilično nezainteresovani – to jest svi sem Harija, koji je (ponovo) počinjao pomalo da oseća nervozu. Problem je bio u tome što mu je dvadeset četvrti februar delovao mnogo bliže s ove strane Božića, a još ništa nije uradio da reši zagonetku zlatnog jajeta. Stoga je počeo da vadi jaje iz svog kovčega kad god bi se popeo u spavaonicu, otvorio bi ga i pažljivo osluškivao, svaki put se nadajući da će otkriti neki smisao. Upinjao se da se seti na šta ga taj zvuk još podseća, osim na trideset muzičkih testera, ali nikada nije čuo ništa nalik tome. Zatvorio bi jaje, protresao ga iz sve snage, i ponovo otvorio, da bi video nije li se zvuk možda promenio, ali on je i dalje bio isti. Pokušavao je da postavlja pitanja jajetu, urlajući kako bi nadglasao zavijanje, ali ništa nije pomagalo. Čak je i bacio jaje preko cele sobe – mada nije zaista očekivao da će mu to pomoći. Hari nije zaboravio na nagoveštaj koji mu je Sedrik dao, ali zbog svojih ne baš prijateljskih osećanja prema Sedriku nije bio previše voljan da prihvati njegovu pomoć, ukoliko može da je izbegne. U svakom slučaju, činilo mu se da bi Sedrik, da je zaista hteo da mu pomogne, sigurno bio mnogo detaljniji. Hari je Sedriku tačno rekao šta ga čeka u prvom poduhvatu – a Sedrikov pojam fer trampe bio je da mu kaže da se okupa. E pa, nije mu potrebna tako glupa pomoć – svakako ne od nekog ko neprekidno prolazi kroz hodnike ruku pod ruku sa Čo. I tako, kada je došao prvi dan novog polugodišta, Hari se zaputio na časove opterećen knjigama, pergamentima i perima, kao i uvek, ali i skrivenom brigom o jajetu koja mu je pritiskala stomak, kao da i samo jaje nosi sa sobom. Sneg je i dalje u debelom sloju pokrivao imanje, a prozori staklene bašte bili su toliko zamagljeni kondenzovanom parom da za vreme Herbologije nisu mogli ništa da vide napolju. Niko se nije previše radovao Brizi o magijskim stvorenjima po ovakvom vremenu, mada će ih, kako je Ron rekao, skruti verovatno fino zagrejati – bilo da krenu da ih jure, bilo da se rasprskavaju svom snagom sve dok se Hagridova koliba ne zapali. Međutim, kada su došli do Hagridove kolibe, tamo su zatekli stariju vešticu kratko podšišane sede kose i vrlo isturene brade kako stoji na ulaznim vratima. – Požurite, hajdete, zvono je zvonilo pre pet minuta – obrecnu se ona na njih, dok su se probijali kroz sneg ka njoj. – Ko si ti? – reče Ron, zureći u nju. – Gde je Hagrid? – Zovem se profesorka Truli-Daska – reče ona odsečno – ja sam vaša zamena za profesora Brige o magijskim stvorenjima. – Gde je Hagrid? – ponovi Hari glasnije. – Sprečen je da prisustvuje nastavi – reče profesorka Truli-Daska kratko. Do Harijevih ušiju dopre mek i neprijatan smeh. On se okrenu: Drako Melfoj i ostali sliterinci upravo su pristizali na nastavu. Bili su veseli, svi do jednog, i niko od njih nije delovao iznenađen što vidi profesorku Truli-Dasku. – Ovuda, molim – reče profesorka Truli-Daska, i odšeta se do obora gde su ogromni bobatonski konji drhtali. Hari, Ron i Hermiona su je pratili, osvrćući se preko ramena ka Hagridovoj kolibi. Sve zavese su bile navučene. Da li je Hagrid unutra, sâm i bolestan? – Šta nije u redu s Hagridom? – upita Hari, žureći da stigne profesorku TruliDasku. – To se tebe ne tiče – reče ona, kao da misli da je Hari čisto znatiželjan. – Tiče me se – reče Hari zajapureno. – Šta nije u redu s njim? Profesorka Truli-Daska se ponašala kao da ga ne čuje. Povela ih je pored obora gde su stajali bobatonski konji, šćućureni od hladnoće, a zatim prema drvetu na rubu šume, gde je bio privezan krupan lep jednorog. Mnoge devojčice rekoše: – Auuuuuu! – čim ga ugledaše. – Oh, kako je lep! – prošaputa Lavander Braun. – Odakle joj? Njih je zbilja teško uhvatiti! Jednorog je bio toliko beo da je sneg oko njega izgledao sivo. Nervozno je udarao svojim zlatnim kopitima o zemlju, i zabacivao svoju rogatu glavu. – Dečaci, ostanite pozadi! – razdera se profesorka Truli-Daska, ispruži ruku i snažno uhvati Harija za grudi. – Jednorozi više vole dodir žene. Devojčice, istupite napred, i priđite mu pažljivo. Hajde, polako... Ona i devojčice priđoše polako jednorogu, ostavljajući dečake da stoje pored ograde i gledaju. Čim se profesorka Truli-Daska udaljila dovoljno da ne može da ih čuje, Hari se okrenu Ronu. – Šta misliš, šta nije u redu s njim? Ne misliš da ga je možda neki skrut...? – Oh, niko ga nije napao, Poteru, ukoliko si na to mislio – reče Melfoj mirno. – Ne, samo ga je stid da pokaže svoje veliko ružno lice. – Na šta ciljaš? – reče Hari oštro. Melfoj gurnu ruku u džep svoje odore, i izvuče ispresavijan isečak iz novina. – Evo – reče on. – Žao mi je što sam ja taj koji ti donosi loše vesti, Poteru... Zlobno se smeškao, a Hari zgrabi isečak, razvi ga, i pročita zajedno s Ronom, Šejmusom, Dinom i Nevilom, koji su mu virili preko ramena. Bio je to članak s Hagridovom slikom na vrhu, na kojoj je ovaj delovao izuzetno prepredeno. DAMBLDOROVA DŽINOVSKA GREŠKA Albus Dambldor, ekscentrični direktor Hogvortske škole za veštičarenje i čarobnjaštvo, uvek je bio sklon zapošljavanju kontroverznog osoblja, piše Rita Skiter, specijalni izveštač. U septembru ove godine, zaposlio je Alastora 'Ludookog' Ćudljivka, ozloglašenog bivšeg Aurora, lakog na obaraču kad je bacanje kletvi u pitanju, kako bi predavao Odbranu od Mračnih veština, i ta je odluka izazvala veliku pažnju u Ministarstvu magije, kad se uzme u obzir Ćudljivkova dobro znana navika da napada svakog ko napravi nagli pokret u njegovom prisustvu. Ludooki Ćudljivko, međutim, deluje odgovorno i dobroćudno kada se uporedi s polučovekom koga je Dambldor zaposlio da predaje Brigu o magijskim stvorenjima. Rubeus Hagrid, koji i sâm priznaje da je izbačen s Hogvortsa još kad je bio u trećem razredu, od tada drži poziciju čuvara školskog imanja, posao koji mu je obezbedio Dambldor. Prošle godine pak, Hagrid je iskoristio svoj misteriozni uticaj na direktora kako bi sebi obezbedio i dodatnu poziciju nastavnika Brige o magijskim stvorenjima, dobivši mesto u konkurenciji mnogo kvalifikovanijih kandidata. Začuđujuće velik i svirepog izgleda, Hagrid je koristio svoj novostečeni autoritet da plaši učenike koji su mu povereni nizom užasavajućih stvorenja. Dok se Dambldor na sve to pravio gluv, Hagrid je povredio nekoliko učenika tokom serije predavanja za koje mnogi priznaju da su 'vrlo zastrašujuća'. – Mene je napao hipogrif, a mog prijatelja Vinsenta Kreba gadno je ujeo magijski sluzocrv – kaže Drako Melfoj, učenik četvrte godine. – Svi mrzimo Hagrida, ali se i suviše bojimo da bismo išta rekli. Hagrid pak nema nikakvu nameru da prekine svoju kampanju zastrašivanja. U razgovoru s reporterom Dnevnog proroka, prošlog meseca, priznao je da uzgaja stvorenja koja je sâm nazvao 'zadnjerasprskavajući skruti', izuzetno opasnu mešavinu mantikore i vatrenih kraba. Stvaranje novih vrsta magijskih stvorenja je, naravno, aktivnost koja je uvek pod strogom pažnjom Odseka za regulaciju i kontrolu magijskih stvorenja. Hagrid, čini se, smatra da je iznad takvih tričavih ograničenja. – Ja sam se samo malko zabavljao – kaže on, pre nego što brzo promeni temu. Ali, kao da to nije dovoljno, Dnevni prorok je upravo obelodanio dokaze da Hagrid nije – kao što se dosad pretvarao – čistokrvni čarobnjak. On, zapravo, nije ni čistokrvan čovek. Njegova majka, kako ekskluzivno saznajemo, nije niko drugi do džinica Fridvulfa, čije je prebivalište trenutno nepoznato. Krvožedni i brutalni, džinovi su tokom prošlog veka sami sebe doveli do granice istrebljenja ratujući međusobno. Šačica onih koji su opstali pridružila se redovima Onoga Koji Se Ne Sme Imenovati, i odgovorna je za neka od najvećih masovnih ubistava Normalaca tokom njegove strahovlade. Kada su većinu džinova koji su služili Onome Koji Se Ne Sme Imenovati pobili Aurori – borci protiv Mračne strane, Fridvulfa nije bila među njima. Moguće je da je pobegla u neku od džinovskih zajednica koje još postoje u inostranim planinskim lancima. Sudeći po njegovom ludiranju za vreme časova Brige o magijskim stvorenjima, Fridvulfin sin je izgleda nasledio njenu brutalnu prirodu. U krajnje bizarnom obrtu događaja, Hagrid se, izgleda, blisko sprijateljio s dečakom koji je doveo do propasti Znate-Već-Koga – i time oterao Hagridovu rođenu majku, zajedno s ostatkom Znate-Već-Čijih sluga u bekstvo. Možda je Hari nesvestan neprijatne istine o svom velikom prijatelju – ali dužnost Albusa Dambldora zasigurno jeste i da se pobrine da Hari Poter, zajedno sa svojim školskim drugovima, bude upozoren na opasnosti druženja s poludžinovima. Hari završi sa čitanjem i pogleda ka Ronu, čija je vilica zjapila otvorena. – Kako li je ona saznala? – prošaputa on. Ali Harija nije to brinulo. – Šta si mislio pod tim: 'Svi mrzimo Hagrida'? – Hari siknu na Melfoja. – Kakve su ti to budalaštine o tome da je njega – on pokaza ka Krebu – gadno ujeo magijski sluzocrv? Oni čak i nemaju zube! Kreb se kikotao, očigledno vrlo zadovoljan samim sobom. – Pa, rekao bih da će ovo staviti tačku na nastavničku karijeru tog tikvana – reče Melfoj, sa sjajem u očima. – Poludžin... a ja sam sve vreme mislio da je jednostavno popio celu bocu Kostorasta kada je bio mali... mamicama i taticama se ovo neće dopasti... bojaće se da im ne pojede dečicu, ha ha... – Ti... – Da li vi tamo dole pazite? Glas profesorke Truli-Daske dopre konačno do dečaka. Devojčice su se već sve okupile oko jednoroga i mazile ga. Hari je bio toliko besan da mu se članak iz Dnevnog proroka tresao u ruci kad se okrenuo da se tupo upilji u jednoroga, čije je brojne magijske karakteristike profesorka Truli-Daska upravo naglas nabrajala, kako bi je čuli i dečaci. – Nadam se da će nam ova profesorka i ostati! – reče Parvati Petil, kada se završio čas i svi pošli natrag u zamak na ručak. – Ovako sam zamišljala časove Brige o magijskim stvorenjima... s prikladnim stvorenjima poput jednoroga, a ne sa čudovištima... – A šta je s Hagridom? – upita Hari ljutito, dok su se penjali uza stepenice. – Šta s njim? – reče Parvati ledenim glasom. – On i dalje može da bude čuvar imanja, zar ne? Parvati je bila izrazito hladna prema Hariju još od bala. Pretpostavljao je da je trebalo da joj posveti više pažnje, ali se činilo da se uprkos tome lepo provela. Već je govorila svakome ko bi hteo da je sasluša kako se dogovorila da se nađe s onim dečakom iz Bobatonsa u Hogsmidu, prvog sledećeg slobodnog vikenda. – To je bilo baš dobro predavanje – reče Hermiona, dok su ulazili u Veliku salu. – Nisam znala polovinu stvari koje nam je profesorka Truli–Daska ispričala o jedno... – Pogledaj ovo! – zareža Hari, i gurnu joj članak iz Dnevnog proroka pod nos. Hermionina vilica razjapi se dok je čitala. Njena reakcija bila je ista kao i Ronova. – Kako je ta užasna žena uopšte saznala za to? Ne mislite da joj je Hagrid rekao? – Ne – reče Hari, vodeći ih ka grifindorskom stolu, i bacivši se u stolicu, besan. – Nije čak ni nama rekao, zar ne? Pretpostavljam da je bila besna što joj nije rekao gomile prljavština o meni, pa je počela da čeprka po njegovoj prošlosti da mu se osveti. – Možda ga je čula dok je razgovarao s Madam Maksim na balu – reče Hermiona tiho. – Videli bismo je u bašti! – reče Ron. – U svakom slučaju, zabranjeno joj je da ulazi u školu, Hagrid nam je rekao da joj je Dambldor zabranio... – Možda ima Nevidljivi ogrtač – reče Hari, kutlačom sipajući pileći paprikaš u svoj tanjir i prskajući besno njime svuda oko sebe. – Baš liči na nju, zar ne, da se krije po žbunju i prisluškuje razgovore. – Misliš, kao ti i Ron? – reče Hermiona. – Nismo ga prisluškivali! – reče Ron zgranuto. – Nismo imali izbora! Glupavi kreten, priča o svojoj džinovskoj majci tamo gde ga svako može čuti! – Moramo da ga vidimo – reče Hari. – Večeras, posle Predskazivanja. Da mu kažemo da želimo da se vrati... Ti želiš da se on vrati, zar ne? – obrecnu se on na Hermionu. – Ja... pa, neću se pretvarati da mi nije prijalo jedno pravo predavanje iz Brige o magijskim stvorenjima, za promenu... ali i ja želim da se Hagrid vrati, dabome! – dodade Hermiona žurno, popustivši pod Harijevim razjarenim pogledom. To veče, posle večere, njih troje ponovo napustiše zamak, i spustiše se niza zamrznuto imanje do Hagridove kolibe. Pokucaše, a odgovori im Fengovo duboko lajanje. – Hagride, mi smo! – povika Hari, lupajući po vratima. – Otvori! On im ne odgovori. Čuli su Fenga kako grebe po vratima, i cvili, ali se ona nisu otvorila. Lupali su po njima narednih desetak minuta. Ron je čak pokucao i na jedan od prozora, ali odgovora nije bilo. – Zašto nas izbegava? – reče Hermiona, kada su konačno odustali, i krenuli natrag u školu. – Ne misli valjda da nam je bitno to što je on poludžin? Ali izgleda da je Hagrid zbilja to pomislio. Nisu ga videli cele nedelje. Nije se pojavljivao ni za nastavničkim stolom u vreme obroka, niti su ga viđali kako obavlja dužnosti čuvara imanja vrzmajući se travnjakom, a profesorka Truli-Daska je nastavila da predaje Brigu o magijskim stvorenjima. Melfoj je likovao kad god bi mu se ukazala prilika. – Nedostaje ti tvoj prijatelj mešanac? – šapnuo bi Hariju kad god bi neki profesor bio u blizini, kako bi izbegao Harijevu odmazdu. – Nedostaje ti čovek-slon? Sredinom januara bila je predviđena poseta Hogsmidu. Hermiona je bila iznenađena kada je čula da Hari planira da ide. – Mislila sam da ćeš hteti da iskoristiš priliku kad dnevni boravak bude tih i prazan – reče ona – da zaista počneš da radiš na tom jajetu. – Oh, ja... rekao bih da imam prilično dobru ideju o čemu se zapravo radi – slaga je Hari. – Znaš, zaista? – reče Hermiona, vidno impresionirana. – Sjajno! Hariju stomak poče da se prevrće od griže savesti, ali nije se obazirao na to. Najzad, ima još čitavih pet nedelja da reši zagonetku jajeta, što nije malo... a ako bude išao u Hogsmid, možda naleti na Hagrida, pa će imati priliku da ga ubedi da se vrati. On, Ron i Hermiona zajedno napustiše zamak u subotu, i zaputiše se hladnim i vlažnim imanjem prema kapiji. Dok su prolazili pored durmstranškog broda ukotvljenog u jezeru, videli su Viktora Kruma kako izlazi na palubu, obučen samo u kupaće gaće. Bio je izrazito mršav, ali očigledno mnogo žilaviji nego što je delovao, pošto se popeo na ogradu broda, ispružio ruke i skočio pravo u jezero. – Poludeo je! – reče Hari, zureći u Krumovu tamnu glavu, kad ova izroni na sredini jezera. – Mora da je ledeno, januar je mesec! – Tamo odakle on dolazi mnogo je hladnije – reče Hermiona. – Pretpostavljam da je njemu sasvim toplo. – Da, ali tu je i dalje džinovska sipa – reče Ron. Nije zvučao zabrinuto... zapravo, zvučalo je, pomalo, kao da to priželjkuje. Hermiona oseti taj ton u njegovom glasu i namršti se. – On je zbilja fin, znaš – reče ona. – Nije onakav kakav misliš da jeste, iako dolazi iz Durmstranga. Njemu se više dopada ovde, rekao mi je. Ron ne reče ništa. Još od bala nije ni spomenuo Viktora Kruma, ali je Hari dan posle Božića našao sićušnu ruku ispod svog kreveta, koju kao da je neko otkinuo s malene figurice u bugarskoj kvidičkoj odori. Dok je išao niz bljuzgavu Visoku ulicu, Hari je pažljivo gledao naokolo, ne bi li spazio Hagrida, i predložio je da posete Tri metle čim se uverio da Hagrida nema ni u jednoj od lokalnih radnji. Gostionica je bila puna kao i uvek, ali je brz pogled preko svih stolova bio dovoljan da uveri Harija da Hagrid nije tu. Pomalo obeshrabren, on ode do šanka sa Ronom i Hermionom, naruči tri krem-piva od Madam Rozmerte, i, smrknut, pomisli kako je mogao da ostane u zamku i da sluša jaje kako zavija. – Zar on nikad ne ide u svoju kancelariju? – iznenada prošaputa Hermiona. – Pogledajte! Pokaza ka ogledalu iza šanka, i Hari u njegovom odrazu vide Luda Torbara, kako sedi u mračnom uglu s gomilom goblina. Torbar je brzo i tihim glasom govorio nešto goblinima, koji su svi do jednog skrstili ruke i delovali pomalo preteće. Baš je čudno, pomisli Hari, da je Torbar ovde, u Tri Metle, za vreme vikenda kada se ne održava nijedan Tročarobnjački događaj, i stoga nije potrebno nikakvo sudijsko prisustvo. Posmatrao je Torbara u ogledalu. Opet je delovao iscrpljeno, baš kao i one noći u šumi pre nego što se pojavio Mračni znak. A onda Torbar pogleda prema šanku, primeti Harija i ustade. – Samo trenutak, samo trenutak! – začu ga Hari kako se osorno obraća goblinima, i netom Torbar pojuri kroz krčmu ka Hariju, vrativši ponovo svoj dečački osmeh na lice. – Hari! – reče on. – Kako si? Nadao sam se da ću naleteti na tebe! Da li je sve kako treba? – Fino, hvala – reče Hari. – Pitao sam se da li bih mogao nakratko da porazgovaram s tobom nasamo, Hari? – reče Torbar nestrpljivo. – Vas dvoje, molim vas, izvinite na trenutak? – Ovaj... dobro – reče Ron, i on i Hermiona krenuše da nađu sto. Torbar povede Harija duž šanka, što dalje od Madam Rozmerte. – Pa, samo sam hteo da ti ponovo čestitam na sjajnoj pobedi protiv onog šiljorepog, Hari – reče Torbar. – Zbilja savršeno. – Hvala – reče Hari, ali znao je da to ne može biti sve što je Torbar hteo da kaže, pošto je mogao da mu čestita i pred Ronom i Hermionom. Torbaru se pak nije žurilo da kaže to što ima; Hari primeti kako ovlaš baca poglede ka goblinima u ogledalu, koji su ćutke motrili na njega i Harija svojim tamnim, kosim očima. – Prava noćna mora – reče Torbar Hariju ispod glasa, primetivši da i Hari posmatra gobline. – Njihov engleski nije baš najbolji... kao da sam ponovo na Svetskom prvenstvu u kvidiču sa svim onim Bugarima... ali oni su makar umeli da koriste jezik znakova koji drugi ljudi umeju da prepoznaju. Ova družina samo priča na brbljarskom... a ja znam samo jednu reč na brbljarskom. Bladvak. To znači 'pijuk'. Ne želim da je koristim u razgovoru, kako ne bi pomislili da im pretim. – On se kratko i zvonko zacereka. – Šta oni uopšte hoće? – upita Hari, primetivši kako goblini i dalje pomno motre na Torbara. – Ovaj... pa... – reče Torbar, iznenada se unervozivši. – Oni... ovaj... oni traže Bartija Čučnja. – Zašto ga traže ovde? – reče Hari. – On je u Ministarstvu u Londonu, zar ne? – Ovaj... istini za volju, pojma nemam gde je – reče Torbar. – On je, kako da kažem... prestao da dolazi na posao. Odsutan je već nekoliko nedelja. Mladi Persi, njegov asistent, tvrdi da je bolestan. Očito je da mu je slao instrukcije putem sove. Ali nemoj ovo nikom da govoriš, važi, Hari? Pošto Rita Skiter još uvek čeprka gde god može, kladim se da bi pokušala da poveže Bartijevu bolest sa nečim zlokobnim. Verovatno bi rekla da je nestao kao Berta Džorkins. – Da li ste čuli nešto o Berti Džorkins? – upita Hari. – Ne – reče Torbar, ponovo delujući iscrpljeno. – Poslao sam ljude da tragaju za njom, naravno... – (Bilo je i vreme, pomisli Hari) – i sve mi deluje strašno čudno. Znamo sigurno da je stigla u Albaniju, pošto se tamo srela sa svojom dalekom rođakom. A onda je napustila rođakinu kuću kako bi produžila južno i posetila tetku... i čini se da je na putu do tamo nestala bez traga. Proklet da sam ako znam gde je nestala... na primer, ona nije tip žene koja bi pobegla... ali ipak... šta mi to radimo, pričamo o goblinima i Berti Džorkins? Hteo sam, zapravo, da te pitam – on spusti ton – kako napreduješ sa svojim zlatnim jajetom? – Ovaj... dobro – reče Hari neiskreno. Torbar je izgleda to i osetio. – Slušaj, Hari – reče on (i dalje vrlo tihim glasom) – vrlo mi je žao zbog svega ovoga... tebe su gurnuli u ovaj turnir, nisi se dobrovoljno prijavio... i ako – glas mu je sada bio toliko tih da je Hari morao da se nagne bliže kako bi ga čuo – ... ako ikako mogu da ti pomognem... da te usmerim na pravi put... zavoleo sam te... način na koji si prošao pored onog zmaja!... Eto, samo reci. Hari pogleda u Torbarevo okruglo, rozikasto lice i krupne, bebeće plave oči. – Trebalo bi da sami prokljuvimo zagonetke, zar ne? – reče on, pazeći da mu ton glasa bude uobičajen, kako ne bi zvučalo da optužuje šefa Odseka za magijske igre i sportove da krši pravila. – Pa... pa, da – reče Torbar nestrpljivo – ali... ma daj, Hari... svi mi želimo pobedu Hogvortsa, zar ne? – Da li ste Sedriku ponudili pomoć? – upita Hari. Preko Torbarevog glatkog lica pređe neznatna mrgodna grimasa. – Ne, nisam – reče on. – Ja... pa, kao što sam rekao, zavoleo sam te. Samo sam mislio da ti ponudim... – Pa, hvala – reče Hari – ali mislim da sam skoro završio sa jajetom... još koji dan i rešiću to. Ni sâm nije bio siguran zašto odbija Torbarevu pomoć, izuzev što je Torbar za njega ipak skoro potpuni stranac, i ako bi prihvatio pomoć od njega, to bi više ličilo na varanje nego kad bi zatražio savet od Rona, Hermione ili Sirijusa. Torbar je delovao gotovo uvređeno, ali nije stigao ništa više da kaže, pošto se u tom trenutku pojaviše Fred i Džordž. – Dobar dan, gospodine Torbar – reče Fred veselo. – Možemo li da vas počastimo pićencem? – Ovaj... ne – reče Torbar, uputivši poslednji razočarani pogled ka Hariju – ne hvala, momci... Fred i Džordž su delovali razočarano baš kao i Torbar, koji je posmatrao Harija kao da ga je ovaj duboko izneverio. – Pa, moram da krenem – reče on. – Drago mi je što sam vas sve video. Srećno, Hari. On žurno izađe iz krčme. Goblini redom skliznuše sa svojih sedišta i izađoše za njim. Hari ode da se pridruži Ronu i Hermioni. – Šta je hteo? – reče Ron, čim je Hari seo. – Ponudio se da mi pomogne oko zlatnog jajeta – reče Hari. – Ne bi smeo to da radi! – reče Hermiona, vidno preneražena. – On je jedan od sudija! A uostalom, ti si već rešio problem – zar ne? – Ovaj... skoro – reče Hari. – Pa, mislim da se Dambldoru ne bi svidelo kada bi znao da Torbar pokušava da te ubedi da varaš! – reče Hermiona sa žestokim neodobravanjem. – Nadam se da pokušava da pomogne i Sedriku! – Ne pokušava. Pitao sam ga – reče Hari. – Koga je briga da li Digoriju neko pomaže? – reče Ron. Hari se u sebi saglasi. – Oni goblini nisu baš delovali prijateljski – reče Hermiona, srkćući krem-pivo. – Šta rade ovde? – Sudeći prema Torbaru, traže Čučnja – reče Hari. – I dalje je bolestan. Nije se pojavljivao na poslu. – Možda ga Persi truje – reče Ron. – Verovatno veruje da će, ukoliko Čučanj odapne, njega, Persija, postaviti na mesto šefa Odseka za međunarodnu magijsku saradnju. Hermiona uputi Ronu ne-šali-se-s-takvim-stvarima pogled, i reče: – Čudno, ako goblini traže gospodina Čučnja... bilo bi normalno da kontaktiraju s Odsekom za regulaciju i kontrolu magijskih stvorenja. – Čučanj govori mnoštvo različitih jezika – reče Hari. – Možda im treba prevodilac. – Brineš se za sirote male gobline, je li? – upita Ron Hermionu. – Razmišljaš da osnuješ U.Z.R.G. ili nešto slično? Udruženje za zaštitu ružnih goblina? – Ha, ha, ha – reče Hermiona sarkastično. – Goblinima ne treba zaštita. Zar niste slušali šta nam je profesor Bins pričao o pobunama goblina? – Ne – rekoše Hari i Ron u glas. – Pa, oni su sasvim sposobni da izađu na kraj s čarobnjacima – reče Hermiona, dosipajući sebi još krem-piva. – Vrlo su pametni. Nisu kao kućni vilenjaci, koji nikad ne ustaju u odbranu svojih prava. – Oh, ne... – reče Ron, zureći u vrata. Rita Skiter je upravo ušla. Tog dana nosila je bananažutu odoru. Dugi nokti bili su joj obojeni u drečavoružičasto, a pratio ju je dežmekasti fotoreporter. Naručila je piće za oboje, a onda se ona i njen fotoreporter probiše kroz gomilu do stola blizu Harija, Rona i Hermione, koji su je posmatrali dok je prilazila. Pričala je vrlo brzo i delovala zadovoljno zbog nečega. – ... nije bio baš raspoložen da priča s nama, je li, Tupko? Šta misliš, zbog čega? I uopšte, šta on radi sa čoporom goblina? Pokazuje im turističke atrakcije... kakva glupost... nikad nije umeo da laže. Misliš li da tu ima nečega? Možda bi trebalo da malo čeprkamo? Osramoćeni bivši šef Odseka za magijske sportove, Ludo Torbar... dobar početak rečenice, Tupko... samo nam još treba priča u koju ćemo je uklopiti... – Pokušavaš još nekom da upropastiš život? – reče Hari glasno. Nekoliko ljudi se okrenu. Oči Rite Skiter raširiše se iza njenih draguljima optočenih naočara kad vide onog ko je to izgovorio. – Hari! – reče ona, osmehujući se. – Divno! Zašto nam se ne pridružiš...? – Ne bih ti prišao ni na metli od tri metra – reče Hari besno. – Zašto si to uradila Hagridu? Rita Skiter podiže svoje žestoko iscrtane obrve. – Naši čitaoci moraju da znaju istinu, Hari, ja sam jednostavno radila svoj... – Čak i ako jeste poludžin, koga to zanima? – povika Hari. – Njemu ništa ne fali! Cela gostionica se naglo utiša. Madam Rozmerta je zurila u njih iza šanka, očigledno nesvesna činjenice da se krigla koju je punila medovinom već uveliko preliva. Na licu Rite Skiter na trenutak zaigra neprimetan osmeh, ali ona ga gotovo odmah potisnu, zatim otvori svoju tašnu od krokodilske kože, izvadi brzocitatno pero i reče: – Kako bi bilo da mi daš intervju o Hagridu koga ti poznaješ, Hari? O čoveku iza silesije mišića? O vašem izuzetnom i neverovatnom prijateljstvu, i razlozima koji stoje iza toga. Da li bi ga nazvao ocem koga nikada nisi imao? Hermiona ustade vrlo naglo, stežući u ruci svoje krem-pivo, kao da je granata. – Ti, užasna zloćo od žene – reče ona, kroz stisnute zube – nije te briga, zar ne, sve bi učinila da dobiješ svoju priču, i nije ti uopšte bitno ko će ti poslužiti za to, je li? Čak i Ludo Torbar... – Sedi dole, šašava klinko, i ne pričaj o stvarima koje ne razumeš – reče Rita Skiter hladno, a pogled joj se skameni na Hermioni. – Znam neke stvari o Ludu Torbaru od kojih bi ti se kosa ukovrdžala... Mada, izgleda da ti to nije potrebno – dodade ona, prešavši pogledom preko Hermionine guste, razbarušene kose. – Idemo – reče Hermiona. – Hajdemo, Hari... Rone... Oni pođoše ka izlazu. Dok su odlazili, mnogi su zurili u njih. Kada su stigli do vrata, Hari se osvrnu. Rita Skiter je ponovo izvadila svoje brzocitatno pero: ono je letelo tamo-amo preko lista pergamenta na stolu. – Sad će se okomiti na tebe, Hermiona – reče Ron tihim i zabrinutim glasom dok su brzo prolazili niz ulicu. – Samo neka proba! – reče Hermiona piskavo. Drhtala je od besa. – Pokazaću joj ja! Šašava klinka, ja? Oh, osvetiću joj se za ovo, prvo Hari, onda Hagrid... – Veruj mi, ne želiš da se zameraš Riti Skiter – reče Ron nervozno. – Ozbiljan sam, Hermiona, iskopaće nešto o tebi... – Moji roditelji ne čitaju Dnevni prorok, ne može me uplašiti! – reče Hermiona, grabeći sada već tako brzim hodom da su Hari i Ron jedva držali korak s njom. Poslednji put kad je Hari video Hermionu ovako besnu, udarila je Melfoja u lice. – I Hagrid se neće više kriti! Nije uopšte ni smeo da dopusti tom bednom izgovoru za ljudsko biće da ga uznemiri! Hajdemo! Potrčavši ispred njih, išla je napred sve vreme puta, kroz kapiju s krilatim veprovima, i preko školskog imanja do Hagridove kolibe. Zavese su i dalje bile navučene, a dok su se približavali, čuli su Fenga kako laje. – Hagride! – povika Hermiona, lupajući na njegova ulazna vrata. – Hagride, dosta je bilo! Znamo da si unutra! Nikoga nije briga čak i ako ti je majka bila džinica, Hagride! Ne smeš dopustiti onoj prokletoj Skiterovoj da ti ovo uradi! Hagride, izađi napolje, ponašaš se kao... Vrata se otvoriše. Hermiona reče: – Bilo je i vr...! – a zatim prekide, i to naglo, pošto se našla licem u lice ne s Hagridom, već s Albusom Dambldorom. – Dobar dan – reče on prijazno, nasmešivši im se. – Mi... ovaj... hteli smo da vidimo Hagrida – reče Hermiona tanušnim glasom. – Da, toliko sam i sâm shvatio – reče Dambldor, sa sjajem u očima. – Zašto ne uđete? – Oh... pa... važi – reče Hermiona. Ona, Ron i Hari uđoše u kolibu. Čim je Hari ušao, Feng se baci na njega, lajući kao da je pomahnitao, i pokušavajući da mu lizne uši. Hari se odbrani od Fenga, i osvrnu se oko sebe. Hagrid je sedeo za stolom, na kojem su bile dve velike šolje čaja. Izgledao je zaista zapušteno. Lice mu je bilo naduveno, oči iskolačene, a što se kose tiče, izgleda da je otišao u sasvim drugu krajnost: daleko od toga da je pokušavao da je sredi, sada je ličila na periku od izuvijane žice. – Zdravo, Hagride – reče Hari. Hagrid podiže pogled. – Zdravo – reče on, skroz promuklim glasom. – Treba nam još čaja, rekao bih – reče Dambldor, zatvorivši vrata iza Harija, Rona i Hermione, izvuče svoj štapić i mahnu njime: u vazduhu se pojavi rotirajući poslužavnik s čajem i tanjirom s keksima. Dambldor odmađija poslužavnik da bi ga spustio na sto, i svi sedoše. Nastupi kratka pauza, a potom Dambldor reče: – Da li si možda kojim slučajem čuo šta je gospođica Grejndžer vikala, Hagride? Hermiona porumene, ali joj se Dambldor osmehnu, i nastavi: – Hermiona, Hari i Ron izgleda i dalje žele da se druže s tobom, sudeći po načinu na koji su pokušavali da sruše vrata. – Naravno da i dalje želimo da se družimo s tobom! – reče Hari, zureći u Hagrida. – Zar misliš da bi bilo šta što bi ona krava Skiterova... oprostite profesore – dodade on brzo, gledajući u Dambldora. – Privremeno sam ogluveo i pojma nemam šta si upravo rekao – reče Dambldor, vrteći palčeve i gledajući u tavanicu. – Ovaj... da – reče Hari nevino. – Samo sam mislio... kako si uopšte mogao i da pomisliš da nam je stalo šta ta... žena... piše o tebi? Dve krupne suze otkinuše se iz Hagridovih kao ugalj crnih očiju, i padoše polako u njegovu umršenu bradu. – Eto ti živi dokaz onoga o čemu sam ti govorio, Hagride – reče Dambldor, i dalje pažljivo gledajući u tavanicu. – Pokazao sam ti pisma nebrojenih roditelja koji te se sećaju iz doba dok su još oni išli u ovu školu. Kažu da bi, ukoliko bih te otpustio, svi oni sigurno imali nešto da kažu povodom toga... – Ne svi – reče Hagrid promuklo. – Neće svi da ostanem. – Zbilja, Hagride, ukoliko očekuješ univerzalnu popularnost, bojim se da ćeš još dugo vremena ostati u ovoj kolibi – reče Dambldor, sada vireći strogo preko svojih polumesečastih naočara. – Otkako sam postao direktor ove škole, ne prođe ni nedelju dana a da ne dobijem makar jednu sovu s pritužbama na način na koji rukovodim. Ali šta bi onda trebalo da radim? Da se zabarikadiram u svoju radnu sobu i odbijam s bilo kim da pričam? – Vi... vi neste poludžin! – reče Hagrid hrapavo. – Hagride, pogledaj samo kakve ja imam rođake! – reče Hari besno. – Pogledaj samo Darslijeve! – Sjajan argument – reče profesor Dambldor. – Moj rođeni brat, Aberfort, bio je krivično gonjen zato što je primenjivao neprikladne čini na kozama. Bilo je u svim novinama, ali da li se Alberfort sakrio? Ne, nikako! Išao je uzdignutog čela i nastavio da obavlja svoj posao kao da se ništa nije dogodilo! Naravno, nisam baš siguran da on ume da čita, tako da to možda i nije bila hrabrost... – Vrati se ponovo da predaješ, Hagride – reče Hermiona tiho – molim te, vrati se, zaista nam nedostaješ. Hagrid proguta knedlu. Suze mu ponovo krenuše niz obraze pa u njegovu umršenu bradu. Dambldor ustade. – Odbijam da prihvatim tvoju ostavku, Hagride, i očekujem da se vratiš na posao u ponedeljak – reče on. – Priključićeš mi se na doručku u Velikoj sali u osam i trideset. Nema nikakvih izgovora. Prijatno, i doviđenja svima. Dambldor napusti kolibu, zastavši samo da počeše Fenga iza ušiju. Kada su se vrata zatvorila za njim, Hagrid poče da jeca u svoje šake veličine poklopaca za kante. Hermiona ga je neprekidno tapšala po ruci i, napokon, Hagrid podiže pogled svojih vrlo crvenih očiju, i reče: – Velik' čovek, Dambldor... zbilja velik'... – Da, jeste – reče Ron. – Mogu li da uzmem jedan od ovih kolača, Hagride? – Posluž' se, slobodno – reče Hagrid, brišući suze rukom. – Auh, u pravu je, naravski – svi ste u pravu... bijo sam glupav... moj stari ćaća bi me se stidijo, kak' sam se ponaš'o... – potekoše mu nove suze, ali ih on još jače otre, i reče: – Nikad vam nisam pokaz'o sliku mog ćalca, je l' da? Eve... Hagrid ustade, ode do komode, otvori fioku i izvuče sliku niskog čarobnjaka, s Hagridovim naboranim crnim očima, kako se smeši dok sedi na Hagridovom ramenu. Hagrid je bio visok dobrih dva i nešto metra, sudeći po jabukovom drvetu pored njega, ali lice mu je bilo golobrado, mlado, okruglo i glatko – izgledao je jedva nešto stariji od jedanaest godina. – To j'slikano baš pošto sam primljen u Hogvorts – reče Hagrid, prozuklo. – Ćaća je bio tol'ko zadovoljan... mislijo je da može bit' neću postat' čarobnjak, znaš, zbog moje mame... pa, znate i sami već. Naravski, nikad nisam bijo baš neš'o dobar u magiji, zbilja... al' makar me nije vid'o izbačenog iz škole. Umro je, znate, dok sam bijo u drugom razredu i... – Dambldor je bijo taj koj' se zauzeo za mene kad mi je tatko o'šo. Pribavijo mi posao čuvara imanja... veruje on ljudima, vala. Daje im drugu priliku... to gi izdvaja od ostali' glavonja, vidite. On će primi svakog na Hogvorts, dok god imaju talenat. Znaje da ljudi mogu ispasti okej, čak i ako im familije nisu... pa... baš najuglednije. Al' neki to ne razumeju. Neki bi vam to uzeli za zlo... neki bi se čak pretvarali kak' imaju velike kosti umesto da ustanu i kažu: Ja sam to što jesam, i nije me sramota. Nikad nemoj da se stidiš, to mi je moj tatko govorijo, ima nekih koji će ti to uzet' za zlo, al' oni nisu vredni da se bakćeš s' njima. I bijo je u pravu. Ponaš'o sam se ko idijot. E pa, s njom se više neću baktati, to vam obećajem. Velike kosti... Daću joj ja velike kosti. Hari, Ron i Hermiona se pogledaše nervozno. Hari bi radije izveo u šetnju pedeset zadnjerasprskavajućih skruta nego da prizna Hagridu da je slučajno čuo njegov razgovor s Madam Maksim, ali Hagrid je i daje pričao, nesvestan da je izgovorio nešto čudno. – Znaš š'a, Hari? – reče on, podigavši pogled s fotografije svog oca, sada već bistrog pogleda. – Kad sam te tek upozn'o, podsetio si me na mene, malkice. Bez mame i ćaće, i oseć'o si se k'o da ne pripadaš Hogvortsu, sećaš se? Nisi bijo siguran da l' si spreman za to... a gle sad, Hari! Školski šampion! On pogleda Harija na trenutak i reče, vrlo ozbiljno: – Znaš š'a bih voleo, Hari? Voleo bih da ti pobediš, zbilja bi'. To bi im svima pokazalo... ne moraš bit' Čistokrvni da bi to uradijo. Ne moraš se stidet' toga š'o jesi. To bi im pokazalo da je Dambldor taj koji ima pravo, š'o pušća svakoga ovdi, dok god umeju da rade mađiju. Kako ti ide s' onim jajetom, Hari? – Sjajno – reče Hari. – Stvarno sjajno. Hagridovo očajno lice preobrazi širok, mokar osmeh: – To je moj momak... pokaži im, Hari, svima im pokaži. Sve gi pobedi. Lagati Hagrida nije bilo isto što i lagati nekoga drugoga. Kada se Hari kasnije tog popodneva vratio u zamak s Ronom i Hermionom, nije nikako mogao da se otrese slike srećnog izraza na Hagridovom obraslom licu dok je taj čestiti džin zamišljao kako Hari osvaja turnir. Nerešiva zagonetnka jajeta ležala je na Harijevoj savesti čitave večeri, teža no ikada, a kada je pošao na spavanje već je odlučio – vreme je da se okane vlastitog ponosa i vidi može li mu Sedrikov nagoveštaj ikako pomoći.