4.6. Hari Poter i Vatreni pehar - Teleportacioni ključ
Hariju se činilo da je tek legao da spava kada ga razbudi drmusanje gospođe Vizli. – Vreme je da se krene, Hari dušo – prošaputa ona, udaljavajući se da bi probudila Rona. Hari opipa naokolo tražeći svoje naočare, stavi ih i podiže se u sedeći položaj. Napolju je i dalje bilo mračno. Ron nešto nerazumljivo promrmlja dok ga je majka budila. U dnu svog ležaja Hari spazi dve velike raščupane spodobe kako se dižu iz upetljane ćebadi. – Već je vreme? – reče Fred ošamućeno. Obukoše se u tišini, previše sanjivi da bi pričali, a zatim, zevajući i protežući se, sva četvorica se zaputiše dole u kuhinju. Gospođa Vizli je mešala sadržaj velikog lonca na peći, dok je gospodin Vizli sedeo za stolom i proveravao debeo štos velikih ulaznica od pergamenta. Podiže pogled dok su dečaci ulazili i raširi ruke kako bi bolje mogli da mu vide odeću. Nosio je nešto što je ličilo na veliki golferski džemper, kao i vrlo stare farmerice, malčice prevelike i stegnute debelim kožnim kaišem. – Šta mislite? – upita, željno čekajući odgovor. – Treba da putujemo inkognito... ličim li na Normalca, Hari? – Da – reče Hari, smešeći se – veoma. – Gde su Bil, Čarli i Per... Per... Persi? – upita Džordž, ne uspevajući da priguši zevanje. – Pa, oni se Prebacuju, zar ne? – reče gospođa Vizli, donoseći veliki lonac do stola i kutlačom sipajući ovsenu kašu u činije. – Zato mogu i da se uspavaju. Hari je znao da je Prebacivanje vrlo teško, da je značilo nestajati s jednog mesta i pojavljivati se istog trenutka na drugom. – I zato još spavaju? – reče Fred mrgodno, primičući svoju činiju s kašom bliže sebi. – Zašto i mi ne možemo da se Prebacimo? – Zato što ste još maloletni i još niste položili test – obrecnu se gospođa Vizli. – I gde su se dele one dve devojčice? Ona požuri iz kuhinje, i čuše je kako se penje uza stepenice. – Moraš da položiš test da bi se Prebacivao? – upita Hari. – O, da – reče gospodin Vizli, gurajući karte na sigurno mesto u zadnji džep farmerica. – Odsek magijskog transporta morao je da kazni nekoliko njih pre neki dan zbog Prebacivanja bez dozvole. Nije to lako, Prebacivanje, i kada se ne uradi kako valja, može dovesti do gadnih komplikacija. Ta dvojica o kojima govorim su probali, i Pričvrljili se. Svi za stolom, osim Harija, trgoše se. – Ovaj... Pričvrljili se? – reče Hari. – Ostavili su jednu polovinu za sobom – reče gospodin Vizli, sipajući kašikom velike količine melase u svoju kašu. – I stoga su, naravno, bili zaglavljeni. Nisu mogli da se pomere ni tamo ni ovamo. Morali su da čekaju da ih Odred za poništavanje efekata slučajne magije sredi. Bilo je potrebno mnogo papirologije, mogu ti reći, pored svih tih Normalaca koji su videli delove tela što su ih ovi ostavili za sobom... Hariju se odjednom ukaza slika para nogu i jednog oka kako leže napušteni na trotoaru Šimširove ulice. – Je li sve bilo u redu? – upita preneraženo. – O, da – reče gospodin Vizli suvoparno. – Ali su morali da plate popriličnu kaznu, i ne bih rekao da će ponovo pokušati u skoroj budućnosti. S Prebacivanjem se ne treba zafrkavati. Ima mnogo starijih čarobnjaka koji se time ne bakću. Više vole metle – sporije su, ali bezbednije. – Ali Bil, Čarli i Persi, svi oni mogu to da urade? – Čarli je dvaput polagao test – reče Fred cereći se. – Prvi put je pao, Prebacivši se pet milja južno od mesta gde je hteo, pravo na leđa neke sirote starice koja je išla u kupovinu, sećate se? – Pa da, ali je drugi put položio – reče gospođa Vizli, marširajući nazad u kuhinju, dok su se oni veselo kikotali. – Persi je položio tek pre dve nedelje – reče Džordž. – Od tada se svako jutro Prebacuje u prizemlje, samo da pokaže da može. Začuše se koraci u hodniku, i Hermiona i Džini uđoše u kuhinju, obe blede i pospane. – Zašto moramo da ustajemo tako rano? – reče Džini, trljajući oči i sedajući za sto. – Moramo malo da pešačimo – reče gospodin Vizli. – Pešačimo? – Hari je bio iznenađen. – Šta, zar ćemo peške na Svetsko prvenstvo? – Ne, ne, to je kilometrima udaljeno – reče gospodin Vizli, osmehujući se. – Moraćemo samo malčice da pešačimo. Teško je velikoj grupi čarobnjaka da se okupi a da ne privuče pažnju Normalaca. Moramo uvek biti vrlo pažljivi kad putujemo, a na manifestaciji kakva je Svetsko prvenstvo... – Džordže! – reče gospođa Vizli oštro, i svi poskočiše. – Šta je? – reče Džordž, nevinim tonom koji nikoga nije zavarao. – Šta ti je to u džepu? – Ništa! – Nemoj da me lažeš! Gospođa Vizli uperi svoj čarobni štapić ka Džordžovom džepu i reče – Asio! Nekoliko malih, svetlo obojenih predmeta izlete iz Džordžovog džepa, on pokuša da ih pohvata, ali promaši, i oni uleteše pravo u ispruženu ruku gospođe Vizli. – Rekli smo ti da ih uništiš! – reče gospođa Vizli besno, držeći u ruci ono što je nepogrešivo ličilo na jezivo-velik-jezik-karamele. – Rekli smo vam da ih se otarasite! Ispraznite džepove, obojica! Bila je to neprijatna scena, blizanci su očigledno pokušavali da prokrijumčare iz kuće što je moguće više karamela, i gospođi Vizli je tek uz pomoć Prizivajućih čini pošlo za rukom da ih sve pronađe. – Asio! Asio! Asio! – vikala je, a karamele su doletale s raznih neverovatnih mesta, uključujući postavu Džordžove jakne i zavrnute nogavice Fredovih farmerki. – Proveli smo šest meseci praveći ih! – vikao je Fred na svoju majku, dok je bacala karamele u đubre. – Oh, sjajan način da utrošite šest meseci! – kreštala je ona. – Nije ni čudo što niste dobili bolje O.Č.N.-e! Sve u svemu, atmosfera prilikom odlaska nije bila nimalo prijatna. Gospođa Vizli je i dalje bila smrknuta kad je poljubila gospodina Vizlija u obraz, ali ni upola koliko su to bili blizanci, koji su nabacili rance na leđa i pošli bez reči. – Pa, lepo se provedite – reče gospođa Vizli – i lepo se ponašajte – povika, ali se blizanci ne okrenuše, niti odgovoriše. – Poslaću Bila, Čarlija i Persija oko podneva – reče gospođa Vizli gospodinu Vizliju, kad se on, Hari, Ron, Hermiona i Džini zaputiše preko mračnog dvorišta za Fredom i Džordžom. Bilo je prohladno i mesec je još bio na nebu. Samo je bleda, zelenkasta nijansa duž horizonta zdesna pokazivala da se približava dan. Razmišljajući usput o hiljadama čarobnjaka koji hrle na Svetsko prvenstvo u kvidiču, Hari ubrzano pređe napred kako bi hodao uz gospodina Vizlija. – Pa kako onda svi dospeju tamo a da Normalci ništa ne primete? – upita. – To je bio veliki organizacioni problem – uzdahnu gospodin Vizli. – Problem je u tome što se stotinu hiljada čarobnjaka pojavi na Svetskom prvenstvu, a mi, naravno, nemamo dovoljno veliku magijsku lokaciju da ih sve smestimo. Postoje mesta u koja Normalci ne mogu da prodru, ali zamisli da pokušaš da strpaš sto hiljada čarobnjaka u Dijagon-aleju ili na peron devet i tri četvrtine. Stoga smo morali da nađemo neko lepo napušteno vresište, i da preduzmemo što je moguće više antinormalskih mera predostrožnosti. Celo ministarstvo već mesecima radi na tome. Prvo, naravno, moramo da rasporedimo dolaske. Ljudi s jeftinijim ulaznicama moraju da dođu dve nedelje pre početka. Ograničen broj koristi normalski transport, ali ne sme ih biti previše da im ne bi zakrčili autobuse i vozove – ne zaboravi da čarobnjaci stižu ovamo iz celog sveta. Neki se, naravno, Prebacuju, ali moramo da im postavimo bezbedne punktove gde će se pojaviti, podalje od Normalaca. Mislim da postoji zgodna šuma u blizini, koju koriste kao mesto odakle se Prebacuju. Za one koji ne žele, ili ne mogu da se Prebacuju, koristimo teleportacione ključeve. To su predmeti koji se koriste da prenose čarobnjake s jednog mesta na drugo u prethodno određeno vreme. Mogu se prenositi i veće grupe odjednom, ako je potrebno. Na strateškim mestima širom Britanije postavljeno je preko dve stotine teleportacionih ključeva, a nama najbliže je na vrhu Brda lasičije glave, te smo se stoga tamo uputili. Gospodin Vizli pokaza ispred njih, gde se crno obličje uzdizalo iza sela Oteri Sent Kečpol. – Kakvi su to predmeti, ti teleportacioni ključevi? – upita Hari radoznalo. – Pa, mogu biti bilo šta – reče gospodin Vizli. – Neupadljive stvari, očigledno, kako ih Normalci ne bi pokupili i igrali se s njima... stvari za koje mogu da pomisle da su otpaci... Pešačili su mračnom, vlažnom stazom koja se diže iznad sela, samo su njihovi koraci razbijali tišinu. Nebo se polako razdanjivalo: dok su napredovali prema selu, njegovo mastiljavo crnilo rastvaralo se u tamnoplavu boju. Hariju su zeble šake i stopala. Gospodin Vizli je neprekidno proveravao svoj sat. Dok su se peli uz Brdo lasičije glave nestajalo im je daha, te su pazili da ga ne rasipaju na pričanje. Povremeno bi nabasali na skrivene zečje rupe, ili bi se okliznuli o debelo crno busenje trave. Svaki uzdah izazivao je u Harijevim grudima probadanje, a noge stadoše da mu otkazuju i pre nego što konačno stiže na ravan teren. – Auh – dahtao je gospodin Vizli, skidajući naočare i brišući ih o svoj džemper. – Pa, stigli smo baš na vreme – imamo još deset minuta... Hermiona poslednja stiže uzbrdo, zbog grča u boku. – Sada nam samo još treba teleportacioni ključ – reče gospodin Vizli, ponovo stavljajući naočare i čkiljeći naokolo. – Neće biti veliki... hajdemo... Raštrkaše se i krenuše u potragu. Međutim, nisu tragali ni nekoliko minuta kada se vazduhom razleže povik. – Ovamo, Arture! Ovamo, sine, imamo ga! Dve visoke siluete ocrtavale su se preko zvezdanog neba, s druge strane brda. – Amose! – reče gospodin Vizli smešeći se, dok je krupnim koracima grabio prema čoveku koji je vikao. Ostali pođoše za njim. Gospodin Vizli pruži ruku čarobnjaku rumenog lica obraslog gustom smeđom bradom, koji je držao olinjalu staru čizmu u drugoj ruci. – Ljudi, ovo je Amos Digori – reče gospodin Vizli. – Radi u Odseku za regulaciju i kontrolu magijskih stvorenja. Mislim da znate njegovog sina Sedrika? Sedrik Digori je bio izuzetno lep dečak, star oko sedamnaest godina. On je bio kapiten i Tragač u kvidičkom timu kuće Haflpaf, na Hogvortsu. – Ćao – reče Sedrik, zagledajući ih. Svi mu uzvratiše: – Ćao – osim Freda i Džordža, koji samo klimnuše. Nikad mu nisu sasvim oprostili što je pobedio njihov tim, Grifindor, u prvom prošlogodišnjem kvidičkom meču. – Duga šetnja, Arture? – upita Sedrikov otac. – Ne preterano – odgovori gospodin Vizli. – Mi smo odmah tu, s druge strane sela. A vi? – Morali smo da ustanemo u dva, zar ne Sed? Biće mi drago kad konačno položi test iz Prebacivanja, mogu ti reći. Ipak... ne žalim se... ne bih propustio Svetsko prvenstvo u kvidiču čak ni da mi date vreću punu galeona – a toliko i karte koštaju. Međutim, gledajući tebe, izgleda da sam dobro prošao... – Amos Digori se dobroćudno zagleda u tri Vizlijeva dečaka, kao i u Harija, Hermionu i Džini. – Svi su tvoji, Arture? – Oh, ne, samo crvenokosi – reče gospodin Vizli, upirući prstom u svoju decu. – Ovo je Hermiona, Ronova prijateljica – i Hari, još jedan prijatelj... – Merlinove mi brade – reče Amos Digori, razrogačenih očiju. – Hari? Hari Poter? – Ovaj... da – reče Hari. Hari se već navikao da ga ljudi radoznalo gledaju kad ga upoznaju, navikao se na njihov pogled koji bi se odmah usmerio prema ožiljku u obliku munje na njegovom čelu, ali se i dalje osećao neprijatno. – Sed mi je pričao o tebi, naravno – reče Amos Digori. – Pričao nam je kako je igrao protiv tebe prošle godine... Rekao sam mu, doslovno: „Sed, to je nešto što ćeš pričati svojim unucima, da si... pobedio Harija Potera!“ Hari nije bio u stanju da smisli odgovor, pa ućuta. Fred i Džordž se opet namrštiše. Sedrik je izgledao malo postiđeno. – Hari je pao s metle, tata – promrmlja. – Rekao sam ti... bila je to nezgoda... – Da, ali ti nisi pao, zar ne? – grmeo je Amos srdačno, tapšući svoga sina po leđima. – Uvek je skroman, naš Sed, uvek džentlmen... ali najbolji je pobedio, siguran sam da bi se i Hari složio sa mnom, zar ne? Jedan padne s metle, drugi ostane na svojoj, ne treba biti genije da bi se videlo ko je bolji letač! – Mora da je već vreme – reče gospodin Vizli brzo, opet gledajući na sat. – Da li čekamo još nekoga, Amose? – Ne, Lavgudovi su tamo već nedelju dana, a Fosetovi nisu uspeli da nabave karte – reče gospodin Digori. – Nema više naših u ovom okrugu, zar ne? – Koliko znam, ne – reče gospodin Vizli. – Da, ostao je još samo minut... bolje da se spremimo... On pogleda naokolo ne bi li spazio Harija i Hermionu. – Treba samo da dodirnete teleportacioni ključ, to je sve, makar i prstom... Teškom mukom, zbog ogromnih ranaca, njih devetoro se okupiše oko stare čizme koju je držao Amos Digori. Stajali su u uskom krugu, dok je hladan povetarac duvao preko brda. Niko nije progovarao. Odjednom Hariju sinu koliko bi ovo čudno izgledalo Normalcima kada bi slučajno sada naišli... devetoro ljudi, među njima i dva odrasla čoveka, stežu ofucanu čizmu u polumraku, čekajući... – Tri... – promrmlja gospodin Vizli, gledajući i dalje jednim okom na sat – dva... jedan... Tog momenta Hari oseti kao da mu neko zabija kuku malo ispod pupka, da bi je odjednom naglo povukao napred. Stopala mu se odvojiše od zemlje. Mogao je da oseti Rona i Hermionu pored sebe, njihova ramena kako udaraju u njegova: zajedno su brzali napred u vihoru vetra i kovitlacu boja, kažiprst mu se prilepi uz čizmu kao magnetom privučen, a onda... Stopala mu udariše u zemlju. Ron se zatetura ka njemu i on pade. Uz tup zvuk, teleportacioni ključ tresnu o zemlju pored njegove glave. Hari pogleda naviše. Gospodin Vizli, gospodin Digori i Sedrik i dalje su stajali, iako su izgledali iznureno, a svi ostali bili su na zemlji. – Teleportacioni u pet i sedam – začu se glas – s Brda lasičije glave.
