4.35. Hari Poter i Vatreni pehar - Veritaserum
Hari oseti kako s treskom udara u zemlju. Lice mu je bilo u travi: njen miris mu je ispunjavao nozdrve. Dok ga je teleportacioni ključ prenosio, zatvorio je oči i još uvek ih je držao zatvorene. Nije se pomerao. Potpuno je izgubio dah: toliko mu se vrtelo u glavi, da je osećao kako se zemlja pod njim trese kao paluba broda. Da bi se stabilizovao, on čvršće stegnu dve stvari koje je još uvek držao – glatku, hladnu ručku Tročarobnjačkog pehara, i Sedrikovo telo. Osećao je kao da će, ukoliko pusti ijedno od ta dva, odlebdeti u tamu koja mu se skupljala po rubovima mozga. Šok i iscrpljenost držali su ga na zemlji, dok je udisao miris trave, čekajući... čekajući da neko nešto učini... da se nešto dogodi... a sve vreme, ožiljak na čelu ga je tupo pekao... Zagluši ga i zbuni bujica zvukova, glasovi su bili svuda oko njega, koraci, vriska... on ostade tu gde je bio, licem pritiskajući travu kako bi blokirao buku, kao da je to samo noćna mora koja će proći... Onda ga par ruku grubo zgrabi i okrenu na drugu stranu. – Hari! Hari! On otvori oči. Gledao je u zvezdano nebo, a nad njim je čučao Albus Dambldor. Oko njega su se gurale tamne senke gomile, pokušavajući da se približe. Hari je osećao kako tlo pod njim odzvanja od njihovih koraka. Ponovo je bio na rubu lavirinta. Mogao je da vidi tribine kako se izdižu nad njim, obrise ljudi koji se kreću po njima i zvezde iznad njih. Hari pusti pehar, ali stegnu Sedrika još čvršće ka sebi. Podiže svoju slobodnu ruku i zgrabi Dambldorov zglob, dok mu se Dambldorovo lice mutilo i izoštravalo pred očima. – Vratio se – prošaputa Hari. – Vratio se. Voldemor. – Šta se dešava? Šta se dogodilo? Izvrnuto naopačke, lice Kornelijusa Fadža pojavi se iznad Harija. Izgledalo je belo, zgranuto. – Gospode bože... Digori! – prošaputa ono. – Dambldore... on je mrtav! Ove reči ponoviše senovite figure koje su se gurale oko njih... a onda i drugi povikaše – vrisnuše – u noć: – Mrtav je! Mrtav je! Sedrik Digori! Mrtav! – Hari, pusti ga! – čuo je Hari Fadžov glas, i on oseti kako nečiji prsti pokušavaju da ga otrgnu od Sedrikovog mlitavog tela, ali Hari nije hteo da ga pusti. Onda Dambldorovo lice, koje je i dalje bilo zamagljeno i jedva vidljivo, priđe bliže. – Hari, više mu ne možeš pomoći. Gotovo je. Pusti ga. – Želeo je da ga vratim – promrmlja Hari kome se činilo važnim da to objasni. – Želeo je da ga vratim njegovim roditeljima... – Tako je, Hari... sada ga samo pusti... Dambldor se sagnu i, snagom neverovatnom za tako starog i mršavog čoveka, podiže Harija sa zemlje, i postavi ga na noge. Hari poče da se klati. Glava mu je bubnjala. Njegova povređena noga više nije mogla da podrži njegovu težinu. Masa oko njih se gurala, boreći se da priđe bliže... – Šta se dogodilo? – ... – Šta nije u redu s njim? – ... – Digori je mrtav! – Moraće da ide u bolničko krilo! – govorio je Fadž glasno. – Bolestan je, povređen... Dambldore, Digorijevi roditelji, ovde su, na tribinama... – Ja ću uzeti Harija, Dambldore, ja ću ga uzeti... – Ne, više bih voleo da... – Dambldore, Amos Digori trči... dolazi ovamo... zar ne misliš da bi trebalo da mu kažeš – pre nego što vidi...? – Hari, ostani ovde... Devojčice su vrištale, jecajući histerično... cela scena je čudnovato treperila pred Harijevim očima... – U redu je, sinko, imam te... hajde... u bolničko krilo... – Dambldor je rekao da ostanem – reče Hari tupo, dok je od pulsiranja u ožiljku osećao kao da će da povrati. Vid mu se mutio gore no ikad. – Moraš da prilegneš... hajde, sada... Neko veći i jači od Harija napola ga povuče, a napola pronese kroz prestrašenu gomilu. Hari je čuo kako ispuštaju povike iznenađenja, kako vrište i viču dok se čovek koji ga je nosio probijao kroz gomilu, noseći ga nazad u zamak. Preko travnjaka, pored jezera i pored durmstranškog broda, Hari nije čuo ništa osim teškog disanja čoveka koji mu je pomagao da korača. – Šta se dogodilo, Hari? – upita ga najzad čovek, koji ga je nosio uz kamene stepenike. Klank. Klank. Klank. Bio je to Ludooki Ćudljivko. – Pehar je bio teleportacioni ključ – reče Hari, dok su prolazili kroz ulaznu dvoranu. – Odneo je Sedrika i mene na neko groblje... i Voldemor je bio tamo... Lord Voldemor... Klank. Klank. Klank. Uz mermerne stepenike... – Mračni gospodar je bio tamo? Šta se onda dogodilo? – Ubio Sedrika... ubili su Sedrika... – A onda? Klank. Klank. Klank. Duž hodnika... – Napravio napitak... povratio je svoje telo... – Mračni gospodar je povratio svoje telo? Vratio se? – A onda su došli Smrtožderi... i onda smo imali dvoboj... – Imao si dvoboj s Mračnim gospodarom? – Pobegao sam mu... moj štapić... uradio nešto čudno... video sam moje mamu i tatu... izašli su iz njegovog štapića... – Ovamo, Hari... uđi i sedi... biće sve u redu... popij ovo... Hari začu kako ključ škljoca u bravi i oseti šolju koja mu je gurnuta u ruke. – Popij to... osećaćeš se bolje... hajde, Hari, moram da znam šta se tačno dogodilo... Ćudljivko pomože Hariju da saspe tečnost niz grlo. Zakašljao se, dok mu je grlo pekao biberast ukus. Ćudljivkova kancelarija se izoštri, kao i sâm Ćudljivko... bio je bled kao i Fadž, a oba oka su mu bila netremice prikovana za Harijevo lice. – Voldemor se vratio, Hari? Da li si siguran da se vratio? Kako je to izveo? – Uzeo je nešto iz groba svoga oca, i od Crvorepa, i od mene – reče Hari. Glava mu se pomalo razbistrila. Ožiljak ga više nije tako jako boleo. Mogao je jasno da razazna Ćudljivkovo lice, iako je kancelarija bila u mraku. I dalje je čuo vrisku i povike sa udaljenog kvidičkog terena. – Šta je Mračni gospodar uzeo od tebe? – upita Ćudljivko. – Krv – reče Hari, podigavši ruku. Rukav mu je bio pocepan tamo gde ga je zasekao Crvorepov bodež. Ćudljivko izdahnu, dugo i tiho šišteći. – A Smrtožderi? Vratili su se? – Da – reče Hari. – Mnogo njih... – Kako se ophodio prema njima? – upita Ćudljivko tiho. – Da li im je oprostio? Ali Hari se iznenada seti. Treba da kaže Dambldoru, treba odmah da im kaže... – Jedan Smrtožder se nalazi na Hogvortsu! Ovde je jedan Smrtožder – on je ubacio moje ime u Vatreni pehar, i učinio sve da ja istrajem do kraja... Hari pokuša da ustane, ali Ćudljivko ga ponovo odgurnu dole. – Znam ko je taj Smrtožder – reče on tiho. – Karkarof? – reče Hari mahnito. – Gde je? Da li ste ga uhvatili? Da li je zarobljen? – Karkarof? – reče Ćudljivko s čudnovatim smehom. – Karkarof je pobegao večeras, čim je osetio da ga Mračni znak na njegovoj ruci peče. Izdao je i suviše velik broj vernih sledbenika Mračnog gospodara da bi želeo da ih sretne... ali sumnjam da će daleko odmaći. Mračni gospodar ima način da prati tragove svojih neprijatelja. – Karkarof je pobegao? Otišao je? Ali onda – nije on stavio moje ime u pehar? – Ne – reče Ćudljivko polako. – Ne, nije on. To sam bio ja. Hari ga je čuo, ali nije mogao da poveruje. – Ne, niste vi – reče on. – Niste to bili vi... niste to mogli da uradite... – Uveravam te da jesam – reče Ćudljivko, a njegovo magično oko se okrenu i ostade fiksirano na vratima, i Hari shvati da proverava ima li nekog ispred njih. U isto vreme, Ćudljivko izvuče svoj štapić, i uperi ga u Harija. – Oprostio im je, dakle – reče on. – Smrtožderima koji su ostali na slobodi? Onima koji su izbegli da odu u Askaban? – Šta? – reče Hari. Gledao je u štapić koji je Ćudljivko uperio u njega. Bio je to loš vic, mora da je to samo loš vic. – Pitao sam te – reče Ćudljivko tiho – da li je oprostio ološu koji nikad nije otišao ni da ga potraži. Onim izdajničkim kukavicama koje nisu htele da se zbog njega suoče s Askabanom. Nevernoj, bezvrednoj đubradi koja je bila dovoljno smeona da se šepuri pod maskama na Svetskom prvenstvu u kvidiču, ali je pobegla na prvi prizor Mračnog znaka, čim sam ga ispalio u nebo. – Vi ste ga ispalili... o čemu to govorite...? – Rekao sam ti, Hari... rekao sam ti. Ako išta mrzim više od svega, to je Smrtožder koji je ostao na slobodi. Oni su ti koji su okrenuli leđa mom gospodaru kad su mu bili najpotrebniji. Očekivao sam da će ih kazniti. Očekivao sam da će ih mučiti. Kaži mi da ih je povredio, Hari... – Ćudljivkovo lice najednom se ozari sumanutim osmehom. – Kaži mi da im je rekao da sam jedini ja ostao veran... bio sam spreman da rizikujem sve kako bih mu izručio ono što je želeo više od svega ostalog... tebe. – Niste... to... to niste mogli biti vi... – Ko je ubacio tvoje ime u Vatreni pehar, pod imenom druge škole? Ja. Ko je zaplašio svaku osobu za koju sam mislio da može da te povredi ili spreči da pobediš na turniru? Ja. Ko je nagovorio Hagrida da ti pokaže zmajeve? Ja. Ko ti je pomogao da shvatiš jedini način na koji možeš da pobediš zmaja? Ja. Ćudljivkovo magično oko sada je skrenulo pogled s vrata. Ponovo se usredsredilo na Harija. Njegova iskrivljena i izobličena usta cerila su se šire no ikad. – Nije bilo lako, Hari, da te provedem kroz sve ove podvige a da ne izazovem sumnju. Morao sam da iskoristim svaki delić lukavosti koji sam posedovao kako moj uticaj ne bi bio primetan u tvom uspehu. Dambldor bi bio veoma sumnjičav da si sve to s lakoćom izveo. Hteo sam da uspeš da uđeš u lavirint po mogućstvu s veoma pristojnom prednošću – onda bih, znao sam, imao šanse da se otarasim ostalih šampiona, a tebi da utrem put do trofeja. Ali takođe sam morao da se takmičim s tvojom glupošću. Drugi podvig... tada sam se najviše zabrinuo da ćemo propasti. Držao sam te na oku, Poteru. Znao sam da nisi rešio zagonetku jajeta, pa sam morao malčice da ti pomognem... – Nisi mi ti pomogao – reče Hari promuklo. – Sedrik mi je rekao šta da... – Ko je rekao Sedriku da ga otvori pod vodom? Ja. Pretpostavljao sam da će ti preneti informaciju. Pristojnim ljudima se tako lako može manipulisati, Poteru. Bio sam siguran da će Sedrik želeti da ti se oduži zbog toga što si mu ispričao za zmajeve, i bio sam u pravu. Ali čak i tada, Poteru, čak i tada je malo falilo da ne uspeš. Posmatrao sam te sve vreme... svih onih sati u biblioteci. Zar nisi shvatio da je knjiga koja ti je trebala sve vreme bila u tvojoj spavaonici? Tamo sam je još ranije podmetnuo, kada sam je dao Longbotomu, zar se ne sećaš? Magične mediteranske vodene biljke i njihove svojstvenosti. Ona bi ti kazala sve što je trebalo da znaš o škrgorovu. Očekivao sam da ćeš pitati sve i svakoga za pomoć. Longbotom bi ti rekao istog trenutka. Ali nisi... nisi... ti imaš tu žicu ponosa i nezavisnosti koja je sve mogla da upropasti. – I šta sam mogao da uradim? Da ti doturim informaciju iz nekog drugog nevinog izvora. Na Božićnom balu si mi pričao o kućnom vilenjaku po imenu Dobi, koji ti je dao poklon za Božić. Pozvao sam tog vilenjaka u nastavničku zbornicu da uzme neke odore i odnese ih na čišćenje. Iscenirao sam glasan razgovor s profesorkom Mek Gonagal o taocima koji su odvedeni, i pitao je šta misli, hoće li Poter iskoristiti škrgorov. A tvoj mali vilenjak je otrčao pravo u Snejpov kabinet i iz njegovog plakara ukrao malo... Ćudljivkov štapić je i dalje bio uperen u Harijevo srce. Iza njegovog ramena, u dušman-staklu na zidu, kretali su se magloviti oblici. – Bio si toliko dugo u tom jezeru, Poteru, da sam pomislio da si se udavio. Ali, na svu sreću, Dambldor je tvoj idiotizam shvatio kao plemenitost, i dao ti visoke ocene za to. Ponovo sam mogao da odahnem. – Naravno, večeras si prošao kroz lavirint lakše no što je trebalo – reče Ćudljivko. – To je zato što sam ja patrolirao oko njega, i što sam mogao da vidim kroz živice, i da uklonim mnoge prepreke s tvog puta. Ošamutio sam Fler Delaker dok je prolazila pored mene. Bacio sam Kontrolišuću kletvu na Kruma kako bi on dokusurio Digorija, i utro ti put do pehara. Hari je zurio u Ćudljivka. Nije mogao da shvati kako je ovo moguće... Dambldorov prijatelj, čuveni Auror... onaj koji je pohvatao toliko Smrtoždera... to nije imalo smisla... nikakvog smisla... Magloviti oblici u dušman-staklu izoštravali su se i postajali sve jasniji. Hari je preko Ćudljivkovog ramena mogao da vidi obrise troje ljudi, kako se približavaju sve više i više. Ali Ćudljivko ih nije video. Njegovo magično oko bilo je prikovano za Harija. – Mračni gospodar nije uspeo da te ubije, Poteru, a toliko je želeo – prošaputa Ćudljivko. – Zamisli samo koliko će me nagraditi kada bude saznao da sam to učinio umesto njega. Prineo sam te njemu – jedinu stvar koja mu je još trebala da bi se obnovio – a onda sam te ubio zarad njega. Biću počastvovan daleko više od svih ostalih Smrtoždera. Postaću njegov najdraži, najbliži sledbenik... bliži nego sin... Ćudljivkovo normalno oko se iskolači, a magično je i dalje bilo upereno u Harija. Vrata su bila zabravljena, i Hari je znao da ni u kom slučaju neće stići do svog štapića na vreme... – Mračni gospodar i ja – reče Ćudljivko, i sada je delovao potpuno suludo, nagnuvši se nad Harijem, cereći mu se podrugljivo – imamo toliko toga zajedničkog. Obojica smo, na primer, imali vrlo razočaravajuće očeve... veoma razočaravajuće. Obojica smo patili zbog sramote što nosimo njihova imena. I obojica smo imali to zadovoljstvo... izuzetno zadovoljstvo... da ubijemo svoje očeve kako bismo osigurali nesmetan uspon Mračnog poretka! – Ti si lud – reče Hari, koji nije mogao da se obuzda – ti si lud! – Lud, jesam li? – reče Ćudljivko, nekontrolisano podižući glas. – Videćemo! Videćemo ko je lud, sad kad se Mračni gospodar vratio, sa mnom na svojoj strani! On se vratio, Hari Poteru, nisi ga porazio – a sad – ja ću tebe da porazim! Ćudljivko podiže svoj štapić, otvori usta, Hari gurnu ruku u svoju odoru... – Ošamuti! – Crvena svetlost zaslepljujuće blesnu, i uz velik prasak i ivericu koja polete kroz vazduh vrata Ćudljivkove kancelarije eksplodiraše... Ćudljivko je odbačen unazad na pod kancelarije. Hari, koji je i dalje zurio u mesto gde je maločas stajalo Ćudljivkovo lice, vide Albusa Dambldora, profesora Snejpa i profesorku Mek Gonagal kako ga gledaju iz dušman-stakla. On se okrenu, i vide njih troje kako stoje na vratima, Dambldor ispred, sa isukanim štapićem. U tom trenutku, Hari prvi put shvati zašto ljudi tvrde da je Dambldor jedini čarobnjak koga se Voldemor ikada plašio. Izraz na Dambldorovom licu dok je gledao u onesvešćeno telo Ludookog Ćudljivka na podu bio je užasniji no što je Hari ikad mogao i da zamisli. Na Dambldorovom licu nije više bilo onog bezazlenog osmeha, niti je bilo sjaja u očima iza naočara. Na svakoj crti tog drevnog lica bio je ispisan hladan bes. Iz Dambldora je zračila plamteća moć. On zakorači u kancelariju, podvuče stopalo ispod Ćudljivkovog onesvešćenog tela i šutnu ga tako da se ovaj iskrenu na leđa, kako bi mu lice bilo vidljivo. Snejp ga je pratio, gledajući u dušman-staklo, na kome se i dalje videlo njegovo lice kako gleda u ovu prostoriju. Profesorka Mek Gonagal priđe pravo Hariju. – Hajdemo, Poteru – prošaputa ona. Tanka crta njenih usta zadrhta, kao da će da zaplače. – Hajde... u bolničko krilo... – Ne – reče Dambldor oštro. – Dambldore, morao bi – vidi ga samo – prebrodio je toliko toga večeras... – Ostaće ovde, Minerva, pošto bi bilo dobro da ovo razume – reče Dambldor odsečno. – Razumevanje je prvi korak ka prihvatanju, a jedino uz prihvatanje može doći do oporavka. Mora da zna ko ga je bacio u ovo teško iskušenje kroz koje je prošao večeras, i zašto. – Ćudljivko – reče Hari. I dalje je bio u stanju potpune neverice. – Kako je to mogao da bude Ćudljivko? – Ovo nije Alastor Ćudljivko – reče Dambldor tiho. – Ti nikad nisi upoznao pravog Ćudljivka. Pravi Ćudljivko te nikad ne bi sklonio izvan mog vidokruga posle ovoga što se večeras dogodilo. Čim te je pokupio, znao sam – i pratio ga. Dambldor se sagnu nad Ćudljivkovim mlitavim telom i gurnu ruku ispod njegove odore. Odatle izvuče Ćudljivkovu džepnu čuturicu, i niz ključeva na velikom kolutu. Onda se okrenu profesorki Mek Gonagal i Snejpu. – Severuse, molim te donesi mi najjači napitak istine koji poseduješ, a potom idi u kuhinju, i dovedi ovamo kućnu vilenjakinju po imenu Vinki. Minerva, budi ljubazna i siđi do Hagridove kolibe, gde ćeš zateći velikog crnog psa kako sedi u aleji s bundevama. Odvedi psa do moje kancelarije, reci mu da ću mu se uskoro pridružiti, a onda se vrati ovamo. Ukoliko su Snejp ili Mek Gonagalova ova uputstva i smatrali čudnovatim, vešto su prikrili zbunjenost. Oboje se odmah okrenuše i napustiše kancelariju. Dambldor priđe kovčegu sa sedam brava, gurnu prvi ključ u bravu i otvori ga. Unutra je bila gomila knjiga čini. Dambldor zatvori kovčeg, gurnu drugi ključ u drugu bravu, i ponovo otvori kovčeg. Knjige čini su nestale. Ovog puta unutra je bio čitav asortiman polomljenih šunjoskopa, nekoliko pergamenata i pera, i nešto što je ličilo na srebrnasti Nevidljivi ogrtač. Hari je posmatrao, zgranut, dok je Dambldor stavljao treći, četvrti, peti i šesti ključ u odgovarajuće brave, i svaki put kada bi ga otvorio, otkrio bi drugačije sadržaje. Onda ubaci sedmi ključ u bravu, odškrinu poklopac i Hari ispusti krik čuđenja. Gledao je u neku vrstu jame, podzemne sobe, a na podu, nekih desetak stopa dublje, očigledno čvrsto spavajući, mršav i izgladneo, sudeći po izgledu, bio je pravi Ludooki Ćudljivko. Njegove drvene noge nije bilo, kapak pod kojim je trebalo da bude njegovo magično oko delovao je prazno, a nedostajali su mu i pramenovi njegove bujne kose. Hari je zurio, kao gromom pogođen, prvo u uspavanog Ćudljivka u kovčegu, a onda u onesvešćenog Ćudljivka koji je ležao na podu kancelarije. Dambldor se uvukao u kovčeg, spustio se dole i lagano pao na pod pored uspavanog Ćudljivka. Nagnuo se nad njim. – Ošamućen... pod uticajem Kontrolišuće kletve... veoma slab – reče on. – Naravno, bio im je potreban živ. Hari, baci dole uljezov ogrtač, Alastor se smrzava. Madam Pomfri će morati da ga pregleda, ali ne deluje kao da je u neposrednoj opasnosti. Hari učini ono što mu je rečeno. Dambldor prekri Ćudljivka ogrtačem, ušuška ga njime i ponovo se iskobelja iz sanduka. Onda pokupi čuturicu sa stola, otvori je, i prevrnu naopako. Gusta i lepljiva tečnost pljusnu na pod kancelarije. – Višesokovni napitak – reče Dambldor. – Vidiš li jednostavnost celog plana i njegovu briljantnost, jer Ćudljivko nikada i ne pije, osim iz svoje čuturice, po tome je dobro poznat. Uljez je morao, naravno, da drži pravog Ćudljivka u blizini, kako bi ovaj mogao i dalje da mu pravi napitak. Vidiš li njegovu kosu... – Dambldor pogleda dole ka Ćudljivku u sanduku. – Uljez ju je sekao cele godine, vidiš kako je neravnomerna? Ali mislim da je, usled večerašnjih uzbuđenja, naš lažni Ćudljivko možda zaboravio da ga pije onoliko često koliko treba... na sat... svakog sata... videćemo. Dambldor privuče stolicu stolu i sede na nju, očima fiksirajući onesvešćenog Ćudljivka na podu. Hari je takođe zurio u njega. Minuti su prolazili u tišini... Onda, pred Harijevim očima, lice čoveka na podu poče da se menja. Ožiljci su nestajali, koža je postajala glatka. Unakaženi nos postade ceo, i poče da se smanjuje. Duga griva razbarušene i neuredne sive kose povlačila se ka temenu i postajala slamnaste boje. Odjednom, uz glasno klank, drvena noga pade na zemlju, a na njenom mestu poče da raste zdrava noga. Sledećeg trenutka, magično oko iskoči sa čovekovog lica, a zameni ga pravo oko. Magično oko se otkotrlja po podu i poče da koluta u svim pravcima. Hari pogleda u čoveka koji leži pred njim, bledunjavog, pomalo pegavog, sa četkastom svetlom kosom. Znao je ko je on. Video ga je u Dambldorovom Situ-zamisli, posmatrao ga je dok su ga dementori izvodili iz sudnice, dok je pokušavao da ubedi gospodina Čučnja da je nevin... ali sad je imao bore oko očiju, i delovao je mnogo starije... U hodniku ispred vrata začuše se žurni koraci. Snejp se vrati, u stopu praćen vilenjakinjom Vinki. Profesorka Mek Gonagal išla je tik iza njih. – Čučanj! – reče Snejp, zaustavivši se trenutno na vratima. – Barti Čučanj! – Nebesa! – reče profesorka Meg Gonagal, zastajući i zureći u čoveka na podu. Prljava i razbarušena, Vinki proviri iza Snejpove noge. Usta joj se širom otvoriše i ona ispusti prodoran krik. – Gospodaru Barti, gospodaru Barti, šta vi radiš ovde? Ona se baci napred na grudi mladića. – Vi si ga ubila! Vi si ga ubila! Vi ubila gospodarevog sina! – Samo je Ošamućen, Vinki – reče Dambldor. – Skloni se u stranu, molim te. Severuse, imaš li napitak? Snejp dodade Dambldoru malu bočicu s potpuno prozirnom tečnošću. Bio je to veritaserum kojim je pretio Hariju na času. Dambldor ustade, nagnu se nad čovekom na podu i postavi ga u sedeći položaj uza zid ispod dušman-stakla, iz kojeg su odrazi Dambldora, Snejpa i Mek Gonagalove i dalje zurili u sve njih. Vinki je ostala na kolenima, drhteći, rukama prekrivši lice. Dambldor silom otvori čovekova usta i usu tri kapi u njih. Onda uperi svoj štapić u čovekove grudi, i reče: – Renervate. Čučnjev sin otvori oči. Lice mu je bilo opušteno, pogled neusredsređen. Dambldor kleknu pored njega, tako da su im lica bila u istoj ravni. – Da li me čuješ – upita Dambldor tiho. Čovekovi kapci zatreptaše. – Da – promrmlja. – Želeo bih da nam kažeš – reče Dambldor blago – kako si dospeo ovamo. Kako si pobegao iz Askabana? Čučanj duboko, drhturavo udahnu, a potom poče da priča ravnim, bezizražajnim glasom. – Moja majka me je spasila. Znala je da umire. Ubedila je mog oca da me izbavi, i time joj ispuni poslednju volju. Voleo ju je kao što mene nikada nije. Pristao je. Došli su mi u posetu. Dali su mi gutljaj višesokovnog napitka, koji je u sebi sadržao i jednu vlas moje majke. Ona je popila gutljaj višesokovnog napitka s jednom mojom vlasi. Razmenili smo obličja. Vinki je vrtela glavom, drhteći. – Ne pričaj više, gospodaru Barti, ne govori više, ti uvalila svoga oca u nevolju! Ali Čučanj ponovo duboko udahnu i nastavi istim monotonim glasom. – Dementori su slepi. Osetili su jednu zdravu i jednu umiruću osobu kako ulaze u Askaban. Osetili su jednu zdravu i jednu umiruću osobu kako ga napuštaju. Otac me je prokrijumčario napolje, prerušenog u moju majku, za slučaj da su nas neki zatvorenici videli kroz svoja vrata. – Moja majka je nedugo potom umrla u Askabanu. Vodila je računa i pila višesokovni napitak sve do samog kraja. Sahranjena je pod mojim imenom i s mojim likom. Svi su verovali da sam to bio ja. Njegovi kapci ponovo zatreperiše. – A šta je tvoj otac učinio s tobom, kad te je doveo kući? – upita Dambldor tiho. – Iscenirao je smrt moje majke. Tihu, privatnu sahranu. Taj grob je prazan. Kućni vilenjak me je negovao dok nisam ozdravio. Ali sam i dalje morao da budem skriven. Morao sam da budem pod kontrolom. Moj otac je morao da primeni veliki broj čini kako bi me obuzdao. Čim sam povratio snagu, mislio sam samo na to kako da pronađem svog gospodara... i da se vratim u njegovu službu. – Kako te je otac obuzdavao? – upita Dambldor. – Pomoću Kontrolišuće kletve – reče Čučanj. – Bio sam pod kontrolom svog oca. Bio sam primoran da danonoćno nosim Nevidljivi ogrtač. Stalno sam bio s kućnim vilenjakom. Ona je bila moj čuvar i brinula se o meni. Ona me je sažaljevala. Ubeđivala bi oca da me povremeno počasti. Da me nagradi za moje dobro ponašanje. – Gospodaru Barti, gospodaru Barti – jecala je Vinki kroz svoje ručice. – Vi ne trebala da im kažete, mi upala u nevolju... – Da li je ikad iko otkrio da si još uvek živ? – reče Dambldor nežno. – Da li je još neko znao, osim tvog oca i kućnog vilenjaka? – Da – reče Čučanj, dok su mu oči ponovo treperile. – Veštica iz kancelarije moga oca. Berta Džorkins. Došla je do kuće, s nekim papirima koje je otac trebalo da potpiše. On nije bio kod kuće. Vinki ju je uvela i vratila se u kuhinju, kod mene. Ali Berta Džorkins je čula Vinki kako priča sa mnom. Došla je da ispita šta se dešava. Čula je dovoljno da pogodi ko se krije ispod Nevidljivog ogrtača. Moj otac je došao kući. Ona se suočila s njim. Bacio je na nju vrlo moćnu Memorijsku čin, kako bi zaboravila šta je otkrila. Previše moćnu. Rekao je da joj je trajno oštetila pamćenje. – Što si je uopšte došla da gura nos u privatni poslovi mog gospodara? – jecala je Vinki. – Što nas ne pustila na miru? – Pričaj mi o Svetskom prvenstvu u kvidiču – reče Dambldor. – Vinki je nagovorila mog oca na to – reče Čučanj, i dalje istim monotonim glasom. – Mesecima ga je ubeđivala. Već godinama nisam napuštao kuću. Voleo sam kvidič. Pustite ga da ide, rekla je ona. Biće u svom Nevidljivom ogrtaču. Moći će da posmatra. Pustite ga da se malo nadiše svežeg vazduha. Rekla je da bi moja majka to želela. Rekla je mom ocu da je moja majka umrla kako bi meni dala slobodu. Rekla je da me majka nije spasila da bih živeo u tamnci. Na kraju se i on složio. – Sve je bilo pažljivo isplanirano. Moj otac je ranije uveo mene i Vinki u gornju ložu. Vinki je trebalo da kaže kako čuva mesto za mog oca. Trebalo je da ja sedim na njemu, Nevidljiv. Kada svi napuste ložu, i mi bismo izašli. Vinki bi delovala kao da je sama. Niko ne bi ništa saznao. – Ali Vinki nije znala da sam ja ojačao. Počeo sam da se odupirem Kontrolišućoj kletvi moga oca. Bilo je kraćih perioda kad bih maltene opet bio svoj. Bili su to kratki periodi, kada mi se činilo da sam van njegove kontrole. Tako se desilo i tada, u gornjoj loži. Bilo je to kao buđenje iz dubokog sna. Našao sam se u gomili, usred meča, i spazio štapić kako štrči iz džepa dečaka ispred mene. Nisam imao pristup štapiću još pre nego što sam dospeo u Askaban. Ukrao sam ga. Vinki nije znala. Vinki se boji visine. Držala je lice pokriveno. – Gospodaru Barti, nevaljali dečače! – prošaputa Vinki, dok su joj suze tekle niz prste. – Znači uzeo si taj štapić – reče Dambldor – i šta si onda uradio s njim? – Vratili smo se nazad u šator – reče Čučanj. – A onda smo ih čuli. Čuli smo Smrtoždere. One koji nikada nisu otišli u Askaban. One koji nikada nisu propatili zbog mog gospodara. One koji su mu okrenuli leđa. Oni nisu bili utamničeni kao ja. Mogli su slobodno da ga potraže, ali nisu to učinili. Samo su se poigravali s Normalcima. Zvuk njihovih glasova me je probudio. Moj um je bio bistriji no što je bio godinama. Bio sam besan. Imao sam štapić. Želeo sam da ih napadnem zbog njihove nelojalnosti mom gospodaru. Moj otac je napustio šator, otišao je da oslobodi Normalce. Vinki se uplašila kada me je videla toliko ljutog. Iskoristila je sopstvenu magiju kako bi me vezala za sebe. Izvukla me je iz šatora, odvela me je u šumu, što dalje od Smrtoždera. Pokušao sam da je se otarasim. Želeo sam da se vratim do kampa. Želeo sam da pokažem tim Smrtožderima šta znači vernost Mračnom gospodaru, i da ih kaznim zbog njihove nelojalnosti. Iskoristio sam ukradeni štapić kako bih prizvao Mračni znak na nebu. – Stigli su čarobnjaci iz Ministarstva. Ispalili su Ošamućujuće čini na sve strane. Jedna od čini proletela je do drveća gde smo Vinki i ja stajali. Veza između nas bila je prekinuta. Oboje smo bili Ošamućeni. – Kad su otkrili Vinki, moj otac je znao da i ja moram biti u blizini. Pretražio je žbunje u kome su je našli i napipao me kako ležim tamo. Sačekao je da ostali članovi Ministarstva napuste šumu. Ponovo je na mene bacio Kontrolišuću čin i odveo me kući. Otpustio je Vinki. Izneverila ga je. Dopustila je da se domognem štapića. I umalo mi nije dopustila da pobegnem. Vinki ispusti jecaj očajanja. – Sada smo u kući ostali samo otac i ja. A onda... a onda... – Čučnjeva glava se zaklati na vratu a njegovim licem razli se ludački kez. – Moj gospodar je došao po mene. – Došao je u našu kuću kasno jedne večeri, u rukama njegovog sluge Crvorepa. Moj gospodar je saznao da sam još živ. Zarobio je Bertu Džorkins u Albaniji. Mučio ju je. Ispričala mu je štošta. Ispričala mu je za Tročarobnjački turnir. Ispričala mu je da će stari Auror, Ćudljivko, predavati na Hogvortsu. Mučio ju je dok nije probio Memorijsku čin koju je moj otac bacio na nju. Ispričala mu je da sam pobegao iz Askabana. Ispričala mu je da me moj otac drži utamničenog kako bi me sprečio da potražim svog gospodara. I tako je moj gospodar saznao da sam ja i dalje njegov verni sluga – možda najverniji od svih. Moj gospodar je skovao plan, na osnovu informacija koje mu je Berta dala. Samo sam mu još ja trebao. U našu kuću je došao u ponoć. Moj otac je otvorio vrata. Čučnjevim licem razli se osmeh kao da se priseća najlepše uspomene u životu. Vinkine uplašene smeđe oči jedva su se videle kroz njene prste. Bila je i suviše zgranuta da bi pričala. – Sve se desilo vrlo brzo. Moj gospodar je bacio Kontrolišuću kletvu na oca. Sad je moj otac bio taj koji je utamničen, kontrolisan. Moj gospodar ga je naterao da nastavi sa svojim uobičajenim poslom, da se ponaša kao da je sve u redu. A ja sam bio oslobođen. Probudio sam se. Ponovo sam bio pri sebi, življi nego što sam se godinama osećao. – A šta je Lord Voldemor tražio da uradiš? – upita Dambldor. – Pitao me je da li sam spreman sve da rizikujem zbog njega. Bio sam spreman, moj san, moja najveća ambicija, bila je da mu služim, da mu se dokažem. Rekao mi je da mora da postavi nekog svog vernog slugu na Hogvorts. Slugu koji bi vodio Harija Potera kroz Tročarobnjački turnir a da se to ne primeti. Slugu koji bi bdio nad Harijem Poterom. Koji bi omogućio da on dospe do Tročarobnjačkog pehara. Koji bi pretvorio pehar u teleportacioni ključ, a ključ bi odveo prvu osobu koja ga dodirne do mog gospodara. Ali najpre... – Trebao vam je Alastor Ćudljivko – reče Dambldor. Njegove plave oči su gorele od gneva, iako mu je glas bio pribran. – Crvorep i ja smo to zajedno izveli. Unapred smo pripremili višesokovni napitak. Otputovali smo do njegove kuće. Ćudljivko se odupirao. Nastala je prava gungula. Uspeli smo da ga obuzdamo taman na vreme. Ugurali smo ga u pregradu njegovog sopstvenog čarobnog kovčega. Uzeli smo malo njegove kose i dodali je u napitak. Ja sam ga popio i postao Ćudljivkov dvojnik. Uzeo sam mu nogu i oko. Bio sam spreman da se suočim s Arturom Vizlijem kad je došao da se pobrine za Normalce koji su čuli gužvu. Ja sam naterao kante za đubre da se pomeraju po dvorištu. Rekao sam Arturu Vizliju da sam čuo uljeze u dvorištu, koji su aktivirali kante za đubre. Onda sam spakovao Ćudljivkovu odeću i detektore Mračnih veština, strpao ih u kovčeg s Ćudljivkom i uputio se u Hogvorts. Držao sam ga živog, pod Kontrolišućom kletvom. Hteo sam da imam mogućnost da ga ispitujem. Da upoznam njegovu prošlost, da naučim njegove navike, kako bih uspeo da prevarim čak i Dambldora. Takođe mi je trebala i njegova kosa kako bih napravio višesokovni napitak. Ostali sastojci su bili jednostavni. Krao sam kožu drekavca iz tamnice. Kad me je majstor Napitaka zatekao u njegovoj kancelariji, rekao sam da imam naređenje da je pretražim. – A šta se desilo sa Crvorepom, nakon što si napao Ćudljivka? – upita Dambldor. – Crvorep se vratio kako bi se brinuo o mom gospodaru, u kući mog oca, i da bi pazio na mog oca. – Ali tvoj otac je pobegao – reče Dambldor. – Da. Posle određenog vremena, počeo je da se odupire Kontrolišućoj kletvi, kao što sam i ja učinio. Bilo je trenutaka kada je znao šta se događa. Moj gospodar je zaključio da više nije bezbedno da moj otac napušta kuću. Naterao ga je da umesto toga šalje pisma Ministarstvu. Naterao ga je da im napiše da je bolestan. Ali Crvorep je zanemario svoju dužnost. Nije bio dovoljno oprezan. Moj otac je pobegao. Gospodar je pretpostavljao da se uputio ka Hogvortsu. Otac je sve hteo da kaže Dambldoru, da prizna. Nameravao je da prizna da me je prokrijumčario iz Askabana. – Gospodar mi je javio za očevo bekstvo. Rekao mi je da ga zaustavim po svaku cenu. Stoga sam čekao i motrio. Koristio sam mapu koju sam uzeo od Harija Potera. Mapu koja samo što nije sve upropastila. – Mapu? – reče Dambldor brzo. – Kakva je to mapa? – Poterova mapa Hogvortsa. Poter me je video na njoj. Jedne noći Poter me je video kako kradem sastojke za višesokovni napitak iz Snejpove kancelarije. Pomislio je da sam ja moj otac, pošto imamo isto ime. Te noći sam oduzeo mapu Poteru. Rekao sam mu da moj otac mrzi Mračne čarobnjake. Poter je poverovao da se moj otac nameračio na Snejpa. – Nedelju dana sam čekao dok otac nije stigao u Hogvorts. Napokon, jedne večeri, mapa mi je pokazala da moj otac ulazi na imanje. Navukao sam svoj Nevidljivi ogrtač i otišao da ga presretnem. On se kretao ivicom šume. Onda je došao Poter, pa Krum. Ja sam čekao. Nisam smeo da naudim Poteru, pošto je bio potreban mom gospodaru. Poter je otrčao da dovede Dambldora. Ja sam Ošamutio Kruma. Potom sam ubio svog oca. – Neeeee! – zacvile Vinki. – Gospodaru Barti, gospodaru Barti, šta to vi govoriš? – Ubio si svog oca – ponovi Dambldor, istim blagim glasom. – Šta si uradio s telom? – Odneo sam ga u Šumu. Prekrio ga Nevidljivim ogrtačem. Mapa je bila kod mene. Gledao sam Potera kako hita do zamka. Tamo je sreo Snejpa. Dambldor im se pridružio. Posmatrao sam Potera kako dovodi Dambldora iz zamka. Izašao sam iz Šume, otrčao iza njih, i krenuo da se sretnem s njima. Dambldoru sam ispričao kako me je Snejp uputio gde da dođem. – Dambldor mi je rekao da idem da potražim svog oca. Otišao sam natrag do očevog tela. Posmatrao sam mapu. Kad su svi otišli, preobrazio sam telo svoga oca. Postao je kost... nju sam sahranio, zaogrnut Nevidljivim ogrtačem, u sveže prekopanu zemlju ispred Hagridove kolibe. Sada nastade potpuna tišina, osim Vinkinog neprekidnog jecanja. Onda Dambldor reče: – A večeras... – Ponudio sam se da odnesem Tročarobnjački pehar u lavirint pre večere – prošaputa Barti Čučanj. – Pretvorio sam ga u teleportacioni ključ. Plan moga gospodara je uspeo. On je povratio svoje moći i on će me nagraditi više no što ijedan čarobnjak može da zamisli. Sumanuti osmeh ponovo obasja njegove crte lica, a glava mu pade na rame, dok je Vinki jecala i uzdisala pored njega.
