×

우리는 LingQ를 개선하기 위해서 쿠키를 사용합니다. 사이트를 방문함으로써 당신은 동의합니다 쿠키 정책.


image

Hari Poter i Dvorana tajni, 2.13. Hari Poter i Dvorana tajni - Veoma tajni dnevnik (3)

2.13. Hari Poter i Dvorana tajni - Veoma tajni dnevnik (3)

Čarobnjak s uzdahom presavi pismo, ustade, prođe pored Harija, i ne pogledavši ga, i ode da navuče zavese na prozore. Nebo kroz prozor bilo je crveno kao rubin; izgleda da je sunce zalazilo. Čarobnjak se vratio za sto, seo i vrteo palčevima, gledajući u vrata. Hari se osvrnu po kancelariji. Nije bilo Feniksa Foksa; nije bilo zujanja čudnih srebrnih spravica. Ovo je bio Hogvorts kakav je Ridl poznavao, što je značilo da je ovaj nepoznati čarobnjak direktor, a da je on, Hari, tek nešto više od utvare, potpuno nevidljiv ljudima od pre pedeset godina. Začu se kucanje na vratima kancelarije. – Napred – reče stari čarobnjak slabašnim glasom. Dečak od oko šesnaest godina uđe, skidajući svoj šiljati čarobnjački šešir. Na grudima mu je sijala srebrna asistentska značka. Bio je mnogo viši od Harija, ali je i on imao ziftcrnu kosu. – A, Ridl – reče direktor. – Hteli ste da me vidite, profesore Dipet? – reče Ridl. Izgledao je nervozno. – Sedi – reče Dipet. – Baš sam čitao pismo koje si mi poslao. – Oh – reče Ridl. Seo je, grčevito stiskajući šake. – Dragi moj dečače – reče Dipet ljubazno – nikako ne mogu da te pustim da ostaneš u školi preko leta. Zar nećeš da ideš kući za raspust? – Ne – uzvrati Ridl istog trena – radije bih ostao u Hogvortsu, nego da se vratim u to... u to... – Ti, beše, živiš u normalskom sirotištu preko raspusta? – upita Dipet radoznalo. – Da, gospodine – reče Ridl, blago crveneći. – Ti si normalskog porekla? – Mešane krvi, gospodine – reče Ridl. – Otac Normalac, majka veštica. – I oba roditelja su ti...? – Majka mi je umrla čim sam se rodio, gospodine. U sirotištu su mi rekli da je živela tek toliko da mi dâ ime: Tom, po mom ocu, i Mervolodomos, po mom dedi. Dipet saosećajno coknu jezikom. – Stvar stoji ovako, Tome – uzdahnu on – za tebe bismo mogli i da napravimo izuzetak, ali u sadašnjim okolnostima... – Mislite na sve ove napade, gospodine? – upita Ridl, a Harijevo srce poskoči i on im priđe bliže, plašeći se da nešto ne propusti. – Upravo tako – reče direktor. – Dragi moj dečače, sigurno vidiš da bi bilo glupo od mene kada bih ti dozvolio da ostaneš u zamku posle završetka polugodišta. Pogotovu posle nedavne tragedije... smrt te sirote devojčice... bićeš daleko bezbedniji u svom sirotištu. U stvari, Ministarstvo magije čak razmišlja o zatvaranju škole. Nismo nimalo bliži pronalaženju – ovaj – izvora svih ovih neprijatnosti... Ridlove oči se razrogačiše. – Gospodine – ako bi ta osoba bila uhvaćena... Ako bi sve to prestalo... – Šta hoćeš da kažeš? – upita ga Dipet piskavim glasom, uspravivši se u stolici. – Ridle, hoćeš da kažeš da znaš nešto o ovim napadima? – Ne, gospodine – reče Ridl brzo. Ali je Hari bio siguran da je to „ne“ isto ono koje je on sâm rekao Dambldoru. Dipet je utonuo nazad u stolicu, blago razočaran. – Možeš da ideš, Tome... Ridl skliznu sa svoje stolice i pokunjeno izađe iz sobe. Hari ga je pratio. Sišli su niz pokretne spiralne stepenice, izašavši pored gargojla u mračnom hodniku. Ridl zastade, kao i Hari, posmatrajući ga. Hari je primetio da Ridl o nečemu ozbiljno razmišlja. Grizao se za usnu, a čelo mu se naboralo. A onda, kao da je konačno doneo odluku, on odjuri dalje, a Hari bezglasno kliznu za njim. Nisu videli nikoga drugog dok nisu stigli do Ulazne dvorane, gde je visoki čarobnjak s dugom, talasastom, kestenjastom kosom i bradom pozvao Ridla s mermernih stepenica. – Šta to radiš kada lutaš naokolo ovako kasno, Tome? Hari zinu kada vide čarobnjaka. To nije bio niko drugi nego pedeset godina mlađi Dambldor. – Morao sam da idem kod direktora, gospodine – reče Ridl. – Dobro, onda požuri na spavanje – reče Dambldor, uputivši Ridlu isti prodoran pogled koji je Hari tako dobro poznavao. – Bolje je ne tumarati po hodnicima ovih dana. Ne otkako... On teško uzdahnu, požele Ridlu laku noć i udalji se dugačkim koracima. Ridl ga je gledao kako nestaje s vidika, a onda, brzim hodom, pođe pravo niz kamene stepenice ka tamnicama, s Harijem za petama. Ali na Harijevo razočaranje, Ridl ga nije odveo u skriveni prolaz ili u tajni tunel, nego baš u onu tamnicu u kojoj je Hari imao časove Napitaka kod Snejpa. Baklje nisu gorele i, kada je Ridl gotovo zatvorio vrata za sobom, Hari je mogao da vidi samo njega kako stoji kao ukopan pored vrata i posmatra prolaz napolju. Hariju se činilo da su tu bili najmanje sat vremena. Mogao je da vidi samo Ridlovu figuru na vratima kako zuri kroz odškrinuto krilo, čekajući kao statua. I baš kad je Hari prestao da očekuje bilo šta, kada se opustio i počeo da priželjkuje da se vrati u sadašnjost, začu kako se nešto kreće s druge strane vrata. Neko je puzao duž prolaza. Čuo ga je, ko god bio, kako prolazi pored tamnice u kojoj su se on i Ridl krili. Ridl se, tih kao senka, provuče kroz vrata, a Hari ga je pratio na vrhovima prstiju, zaboravljajući da ne mogu da ga čuju. Nekih pet minuta su pratili korake, dok se Ridl nije naglo zaustavio, nagnuvši glavu u pravcu novih zvukova. Hari je čuo kako se vrata otvaraju uz škripu, a onda neko progovori promuklim šapatom. – Ajde... mora' da te izvučem odavle... ajde sad... u kutiju... Bilo je nečeg poznatog u tom glasu. Ridl iznenada iskoči iza ugla. Hari iskorači iza njega. Mogao je da vidi tamne obrise krupnog dečaka kako čuči ispred otvorenih vrata, pored kojih je stajala vrlo velika kutija. – 'Bro veče, Rubeuse – reče Ridl oštro. Dečak zalupi vrata i ustade. – Š'a ti radiš ovdi dole, Tome? Ridl se primače bliže. – Gotovo je – reče. – Moraću da te prijavim, Rubeuse. Počeli su da pričaju o zatvaranju Hogvortsa ako napadi ne prestanu. – Š'a ti... – Ne mislim da si hteo nekog da ubiješ. Ali čudovišta nisu dobri kućni ljubimci. Pretpostavljam da si ga pustio da malo protegne noge i... – Nij' nikad nikog ubijo! – reče krupni dečak, ustuknuvši ka zatvorenim vratima. Iza njega, Hari je mogao da čuje čudno šuškanje i pucketanje. – Hajde, Rubeuse – reče Ridl, prilazeći još bliže. – Roditelji mrtve devojčice će sutra doći. Najmanje što Hogvorts može da uradi jeste da se postara da stvor koji je ubio njihovu ćerku bude pogubljen... – To nij' bijo on! – zaurla dečak, a glas mu je odjekivao kroz mračni prolaz. – On ne bi! Nikad! – Pomeri se u stranu – reče Ridl, isukavši svoj čarobni štapić. Njegova čin osvetli hodnik iznenadnim plamenim svetlom. Vrata iza velikog dečaka širom se otvoriše takvom silinom da su ga odbacila na suprotan zid. Iz njih izađe nešto zbog čega Hari ispusti dugačak, prodoran vrisak koji, izgleda, nije čuo niko osim njega. Ogromno povijeno dlakavo telo i pregršt crnih nogu; sjaj mnogobrojnih očiju i par kao žilet oštrih vilica – Ridl ponovo podiže svoj štapić, ali već je bilo prekasno. Stvor ga je oborio u trku, zaždivši uz hodnik, nestajući s vidika. Ridl se pridiže na noge, gledajući za njim. Pridigao je svoj štapić, ali krupni dečak skoči na njega, zgrabi njegov štapić i baci ga na pod, vičući: – NEEEEEEE! Prizor poče da se kovitla, tmina postade potpuna, i Hari oseti kako pada i uz tresak slete raširenih ruku na svoj krevet s baldahinom u grifindorskoj spavaonici, dok je Ridlov dnevnik ležao otvoren na njegovom stomaku. Pre nego što je imao vremena da povrati dah, vrata spavaonice se otvoriše i Ron uđe kroz njih. – A, tu si – reče. Hari se uspravi. Znojio se i tresao. – Šta bi? – upita Ron, gledajući ga zabrinuto. – To je bio Hagrid, Rone. Hagrid je otvorio Dvoranu tajni pre pedeset godina.

2.13. Hari Poter i Dvorana tajni - Veoma tajni dnevnik (3) 2.13. Harry Potter and the Chamber of Secrets - Top Secret Diary (3)

Čarobnjak s uzdahom presavi pismo, ustade, prođe pored Harija, i ne pogledavši ga, i ode da navuče zavese na prozore. Nebo kroz prozor bilo je crveno kao rubin; izgleda da je sunce zalazilo. The sky through the window was ruby red; it looks like the sun was setting. Čarobnjak se vratio za sto, seo i vrteo palčevima, gledajući u vrata. The wizard returned to the table, sat down, and twirled his thumbs, staring at the door. Hari se osvrnu po kancelariji. Harry looked around the office. Nije bilo Feniksa Foksa; nije bilo zujanja čudnih srebrnih spravica. Ovo je bio Hogvorts kakav je Ridl poznavao, što je značilo da je ovaj nepoznati čarobnjak direktor, a da je on, Hari, tek nešto više od utvare, potpuno nevidljiv ljudima od pre pedeset godina. This was the Hogwarts as Riddle knew it, which meant that this unknown wizard was the Headmaster, and that he, Harry, was little more than an apparition, completely invisible to the people of fifty years ago. Začu se kucanje na vratima kancelarije. There was a knock on the office door. – Napred – reče stari čarobnjak slabašnim glasom. Dečak od oko šesnaest godina uđe, skidajući svoj šiljati čarobnjački šešir. Na grudima mu je sijala srebrna asistentska značka. Bio je mnogo viši od Harija, ali je i on imao ziftcrnu kosu. – A, Ridl – reče direktor. – Hteli ste da me vidite, profesore Dipet? – reče Ridl. Izgledao je nervozno. – Sedi – reče Dipet. - Sit down - said Dippet. – Baš sam čitao pismo koje si mi poslao. - I was just reading the letter you sent me. – Oh – reče Ridl. Seo je, grčevito stiskajući šake. He sat down, clenching his fists. – Dragi moj dečače – reče Dipet ljubazno – nikako ne mogu da te pustim da ostaneš u školi preko leta. Zar nećeš da ideš kući za raspust? Aren't you going home for the holidays? – Ne – uzvrati Ridl istog trena – radije bih ostao u Hogvortsu, nego da se vratim u to... u to... – Ti, beše, živiš u normalskom sirotištu preko raspusta? - No - replied Riddle instantly - I'd rather stay at Hogwarts than go back to that... to that... - You, were you, living in a normal orphanage over the holidays? – upita Dipet radoznalo. – Da, gospodine – reče Ridl, blago crveneći. – Ti si normalskog porekla? - Are you of normal origin? – Mešane krvi, gospodine – reče Ridl. – Otac Normalac, majka veštica. – I oba roditelja su ti...? – Majka mi je umrla čim sam se rodio, gospodine. U sirotištu su mi rekli da je živela tek toliko da mi dâ ime: Tom, po mom ocu, i Mervolodomos, po mom dedi. Dipet saosećajno coknu jezikom. Dippet clicked his tongue sympathetically. – Stvar stoji ovako, Tome – uzdahnu on – za tebe bismo mogli i da napravimo izuzetak, ali u sadašnjim okolnostima... – Mislite na sve ove napade, gospodine? - The thing is, Tom - he sighed - we could make an exception for you, but in the current circumstances... - You mean all these attacks, sir? – upita Ridl, a Harijevo srce poskoči i on im priđe bliže, plašeći se da nešto ne propusti. – Upravo tako – reče direktor. – Dragi moj dečače, sigurno vidiš da bi bilo glupo od mene kada bih ti dozvolio da ostaneš u zamku posle završetka polugodišta. Pogotovu posle nedavne tragedije... smrt te sirote devojčice... bićeš daleko bezbedniji u svom sirotištu. U stvari, Ministarstvo magije čak razmišlja o zatvaranju škole. Nismo nimalo bliži pronalaženju – ovaj – izvora svih ovih neprijatnosti... Ridlove oči se razrogačiše. We're no closer to finding the – er – source of all this discomfort… Riddle's eyes widened. – Gospodine – ako bi ta osoba bila uhvaćena... Ako bi sve to prestalo... – Šta hoćeš da kažeš? – upita ga Dipet piskavim glasom, uspravivši se u stolici. – Ridle, hoćeš da kažeš da znaš nešto o ovim napadima? – Ne, gospodine – reče Ridl brzo. Ali je Hari bio siguran da je to „ne“ isto ono koje je on sâm rekao Dambldoru. Dipet je utonuo nazad u stolicu, blago razočaran. – Možeš da ideš, Tome... Ridl skliznu sa svoje stolice i pokunjeno izađe iz sobe. - You can go, Tom... Riddle slid off his chair and hurriedly left the room. Hari ga je pratio. Sišli su niz pokretne spiralne stepenice, izašavši pored gargojla u mračnom hodniku. Ridl zastade, kao i Hari, posmatrajući ga. Hari je primetio da Ridl o nečemu ozbiljno razmišlja. Grizao se za usnu, a čelo mu se naboralo. A onda, kao da je konačno doneo odluku, on odjuri dalje, a Hari bezglasno kliznu za njim. Nisu videli nikoga drugog dok nisu stigli do Ulazne dvorane, gde je visoki čarobnjak s dugom, talasastom, kestenjastom kosom i bradom pozvao Ridla s mermernih stepenica. They saw no one else until they reached the Entrance Hall, where a tall wizard with long, wavy, auburn hair and a beard beckoned to Riddle from the marble steps. – Šta to radiš kada lutaš naokolo ovako kasno, Tome? Hari zinu kada vide čarobnjaka. To nije bio niko drugi nego pedeset godina mlađi Dambldor. – Morao sam da idem kod direktora, gospodine – reče Ridl. – Dobro, onda požuri na spavanje – reče Dambldor, uputivši Ridlu isti prodoran pogled koji je Hari tako dobro poznavao. – Bolje je ne tumarati po hodnicima ovih dana. Ne otkako... On teško uzdahnu, požele Ridlu laku noć i udalji se dugačkim koracima. Not since… He sighed heavily, wished Riddle good night, and strode away. Ridl ga je gledao kako nestaje s vidika, a onda, brzim hodom, pođe pravo niz kamene stepenice ka tamnicama, s Harijem za petama. Riddle watched him disappear from view, and then, at a brisk walk, took off straight down the stone steps towards the dungeons, Harry at his heels. Ali na Harijevo razočaranje, Ridl ga nije odveo u skriveni prolaz ili u tajni tunel, nego baš u onu tamnicu u kojoj je Hari imao časove Napitaka kod Snejpa. Baklje nisu gorele i, kada je Ridl gotovo zatvorio vrata za sobom, Hari je mogao da vidi samo njega kako stoji kao ukopan pored vrata i posmatra prolaz napolju. The torches weren't burning and, when Riddle had almost closed the door behind him, Harry could only see him standing as if buried by the door, watching the passage outside. Hariju se činilo da su tu bili najmanje sat vremena. It seemed to Harry that they had been there for at least an hour. Mogao je da vidi samo Ridlovu figuru na vratima kako zuri kroz odškrinuto krilo, čekajući kao statua. I baš kad je Hari prestao da očekuje bilo šta, kada se opustio i počeo da priželjkuje da se vrati u sadašnjost, začu kako se nešto kreće s druge strane vrata. Neko je puzao duž prolaza. Čuo ga je, ko god bio, kako prolazi pored tamnice u kojoj su se on i Ridl krili. He heard him, whoever it was, walk past the dungeon where he and Riddle were hiding. Ridl se, tih kao senka, provuče kroz vrata, a Hari ga je pratio na vrhovima prstiju, zaboravljajući da ne mogu da ga čuju. Nekih pet minuta su pratili korake, dok se Ridl nije naglo zaustavio, nagnuvši glavu u pravcu novih zvukova. They followed the footsteps for about five minutes, until Riddle stopped abruptly, tilting his head in the direction of the new sounds. Hari je čuo kako se vrata otvaraju uz škripu, a onda neko progovori promuklim šapatom. – Ajde... mora' da te izvučem odavle... ajde sad... u kutiju... Bilo je nečeg poznatog u tom glasu. - Come on... I have to get you out of here... come on... into the box... There was something familiar in that voice. Ridl iznenada iskoči iza ugla. Hari iskorači iza njega. Mogao je da vidi tamne obrise krupnog dečaka kako čuči ispred otvorenih vrata, pored kojih je stajala vrlo velika kutija. – 'Bro veče, Rubeuse – reče Ridl oštro. Dečak zalupi vrata i ustade. – Š'a ti radiš ovdi dole, Tome? - What are you doing down here, Tom? Ridl se primače bliže. – Gotovo je – reče. - It's over - he said. – Moraću da te prijavim, Rubeuse. Počeli su da pričaju o zatvaranju Hogvortsa ako napadi ne prestanu. – Š'a ti... – Ne mislim da si hteo nekog da ubiješ. Ali čudovišta nisu dobri kućni ljubimci. Pretpostavljam da si ga pustio da malo protegne noge i... – Nij' nikad nikog ubijo! – reče krupni dečak, ustuknuvši ka zatvorenim vratima. Iza njega, Hari je mogao da čuje čudno šuškanje i pucketanje. – Hajde, Rubeuse – reče Ridl, prilazeći još bliže. – Roditelji mrtve devojčice će sutra doći. Najmanje što Hogvorts može da uradi jeste da se postara da stvor koji je ubio njihovu ćerku bude pogubljen... – To nij' bijo on! The least Hogwarts can do is make sure the creature that killed their daughter is executed... - It wasn't him! – zaurla dečak, a glas mu je odjekivao kroz mračni prolaz. – On ne bi! Nikad! – Pomeri se u stranu – reče Ridl, isukavši svoj čarobni štapić. "Move to the side," said Riddle, pulling out his wand. Njegova čin osvetli hodnik iznenadnim plamenim svetlom. Vrata iza velikog dečaka širom se otvoriše takvom silinom da su ga odbacila na suprotan zid. The door behind the big boy swung open with such force that he was flung against the opposite wall. Iz njih izađe nešto zbog čega Hari ispusti dugačak, prodoran vrisak koji, izgleda, nije čuo niko osim njega. Something came out of them, causing Harry to let out a long, piercing scream that no one seemed to hear but him. Ogromno povijeno dlakavo telo i pregršt crnih nogu; sjaj mnogobrojnih očiju i par kao žilet oštrih vilica – Ridl ponovo podiže svoj štapić, ali već je bilo prekasno. A huge bent hairy body and a handful of black legs; the glow of many eyes and a pair of razor-sharp jaws – Riddle raised his wand again, but it was already too late. Stvor ga je oborio u trku, zaždivši uz hodnik, nestajući s vidika. The creature knocked him into a run, hurtling down the hall, out of sight. Ridl se pridiže na noge, gledajući za njim. Pridigao je svoj štapić, ali krupni dečak skoči na njega, zgrabi njegov štapić i baci ga na pod, vičući: – NEEEEEEE! Prizor poče da se kovitla, tmina postade potpuna, i Hari oseti kako pada i uz tresak slete raširenih ruku na svoj krevet s baldahinom u grifindorskoj spavaonici, dok je Ridlov dnevnik ležao otvoren na njegovom stomaku. Pre nego što je imao vremena da povrati dah, vrata spavaonice se otvoriše i Ron uđe kroz njih. – A, tu si – reče. Hari se uspravi. Znojio se i tresao. – Šta bi? – upita Ron, gledajući ga zabrinuto. Ron asked, looking at him worriedly. – To je bio Hagrid, Rone. Hagrid je otvorio Dvoranu tajni pre pedeset godina.