2.17. Hari Poter i Dvorana tajni - Sliterinov naslednik (2)
– Voldemor je – reče Ridl nežno – moja prošlost, sadašnjost i budućnost, Hari Poteru... On izvuče Harijev štapić iz džepa, i poče njime da šara po vazduhu, napisavši tri svetlucave reči: TOM MERVOLODOMOS RIDL Onda ponovo zamahnu štapićem, i slova njegovog imena se prerasporediše: TO SMO MI LORD VOLDEMOR – Vidiš? – prošaputa on. – To je ime koje sam već koristio na Hogvortsu, naravno samo u krugu svojih najbližih prijatelja. Ne misliš valjda da bih zauvek koristio prljavo ime mog normalskog oca? Ja, u čijim venama po majčinoj liniji teče krv samog Salazara Sliterina? Ja da zadržm ime glupog, običnog Normalca koji me je napustio pre nego što sam se rodio, samo zato što je otkrio da mu je žena veštica? Ne, Hari. Stvorio sam sebi novo ime, ime koje će se, znao sam, čarobnjaci svuda bojati da izgovore, kad jednog dana postanem najveći čarobnjak na svetu! Činilo se da se Harijev mozak zakočio. Tupavo je zurio u Ridla, u siroče koje je izraslo u čarobnjaka koji je ubio Harijeve roditelje i mnoge druge... Najzad natera sebe da progovori. – Nisi – reče tihim glasom punim mržnje. – Šta nisam? – obrecnu se Ridl. – Nisi najveći čarobnjak na svetu – reče Hari, ubrzano dišući. – Žao mi je što moram da te razočaram, i tako to, ali najveći čarobnjak na svetu je Albus Dambldor. Svi to kažu. Čak ni kad si bio u punoj snazi nisi se usuđivao da preuzmeš Hogvorts. Dambldor te je prozreo još dok si bio u školi, i ti ga se još uvek plašiš, ma gde se krio ovih dana. S Ridlovog lica nestade osmeh, samo da bi ga zamenio vrlo ružan pogled. – Samo sećanje na mene proteralo je Dambldora iz ovog zamka! – prosikta on. – Nije baš otišao kao što ti možda misliš! – uzvrati Hari. Govorio je nasumice, želeći da uplaši Ridla, pre priželjkujući da to bude istina nego što je sâm verovao u to. Ridl otvori usta, ali se sledi. Odnekud je dopirala muzika. Ridl se okretao oko sebe i buljio niz praznu dvoranu. Muzika je postajala sve glasnija. Bila je jeziva, nezemaljska, od nje su žmarci prolazili kičmom. Hariju se skroz podigla kosa na glavi i činilo mu se da mu se srce dvostruko uvećalo. A onda, kad je muzika dosegla takvu snagu da je Hari mogao da oseti kako mu rebra vibriraju, na vrhu najbližeg stuba buknu plamen. Pojavi se grimiznocrvena ptica veličine labuda, čija se čudna muzika, nalik zvuku frule, uznosila ka zasvođenoj tavanici. Imala je bleštav zlatan rep, dugačak kao paunov, i sjajne zlatne kandže, u kojima je stezala ofucan smotuljak tkanine. Trenutak kasnije ptica se ustremi na Harija. Ispusti otrcan predmet koji je nosila pred njegove noge, a onda svom težinom slete na njegovo rame. Dok je svijala svoja velika krila, Hari podiže pogled i vide da ima dugačak, oštar, zlatan kljun i okrugle crne oči. Ptica prestade da peva. Sedela je spokojna i topla tik uz Harijev obraz, mirno zureći u Ridla. – To je Feniks... – reče Ridl, pronicljivo joj uzvraćajući pogled. – Foks? – prošaputa Hari, i oseti kako ga njegove zlatne kandže nežno stiskaju za rame. – A to... – reče Ridl, osmotrivši sada otrcanu stvar koju je Foks ispustio – to je stari školski Šešir za razvrstavanje. I bio je. Zakrpljen, izlizan i prljav, Šešir je nepokretno ležao kraj Harijevih stopala. Ridl ponovo poče da se smeje. Smejao se tako jako da je mračna dvorana odzvanjala kao da se deset Ridlova smeje uglas. – Eto šta Dambldor šalje svom braniocu! Pticu pevačicu i stari šešir! Da li se osećaš hrabrijim, Hari Poteru? Da li se sada osećaš bezbedno? Hari ne odgovori. Možda nije shvatao kakva je korist od Foksa ili Šešira za razvrstavanje, ali više nije bio sam, i čekao je, sve smeliji, da Ridl prestane da se smeje. – Na posao, Hari – reče Ridl, još uvek se široko osmehujući. – Dva puta smo se sreli – u tvojoj prošlosti, mojoj budućnosti. I dva puta nisam uspeo da te ubijem. Kako si preživeo? Ispričaj mi sve. Što duže budeš pričao – dodade on nežno – duže ćeš živeti. Hari brzo stade da misli, odmeravajući svoje šanse. Čarobni štapić je kod Ridla. On, Hari, ima Foksa i Šešir za razvrstavanje, od kojih nijedno ne bi moglo da bude od velike koristi u dvoboju. Stvari su zaista izgledale crno. Ali, što je duže Ridl tamo stajao, iz Džini je nestajalo sve više života – a u međuvremenu, Hari iznenada primeti, Ridlov odraz postaje sve jasniji, sve opipljiviji. Ako već mora doći do borbe između njega i Ridla, bolje da to bude pre nego posle. – Niko ne zna zašto si izgubio svoje moći kada si me napao – reče Hari odsečno. – Ne znam ni sâm. Ali znam zašto nisi mogao da me ubiješ. Zato što je moja majka umrla da bi me spasila. Moja majka, prostog, normalskog porekla – dodade on, tresući se od potisnutog besa. – Ona te je sprečila da me ubiješ. A ja sam video tvoje pravo 'ja', video sam te prošle godine. Ti si olupina od čoveka. Jedva da si živ. Eto gde su te dovele sve tvoje moći. Ti se kriješ. Ti si ružan, ti si gnusan! Ridlovo lice se izobliči. A onda se silom odvratno nasmeši. – Tako dakle. Tvoja majka je umrla da bi te spasila. Da, to je moćna kontračin. Sada shvatam – u tebi, zapravo, nema ničeg posebnog. Baš sam se pitao, znaš. Zato što postoji čudna sličnost između nas dvojice, Hari Poteru. Mora da si čak i ti to primetio. Obojica smo mešane krvi, siročad, odgajili su nas Normalci. Verovatno smo jedina dva Nemušta koja su dospela na Hogvorts još od vremena velikog Sliterina. Čak pomalo i ličimo... Ali, i pored svega, samo te je srećan sticaj okolnosti spasao od mene. Samo sam to hteo da znam. Hari je stajao, napeto čekajući da Ridl podigne štapić. Ali Ridlov izopačeni osmeh ponovo se razvuče. – Sada ću ti, Hari, očitati malu lekciju. Hajde da uporedimo moći Lorda Voldemora, naslednika Salazara Sliterina, sa čuvenim Harijem Poterom, i najboljim oružjem kojim je Dambldor uspeo da ga snabde. On zabavljeno baci pogled na Foksa i Šešir za razvrstavanje, a onda se udalji. Hari, kome se strah širio kroz ukočene noge, gledao je kako se Ridl zaustavlja između visokih stubova i gleda u kameno lice Sliterina, visoko iznad sebe u polumraku. Ridl širom otvori usta i stade da sikće – ali je Hari razumeo šta govori. – Pričaj sa mnom, Sliterine, najveći od hogvortske četvorke. Hari se osvrnu da pogleda statuu iznad sebe, dok mu se Foks klatio na ramenu. Sliterinovo džinovsko kameno lice se pomeralo. Užasnut, Hari vide kako mu se usta otvaraju, sve šire i šire, praveći veliku crnu rupu. A u ustima statue nešto se pomeralo. Nešto je gmizalo nagore iz njihove dubine. Hari poče da se povlači unazad, dok ne udari o mračan zid Dvorane, a dok je čvrsto zatvarao oči, osetio je kako Foksovo krilo prelazi preko njegovog obraza, dok ovaj uzleće. Hari je hteo da uzvikne: – Ne ostavljaj me! – ali kakve je šanse imao Feniks protiv zmijskog kralja? Nešto ogromno udari o kameni pod dvorane, Hari oseti kako se pod zatresao. Znao je šta se dešava, mogao je da oseti, mogao je bezmalo da vidi ogromnu zmiju kako se odmotava iz Sliterinovih usta. A onda začu Ridlov sikćući glas: – Ubij ga. Bazilisk se kretao prema Hariju, mogao je da čuje njegovo teško telo kako gmiže preko prašnjavog poda. Još uvek čvrsto žmureći, Hari naslepo potrča postrance, ispruživši ruke, opipavajući put. Ridl se smejao... Hari se spotače. Pade, svom težinom, na kameni pod, i okusi svoju krv. Zmija je bila jedva na par koraka iza njega, čuo je kako dolazi. Tik iznad sebe, začu glasan, praskav zvuk nalik pljuckanju, a onda nešto teško udari Harija tako jako da ga prilepi uza zid. Čekajući da mu se oštri zubi zariju u telo, on začu još bešnje siktanje, dok je nešto divljački treskalo o stubove. Nije mogao da izdrži. Zaškiljio je očima taman toliko da može da vidi šta se dešava. Ogromna zmija, svetla, otrovnozelena, debela kao hrastovo stablo, uzdigla se uvis u vazduh, a velika tupa glava pijano joj se klatila između stubova. Dok se Hari tresao, spreman da zažmuri ako se ona okrene, video je šta je to što je omelo zmiju. Foks je jezdio oko Baziliskove glave, a zmija je besno škljocala na njega otrovnim zubima, dugačkim i tankim poput sablji. Foks se ustremi naniže. Njegov dugački zlatni kljun nestade s vidika i iznenada mlaz tamne krvi poprska pod. Zmijin rep poče da mlatara naokolo, za dlaku promašivši Harija, i pre nego što je Hari stigao da zatvori oči, ona se okrenu, a Hari je pogleda pravo u lice, i vide da joj je Feniks iskopao oči, oba velika, loptasta žuta oka; krv je kuljala po podu, a zmija je bljuvala u agoniji. – Ne – Hari začu Ridlov vrisak. – Ostavi pticu! Ostavi pticu! Dečak je iza tebe! Još uvek možeš da ga namirišeš! Ubij ga! Oslepljena zmija se zaljulja, zbunjena, još uvek smrtonosna. Foks je kružio iznad njene glave pevajući svoju jezivu pesmu, tu i tamo ubadajući Baziliskov nos pokriven krljuštima, dok je iz zmijinih unakaženih očiju curela krv. – Pomozi mi, pomozi mi – promrmlja Hari mahnito – nek mi neko pomogne, bilo ko! Zmija ponovo ošinu repom po podu. Hari se sagnu. Nešto meko ga pogodi u lice. Bazilisk je odbacio Šešir za razvrstavanje pravo Hariju u ruke. Hari ga čvrsto zgrabi. To je bilo sve što mu je ostalo, jedina nada. Natuče ga na glavu, i baci se na pod, kad Baziliskov rep ponovo zamahnu iznad njega. – Pomozi mi... pomozi mi... – pomisli Hari, prekrivši oči šeširom. – Molim te, pomozi mi! Nije bilo nikakvog glasa da mu odgovori. Umesto toga, šešir se zgrči, kao da ga kakva nevidljiva ruka vrlo čvrsto steže. Nešto vrlo tvrdo i teško tresnu Harija po glavi, gotovo ga onesvestivši. Dok su mu pred očima treperile zvezdice, on zgrabi vrh šešira da ga skine, i oseti nešto dugačko i čvrsto ispod njega. Iz šešira se pojavio sjajan srebrni mač, a na balčaku su mu svetlucali rubini veliki kao jaja. – Ubij dečaka! Ostavi pticu! Dečak je iza tebe! Onjuši ga, namiriši ga! Hari je bio na nogama, spreman. Baziliskova glava poče da pada, a telo mu se uvijalo naokolo, udarajući o stubove dok se obrtao da bi se suočio s njim. Mogao je da vidi ogromne, krvave očne duplje, usta koja se šire, dovoljno velika da ga celog progutaju, oivičena zubima dugačkim kao njegov mač, tankim, svetlucavim, otrovnim... On se slepo ustremi na njega, Hari ga izbegnu, i on udari o zid Dvorane. Ponovo se ustremi, i njegov račvast jezik šibnu Harija po boku. On obema rukama podiže mač. Bazilisk se ponovo ustremi da ga napadne, i ovoga puta tačno nacilja. Hari se celom težinom nasloni na mač, i zari ga do balčaka u nepce zmijinih usta. Ali dok mu je topla krv natapala ruke, Hari oseti pulsirajuć bol tik iznad lakta. Jedan dugački otrovni očnjak zarivao se sve dublje i dublje u njegovu ruku, da bi se raspukao napola u trenutku kad se Bazilisk prevrnu u stranu, i u grču pade na pod. Hari skliznu niza zid. Zgrabi očnjak koji je širio otrov po njegovom telu i iščupa ga iz ruke. Ali znao je da je prekasno. Bol nalik belom usijanju širio se polako i mirno sve dublje i dublje kroz njegovu ruku. Još dok je ispuštao zub i gledao kako mu vlastita krv kvasi odoru, pogled mu se zamagli. Dvorana se rastvarala u vrtlogu mutnih boja. Nešto skerletno prolete kraj njega, i Hari začu mek bat kandži pored sebe. – Fokse – reče Hari nejasno. – Bio si sjajan, Fokse... – Osetio je kako ptica polaže svoju divnu glavu na mesto gde mu se zario zmijin očnjak. Mogao je da čuje korake koji odjekuju, a onda se jedna mračna senka pomeri ispred njega. – Mrtav si, Hari Poteru – reče Ridlov glas iznad njega. – Mrtav. Čak i Dambldorova ptica to zna. Vidiš li šta on radi, Poteru? On plače. Hari trepnu. Foksova glava se naizmenično izoštravala i zamagljivala pred njegovim očima. Krupne, biserne suze tekle su mu niz sjajna pera. – Ima da sedim ovde i gledam kako umireš, Hari Poteru. Nemoj da se žuriš. Ja imam vremena. Hari se osećao pospano.
