Podcast EP063: Stefan Lalić (2)
Za razliku od te knjige koja je tako nekako naivno napisana, sada radim na drugoj knjizi, kojoj nažalost ne posvećujem pažnje koliko bi voleo, ali kada imam vremena ona je tu. To je totalno drugačiji princip. Paralela je ta da sam tri meseca pisao koncept za tu knjigu, i da je pišem sad mesecima, dobro ne toliko konstantno kao prvu, a pisaću je verovatno još godinu i po dana. Tako da, proces zavisi od toga, prvo od našeg pristupa ka tom, a drugo od kompleksnosti knjige koju pišemo.
Ivan Minić: U dosta navrata sa gostima ovde smo dolazili na tu temu, posebno sa ljudima koji se bave nečim virtuelnim, a bilo ih je dosta; koliko je moćan trenutak kada baveći se svim tim virtuelnim ti upoznaješ ljude, pomogao si im, nisi im pomogao, šta god, dobijaš neki emotivni feedback sve vreme i sve je to OK, ali ništa ne može da se meri sa tim kada uzmeš u ruku ono što si ti napravio. Ljudi koji prave fizičke proizvode, vremenom nemaju više taj odnos prema tome. Kapiram prvu stolicu kada napraviš, to je big dill, ali petstotu više ti nije bitno. Ali, nekako mislim da kad uzmeš svoju knjigu u ruke, to bi trebalo da bude malo drugačije.
Stefan Lalić: Moraću da te razočaram. Traje ushićenje tri dana. Bar u mom slučaju.
Ivan Minić: Ah, pazi sad… tri po tri.
Stefan Lalić: Lepo je, ali traje tri dana � � Ivan Minić: Sedam dana pisanja, tri dana ushićenja, to uopšte nije loše ! To je tvoj lični doživljaj . Stefan Lalić: Jest e Ivan Minić: A doživljaj javnosti ? Stefan Lalić: Kada pričamo o knjizi ? Ivan Minić: Da . Stefan Lalić: Pa, ono što sam dobio kao neki znak da to što radim ima nekog smisla je nominacija za NIN-ovu nagradu 2014. godine . Sad, pored toga, naravno da je bilo dosta ljudi, vrlo pametnih i obrazovanih ljudi, koji su pročitali i rekli da to malo ima smisla, što je meni opet ogroman vetar u leđa . Ulazak u svet marketinga i copywritin g Ivan Minić: OK, to je priča sa knjigom . U međuvremenu mi smo se upoznali tako što si ti radio u marketinškoj agenciji . Zašto, pobogu, ode u marketing . Stefan Lalić: Zato što sam hteo da se bavim pisanjem . Bio sam uporan i tvrdoglav u tome da nađem način kako da živim od pisanja . Nekada davno sam mislio da ću to da radim kroz knjige . Od te ideje nisam sasvim odustao, nikad se ne zna šta će se desiti, ali iskreno, ja nisam bio upoznat sa marketingom uopšte . Ja sam čuo, Jecin (Jelena Bastajić, suvlasnik “Ćao Šećeru”) drugar je jednom prilikom došao kod nas kući i ispričao tom prilikom o nečemu što se zove copywriting . I ja sam ga pitao da li to zaista postoji . On je rekao da ljudi pišu u agencijama, smišljaju džinglove, ne znam ni ja šta . I pitao sam ga da li ljudi zaista dobijaju pare za to, on je rekao da dobijaju . Ja sam odlučio da odmah napišem 20 postova, šta ti treba, daj da sednem pišem . Rekao mi je da prvo istražim malo više o tome . Seo sam i istražio, to mi se dopalo, čitao sam knjige, pitao prijatelje . Usledila je prva praksa, prvi posao, drugi posao, treći posao . Ivan Minić: Rekao si da ti se svidelo kada si čitao o tome . Stefan Lalić: Da . Ivan Minić: Koliko ti se svidelo kada si to trebao da radiš zapravo sa klijentima . Stefan Lalić: Nimalo . Ivan Minić: Zašto ? Stefan Lalić: Iz više stvari . Prva stvar jeste, a mislim da to ima veze sa načinom, ne mogu da kažem “mi u Srbiji” mada ja nisam živeo nigde van Srbije da bi mogao da uporedim sa tim kako se stvari rade u drugim zemljama, ali mislim da je prva stvar odnos prema poslu, jer iz tog odnosa kompanije prema poslu koji radi nekako proističe i odnos radnika prema tom poslu . Pogotovo u marketingu . Mislim da nije bio na nekom zadovoljavajućem kada je profesionalnost u pitanju, a s druge strane, radi se i prihvata se da se radi više-manje bilo šta što donosi novac u kuću . Možda je i obrazovanje, kada je ta neka konkretna tema u pitanju, nije na nivou na kome bi trebalo da bude, ali ja time nisam bilo zadovoljan . Zadacima koji su bili ispred mene . Ivan Minić: Ti si ušao na jedan način, ja sam u toj industriji bio već desetak godina u tom trenutku i, nekako nisam mogao da se otmem utisku da, s jedne strane ima talenta, on postoji, ali talenat je bio vrlo brzo ubijen time što se od njih zahteva hiper-produkcija, što se od njih zahtevaju iteracije određenih stvari do beskonačnosti i što ti dobijaš neki brif, ti po tom brifu uradiš, onda se javi klijent koji kaže: “Ko mi je poslao ovaj brif, pa šta ste mi ovo poslali?”, pa radiš sve po šest puta kako bi nečiju ličnu predstavu o tome kako treba da bude ispunili, što u suštini nije poenta . Poenta je prosto da se okreneš ka publici, tvoj posao je da zainteresuješ ciljnu publiku a ne … Stefan Lalić: I da doneseš benefit brendu . Ivan Minić: Tako je . A ne da zadovoljiš pojedinaču osobu kod klijenta koja će, ako gledamo našu marketinšku industriju, za šest meseci raditi kod drugo klijenta potpunu drugi posao . I dobro, ti si u marketingu, usrećio si se u životu, … Stefan Lalić: Bio … Ivan Minić: Bio si u marketingu, i rekao si sebi – šta mogu sebi još gore da napravim, kako mogu sebi još više da otežam . Stefan Lalić: Jeste . 🙂 Prelazak u preduzetničke vode i nastanak “Ćao Šećer u” Ivan Minić: Kako je krenula priča sa “Ćao Šećeru ”? Stefan Lalić: Krenula je uporedo sa radom u agencij i. Ali, sad ta priča ima neki mnogo kompleksniji početak od toga – “da, mi smo seli kući i krenuli da radimo.” Treba krenuti od početka, odakle meni uopšte interesovanje za zdravu hran u? Ja sam odrastao sa bakom koja je kuvala sve na tako ukusan način i ja sam pored nje naučio da jedem stvari koje nisam jeo kad sam bio mal i. I taj wow momenat koji se desi kada ti jedeš neku hranu za koju misliš da nije ukusna pa postane ukusna, meni je bilo strava, pogotovo što sam rekao malopre da je kulinarstvo nešto što je mene oduvek intersoval o. Tako da je to nešto što je bilo tu uvek negde u moj glav i. S druge strane, bavio sam se sportom, ali je vremenom moja fizička aktivnost bila sve manja i manja, pogotovo kada sam se upoznao sa kompjuterima, i to se naravno odražavalo na težin u. Bio sam negde da se pozabavim ishranom ako sam želeo da rešim taj problem, posebno što mi je i burazer i dalje u sportu, i tako dalje, tako dalje, tako da saveta oko mene uvek ima na prete k. I nama je bilo zanimljivo da kuvam o. Da skratim priču, što se tiče slanih jela, nikako nikada nije problem – ti uvek možeš da kupiš ili pojedeš neko kvalitetno meso, neko povrće spremiš, nije važno, ali za kolače je bio proble m. Pogotovo što ja ne želim, a to je sada core naše filozofije i voleo bih o tome da pričamo, kolač treba da bude ukusa n. Ako nije ukusan, onda ne treba da postoji jer ne ispunjava svoju svrhu, a ta svrha je da doživiš to neko osećanje zbog koga si ti upošte platio taj kolač ili otišao, napravio, šta god… da budeš zadovolja n. Međutim, to se nije dešavalo, sad da ne nabrajam koje su tada kompanije bil e. Mi smo probavali te njihove proizvode, koji nisu bili ni malo jeftini, nakon kojih ja odem, iznerviram se i pojedem palačinku sa Nutelom, jednu ili dve ili tri, i bude mi muk a. Posle jela ja sam zadovoljan, ali to nije neki put kojim bih voleo da se vodim, ili bar ne uve k. Onda je Jeca krenula da kuv a. Ovo je još zanimljivije, pošto Jeca zna da kuva čaj i supu iz kesice, što nije dovoljn o… Ivan Minić: Većinu stvar i. Stefan Lalić: Da, većinu stvar i. Ona je uzela, a Jeca je inače product manager, i u Excelu sve zapisal a. I malo po malo, eksperimentisala je – da li ti se ovo sviđa, ovo nije dovoljno slatko, vamo, tamo… I tako su se pojavile prve kuglice za nas, da mi jedim o. Da, mi smo u stvari pravili tu neku testastu masu od koje smo mi pravili kuglic e. I to se nekako pogodilo tako, jer smo i pričali o tom nekom restoranu (kakva greška), koji bismo voleli jednog dana i da se bavimo ugostiteljstvom, da se družimo s ljudima, upoznajemo naše radnik i sve strav a. Ja nisam bio zadovoljan svojim poslom, želeo sam i mislio sam da ću otvoriti marketinšku agenciju, tako da je ovo možda i ispalo manje zlo, nikad se ne zn a. Ivan Minić: Sigurn o. 🙂 Stefan Lalić: Međutim, to se nešto izjalovilo, kuglice su došle, na tržištu je postojala ogroman rupa (i o tome bih voleo isto da pričamo), i rekao sam – ajde sad, da probamo da napravimo nešto svo je. Dogovorili smo se da krenemo, doduše, malo smo nešto razmišljali nakon što smo razmislili, ipak smo rekli da i idemo i to je to. Ivan Minić: Ono što je negde vrlo specifično kod vas, sa vašim proizvodim, koji u principu nisu nekakva, ni danas, prekompleksna paleta sa stotinama proizvoda, vrlo je svedeno i vrlo izbalansira no. Negde je taj utisak, to što kažeš, da je zdravo meni uvek donosi predznak i li… Stefan Lalić: Lošu emoci ju… Ivan Minić: Ili lošu emociju koja kaže da to ne može biti ukusno, ili u najboljem slučaju – nije odvratno, nije užas no. Možda ne možeš dva parčeta toga da pojed eš. Stefan Lalić: Ni ne treba ti. 🙂 Ivan Minić: Ali ako pojedeš jedno je OK, ali drugo ako pojedeš ti je već malo bezv eze. I upravo je u pitanju niša u kojoj ne takmičiš se cenom primarno, ne praviš da ti kolač bude 12 dinara i mora da bude sladak, već imaš malo više lufta u svemu tom, ali ne možeš da praviš taj kompromis sa ukusom jer, iako je sada već tu mnogo više sličnih proizvoda i postoji mnogo veća svest o tome, svi ti ljudi negde ulažu maksimalni napor da taj ukus koji korisnik dobija bude zadovoljavajuć, jer nije problem kada dođe neko ko jede samo te stv ari. Problem je kada dođe neko ko je navikao na najlepše moguće ukuse i ovo treba da mu bude dovoljno dobro da on kaže – OK, ja ću sada da odustanem od svega ovoga što sam jeo jer ovo će očuvati moje zdravlje, a ukus je skroz su per. Možda nije najfantastičnija stvar koju sam ikada pr oba… Stefan Lalić: A možda i je ste. Ivan Minić: A možda i jeste, ali je u najgorem slučaju – sasvim je do bro. Stefan Lalić: Jeste, fino si to re kao. Ti si rekao “bilo bi dob ro”. Ja mislim da samo tako i treba da bude, jer u suprotnom, svrha biznisa ne postoji, ako ti praviš samo nešto što je zdravo a zove se ko lač. Bolje pojedi brokoli ili papriku, pa je to. I nemoj da jedeš slaninu 😀 Ali ako pričamo o kolačima, mislim da je to neka oba veza. Ivan Minić: Ali, u jednom trenutku počinju da se pojavljuju u toj niši, gde vi niste baš direktno u toj niši, ali to su najbliži proizvodi koji su ljudi prvo mogli da se upoznaju, počinju da se pojavljuju ovi neki razni fitnes barovi i slične stvari, ono high protein i slično, i većina tih stvari je jako skupa i odvr atna. Ali, kada pojedeš, ispod tog ukusa i teksture stiropora, oseti se neka određena količina veštačkog ukusa čoko lade. Stefan Lalić: D obro? Ivan Minić: Kako ste vi koncipirali svoje proizvode, jer vaša priča je potpuno okrenuta prirodnim sastojcima, nije hemijsko rešenje, nego je nešto što je malo neobičnijom kombinacijom prirodnih sastojaka daje ukus kome t ežim? Stefan Lalić: Jeste, mi smo se vodili onim šta mi smatramo da je zd ravo. Uzeli smo voće koje je najzdravije na svetu – urmu, koja je puna tog prirodnog šećera i nju koristimo kao zaslađivač za sve naše proizvode.