×

Mes naudojame slapukus, kad padėtume pagerinti LingQ. Apsilankę avetainėje Jūs sutinkate su mūsų slapukų politika.

image

Hari Poter i Dvorana tajni, 2.13. Hari Poter i Dvorana tajni - Veoma tajni dnevnik (1)

2.13. Hari Poter i Dvorana tajni - Veoma tajni dnevnik (1)

13. Veoma tajni dnevnik Hermiona je nekoliko nedelja ostala u bolničkom krilu. Kada su se ostali vratili s božićnog raspusta kolale su svakojake uznemirujuće glasine o njenom nestanku, jer su svi, naravno, mislili da je bila napadnuta. Toliko je đaka prolazilo pored bolničkog krila pokušavajući da baci pogled na nju da je Madam Pomfri ponovo izvadila paravane, i stavila ih oko Hermioninog kreveta kako bi je poštedela sramote da je drugi vide s dlakavim licem. Hari i Ron su je posećivali svake večeri. Kada je počelo novo polugodište, svaki dan su joj donosili domaće zadatke. – Da su meni iznikli mačji brci, ja bih se odmarao od svih zadataka – reče Ron jedne večeri, stavljajući gomilu knjiga na Hermionin noćni stočić. – Ne budi lud, Rone, moram da budem u toku – reče Hermiona oštro. Njeno raspoloženje se znatno popravilo otkad su joj s lica nestale sve dlake, a oči postepeno počele opet da postaju smeđe. – Pretpostavljam da nemate novih tragova? – dodade šapatom, da je Madam Pomfri ne čuje. – Ništa – reče Hari sumorno. – A bio sam siguran da je Melfoj – ponovi Ron, po stoti put. – Šta je to? – upita Hari pokazujući na nešto zlatno što je virilo ispod Hermioninog jastuka. – Samo dopisnica sa željom za brzo ozdravljenje – reče Hermiona brzo, pokušavajući da je gurne van vidika, ali je Ron bio brži od nje. Izvukao je, protresao, otvorio i naglas pročitao: Gospođice Grejndžer, želim vam brz oporavak, vaš zabrinuti nastavnik Gilderoj Lokhart, vitez Merlinovog reda treće klase, počasni član Lige za odbranu od Mračnih sila i petostruki dobitnik Nagrade Veštičjeg nedeljnika za najšarmantniji osmeh. Ron zgađeno pogleda Hermionu. – Spavaš s ovim ispod jastuka? Ali Hermiona je bila pošteđena odgovora jer je upravo pristigla Madam Pomfri s večernjom dozom leka. – Zar Lokhart nije najveći ljigavac kog si ikad upoznao, a? – upita Ron Harija kad su izašli iz spavaonice i krenuli uza stepenice ka grifindorskoj kuli. Snejp im je toliko toga zadao za domaći zadatak da je Hari mislio kako će verovatno već biti u šestom razredu dok ga završi. Ron je upravo govorio kako je trebalo da pita Hermionu koliko pacovskih repova treba staviti u napitak za dizanje kose, kada im do ušiju dopreše besni povici sa sprata iznad njih. – To je Filč – promrmlja Hari kad su se žurno popeli uza stepenice i zaustavili se, izvan vidika, pažljivo osluškujući. – Misliš da je opet neko napadnut? – upita Ron napeto. Stajali su mirno, nagnuvši glave u pravcu Filčovog glasa, koji je zvučao prilično histerično. ...još više posla za mene! Da brišem cele noći, kao da nemam šta da radim! Ne, ovo je kap koja je prepunila čašu, idem kod Dambldora... Koraci mu postepeno utihnuše, i začu se udaljen tresak vratima. Oni oprezno proviriše iza ugla. Filč je očigledno bio na svom uobičajenom stražarskom mestu: ponovo su se zatekli tamo gde je Gospođa Noris napadnuta. Na prvi pogled su shvatili zašto je Filč vikao. Voda je poplavila pola hodnika, i činilo se da još uvek kulja ispod vrata kupatila Jecajuće Mirte. Sad, kada nije bilo Filčove galame, mogli su da čuju kako kroz zidove kupatila odjekuje Mirtino ridanje. – Šta joj je sada? – pitao se Ron. – Hajde da vidimo – reče Hari i, podigavši odore iznad članaka, oni prođoše kroz veliku baru do vrata s natpisom: „Ne radi“, koji su, po običaju, ignorisali, i uđoše. Jecajuća Mirta je plakala, ako je to uopšte bilo moguće, glasnije i jače nego ikada ranije. Činilo se da se krije u klozetu u kome je i inače boravila. U kupatilu je bilo mračno jer je bujica vode, koja je i zidove i pod ostavila sasvim mokrim, utrnula i sve sveće. – Šta je bilo, Mirta? – upita je Hari. – Ko je to? – grcala je Mirta očajno. – Došli ste da me i vi nečim gađate? Hari došljapka do njenog separea, i reče: – Zašto bih te bilo čime gađao? – Nemoj mene da pitaš – povika Mirta, izronivši na još većem talasu vode, koja pljusnu na već prilično nakvašen pod. – Eto mene ovde, gledam svoja posla, a neko misli da je zabavno da me gađa knjigom... – Ali ne može da te zaboli ako neko baci nešto na tebe – reče Hari razborito. – Mislim, to bi samo prošlo kroz tebe, zar ne? Rekao je pogrešnu stvar. Mirta se naduri i vrisnu: – Hajde sada svi da gađamo Mirtu knjigama zato što ona to ne može da oseti! Deset poena ako prođe kroz stomak! Pedeset poena ako prođe kroz glavu! Baš fino, ha, ha, ha! E, pa ja ne mislim da je to tako zabavna igra! – Ko te je uopšte gađao? – upita Hari. – Ne znam! Baš sam sedela u vodovodnoj cevi, razmišljajući o smrti, kad mi je proletela pravo kroz teme – reče Mirta, streljajući ih pogledom. – Eno je tamo, izbacila je voda. Hari i Ron pogledaše ispod lavaboa, u pravcu koji im je Mirta pokazivala. Tamo je ležala mala, tanka knjižica. Imala je pohabane crne korice, i bila je mokra kao i sve ostalo u kupatilu. Hari krenu da je podigne, ali Ron iznenada ispruži ruku da ga zaustavi. – Šta je? – upita Hari. – Da li si ti lud? – reče Ron. – Mogla bi da bude opasna. – Opasna? – reče Hari, smejući se. – Ma daj, kako može da bude opasna? – Iznenadio bi se – nastavi Ron, koji je obazrivo posmatrao knjigu. – Neke knjige koje je Ministarstvo zaplenilo... tata mi je ispričao... bila je jedna od koje bi ti oči izgorele. A svako ko je ikada pročitao Sonete jednog čarobnjaka do kraja života bi govorio u šaljivim strofama. A jedna stara veštica u Batu imala je knjigu koju nikad ne bi mogao da prestaneš da čitaš! Morao bi stalno da tumaraš naokolo, piljeći u nju, pokušavajući sve da obavljaš jednom rukom. A... – Dobro, shvatio sam – reče Hari. Mala knjiga je i dalje ležala na podu, neugledna i vlažna. – Pa, nikada nećemo saznati ako ne pogledamo u nju – reče on, sagnu se pred Rona, i podiže je s poda. Hari odmah primeti da je u pitanju dnevnik, izbledela godina na korici reče mu da je star pedeset godina. On je otvori znatiželjno. Jedva je uspeo da razazna ime na prvoj strani, „T.M. Ridl“, ispisano razmrljanim mastilom. – Čekaj malo – reče Ron, oprezno prilazeći i gledajući preko Harijevog ramena. – Znam to ime... T.M. Ridl je pre pedeset godina dobio priznanje za poseban doprinos ovoj školi. – Otkud ti to znaš, pobogu? – upita ga Hari zapanjeno. – Zato što me je Filč naterao da izglancam njegovu plaketu jedno pedeset puta, onda kada sam bio kažnjen – objasni Ron ozlojeđeno. – To je bila ona po kojoj sam bljuvao puževe golaće. Da si ti brisao sluz s nekog imena čitavih sat vremena, i ti bi ga zapamtio. Hari razdvoji mokre stranice. Bile su sasvim prazne. Ni na jednoj nije bilo ni najbleđeg traga bilo kakvog pisanja, čak ni beleške poput „rođendan tetke Mejbel“, ili „zubar, u pola četiri“. – Nikad nije pisano u njemu – reče Hari razočarano. – Pitam se zašto bi neko hteo da ga baci u šolju? – reče Ron radoznalo. Hari okrenu zadnju koricu knjige i vide odštampano ime knjižare u Ulici Vokshol u Londonu. – Mora da je bio normalskog porekla – reče Hari zamišljeno – jer je kupio dnevnik u Ulici Vokshol... – Pa, nije ti od naročite koristi – reče Ron. On spusti glas. – Pedeset poena ako uspeš da ga baciš kroz Mirtin nos. Hari ga, međutim, stavi u džep. * * * Početkom februara Hermiona je napustila bolničko krilo, bez brkova, bez repa i bez dlaka. Njene prve večeri u grifindorskoj kuli Hari joj pokaza dnevnik T.M. Ridla i ispriča joj kako su ga našli. – Ooo, možda ima skrivene moći – reče Hermiona oduševljeno, uzimajući dnevnik i pažljivo ga razgledajući. – Ako ima, odlično ih krije – reče Ron. – Možda je stidljiv. Ne znam zašto ga ne baciš, Hari. – Voleo bih da znam zašto je neko uopšte pokušao da ga baci – reče Hari. – Ne bi mi smetalo ni da znam zašto je Ridl dobio Priznanje za poseban doprinos Hogvortsu. – Može da bude bilo šta – reče Ron. – Možda je dobio trideset O.Č.N.-a, ili je spasao nastavnika od džinovske sipe. Možda je ubio Mirtu, time bi svima učinio uslugu... Ali Hari po Hermioninom prikovanom pogledu shvati da ona misli isto što i on. – Šta je – upita Ron, gledajući čas u Harija čas u Hermionu. – Pa, Dvorana tajni je otvorena pre pedeset godina, je l' tako? – reče Hari. – Tako je Melfoj kazao. – Da... – uzvrati Ron polako. – A ovaj dnevnik je star pedeset godina – reče Hermiona, lupkajući ga uzbuđeno. – Pa? – O, Rone, probudi se – prasnu ona. – Znamo da je onaj ko je otvorio Dvoranu izbačen iz škole pre pedeset godina. Znamo da je T.M. Ridl dobio Priznanje za poseban doprinos školi pre pedeset godina. Dakle, šta ako je Ridl dobio Posebno priznanje jer je uhvatio Sliterinovog naslednika? Njegov dnevnik bi nam verovatno sve rekao: gde se Dvorana nalazi, kako se otvara, i kakvo stvorenje u njoj živi. Onaj ko se ovog puta krije iza napada ne bi voleo da tako nešto leži naokolo, zar ne? – To je sjajna teorija, Hermiona – reče Ron – ali ima jednu malu manu. U ovom dnevniku ništa ne piše. Ali Hermiona je već izvlačila svoj čarobni štapić iz torbe. – Možda je u pitanju nevidljivo mastilo! – prošaputa ona. Ona tri puta štapićem udari po dnevniku, i reče: – Aparicium! Ništa se ne dogodi. Nepokolebana, Hermiona ponovo zavuče ruku u torbu i izvuče nešto nalik na jarkocrvenu gumicu. – To je otkrivač, kupila sam ga u Dijagon-aleji – reče ona. Iz sve snage stade njime da trlja po strani „1. januar“. Ništa se ne desi. – Kažem vam, nema tu šta da se nađe – reče Ron. – Ridl je prosto dobio dnevnik za Božić i mrzelo ga je da ga popunjava. * * * Hari nije mogao čak ni sebi da objasni zašto jednostavno nije bacio Ridlov dnevnik. U stvari, iako je znao da je dnevnik prazan, stalno ga je rasejano uzimao i prevrtao stranice, kao da je u pitanju priča koju bi hteo da završi. I mada je Hari bio siguran da nikada ranije nije čuo ime T.M. Ridl, još uvek mu se činilo da mu to ime nešto znači, skoro kao da je Ridl poluzaboravljeni drug koga je imao dok je još bio vrlo mali. Ali to je bilo nemoguće. On nikada pre Hogvortsa nije ni imao drugove. Dadli se pobrinuo za to. Ipak, Hari je bio rešen da otkrije nešto više o Ridlu, pa se sutradan, na odmoru, uputio u sobu s trofejima da pregleda Ridlovo posebno priznanje, u pratnji zainteresovane Hermione i izuzetno skeptičnog Rona, koji im je rekao da se sobe s trofejima nagledao za ceo život. Ridlova izglancana zlatna plaketa bila je pohranjena u ormanu u ćošku. Na njoj nije bilo pojedinosti o tome za šta ju je dobio („Odlično, inače bi bila još veća, a ja bih je još uvek glancao“, rekao je Ron). Međutim, našli su Ridlovo ime na staroj Medalji za magijske zasluge i na listi starih glavešina đaka. – Taj Ridl zvuči kao Persi – reče Ron, nabravši nos s gađenjem. – Asistent, glavešina dečaka... verovatno najbolji u svakom predmetu. – Kažeš to kao da je u pitanju nešto loše – uzvrati Hermiona, malčice uvređenim glasom. * * * Sunce je ponovo počelo slabašno da obasjava Hogvorts. Raspoloženje u samom zamku se popravljalo. Nije bilo novih napada posle onih na Džastina i Skoro Obezglavljenog Nika, a Madam Pomfri je sa zadovoljstvom javila da mandragore postaju ćudljive i tajanstvene, što je značilo da brzo izlaze iz detinjstva. – Čim im se očiste bubuljice biće spremne da se presade – čuo ju je Hari kako ljubazno govori Filču jednog popodneva. – A odmah posle toga doći će vreme da ih posečemo i skuvamo. Gospođa Noris će vam se vratiti dok trepnete. Možda je Sliterinov naslednik izgubio petlju, pomisli Hari. Mora da je sve rizičnije i rizičnije otvarati Dvoranu tajni, sad kad je cela škola postala sumnjičava i na oprezu. Možda se čudovište, šta god ono bilo, upravo sprema na zimski san dug još pedeset godina... Erni Makmilan iz Haflpafa nije bio tako optimističan. On je još uvek bio ubeđen da je Hari krivac, da se „odao“ još u Klubu dvoboja. A ni Pivs mu nije bio od pomoći: stalno je iskakao u prepune hodnike, pevajući: – O, Poteru, skoteru...

Learn languages from TV shows, movies, news, articles and more! Try LingQ for FREE

2.13. Hari Poter i Dvorana tajni - Veoma tajni dnevnik (1) 2.13. Harry Potter und die Kammer des Schreckens – Streng geheimes Tagebuch (1) 2.13. Harry Potter and the Chamber of Secrets - Top Secret Diary (1) 2.13. Гарри Поттер и Тайная комната - Совершенно секретный дневник (1)

13\\. Veoma tajni dnevnik Hermiona je nekoliko nedelja ostala u bolničkom krilu. Kada su se ostali vratili s božićnog raspusta kolale su svakojake uznemirujuće glasine o njenom nestanku, jer su svi, naravno, mislili da je bila napadnuta. When the others returned from the Christmas break, all sorts of disturbing rumors were circulating about her disappearance, because everyone, of course, thought she had been attacked. Toliko je đaka prolazilo pored bolničkog krila pokušavajući da baci pogled na nju da je Madam Pomfri ponovo izvadila paravane, i stavila ih oko Hermioninog kreveta kako bi je poštedela sramote da je drugi vide s dlakavim licem. Hari i Ron su je posećivali svake večeri. Kada je počelo novo polugodište, svaki dan su joj donosili domaće zadatke. – Da su meni iznikli mačji brci, ja bih se odmarao od svih zadataka – reče Ron jedne večeri, stavljajući gomilu knjiga na Hermionin noćni stočić. "If I had a cat's whiskers, I'd be taking a break from all tasks," said Ron one evening, placing a pile of books on Hermione's bedside table. – Ne budi lud, Rone, moram da budem u toku – reče Hermiona oštro. Njeno raspoloženje se znatno popravilo otkad su joj s lica nestale sve dlake, a oči postepeno počele opet da postaju smeđe. – Pretpostavljam da nemate novih tragova? - I assume you have no new leads? – dodade šapatom, da je Madam Pomfri ne čuje. – Ništa – reče Hari sumorno. – A bio sam siguran da je Melfoj – ponovi Ron, po stoti put. – Šta je to? – upita Hari pokazujući na nešto zlatno što je virilo ispod Hermioninog jastuka. – Samo dopisnica sa željom za brzo ozdravljenje – reče Hermiona brzo, pokušavajući da je gurne van vidika, ali je Ron bio brži od nje. "Just a correspondent with a wish for a speedy recovery," Hermione said quickly, trying to push her out of sight, but Ron was faster than her. Izvukao je, protresao, otvorio i naglas pročitao: Gospođice Grejndžer, želim vam brz oporavak, vaš zabrinuti nastavnik Gilderoj Lokhart, vitez Merlinovog reda treće klase, počasni član Lige za odbranu od Mračnih sila i petostruki dobitnik Nagrade Veštičjeg nedeljnika za najšarmantniji osmeh. Ron zgađeno pogleda Hermionu. – Spavaš s ovim ispod jastuka? Ali Hermiona je bila pošteđena odgovora jer je upravo pristigla Madam Pomfri s večernjom dozom leka. – Zar Lokhart nije najveći ljigavac kog si ikad upoznao, a? "Isn't Lockhart the biggest slob you've ever met, huh?" – upita Ron Harija kad su izašli iz spavaonice i krenuli uza stepenice ka grifindorskoj kuli. Snejp im je toliko toga zadao za domaći zadatak da je Hari mislio kako će verovatno već biti u šestom razredu dok ga završi. Snape had given them so much homework that Harry thought he would probably be in sixth form by the time he finished it. Ron je upravo govorio kako je trebalo da pita Hermionu koliko pacovskih repova treba staviti u napitak za dizanje kose, kada im do ušiju dopreše besni povici sa sprata iznad njih. Ron was just about to ask Hermione how many rat tails to put in the hair raising potion when their ears were filled with angry shouts from the floor above them. – To je Filč – promrmlja Hari kad su se žurno popeli uza stepenice i zaustavili se, izvan vidika, pažljivo osluškujući. "It's Filch," Harry muttered as they hurried up the stairs and stopped, out of sight, listening intently. – Misliš da je opet neko napadnut? – upita Ron napeto. Stajali su mirno, nagnuvši glave u pravcu Filčovog glasa, koji je zvučao prilično histerično. ...još više posla za mene! Da brišem cele noći, kao da nemam šta da radim! To wipe all night, as if I have nothing to do! Ne, ovo je kap koja je prepunila čašu, idem kod Dambldora... Koraci mu postepeno utihnuše, i začu se udaljen tresak vratima. No, this is the straw that broke the camel's back, I'm going to see Dumbledore... His footsteps gradually died down, and there was a distant slam of the door. Oni oprezno proviriše iza ugla. Filč je očigledno bio na svom uobičajenom stražarskom mestu: ponovo su se zatekli tamo gde je Gospođa Noris napadnuta. Na prvi pogled su shvatili zašto je Filč vikao. Voda je poplavila pola hodnika, i činilo se da još uvek kulja ispod vrata kupatila Jecajuće Mirte. Water flooded half the hall, and it seemed to still be seeping under Sobbing Myrtle's bathroom door. Sad, kada nije bilo Filčove galame, mogli su da čuju kako kroz zidove kupatila odjekuje Mirtino ridanje. – Šta joj je sada? – pitao se Ron. – Hajde da vidimo – reče Hari i, podigavši odore iznad članaka, oni prođoše kroz veliku baru do vrata s natpisom: „Ne radi“, koji su, po običaju, ignorisali, i uđoše. Jecajuća Mirta je plakala, ako je to uopšte bilo moguće, glasnije i jače nego ikada ranije. Sobbing Myrtle was crying, if that was even possible, louder and stronger than ever before. Činilo se da se krije u klozetu u kome je i inače boravila. U kupatilu je bilo mračno jer je bujica vode, koja je i zidove i pod ostavila sasvim mokrim, utrnula i sve sveće. It was dark in the bathroom because the flood of water, which left the walls and floor completely wet, had also numbed all the candles. – Šta je bilo, Mirta? – upita je Hari. – Ko je to? – grcala je Mirta očajno. – Došli ste da me i vi nečim gađate? - You came to throw something at me too? Hari došljapka do njenog separea, i reče: – Zašto bih te bilo čime gađao? Harry stomped over to her booth and said, "Why would I throw anything at you?" – Nemoj mene da pitaš – povika Mirta, izronivši na još većem talasu vode, koja pljusnu na već prilično nakvašen pod. – Eto mene ovde, gledam svoja posla, a neko misli da je zabavno da me gađa knjigom... – Ali ne može da te zaboli ako neko baci nešto na tebe – reče Hari razborito. - Here I am, minding my own business, and someone thinks it's fun to throw a book at me... - But it can't hurt you if someone throws something at you - said Harry sensibly. – Mislim, to bi samo prošlo kroz tebe, zar ne? - I mean, that would just go right through you, wouldn't it? Rekao je pogrešnu stvar. Mirta se naduri i vrisnu: – Hajde sada svi da gađamo Mirtu knjigama zato što ona to ne može da oseti! Deset poena ako prođe kroz stomak! Pedeset poena ako prođe kroz glavu! Baš fino, ha, ha, ha! E, pa ja ne mislim da je to tako zabavna igra! Well, I don't think it's such a fun game! – Ko te je uopšte gađao? - Who was shooting at you anyway? – upita Hari. – Ne znam! Baš sam sedela u vodovodnoj cevi, razmišljajući o smrti, kad mi je proletela pravo kroz teme – reče Mirta, streljajući ih pogledom. I was just sitting in the water pipe, thinking about death, when it flew right through my thoughts - said Mirta, shooting them with her eyes. – Eno je tamo, izbacila je voda. - There it is, the water came out. Hari i Ron pogledaše ispod lavaboa, u pravcu koji im je Mirta pokazivala. Tamo je ležala mala, tanka knjižica. Imala je pohabane crne korice, i bila je mokra kao i sve ostalo u kupatilu. Hari krenu da je podigne, ali Ron iznenada ispruži ruku da ga zaustavi. – Šta je? – upita Hari. – Da li si ti lud? – reče Ron. – Mogla bi da bude opasna. - She could be dangerous. – Opasna? – reče Hari, smejući se. – Ma daj, kako može da bude opasna? – Iznenadio bi se – nastavi Ron, koji je obazrivo posmatrao knjigu. – Neke knjige koje je Ministarstvo zaplenilo... tata mi je ispričao... bila je jedna od koje bi ti oči izgorele. - Some books that the Ministry confiscated... dad told me about... there was one that would make your eyes burn. A svako ko je ikada pročitao Sonete jednog čarobnjaka do kraja života bi govorio u šaljivim strofama. And anyone who has ever read Sonnets of a Sorcerer would speak in humorous stanzas for the rest of their lives. A jedna stara veštica u Batu imala je knjigu koju nikad ne bi mogao da prestaneš da čitaš! Morao bi stalno da tumaraš naokolo, piljeći u nju, pokušavajući sve da obavljaš jednom rukom. You'd have to keep walking around, looking at her, trying to do everything with one hand. A... – Dobro, shvatio sam – reče Hari. Mala knjiga je i dalje ležala na podu, neugledna i vlažna. – Pa, nikada nećemo saznati ako ne pogledamo u nju – reče on, sagnu se pred Rona, i podiže je s poda. Hari odmah primeti da je u pitanju dnevnik, izbledela godina na korici reče mu da je star pedeset godina. Harry immediately noticed it was a diary, the faded year on the cover told him it was fifty years old. On je otvori znatiželjno. Jedva je uspeo da razazna ime na prvoj strani, „T.M. Ridl“, ispisano razmrljanim mastilom. – Čekaj malo – reče Ron, oprezno prilazeći i gledajući preko Harijevog ramena. – Znam to ime... T.M. Ridl je pre pedeset godina dobio priznanje za poseban doprinos ovoj školi. – Otkud ti to znaš, pobogu? – upita ga Hari zapanjeno. – Zato što me je Filč naterao da izglancam njegovu plaketu jedno pedeset puta, onda kada sam bio kažnjen – objasni Ron ozlojeđeno. "Because Filch made me polish his plaque fifty times when I got punished," Ron explained angrily. – To je bila ona po kojoj sam bljuvao puževe golaće. Da si ti brisao sluz s nekog imena čitavih sat vremena, i ti bi ga zapamtio. If you wiped the slime off someone's name for an hour, you would remember it too. Hari razdvoji mokre stranice. Bile su sasvim prazne. Ni na jednoj nije bilo ni najbleđeg traga bilo kakvog pisanja, čak ni beleške poput „rođendan tetke Mejbel“, ili „zubar, u pola četiri“. Not one had the faintest trace of any writing on it, not even a note like "Aunt Mabel's birthday," or "Dentist, half past four." – Nikad nije pisano u njemu – reče Hari razočarano. – Pitam se zašto bi neko hteo da ga baci u šolju? – reče Ron radoznalo. Hari okrenu zadnju koricu knjige i vide odštampano ime knjižare u Ulici Vokshol u Londonu. – Mora da je bio normalskog porekla – reče Hari zamišljeno – jer je kupio dnevnik u Ulici Vokshol... – Pa, nije ti od naročite koristi – reče Ron. "He must have been of normal stock," said Harry thoughtfully, "because he bought the diary in Vauxhall Street..." "Well, it's not of much use to you," said Ron. On spusti glas. – Pedeset poena ako uspeš da ga baciš kroz Mirtin nos. Hari ga, međutim, stavi u džep. * * * Početkom februara Hermiona je napustila bolničko krilo, bez brkova, bez repa i bez dlaka. Njene prve večeri u grifindorskoj kuli Hari joj pokaza dnevnik T.M. Ridla i ispriča joj kako su ga našli. – Ooo, možda ima skrivene moći – reče Hermiona oduševljeno, uzimajući dnevnik i pažljivo ga razgledajući. – Ako ima, odlično ih krije – reče Ron. – Možda je stidljiv. Ne znam zašto ga ne baciš, Hari. – Voleo bih da znam zašto je neko uopšte pokušao da ga baci – reče Hari. – Ne bi mi smetalo ni da znam zašto je Ridl dobio Priznanje za poseban doprinos Hogvortsu. "I wouldn't even mind knowing why Riddle received the Award for Special Contribution to Hogwarts." – Može da bude bilo šta – reče Ron. "It could be anything," said Ron. – Možda je dobio trideset O.Č.N.-a, ili je spasao nastavnika od džinovske sipe. - Maybe he got thirty O.C.N., or saved a teacher from a giant cuttlefish. Možda je ubio Mirtu, time bi svima učinio uslugu... Ali Hari po Hermioninom prikovanom pogledu shvati da ona misli isto što i on. Maybe he killed Myrtle, he would be doing everyone a favor... But Harry realized from Hermione's fixed look that she was thinking the same thing as him. – Šta je – upita Ron, gledajući čas u Harija čas u Hermionu. – Pa, Dvorana tajni je otvorena pre pedeset godina, je l' tako? – reče Hari. – Tako je Melfoj kazao. – Da... – uzvrati Ron polako. – A ovaj dnevnik je star pedeset godina – reče Hermiona, lupkajući ga uzbuđeno. – Pa? – O, Rone, probudi se – prasnu ona. – Znamo da je onaj ko je otvorio Dvoranu izbačen iz škole pre pedeset godina. Znamo da je T.M. Ridl dobio Priznanje za poseban doprinos školi pre pedeset godina. Dakle, šta ako je Ridl dobio Posebno priznanje jer je uhvatio Sliterinovog naslednika? Njegov dnevnik bi nam verovatno sve rekao: gde se Dvorana nalazi, kako se otvara, i kakvo stvorenje u njoj živi. Onaj ko se ovog puta krije iza napada ne bi voleo da tako nešto leži naokolo, zar ne? Whoever is behind the attack this time wouldn't want something like that lying around, would they? – To je sjajna teorija, Hermiona – reče Ron – ali ima jednu malu manu. U ovom dnevniku ništa ne piše. Ali Hermiona je već izvlačila svoj čarobni štapić iz torbe. – Možda je u pitanju nevidljivo mastilo! – prošaputa ona. Ona tri puta štapićem udari po dnevniku, i reče: – Aparicium! Ništa se ne dogodi. Nepokolebana, Hermiona ponovo zavuče ruku u torbu i izvuče nešto nalik na jarkocrvenu gumicu. – To je otkrivač, kupila sam ga u Dijagon-aleji – reče ona. - It's a detector, I bought it in Diagon Alley - she said. Iz sve snage stade njime da trlja po strani „1. januar“. Ništa se ne desi. – Kažem vam, nema tu šta da se nađe – reče Ron. "I'm telling you, there's nothing to be found," said Ron. – Ridl je prosto dobio dnevnik za Božić i mrzelo ga je da ga popunjava. – Riddle just got a diary for Christmas and he hated filling it out. * * * Hari nije mogao čak ni sebi da objasni zašto jednostavno nije bacio Ridlov dnevnik. * * * Harry couldn't even explain to himself why he didn't just throw away Riddle's journal. U stvari, iako je znao da je dnevnik prazan, stalno ga je rasejano uzimao i prevrtao stranice, kao da je u pitanju priča koju bi hteo da završi. In fact, even though he knew the diary was empty, he kept absentmindedly picking it up and turning the pages, as if it was a story he wanted to finish. I mada je Hari bio siguran da nikada ranije nije čuo ime T.M. And though Harry was sure he had never heard the name TM before Ridl, još uvek mu se činilo da mu to ime nešto znači, skoro kao da je Ridl poluzaboravljeni drug koga je imao dok je još bio vrlo mali. Ali to je bilo nemoguće. On nikada pre Hogvortsa nije ni imao drugove. Dadli se pobrinuo za to. Ipak, Hari je bio rešen da otkrije nešto više o Ridlu, pa se sutradan, na odmoru, uputio u sobu s trofejima da pregleda Ridlovo posebno priznanje, u pratnji zainteresovane Hermione i izuzetno skeptičnog Rona, koji im je rekao da se sobe s trofejima nagledao za ceo život. Still, Harry was determined to find out more about Riddle, so the next day, on his break, he headed to the trophy room to inspect Riddle's special accolade, accompanied by an interested Hermione and an extremely skeptical Ron, who told them that he had seen the trophy room. for whole life. Ridlova izglancana zlatna plaketa bila je pohranjena u ormanu u ćošku. Na njoj nije bilo pojedinosti o tome za šta ju je dobio („Odlično, inače bi bila još veća, a ja bih je još uvek glancao“, rekao je Ron). It didn't say what he got it for ("Great, otherwise it'd be even bigger and I'd still be polishing it," said Ron). Međutim, našli su Ridlovo ime na staroj Medalji za magijske zasluge i na listi starih glavešina đaka. – Taj Ridl zvuči kao Persi – reče Ron, nabravši nos s gađenjem. "That Riddle sounds like Percy," said Ron, wrinkling his nose in disgust. – Asistent, glavešina dečaka... verovatno najbolji u svakom predmetu. – Kažeš to kao da je u pitanju nešto loše – uzvrati Hermiona, malčice uvređenim glasom. * * * Sunce je ponovo počelo slabašno da obasjava Hogvorts. Raspoloženje u samom zamku se popravljalo. The mood in the castle itself was improving. Nije bilo novih napada posle onih na Džastina i Skoro Obezglavljenog Nika, a Madam Pomfri je sa zadovoljstvom javila da mandragore postaju ćudljive i tajanstvene, što je značilo da brzo izlaze iz detinjstva. There had been no more attacks since the ones on Justin and Almost Headless Nick, and Madam Pomfrey was pleased to report that mandrakes were becoming moody and secretive, which meant they were quickly coming out of childhood. – Čim im se očiste bubuljice biće spremne da se presade – čuo ju je Hari kako ljubazno govori Filču jednog popodneva. "As soon as their pimples are cleared they'll be ready to transplant," Harry heard her say politely to Filch one afternoon. – A odmah posle toga doći će vreme da ih posečemo i skuvamo. - And right after that, it will be time to cut and cook them. Gospođa Noris će vam se vratiti dok trepnete. Možda je Sliterinov naslednik izgubio petlju, pomisli Hari. Maybe the heir of Slytherin had lost his cool, Harry thought. Mora da je sve rizičnije i rizičnije otvarati Dvoranu tajni, sad kad je cela škola postala sumnjičava i na oprezu. Možda se čudovište, šta god ono bilo, upravo sprema na zimski san dug još pedeset godina... Erni Makmilan iz Haflpafa nije bio tako optimističan. On je još uvek bio ubeđen da je Hari krivac, da se „odao“ još u Klubu dvoboja. He was still convinced that Harry was the culprit, that he had "gived himself in" back at the Dueling Club. A ni Pivs mu nije bio od pomoći: stalno je iskakao u prepune hodnike, pevajući: – O, Poteru, skoteru...