×

We gebruiken cookies om LingQ beter te maken. Als u de website bezoekt, gaat u akkoord met onze cookiebeleid.


image

TED, The surprising habits of original thinkers | Adam Grant

Prevodilac: Ivana Korom Lektor: Tijana Mihajlović

Pre sedam godina jedan student je zamolio da investiram u njegovu firmu.

Rekao je: „Radim sa tri prijatelja,

probaćemo da uzdrmamo jednu industriju prodajući robu preko interneta.“

Rekao sam: „Okej, proveli ste na ovome čitavo leto, je l' tako?“

„Ne, imamo i prakse, za slučaj da ovo ne uspe.“

„Dobro, ali kad diplomirate, posvetićete se u punom radnom vremenu.“

„Ne baš. Svi imamo poslove za svaki slučaj.“

Prošlo je šest meseci,

došao je dan pred otvaranje firme,

a još ne postoji funkcionalan sajt.

„Momci, vi shvatate da je cela firma sajt.

Bukvalno je to sve.“

Očigledno je da sam odbio da investiram.

A oni su nazvali firmu „Werby Parker“.

(Smeh)

Prodaju naočare na internetu.

Nedavno su prepoznati kao najinovativnija kompanija na svetu,

procenjena na preko milijardu dolara.

I sada? Moja žena upravlja našim investicijama.

Zašto sam toliko pogrešio?

Da bih to otkrio, proučavam ljude koje sam nazvao „originalci“.

Oni nisu konformisti,

oni ne samo da imaju nove ideje,

nego ih i sprovode u delo.

To su ljudi koji ustaju i progovaraju.

Originalci pokreću kreativnost i menjaju svet.

To su ljudi na koje želite da se kladite.

I uopšte ne izgledaju onako kako sam očekivao.

Danas želim da vam pokažem tri stvari koje sam naučio

o prepoznavanju originalaca

i postajanju malo više nalik njima.

Dakle, prvi razlog zašto nisam uložio u „Warby Parker“

je taj što su veoma sporo počinjali.

Svima vam je veoma blizak um nekoga ko je kampanjac.

Priznaću vam nešto. Ja sam suprotan. Ja sam prevremenac.

Da, to je reč.

Znate onaj osećaj panike koji se javlja par sati pred rok

kad još uvek niste ništa uradili?

Ja to osećam nekoliko meseci unapred.

(Smeh)

Ovo je počelo rano; kad sam bio klinac veoma ozbiljno sam shvatao Nintendo igre.

Probudio bih se u 5 ujutru,

počeo da igram i ne bih prestajao dok ih ne bih savladao.

Na kraju se toliko otelo kontroli da su u lokalnim novinama

objavili priču o tamnoj strani Nintendoa, sa mnom kao glavnim likom.

(Smeh)

(Aplauz)

Od tada sam kosu zamenio za zube.

(Smeh)

Ali to mi je dobro poslužio na fakultetu,

jer sam diplomski rad završio četiri meseca pre roka.

I bio sam ponosan na to, do pre nekoliko godina.

Imao sam studentkinju po menu Džihe koja je došla kod mene i rekla:

„Najkreativnije ideje mi se javljaju kada odlažem.“

Rekoh joj: „To je super, gde su četiri rada koja mi duguješ?“

(Smeh)

Ona je bila jedna od naših najkreativnijih studenata,

a kao organizacioni psiholog, to je ideja koju testiram.

Izazvao sam je da prikupi neke podatke.

Ona odlazi u gomile kompanija.

Daje ljudima upitnike na temu koliko često odugovlače.

Onda njihovi šefovi ocenjuju koliko su radnici kreativni i inovativni.

I sigurno, prevremenci kao ja,

koji žure i sve odrade rano,

ocenjeni su kao manje kreativni

od onih koji umereno odugovlače.

Želim da znam šta se dešava sa hroničnim kampanjcima.

Ona je rekla: „Ne znam. Nisu mi popunili upitnik.“

(Smeh)

Evo naših rezultata.

Zaista se vidi da su ljudi koji čekaju do poslednjeg trenutka

toliko zauzeti dangubljenjem da nemaju nikakvih novih ideja.

Ali sa druge strane, ljudi koji žure

su u tolikom ludilu i panici, da ni oni nemaju originalnih misli.

Postoji zlatna sredina u kojoj žive originalci.

Zašto je to tako?

Možda originalni ljudi jednostavno imaju loše radne navike.

Možda odlaganje ne uzrokuje kreativnost.

Da bismo to otkrili, osmislili smo neke eksperimente.

Tražili smo od ljudi da osmisle nove poslovne ideje,

a onda bi nezavisni čitaoci

procenjivali koliko su one kreativne i korisne.

Od nekih smo tražili da odmah urade zadatak.

Drugima smo nasumično zadali da odlažu,

tako što smo im dali da igraju „Mine“

pet ili deset minuta.

I naravno, oni koji umereno odlažu

su 16% kreativniji od ostale dve grupe.

Sad, „Mine“ su super, ali one ne utiču na ovaj efekat,

jer ako igrate igru pre nego što saznate za zadatak,

ne postoji nalet kreativnosti.

Samo kada vam je rečeno da ćete raditi na ovom problemu

i kad počnete da odlažete,

a zadatak je i dalje aktivan u vašem umu,

onda počinjete da razmišljate.

Odlaganje vam daje vremena da razmišljate o različitim idejama,

na različite načine i dođete do neočekivanih rezultata.

I dok smo završavali ove eksperimente,

ja sam počinjao da pišem o originalcima

i pomislio: „Ovo je pravo vreme da naučim da odlažem,

dok pišem poglavlje o odlaganju.“

Tako sam meta-odlagao,

i kao svaki dostojanstveni prevremenac,

sledećeg jutra sam ustao rano

i napravio listu sa koracima kako da odlažem.

(Smeh)

I onda sam vredno radio

ka svom cilju da ne napredujem ka svom cilju.

Počeo sam da pišem poglavlje o odlaganju

i jednog dana - bio sam na polovini -

bukvalno sam ga u sred rečenice ostavio

na nekoliko meseci.

Bila je to agonija.

Ali kad sam mu se vratio, imao sam svakakve ideje.

Kao što je Aron Sorkin rekao:

„Zovite to odlaganjem, ja to nazivam razmišljanjem.“

I usput sam otkrio

da su mnogi originalci iz istorije bili prokrastinatori.

Na primer, Leonardo da Vinči.

On je 16 godina sa prekidima

radio na Mona Lizi.

Osećao se kao promašaj.

To je napisao u svom dnevniku.

Ali neki njegovi radovi u optici

promenili su način na koji se bavi svetlom

i učinili ga boljim slikarem.

A šta je sa Martinom Luterom Kingom mlađim?

Noć pre najvećeg govora njegovog života,

„Marša na Vašington“,

bio je budan do sitnih sati, prepravljajući ga.

Sedi u publici i čeka svoj red na bini,

a i dalje škraba beleške i precrtava.

Popne se na binu i, 11 minuta kasnije,

ostavlja svoje pripremljene beleške

da bi izgovorio 2 reči koje su promenile tok istorije:

„Imam san“.

To nije bilo u scenariju.

Odlažući zadatak završavanja govora do poslednjeg minuta,

ostao je otvoren za najrazličitije moguće ideje.

I pošto tekst nije bio uklesan u kamenu,

imao je slobodu da improvizuje.

Odlaganje je porok kad se radi o produktivnosti,

ali može biti vrlina u kreativnosti.

Kod mnogih velikih originalaca vidite

da oni brzo počinju, ali sporo završavaju.

A ja to nisam video kod „Warby Parkera“.

Kada su se vukli šest meseci,

ja sam ih pogledao i rekao:

„Znate, mnoge druge kompanije počinju da prodaju naočare na netu.“

Propustili su prednost da budu prvi.

Ali ja nisam shvatao da oni to vreme provode

pokušavajući da shvate

kako da ljudima bude prijatno da naruče naočare preko neta.

Ispostavlja se da je prednost prvog uglavnom mit.

Pogledajte klasičnu studiju od preko 50 kategorija proizvoda

koje porede one koji su bili prvi i stvorili tržište

sa onima koji su unapredili i uveli nešto novo i bolje.

Vidite da pioniri imaju stopu neuspeha od 47%,

u poređenju sa samo 8% onih posle njih.

Pogledajte Fejsbuk, koji je počeo da pravi društvenu mrežu

posle Majspejsa i Frendstera.

Pogledajte Gugl, koji je godinama čekao posle Altaviste i Jahua.

Mnogo je lakše unaprediti nečiju ideju

nego stvoriti nešto od nule.

Lekcija koju sam naučio je da biste bili originalni,

ne morate biti prvi.

Samo morate biti drugačiji i bolji.

Ali to nije bio jedini razlog što nisam uložio u „Warby Parker“.

Oni su takođe bili ispunjeni sumnjom.

Imali su gomilu planova „za svaki slučaj“

i zato sam sumnjao da imaju hrabrosti da budu originalni,

jer sam očekivao da originalci treba da izgledaju ovako.

(Smeh)

Na površini,

mnogi originalni ljudi izgledaju samouvereno,

ali iza scene,

oni osećaju isti strah i nesigurnost kao i mi ostali.

Oni samo drugačije njima upravljaju.

Pokazaću vam;

ovo je prikaz kako kreativan proces izgleda za većinu nas.

(Smeh)

Ja sam u istraživanjima otkrio da postoji dve vrste sumnji.

Sumnja u sebe i sumnja u ideju.

Sumnja u sebe je parališuća.

Čini da se blokirate.

Ali sumnja u ideju je osvežavajuća.

Motiviše vas da testirate, eksperimentišete, dorađujete,

kao što je Martin Luter King radio.

Dakle, ključ originalnosti

je jednostavna stvar

izbegavanja da skočite sa koraka tri na korak četiri.

Umesto da kažete: „Ja sam sranje“,

kažete: „Prvih nekoliko nacrta su uvek sranje

i još nisam uspeo.“

A kako stižete do uspeha?

Pa, ispostavlja se da se naznaka krije

u internet pretraživaču koji koristite.

Možemo da predvidimo vašu posvećenost i uspeh na poslu

ako znamo koji pretraživač koristite.

Nekima od vas se neće dopasti rezultati ovog istraživanja.

(Smeh)

Međutim, postoje dobri dokazi da su oni koji koriste Firefox i Chrome

značajno bolji od onih koji koriste Internet Explorer i Safari.

Da.

(Aplauz)

Usput, oni ostaju na svom poslu 15% duže.

Zašto? To nije tehnička prednost.

Ove četiri grupe u proseku imaju sličnu brzinu kucanja,

kao i slične nivoe kompjuterskog znanja.

Stvar je u tome kako ste došli do pretraživača.

Jer, ako koristite Internet Explorer ili Safari,

oni su već instalirani na vašem računaru

i prihvatili ste ih kao gotovu opciju koja vam je data.

Ako želite Firefox ili Chrome, morate da sumnjate u dato

i tražite da li postoji drugačija opcija

i da onda budete snalažljivi i da skinete novi pretraživač.

Kad ljudi čuju za ovu studiju, kažu:

„Super, ako hoću da budem bolji u poslu, treba samo da unapredim pretraživač?“

(Smeh)

Ne, stvar je u tome da ste osoba

koja preuzima inicijativu i sumnja u dato

i traži bolji upciju.

I ako to dobro radite,

bićete otvoreni za suprotno od deža vua.

Postoji naziv za to. Vuža de.

(Smeh)

To je ono kad gledate nešto što ste videli mnogo puta

i odjednom ga vidite novim očima.

To je scenarista koji gleda scenario za film

koji ne prolazi već pola veka.

U svakoj prethodnoj verziji, glavni lik je bila zla kraljica.

Ali Dženifer Li počinje da preispituje da li to ima smisla.

Prepravlja prvi čin,

prerađuje negativca u izmučenog heroja

i „Frozen“ postaje najuspešniji animirani film u istoriji.

Iz ove priče dolazi jednostavna pouka.

Kada sumnjate, ne odustajte od toga.

(Smeh)

A šta je sa strahom?

I originalci ga osećaju.

Plaše se neuspeha,

ali ono što ih razlikuje od nas

je da se još više plaše da ne uspeju da pokušaju.

Znaju da možete doživeti neuspeh započinjanjem posla koji bankrotira,

ali i nepočinjanjem posla uopšte.

Znaju da se, na duge staze, ne kajemo mnogo zbog onog što smo uradili

nego zbog onog što nismo.

Stvari koje želimo da ponovimo, ako pogledate nauku,

su prilke koje smo propustili.

Ilon Mask mi je nedavno rekao da nije očekivao da Tesla doživi uspeh.

Bio je siguran da privh nekoliko lansiranja SpaceX-a

neće otići u orbitu, a kamoli vratiti se,

ali bilo je previše važno da ne bi probao.

I mnogi od nas, kad imamo važnu ideju,

ne potrudimo se da probamo.

Ali imam dobre vesti za vas.

Neće vam se suditi zbog loših ideja.

Mnogi misle da hoće.

Ako pogledate razne industrije

i pitate ljude za njihovu najveću ideju, najvažniji predlog,

85% njih su ćutali umesto da su rekli nešto.

Plašili su se da se osramote, da ne ispadnu glupi.

Ali pogađajte - originalci imaju mnogo, mnogo loših ideja,

previše, u stvari.

Tip koji je izumeo ovo.

Da li je važno da je izmislio lutku koja govori koja je bila tako jeziva

da nije plašila samo decu nego i odrasle?

Ne. Vi slavite Tomasa Edisona jer je izmislio sijalicu.

(Smeh)

Ako pogledate razne discipline,

najveći originalci su oni koji imaju najviše neuspeha,

jer se oni najviše trude.

Na primer, kompozitori klasične muzike, najbolji od najboljih.

Zašto neki od njih imaju u enciklopedijama više stranica od drugih

i zašto se njihove kompozicije više snimaju?

Jedan od najboljih prediktora

je broj kompozicija koje su napisali.

Što više stvarate, imate više raznovrsnosti

i bolje šanse da nabasate na nešto zaista originalno.

Čak i tri ikone klasične muzike: Bah, Betoven, Mocart -

morali su da napišu stotine i stotine kompozicija

da bi došli do mnogo manjeg broja remek dela.

Sad, možda se pitate

kako je ovaj tip postao velik, a da nije uradio mnogo?

Ne znam kako je Vagneru to pošlo za rukom.

Ali većina nas, ako želi da bude originalna,

mora da stvara više ideja.

Kada su osnivači firme „Warby Parker“ smišljali ime kompanije,

tražili su nešto sofisticirano, unikatno, bez negativnih konotacija,

da bi izgradili maloprodajni brend

i testirali su preko 2000 mogućnosti

pre nego što su konačno spojili

„Warby“ i „Parker“.

Dakle, ako sve ovo sklopite, vidite da originalci

i nisu mnogo drugačiji od nas ostalih.

Osećaju strah i sumnju. Odlažu.

Imaju loše ideje.

I ponekad, ne uprkos tim osobinama, nego zahvaljujući njima

oni uspeju.

Pa kada vidite te stvari, nemojte napraviti istu grešku kao ja.

Ne otpisujte ih.

A kada se radi o vama, nemojte ni sebe otpisivati.

Znajte da brz početak i spor kraj

može da vam pojača kreativnost,

da možete da se motivišete sumnjom u svoje ideje

i prihvatanjem straha od nepokušavanja

i da vam je potrebno mnogo loših ideja da biste došli do nekoiko dobrih.

Vidite, biti originalan nije lako,

ali nemam sumnje u vezi s ovim -

to je najbolji način da poboljšamo svet.

Hvala vam.

(Aplauz)

Prevodilac: Ivana Korom Lektor: Tijana Mihajlović

Pre sedam godina jedan student je zamolio da investiram u njegovu firmu.

Rekao je: „Radim sa tri prijatelja,

probaćemo da uzdrmamo jednu industriju prodajući robu preko interneta.“

Rekao sam: „Okej, proveli ste na ovome čitavo leto, je l' tako?“

„Ne, imamo i prakse, za slučaj da ovo ne uspe.“

„Dobro, ali kad diplomirate, posvetićete se u punom radnom vremenu.“

„Ne baš. Svi imamo poslove za svaki slučaj.“

Prošlo je šest meseci,

došao je dan pred otvaranje firme,

a još ne postoji funkcionalan sajt.

„Momci, vi shvatate da je cela firma sajt.

Bukvalno je to sve.“

Očigledno je da sam odbio da investiram.

A oni su nazvali firmu „Werby Parker“.

(Smeh)

Prodaju naočare na internetu.

Nedavno su prepoznati kao najinovativnija kompanija na svetu,

procenjena na preko milijardu dolara.

I sada? Moja žena upravlja našim investicijama.

Zašto sam toliko pogrešio?

Da bih to otkrio, proučavam ljude koje sam nazvao „originalci“.

Oni nisu konformisti,

oni ne samo da imaju nove ideje,

nego ih i sprovode u delo.

To su ljudi koji ustaju i progovaraju.

Originalci pokreću kreativnost i menjaju svet.

To su ljudi na koje želite da se kladite.

I uopšte ne izgledaju onako kako sam očekivao.

Danas želim da vam pokažem tri stvari koje sam naučio

o prepoznavanju originalaca

i postajanju malo više nalik njima.

Dakle, prvi razlog zašto nisam uložio u „Warby Parker“

je taj što su veoma sporo počinjali.

Svima vam je veoma blizak um nekoga ko je kampanjac.

Priznaću vam nešto. Ja sam suprotan. Ja sam prevremenac.

Da, to je reč.

Znate onaj osećaj panike koji se javlja par sati pred rok

kad još uvek niste ništa uradili?

Ja to osećam nekoliko meseci unapred.

(Smeh)

Ovo je počelo rano; kad sam bio klinac veoma ozbiljno sam shvatao Nintendo igre.

Probudio bih se u 5 ujutru,

počeo da igram i ne bih prestajao dok ih ne bih savladao.

Na kraju se toliko otelo kontroli da su u lokalnim novinama

objavili priču o tamnoj strani Nintendoa, sa mnom kao glavnim likom.

(Smeh)

(Aplauz)

Od tada sam kosu zamenio za zube.

(Smeh)

Ali to mi je dobro poslužio na fakultetu,

jer sam diplomski rad završio četiri meseca pre roka.

I bio sam ponosan na to, do pre nekoliko godina.

Imao sam studentkinju po menu Džihe koja je došla kod mene i rekla:

„Najkreativnije ideje mi se javljaju kada odlažem.“

Rekoh joj: „To je super, gde su četiri rada koja mi duguješ?“

(Smeh)

Ona je bila jedna od naših najkreativnijih studenata,

a kao organizacioni psiholog, to je ideja koju testiram.

Izazvao sam je da prikupi neke podatke.

Ona odlazi u gomile kompanija.

Daje ljudima upitnike na temu koliko često odugovlače.

Onda njihovi šefovi ocenjuju koliko su radnici kreativni i inovativni.

I sigurno, prevremenci kao ja,

koji žure i sve odrade rano,

ocenjeni su kao manje kreativni

od onih koji umereno odugovlače.

Želim da znam šta se dešava sa hroničnim kampanjcima.

Ona je rekla: „Ne znam. Nisu mi popunili upitnik.“

(Smeh)

Evo naših rezultata.

Zaista se vidi da su ljudi koji čekaju do poslednjeg trenutka

toliko zauzeti dangubljenjem da nemaju nikakvih novih ideja.

Ali sa druge strane, ljudi koji žure

su u tolikom ludilu i panici, da ni oni nemaju originalnih misli.

Postoji zlatna sredina u kojoj žive originalci.

Zašto je to tako?

Možda originalni ljudi jednostavno imaju loše radne navike.

Možda odlaganje ne uzrokuje kreativnost.

Da bismo to otkrili, osmislili smo neke eksperimente.

Tražili smo od ljudi da osmisle nove poslovne ideje,

a onda bi nezavisni čitaoci

procenjivali koliko su one kreativne i korisne.

Od nekih smo tražili da odmah urade zadatak.

Drugima smo nasumično zadali da odlažu,

tako što smo im dali da igraju „Mine“

pet ili deset minuta.

I naravno, oni koji umereno odlažu

su 16% kreativniji od ostale dve grupe.

Sad, „Mine“ su super, ali one ne utiču na ovaj efekat,

jer ako igrate igru pre nego što saznate za zadatak,

ne postoji nalet kreativnosti.

Samo kada vam je rečeno da ćete raditi na ovom problemu

i kad počnete da odlažete,

a zadatak je i dalje aktivan u vašem umu,

onda počinjete da razmišljate.

Odlaganje vam daje vremena da razmišljate o različitim idejama,

na različite načine i dođete do neočekivanih rezultata.

I dok smo završavali ove eksperimente,

ja sam počinjao da pišem o originalcima

i pomislio: „Ovo je pravo vreme da naučim da odlažem,

dok pišem poglavlje o odlaganju.“

Tako sam meta-odlagao,

i kao svaki dostojanstveni prevremenac,

sledećeg jutra sam ustao rano

i napravio listu sa koracima kako da odlažem.

(Smeh)

I onda sam vredno radio

ka svom cilju da ne napredujem ka svom cilju.

Počeo sam da pišem poglavlje o odlaganju

i jednog dana - bio sam na polovini -

bukvalno sam ga u sred rečenice ostavio

na nekoliko meseci.

Bila je to agonija.

Ali kad sam mu se vratio, imao sam svakakve ideje.

Kao što je Aron Sorkin rekao:

„Zovite to odlaganjem, ja to nazivam razmišljanjem.“

I usput sam otkrio

da su mnogi originalci iz istorije bili prokrastinatori.

Na primer, Leonardo da Vinči.

On je 16 godina sa prekidima

radio na Mona Lizi.

Osećao se kao promašaj.

To je napisao u svom dnevniku.

Ali neki njegovi radovi u optici

promenili su način na koji se bavi svetlom

i učinili ga boljim slikarem.

A šta je sa Martinom Luterom Kingom mlađim?

Noć pre najvećeg govora njegovog života,

„Marša na Vašington“,

bio je budan do sitnih sati, prepravljajući ga.

Sedi u publici i čeka svoj red na bini,

a i dalje škraba beleške i precrtava.

Popne se na binu i, 11 minuta kasnije,

ostavlja svoje pripremljene beleške

da bi izgovorio 2 reči koje su promenile tok istorije:

„Imam san“.

To nije bilo u scenariju.

Odlažući zadatak završavanja govora do poslednjeg minuta,

ostao je otvoren za najrazličitije moguće ideje.

I pošto tekst nije bio uklesan u kamenu,

imao je slobodu da improvizuje.

Odlaganje je porok kad se radi o produktivnosti,

ali može biti vrlina u kreativnosti.

Kod mnogih velikih originalaca vidite

da oni brzo počinju, ali sporo završavaju.

A ja to nisam video kod „Warby Parkera“.

Kada su se vukli šest meseci,

ja sam ih pogledao i rekao:

„Znate, mnoge druge kompanije počinju da prodaju naočare na netu.“

Propustili su prednost da budu prvi.

Ali ja nisam shvatao da oni to vreme provode

pokušavajući da shvate

kako da ljudima bude prijatno da naruče naočare preko neta.

Ispostavlja se da je prednost prvog uglavnom mit.

Pogledajte klasičnu studiju od preko 50 kategorija proizvoda

koje porede one koji su bili prvi i stvorili tržište

sa onima koji su unapredili i uveli nešto novo i bolje.

Vidite da pioniri imaju stopu neuspeha od 47%,

u poređenju sa samo 8% onih posle njih.

Pogledajte Fejsbuk, koji je počeo da pravi društvenu mrežu

posle Majspejsa i Frendstera.

Pogledajte Gugl, koji je godinama čekao posle Altaviste i Jahua.

Mnogo je lakše unaprediti nečiju ideju

nego stvoriti nešto od nule.

Lekcija koju sam naučio je da biste bili originalni,

ne morate biti prvi.

Samo morate biti drugačiji i bolji.

Ali to nije bio jedini razlog što nisam uložio u „Warby Parker“.

Oni su takođe bili ispunjeni sumnjom.

Imali su gomilu planova „za svaki slučaj“

i zato sam sumnjao da imaju hrabrosti da budu originalni,

jer sam očekivao da originalci treba da izgledaju ovako.

(Smeh)

Na površini,

mnogi originalni ljudi izgledaju samouvereno,

ali iza scene,

oni osećaju isti strah i nesigurnost kao i mi ostali.

Oni samo drugačije njima upravljaju.

Pokazaću vam;

ovo je prikaz kako kreativan proces izgleda za većinu nas.

(Smeh)

Ja sam u istraživanjima otkrio da postoji dve vrste sumnji.

Sumnja u sebe i sumnja u ideju.

Sumnja u sebe je parališuća.

Čini da se blokirate.

Ali sumnja u ideju je osvežavajuća.

Motiviše vas da testirate, eksperimentišete, dorađujete,

kao što je Martin Luter King radio.

Dakle, ključ originalnosti

je jednostavna stvar

izbegavanja da skočite sa koraka tri na korak četiri.

Umesto da kažete: „Ja sam sranje“,

kažete: „Prvih nekoliko nacrta su uvek sranje

i još nisam uspeo.“

A kako stižete do uspeha?

Pa, ispostavlja se da se naznaka krije

u internet pretraživaču koji koristite.

Možemo da predvidimo vašu posvećenost i uspeh na poslu

ako znamo koji pretraživač koristite.

Nekima od vas se neće dopasti rezultati ovog istraživanja.

(Smeh)

Međutim, postoje dobri dokazi da su oni koji koriste Firefox i Chrome

značajno bolji od onih koji koriste Internet Explorer i Safari.

Da.

(Aplauz)

Usput, oni ostaju na svom poslu 15% duže.

Zašto? To nije tehnička prednost.

Ove četiri grupe u proseku imaju sličnu brzinu kucanja,

kao i slične nivoe kompjuterskog znanja.

Stvar je u tome kako ste došli do pretraživača.

Jer, ako koristite Internet Explorer ili Safari,

oni su već instalirani na vašem računaru

i prihvatili ste ih kao gotovu opciju koja vam je data.

Ako želite Firefox ili Chrome, morate da sumnjate u dato

i tražite da li postoji drugačija opcija

i da onda budete snalažljivi i da skinete novi pretraživač.

Kad ljudi čuju za ovu studiju, kažu:

„Super, ako hoću da budem bolji u poslu, treba samo da unapredim pretraživač?“

(Smeh)

Ne, stvar je u tome da ste osoba

koja preuzima inicijativu i sumnja u dato

i traži bolji upciju.

I ako to dobro radite,

bićete otvoreni za suprotno od deža vua.

Postoji naziv za to. Vuža de.

(Smeh)

To je ono kad gledate nešto što ste videli mnogo puta

i odjednom ga vidite novim očima.

To je scenarista koji gleda scenario za film

koji ne prolazi već pola veka.

U svakoj prethodnoj verziji, glavni lik je bila zla kraljica.

Ali Dženifer Li počinje da preispituje da li to ima smisla.

Prepravlja prvi čin,

prerađuje negativca u izmučenog heroja

i „Frozen“ postaje najuspešniji animirani film u istoriji.

Iz ove priče dolazi jednostavna pouka.

Kada sumnjate, ne odustajte od toga.

(Smeh)

A šta je sa strahom?

I originalci ga osećaju.

Plaše se neuspeha,

ali ono što ih razlikuje od nas

je da se još više plaše da ne uspeju da pokušaju.

Znaju da možete doživeti neuspeh započinjanjem posla koji bankrotira,

ali i nepočinjanjem posla uopšte.

Znaju da se, na duge staze, ne kajemo mnogo zbog onog što smo uradili

nego zbog onog što nismo.

Stvari koje želimo da ponovimo, ako pogledate nauku,

su prilke koje smo propustili.

Ilon Mask mi je nedavno rekao da nije očekivao da Tesla doživi uspeh.

Bio je siguran da privh nekoliko lansiranja SpaceX-a

neće otići u orbitu, a kamoli vratiti se,

ali bilo je previše važno da ne bi probao.

I mnogi od nas, kad imamo važnu ideju,

ne potrudimo se da probamo.

Ali imam dobre vesti za vas.

Neće vam se suditi zbog loših ideja.

Mnogi misle da hoće.

Ako pogledate razne industrije

i pitate ljude za njihovu najveću ideju, najvažniji predlog,

85% njih su ćutali umesto da su rekli nešto.

Plašili su se da se osramote, da ne ispadnu glupi.

Ali pogađajte - originalci imaju mnogo, mnogo loših ideja,

previše, u stvari.

Tip koji je izumeo ovo.

Da li je važno da je izmislio lutku koja govori koja je bila tako jeziva

da nije plašila samo decu nego i odrasle?

Ne. Vi slavite Tomasa Edisona jer je izmislio sijalicu.

(Smeh)

Ako pogledate razne discipline,

najveći originalci su oni koji imaju najviše neuspeha,

jer se oni najviše trude.

Na primer, kompozitori klasične muzike, najbolji od najboljih.

Zašto neki od njih imaju u enciklopedijama više stranica od drugih

i zašto se njihove kompozicije više snimaju?

Jedan od najboljih prediktora

je broj kompozicija koje su napisali.

Što više stvarate, imate više raznovrsnosti

i bolje šanse da nabasate na nešto zaista originalno.

Čak i tri ikone klasične muzike: Bah, Betoven, Mocart -

morali su da napišu stotine i stotine kompozicija

da bi došli do mnogo manjeg broja remek dela.

Sad, možda se pitate

kako je ovaj tip postao velik, a da nije uradio mnogo?

Ne znam kako je Vagneru to pošlo za rukom.

Ali većina nas, ako želi da bude originalna,

mora da stvara više ideja.

Kada su osnivači firme „Warby Parker“ smišljali ime kompanije,

tražili su nešto sofisticirano, unikatno, bez negativnih konotacija,

da bi izgradili maloprodajni brend

i testirali su preko 2000 mogućnosti

pre nego što su konačno spojili

„Warby“ i „Parker“.

Dakle, ako sve ovo sklopite, vidite da originalci

i nisu mnogo drugačiji od nas ostalih.

Osećaju strah i sumnju. Odlažu.

Imaju loše ideje.

I ponekad, ne uprkos tim osobinama, nego zahvaljujući njima

oni uspeju.

Pa kada vidite te stvari, nemojte napraviti istu grešku kao ja.

Ne otpisujte ih.

A kada se radi o vama, nemojte ni sebe otpisivati.

Znajte da brz početak i spor kraj

može da vam pojača kreativnost,

da možete da se motivišete sumnjom u svoje ideje

i prihvatanjem straha od nepokušavanja

i da vam je potrebno mnogo loših ideja da biste došli do nekoiko dobrih.

Vidite, biti originalan nije lako,

ali nemam sumnje u vezi s ovim -

to je najbolji način da poboljšamo svet.

Hvala vam.

(Aplauz)