4.13. Hari Poter i Vatreni pehar - Ludooki Ćudljivko (1)
Oluja se izduvala do sledećeg jutra, mada je tavanica u Velikoj sali i dalje bila turobna: teški oblaci kalajnosive boje još su se nadvijali nad njima za doručkom, dok su Hari, Ron i Hermiona proučavali raspored časova. Nekoliko sedišta dalje, Fred, Džordž i Li Džordan su raspravljali o magijskim metodama uz čiju bi pomoć mogli da izgledaju starije i o tome kako izblefirati sudiju na Tročarobnjačkom turniru. – Danas nije loše... napolju smo celo jutro – reče Ron, koji je prstom prelazio preko kolone označene s ponedeljak na svom rasporedu – Herbologija s haflpafovcima i Briga o magijskim stvorenjima... prokletstvo, i dalje smo sa sliterincima... – Dvočas Predskazivanja popodne – jauknu Hari, gledajući u raspored. Predskazivanje je bio njegov najneomiljeniji predmet posle Napitaka. Profesorka Treloni je neprekidno predskazivala Harijevu smrt, što je njega izuzetno iritiralo. – Trebalo je da odustaneš od tog predmeta, kao ja, zar ne? – reče Hermiona oštro, mažući puter na tost. – Onda bi učio nešto smisleno, kao što je Aritmantija. – Vidim, ponovo jedeš – reče Ron, posmatrajući Hermionu kako dodaje poveću količinu džema na tost s puterom. – Shvatila sam da postoje bolji načini da se zauzmem za prava vilenjaka – reče Hermiona nadmeno. – Da... a i ogladnela si – reče Ron cereći se. Začu se naglo šuštanje iznad njih, i stotine sova ulete noseći jutarnju poštu. Hari instinktivno podiže pogled, ali u gomili smeđih i sivih ptica nije bilo ni traga beloj. Sove su kružile oko stolova, tražeći osobe na koje su adresirana pisma i paketi. Velika smeđe-žućkasta sova sjuri se ka Nevilu Longbotomu i ostavi mu paket u krilu – Nevil je skoro uvek nešto zaboravljao da zapakuje. Na drugom kraju sale, orlovska sova sletela je na rame Draku Melfoju, noseći nešto nalik na njegovu uobičajenu pošiljku slatkiša i kolača od kuće. Pokušavajući da ignoriše potmulo osećanje razočaranja u stomaku, Hari se vrati svojoj kaši. Da li je moguće da se nešto desilo Hedvigi, te da Sirijus čak nije ni dobio njegovo pismo? Njegova zabrinutost trajala je sve dok ne stigoše do vlažnog obraslog putića koji vodi ka staklenoj bašti, a tu ga dočeka profesorka Mladica. Upravo je pokazivala razredu najružnije biljke koje je Hari ikada video. Zapravo, više su ličile na ogromne crne puževe koji vire iz zemlje, nego na biljke. Svaka se pomalo migoljila i imala veliki broj krupnih, sjajnih oteklina, naizgled punih tečnosti. – Buboničke cevke – reče im profesorka Mladica živahno. – Treba im ceđenje. Sakupićete gnoj... – Sakupićemo šta? – upita Šejmus Finigan s gađenjem. – Gnoj, Finigane, gnoj – reče profesorka Mladica. – A on je izuzetno dragocen, stoga ga ne rasipajte. Kao što sam rekla, sakupljaćete gnoj u ove bočice. Nosite rukavice od zmajeve krljušti, pošto taj bubonički gnoj ume da izazove čudne stvari po koži ako nije razblažen. Cediti buboničke cevke bilo je odvratno, ali na čudan način i prijatno. Čim bi otok pukao, pokuljala bi velika količina guste žutozelene tečnosti, koja je jako mirisala na benzin. Hvatali su je u flašice koje im je profesorka Mladica pokazala, i do kraja časa sakupili su nekoliko litara. – Ovo će usrećiti Madam Pomfri – reče profesorka Mladica, zapušivši poslednju flašicu pampurom. – Odlično sredstvo za tvrdoglavije oblike akni, taj buboničkocevski gnoj. Sprečiće učenike da pribegavaju očajničkim merama kako bi se otarasili bubuljica. – Kao sirota Eloiza Midžen – reče Hana Abot, haflpafovka, prigušenim glasom. – Pokušala je da baci kletvu na svoje. – Šašava devojka – reče profesorka Mladica, vrteći glavom. – Ali, Madam Pomfri je na kraju uspela da joj ponovo prikači nos. Iz zamka, s druge strane vlažne poljane, odjeknu zvonjava, označavajući kraj časa, i razredi se razdvojiše: haflpafovci krenuše uz kamene stepenice na čas Preobražavanja, a grifindorci u suprotnom pravcu, niz travnati brežuljak ka Hagridovoj maloj brvnari, na ivici Zabranjene šume. Hagrid je stajao ispred kolibe držeći ruku na svom ogromnom lovačkom hrtu, Fengu. Na zemlji pokraj njegovih nogu stajalo je nekoliko otvorenih drvenih sanduka, a Feng je cvileo i vukao svoju ogrlicu, očigledno znatiželjan da ispita njihov sadržaj izbliza. Kad su prišli bliže, do ušiju im dopre čudnovat čangrljav zvuk, presecan nečim što je zvučalo poput malih eksplozija – 'Bro jutro! – reče Hagrid, cereći se Hariju, Ronu i Hermioni. – Bolje da vi sačekamo sliterince, oni ne bi 'teli da ovo propuste... zadnjerasprskavajući skruti! – Šta reče? – zapanji se Ron. Hagrid upre prstom ka sanducima. – Fuuuuj! – proskiča Lavander Braun, odskočivši unazad. „Fuuuuj“ je, po Harijevom mišljenju, najbolje opisivalo zadnjerasprskavajuće skrute. Izgledali su kao deformisani jastozi bez oklopa, užasno bledi i ljigavi, s nožicama koje su virile na svakojakim čudnim mestima, i bez vidljive glave. Bilo ih je po stotinak u svakom od sanduka, dugačkih oko petnaestak centimetara, a svi su puzali jedni preko drugih, slepo udarajući u ivice kutija. Ispuštali su vrlo jak zadah trule ribe. Često bi iz njihovih zadnjih krajeva izbile varnice, praćene malim puf, odbacujući skrute po nekoliko centimetara uvis. – Tek se izlegli – reče Hagrid ponosno – tak' da ćete moć' sami da i' uzgajate! Mislijo sam da napravimo jedan mali projektić od toga! – A zašto bismo mi želeli da ih uzgajamo? – upita jedan hladan glas. Upravo su stigli sliterinci. To je izgovorio Drako Melfoj. Kreb i Gojl su se odobravajuće kikotali na njegove reči. Hagrida je ovo pitanje zaprepastilo. – Mislim, šta oni rade? – upita Melfoj. – Koja je korist od njih? Hagrid otvori usta da odgovori, očigledno pomno razmišljajući. Nekoliko sekundi trajao je tajac, a onda on progovori grubo: – To vi je vaša sledeća lekcija, Melfoj. Danas ih samo 'ranite. E pa, sa' će da isprobavamo na njima par različiti'stvarčica – nikada ih dosad nisam imao, ne znajem š'a bi mogli da jedu – će da probamo s jajima i žabljom džigericom i parčićima belouške – samo im davajte pomalo, da probaju. – Prvo gnoj, a sada ovo – promrmlja Šejmus. Samo je duboka privrženost Hagridu naterala Harija, Rona i Hermionu da uzmu pune šake gnjecave žablje džigerice i ubace ih u sanduke, u pokušaju da namame zadnjerasprskavajuće skrute. Hari nije mogao da potisne sumnju da je sve to besmisleno, pošto se činilo da skruti nemaju usta. – Jao! – vrisnu Din Tomas, posle desetak minuta. – Uhvatio me je! Hagrid požuri do njega, gledajući radoznalo. – Jedan kraj mu je eksplodirao! – reče Din ljutito, pokazujući Hagridu opekotinu na svojoj ruci. – Ah, da, ume to da se desi kad grunu – reče Hagrid, klimajući glavom. – Fuuuuj! – reče Lavander Braun ponovo. – Fuuuj, Hagride, šta mu je ta šiljata stvarčica? – Ah, pa neki od nji' imaju žaoke – reče Hagrid strasno (Lavander brzo izvuče ruku iz sanduka). – Rek'o bih da su to mužjaci... ženke imaju neku sisaljku na stomacima... Mislim da služi za srkanje krvi. – Pa, sada stvarno vidim zašto pokušavamo da ih održimo u životu – reče Melfoj sarkastično. – Ko ne bi želeo kućne ljubimce koji mogu da opeku, ubodu i ugrizu odjednom? – To što nisu preterano lepi ne znači da ne mogu da budu korisni – obrecnu se Hermiona. – Zmajska krv je neverovatno čudotvorna, ali ipak ne bi poželeo da ti zmaj bude kućni ljubimac, zar ne? Hari i Ron se nasmešiše Hagridu, koji im se krišom osmehnu ispod svoje gusto obrasle brade. Hagridova najveća želja bila je da ima zmaja kućnog ljubimca – što su Hari, Ron i Hermiona znali vrlo dobro – čak je nakratko i imao zmaja u vreme kada su bili na prvoj godini, i to opakog norveškog šiljkoleđog zmaja po imenu Norbert. Hagrid je prosto obožavao čudovišna stvorenja – što smrtonosnija, to bolje. – Pa, skruti su makar mali – reče Ron, dok su se uspinjali prema zamku na ručak, sat vremena kasnije. – Sada jesu – reče Hermiona ogorčeno – ali čim Hagrid bude prokljuvio čime se hrane, pretpostavljam da će dostići dužinu od dva metra. – Pa, to neće ni biti važno, ako se ispostavi da leče morsku bolest, ili nešto slično, zar ne? – reče Ron, prevejano joj se cereći. – Savršeno dobro znaš da sam to rekla da bih ućutkala Melfoja – reče Hermiona. – Zapravo mislim da je u pravu. Najbolje bi bilo sve ih izgaziti, pre nego što počnu da nas napadaju. Seli su za grifindorski sto i poslužili se jagnjećim kotletima i krompirom. Hermiona poče da jede tako brzo da se Hari i Ron zapiljiše u nju. – Ovaj... je l' ovo neka nova vrsta demonstracija za prava kućnih vilenjaka? – reče Ron. – Ješćeš dok ne povratiš? – Ne – reče Hermiona, s onoliko dostojanstva koliko je mogla da skupi s ustima punim prokelja. – Samo žurim da stignem u biblioteku. – Šta? – reče Ron u neverici. – Hermiona... tek smo prvi dan ovde! Još nismo dobili ni domaći! Hermiona slegnu ramenima i nastavi da trpa hranu u usta kao da nije jela danima. Zatim skoči na noge, rekavši: – Vidimo se za večerom! – i odjuri velikom brzinom. Kada je zvono oglasilo početak popodnevnih časova, Hari i Ron krenuše ka Severnom tornju, gde su, od vrha uskih spiralnih stepenica, srebrne merdevine vodile kroz kružni otvor na plafonu u sobu u kojoj živi profesorka Treloni. Iz kamina se širio poznati miris slatkastog parfema koji im zagolica nozdrve čim su izronili s vrha merdevina. Kao i uvek, zavese su bile navučene. Ovalna soba kupala se u crvenkastom svetlu brojnih lampi prekrivenih šalovima i maramama. Hari i Ron prođoše kroz gomilu zauzetih tapaciranih stolica i taburea koji su zakrčili sobu, i sedoše za mali okrugli sto. – Dobar dan – reče magloviti glas profesorke Treloni odmah iza Harija, nateravši ga da poskoči. Vrlo mršava, s ogromnim naočarima zbog kojih su joj oči delovale prevelike za njeno lice, profesorka Treloni je škiljila ka Hariju s tragičnim izrazom koji bi nabacila kad god bi ga ugledala. Uobičajena količina đinđuva, lančića i ogrlica presijavala se na njoj pri svetlosti vatre. – Nečim si obuzet, dušo – reče ona žalostivo Hariju. – Moje unutrašnje oko vidi kroz tvoje hrabro lice u unutrašnjost tvoje zabrinute duše. I nažalost, moram reći da tvoje brige nisu bez osnova. Vidim pred tobom teška vremena, avaj... izuzetno teška... plašim se da će se stvar od koje strepiš zaista obistiniti... možda i pre nego što misliš... Njen glas pređe gotovo u šapat. Ron poče da prevrće očima ka Hariju, koji mu, okamenjen, uzvrati pogled. Profesorka Treloni prođe pored njih i zauze mesto u velikoj fotelji ispred vatre, okrenuta ka razredu. Lavander Braun i Parvati Petil, koje su se duboko divile profesorki Treloni, već su sedele na tabureima tik uz nju. – Dušice moje, vreme je da uzmemo u obzir zvezde – reče ona. – Kretanja planeta i mistična znamenja koja se na osnovu toga otkrivaju samo onima koji su upućeni u korake velikog nebeskog plesa. Ljudska sudbina može se otkriti iz planetarnih zračenja, koja se ukrštaju... Ali Harijeve misli su odlutale. Mirišljava vatra uvek ga je činila sanjivim i previše umornim da bi razmišljao, a trabunjanja profesorke Treloni o predviđanju sudbine nikad mu nisu držala pažnju, iako nije mogao da ne razmišlja o onome što mu je upravo rekla. – Plašim se da će se stvar od koje strepiš zaista obistiniti... Ali Hermiona je u pravu, pomisli Hari iznerviran, profesorka Treloni je zaista stara prevarantkinja. On trenutno ne strepi ni od čega... sem, naravno, ako se ne računaju njegovi strahovi da je Sirijus uhvaćen... ali šta bi profesorka Treloni mogla da zna? On je odavno zaključio da su njena predviđanja sudbine samo gomila nasumičnih nagađanja i izazivanje jeze, ništa više. Osim, naravno, onomad, na kraju prošle godine, kada je predvidela da će se Voldemor ponovo uzdići... a i sâm Dambldor je lično potvrdio da je trans bio autentičan, kada mu ga je Hari opisao... – Hari! – promrmlja Ron. – Šta je? Hari se osvrnu: ceo razred je buljio u njega. On se uspravi. Bio je malčice zadremao, izgubljen u vrućini i svojim mislima. – Rekoh, dušice, da si očigledno rođen pod kobnim uticajem Saturna – reče profesorka Treloni, neznatno nagoveštavajući glasom da joj se ne sviđa to što ne obraća pažnju na njene reči. – Rođen pod... čime, izvinite? – upita Hari. – Saturnom, dušice, planetom Saturn! – odgovori mu profesorka Treloni, definitivno rasrđena što ga te novosti nisu uplašile. – Govorila sam da je Saturn očigledno bio u jakoj poziciji moći na nebesima u trenutku tvog rođenja... tvoja tamna kosa... tvoja nesrećna pozicija... tragični gubici u ranoj mladosti... mislim da sam u pravu ako kažem, dušice, da si rođen sredinom zime? – Ne – reče Hari – rođen sam u julu. Ron žurno pretvori svoj smeh u kikotavi kašalj. Pola sata kasnije, svako od njih je dobio komplikovanu kružnu kartu i pokušavao da popuni pozicije planeta u trenutku svog rođenja. Bio je to dosadan posao, koji je zahtevao mnogo konsultovanja satnica planeta i proračunavanje uglova. – Ja ovde imam dva Neptuna – reče Hari posle izvesnog vremena, mršteći se na svoj list pergamenta – to ne može biti tačno, zar ne? – Aaah – reče Ron, imitirajući mistično šaputanje profesorke Treloni – kada se dva Neptuna pojave na nebu, to je siguran znak da će se roditi patuljak s naočarima, Hari... Šejmus i Din, koji su radili u blizini, glasno se zacerekaše, ali očigledno ne dovoljno glasno da priguše uzbuđeno cijukanje Lavander Braun: – Oh, profesorka, pogledajte! Čini mi se da imam jednu nepredviđenu planetu! Auuu, koja je to, profesorko? – To je Uran, dušice – reče profesorka Treloni, gvireći ka karti. – Mogu li i ja da ti pogledam Uran, Lavander? – upita Ron. Na njegovu nesreću, profesorka Treloni ga je čula, što ju je možda i nateralo da im zada obiman domaći na kraju časa. – Detaljna analiza toga kako će na vas uticati planetarna kretanja u narednom mesecu, s izvodima iz vaše lične zvezdane karte – obrecnu se ona, zvučeći više kao profesorka Mek Gonagal nego kao njeno vlastito vazdušasto-paperjasto ja – i da sve bude gotovo do sledećeg ponedeljka, bez ikakvih izgovora! – Prokleti stari šišmiš – reče Ron ogorčeno, kad se priključiše gomili koja se spuštala niza stepenice nazad ka Velikoj sali na večeru. – To će nam oduzeti ceo vikend, to će nam... – Toliko mnogo za domaći? – Hermiona ih je veselo sustigla. – Profesorka Vektor nama nije dala ništa! – E pa, ura za profesorku Vektor – reče Ron dureći se. Stigoše do Ulazne dvorane prepune ljudi koji su stajali u redu za večeru. Upravo su stali na kraj reda kad začuše snažan glas iza sebe. – Vizli! Hej, Vizli! Hari, Ron i Hermiona se okrenuše. Melfoj, Kreb i Gojl stajali su iza njih, sva trojica očigledno izrazito zadovoljna zbog nečega. – Šta je? – reče Ron kratko. – Tvoj tata je u novinama, Vizli! – reče Melfoj, vitlajući primerkom Dnevnog proroka, i govoreći vrlo glasno, kako bi ga svi u prepunoj Ulaznoj dvorani čuli. – Čuj ovo!
