4.14. Hari Poter i Vatreni pehar - Neoprostive kletve (1)
Sledeća dva dana prošla su bez većih incidenata, ne računajući Nevila, koji je istopio svoj šesti kazan na času Napitaka. Profesor Snejp, koji je izgleda spoznao nove nivoe osvetoljubivosti tokom leta, sada je Nevilu propisao kaznene časove, i Nevil se s njih vratio u stanju nervne rastrojenosti, pošto je bio primoran da raskomada puno bure rogatih žaba. – Znate zašto je Snejp tako loše raspoložen, zar ne? – reče Ron Hariju dok su posmatrali Hermionu kako podučava Nevila Čistećim činima, kako bi otklonio žablje iznutrice ispod svojih noktiju. – Da – reče Hari. – Ćudljivko. Bila je javna tajna da je Snejp zapravo priželjkivao posao profesora Odbrane od Mračnih veština, i da nije uspeo da ga dobije četvrtu godinu zaredom. Snejp nije podnosio nijednog od njihovih prethodnih profesora Odbrane od Mračnih veština, što je i javno pokazivao – ali se činilo da je zazirao od ispoljavanja otvorenog neprijateljstva prema Ludookom Ćudljivku. Zaista, kad god bi ih Hari video zajedno – u vreme obroka, ili kada bi se mimoišli na hodniku – imao je jasan utisak da Snejp izbegava Ćudljivkov pogled, bilo magičnog bilo običnog oka. – Rekao bih da ga se Snejp pomalo plaši, znaš – reče Hari zamišljeno. – Zamisli kada bi Ćudljivko pretvorio Snejpa u rogatu žabu – reče Ron, zamagljenog pogleda – i bacakao ga svuda po tamnici... Grifindorski četvrtaci toliko su se radovali prvom času kod Ćudljivka da su poranili odmah posle ručka i poređali se ispred njegove učionice pre nego što se zvono i oglasilo. Jedina osoba koja je nedostajala bila je Hermiona, koja se pojavila netom pred početak časa. – Bila sam u... – ... biblioteci. – Hari dovrši rečenicu umesto nje. – Požuri, inače nećemo naći dobra mesta. Oni se sjuriše ka stolicama tačno ispred profesorovog stola, izvukoše svoje primerke udžbenika Mračne sile: Vodič za samozaštitu, i sačekaše, neobično tihi. Uskoro začuše Ćudljivkove prepoznatljive čangrljave korake kako se približavaju hodnikom, i on uđe u učionicu, čudnovat i zastrašujuć kao i uvek. Videli su vrh njegove drvene noge s kandžama kako mu viri ispod odore. – Možete slobodno da ih odložite – zareža on, teturajući se do svog stola i sedajući – te knjige. Neće vam trebati. Oni vratiše udžbenike u torbe, a Ron je delovao naročito uzbuđeno. Ćudljivko izvuče dnevnik, protrese svoju dugu grivu šućmurastosive kose, sklanjajući je sa svog izobličenog i ožiljcima izbrazdanog lica, i poče da ih proziva poimence, prelazeći preko spiska svojim normalnim okom, dok mu je magično oko kolutalo okolo, fiksirajući svakog učenika dok bi se on ili ona odazivali. – U redu, dakle – reče on, kada se i poslednja osoba izjasnila kao prisutna – primio sam pismo od profesora Lupina u vezi s ovim razredom. Čini se da ste prilično temeljno obradili osnove suočavanja sa Mračnim stvorenjima – prešli ste bauke, crvenokape, hinkipanke, grindila, kape i vukodlake, je li tako? Začu se potvrdan žamor. – Ali, u zaostatku ste – velikom zaostatku – u rukovanju kletvama – reče Ćudljivko. – Zato sam ja ovde, da vam u celosti objasnim šta sve čarobnjaci mogu da urade jedni drugima. Imam godinu dana da vas naučim kako da se obračunavate s Mračnim... – Šta, zar ne ostajete? – izlete Ronu. Ćudljivkovo magično oko se obrnu da bi pogledalo u Rona. Ron je izgledao izuzetno uplašeno, ali posle nekoliko trenutaka Ćudljivko se nasmeši – po prvi put ga Hari vide takvog. Osmeh je još više istakao izobličenost njegovog lica prepunog ožiljaka, ali je svejedno bilo olakšanje znati da i on ponekad radi stvari koje su prijateljske, poput smeškanja. Činilo se da je i Ronu laknulo. – Biće da si ti sin Artura Vizlija, je li? – reče Ćudljivko. – Tvoj otac me je izvukao iz škripca pre neki dan... da, ostajem samo godinu dana. Specijalna usluga Dambldoru... godinu dana, i onda nazad u moju mirnu penziju. On se grubo nasmeja, a zatim pljesnu svojim izobličenim šakama. – Dakle – s neba pa u rebra. Kletve. Ima ih mnogo, sve su različitih jačina i oblika. E pa sad, sudeći po Ministarstvu magije, trebalo bi da vas učim protivkletvama, i da to bude to. Ne bi trebalo da vam pokazujem kako nezakonite Mračne kletve izgledaju sve dok ne budete na šestoj godini. Do tada, navodno, niste dovoljno odrasli da biste se nosili s tim. Ali, profesor Dambldor ima visoko mišljenje o vašim živcima, i smatra da možete to da podnesete, a ja kažem da što pre saznate protiv čega se borite, to bolje. Kako ćete se braniti protiv nečega što dosad niste ni videli? Čarobnjak koji će da baci nezakonitu kletvu neće vas prethodno obavestiti šta se sprema da uradi. Niti će vam je lepo i uljudno baciti u lice. Morate biti spremni. Morate budno da pazite i budete na oprezu. Morali biste to da odložite, gospođice Braun, dok ja pričam. Lavander poskoči i pocrvene. Upravo je, pod klupom, pokazivala Parvati svoj završeni horoskop. Očigledno je Ćudljivkovo magično oko moglo da vidi i kroz čvrsto drvo, a ne samo kroz njegovu glavu. – Dakle, da li neko od vas zna za koje kletve se dobija najveća kazna po čarobnjačkim zakonima? Nekoliko ruku nesigurno se podiže u vazduh, uključujući Ronovu i Hermioninu. Ćudljivko pokaza na Rona, iako je njegovo magično oko i dalje bilo fiksirano na Lavander. – Ovaj – reče Ron nesigurno – tata mi je pričao o jednoj... da li je to možda Kontrolišuća kletva, ili tako nešto? – A da – reče Ćudljivko u znak priznanja. – Tvoj otac bi trebalo za tu da zna. Pričinjavala je Ministarstvu mnogo problema svojevremeno, ta Kontrolišuća kletva. Ćudljivko se teško pridiže na svoje rasparene noge, otvori fioku stola i izvuče staklenu teglu. U njoj su gmizala tri velika, crna pauka. Hari oseti kako se Ron neznatno trže pored njega; Ron je mrzeo paukove. Ćudljivko posegnu u teglu, uhvati jednog od paukova i podiže ga na dlanu kako bi ga svi videli. Zatim uperi svoj štapić u njega i promrmlja: – Imperio! Pauk skoči s Ćudljivkove ruke na tananu svilenkastu nit i poče da se klati naprednazad, kao da je na trapezu. Kruto je istezao nožice, a zatim izvede skok unazad, prekidajući nit i slećući na sto, gde poče da se okreće u krugovima. Ćudljivko trgnu štapom, a pauk se diže na dve zadnje noge i poče nepogrešivo da stepuje. Svi su se smejali – svi osim Ćudljivka. – Mislite da je to smešno, je li? – zareža on. – Svidelo bi vam se, je li, kada bih to vama uradio? Smeh gotovo trenutno zamre. – Potpuna kontrola – reče Ćudljivko tiho, dok se pauk ponovo sklupčao u lopticu i počeo da se prevrće. – Mogao bih da ga nateram da skoči kroz prozor, da se udavi, skoči na grlo nekoga od vas... Ron se naglo strese. – Pre mnogo godina, mnoge veštice i čarobnjaci bili su pod vlašću Kontrolišuće kletve – reče Ćudljivko i Hari je znao da priča o danima u kojima je Voldemor bio svemoćan. – Bio je to veliki posao za Ministarstvo, pokušavali su da otkriju ko je bio primoran da se ponaša kao zloća, a ko se tako ponašao svojom voljom. – Protiv Kontrolišuće kletve može se boriti, a naučiću vas i kako, ali potrebna je prava snaga karaktera, a to nemaju svi. Bolje je izbegavati da vas pogode njome, ako ikako možete. STALNIM OPREZOM! – podviknu on i svi poskočiše. Ćudljivko pokupi pauka akrobatu i vrati ga nazad u teglu. – Zna li još neko neku drugu nezakonitu kletvu? Hermionina ruka ponovo polete u vazduh, kao i, na Harijevo iznenađenje, Nevilova. Jedini čas na kome se Nevil dobrovoljno javljao bila je Herbologija, koja je ujedno bila predmet koji mu je išao najbolje. Nevil je bio iznenađen sopstvenom smelošću. – Da? – reče Ćudljivko, dok se njegovo magično oko okretalo nadesno, kako bi fiksiralo Nevila. – Ima i ona... Bolna kletva – reče Nevil, tananim ali razgovetnim glasom. Ćudljivko je gledao pomno u Nevila, ovoga puta s oba oka. – Ti se prezivaš Longbotom? – reče, dok njegovo magično oko skliznu naniže kako bi još jednom proverilo u dnevniku. Nevil nervozno klimnu glavom, ali Ćudljivko ga ne upita ništa više. Okrećući se ka odeljenju, on ponovo posegnu u teglu i uze drugog pauka, te ga stavi na sto gde ovaj ostade nepomičan, očigledno previše uplašen da bi se pokrenuo. – Bolna kletva – reče Ćudljivko. – Trebalo bi da je malo veći kako biste shvatili u čemu je stvar – reče on upirući štapićem u pauka. – Engordžio! Pauk se nadu. Sada je bio veći od tarantule. Prestavši da se pretvara, Ron odgurnu svoju stolicu unazad, što je dalje mogao od Ćudljivkovog stola. Ćudljivko ponovo podiže svoj štapić, usmeri ga ka pauku i promrmlja: – Krucio! Istog trenutka, paukove noge se priljubiše uz telo. Kotrljao se i užasno trzao, klateći se levo-desno. Nije ispustio nikakav zvuk, ali Hari je bio siguran da bi, da ima glas, vrištao iz sve snage. Ćudljivko nije hteo da skloni svoj štapić, i pauk poče da se trese i grči još jače... – Prekinite! – vrisnu Hermiona. Hari se osvrnu ka njoj. Ona nije gledala u pauka, već u Nevila, i Hari, prateći njen pogled, vide da su Nevilove ruke zgrčene na stolu ispred njega, zglobovi pobeleli, a oči širom raširene i užasnute. Ćudljivko podiže svoj štapić. Paukove noge se opustiše, ali nastavi da se trza. – Reducio – promrmlja Ćudljivko, i pauk se skupi u svoju pravu veličinu. On ga vrati nazad u teglu. – Bol – reče Ćudljivko blago. – Ne treba vam uvrtanje palčeva niti noževi da biste nekoga mučili, ako umete da izvedete Bolnu kletvu... i ona je svojevremeno takođe bila vrlo popularna. – U redu... zna li neko još koju? Hari se okrenu oko sebe. Po izrazima lica pogodi da se svi pitaju šta će se desiti s preostalim paukom. Hermionina ruka blago zadrhta kad se, po treći put, podiže uvis. – Da? – reče Ćudljivko, gledajući u nju. – Avada kedavra – prošaputa Hermiona. Nekoliko prisutnih se s nelagodom okrenu ka njoj, uključujući i Rona. – Ah – reče Ćudljivko, dok su mu se isečena usta krivila u još jedan blag osmeh. – Da, poslednja i najgora. Avada kedavra... Ubitačna kletva. On spusti ruku u teglu i, kao da zna šta mu sledi, treći pauk poče uspaničeno da beži po dnu tegle, pokušavajući da izbegne Ćudljivkove prste, ali ga ovaj uhvati i stavi na sto. Pauk poče besomučno da juri preko drvene površine. Ćudljivko podiže štapić i Hari se naglo strese od lošeg predosećaja. – Avada kedavra! – zagrme Ćudljivko. Blesnu zaslepljujuća zelena svetlosti i začu se iznenadan zvuk kao da je nešto veliko, nevidljivo, proletelo kroz vazduh – i pauk se istog trenutka prući na leđa, netaknut, ali nesumnjivo mrtav. Neke devojčice prigušeno vrisnuše. Ron se beše bacio unazad i zamalo pao sa svog mesta kad je pauk kliznuo ka njemu. Ćudljivko baci mrtvog pauka sa stola na pod. – Nije baš lepo – reče smireno. – Nije ni prijatno. Niti postoji protivkletva. Nemoguće je blokirati je. Samo je jedna osoba do sada uspela da je preživi, i ona sedi tačno ispred mene. Hari oseti kako crveni dok ga je ćudljivko gledao (i to s oba oka). Mogao je da oseti kako se i ostali okreću ka njemu. Hari je zurio u praznu tablu kao da je fasciniran njome, ali je zapravo nije video... Znači tako su umrli njegovi roditelji... baš kao i taj pauk. Da li ni njih, kao ni pauka, niko nije ni dirnuo? Da li su jednostavno videli blesak zelene svetlosti i čuli ubrzan galop smrti, pre nego što im je život iščileo iz tela? Hari je u protekle tri godine stalno iznova zamišljao smrt svojih roditelja, još otkad je saznao da su ubijeni, otkad je saznao šta se dogodilo te noći: kako je Crvorep odao boravište njegovih roditelja Voldemoru, koji ih je pronašao u njihovoj kućici. Kako je Voldemor prvo ubio Harijevog oca. Kako je Džejms Poter pokušao da ga zadrži, dok je vikao svojoj ženi da uzme Harija i beži... kako je Voldemor onda krenuo za Lili Poter, rekao joj da se pomeri u stranu, da bi mogao da ubije Harija... kako ga je ona molila da ubije nju umesto Harija, odbijajući da se skloni od svog sina... te je Voldemor i nju ubio, pre nego što je uperio štapić u Harija... Hari je znao sve detalje zato što je čuo glasove svojih roditelja, prošle godine kada se borio protiv dementora – jer se u tome sastojala užasna moć dementora: da primoraju žrtvu da ponovo preživljava najgore uspomene iz svog života, i da se utopi, bespomoćna, u sopstvenom očaju... Ćudljivko je ponovo govorio, iz velike daljine, kako se činilo Hariju. Uz ogroman trud Hariju pođe za rukom da se ponovo vrati u sadašnjost, i poče da sluša šta to Ćudljivko priča. – Avada kedavra je kletva za koju je potrebna velika magijska moć – mogli biste svi sada da uperite svoje štapiće u mene i izgovorite te reči, ali sumnjam da bi mi i krv iz nosa potekla. Ali to nije važno. Ja nisam ovde da bih vas naučio kako to da radite. – Dakle, ako protivkletva ne postoji, zašto vam ovo pokazujem? Zato što morate da znate. Morate da shvatite ono što je najgore. Ne želite da se nađete u situaciji da se suočite s time. STALNI OPREZ! – zagrme on, i ceo razred ponovo poskoči. – E, sada... te tri kletve – Avada kedavra, Kontrolišuća i Bolna – poznatije su kao Neoprostive kletve. Praktikovanje bilo koje od njih na drugom ljudskom biću dovoljno je da dobijete doživotnu robiju u Askabanu. S tim treba da se suočite. Ja moram da vas naučim kako da se protiv toga borite. Treba vam priprema. Treba vam naoružanje. Ali, pre svega, morate uvežbati da budete na stalnom, neprekidnom oprezu. Izvadite pera... zapišite ovo... Ostatak časa proveli su hvatajući beleške o svakoj od Neoprostivih kletvi. Niko nije progovorio dok nije zvonilo – ali kada ih je Ćudljivko pustio, i kada su izašli iz učionice, priča pokulja iz njih poput bujice. Većina je o kletvama pričala s divljenjem: – Da li si video kako se trzao?... – A kada ga je ubio – samo tako! Pričaju o lekciji, pomisli Hari, kao da je neka spektakularna predstava, ali njemu to nije izgledalo nimalo zabavno – a izgleda ni Hermioni. – Požurite – reče ona napeto Hariju i Ronu. – Nećeš valjda opet do proklete biblioteke? – reče Ron. – Ne – reče Hermiona kratko, pokazujući ka jednom od sporednih prolaza. – Nevil. Nevil je stajao sâm, nasred hodnika, piljeći u zid naspram njega istim, užasnutim, razrogačenim pogledom koji je imao kada je Ćudljivko demonstrirao Bolnu kletvu. – Nevile? – poče Hermiona blago. Nevil se osvrnu oko sebe. – Oh, zdravo – reče on, glasom mnogo piskavijim nego inače. – Zanimljiva lekcija, zar ne? Pitam se šta ima za večeru, umirem... umirem od gladi, a vi? – Nevile, da li ti je dobro? – upita Hermiona. – Oh, da, dobro sam – promrmlja on, istim neprirodnim piskutavim glasom. – Vrlo zanimljiva večera... hoću reći lekcija... šta ima za jelo? Ron preneraženo pogleda Harija. – Nevile, šta... Utom se iza njih začu čudan zveketav zvuk, a kada su se okrenuli, videše profesora Ćudljivka kako šepa prema njima. Sve četvoro zanemeše, gledajući ga obazrivo, ali kada je progovorio, njegovo mumlanje beše mnogo tiše i nežnije. – U redu je, sinko – reče on Nevilu. – Zašto ne dođeš do moje kancelarije? Hajde... možemo da popijemo po šolju čaja... Nevil se još više preplaši na pomen čaja s Ćudljivkom. Stoga nije smeo ni da se pomeri, a kamoli progovori. Ćudljivko okrenu svoje magično oko ka Hariju. – Ti si dobro, Poteru? – Da – reče Hari, skoro prkosno. Ćudljivkovo plavo oko neznatno zadrhta u svojoj duplji dok je odmeravalo Harija. Zatim on reče: – Morate to da znate. Možda je to surovo, ali morate da znate. Nema svrhe pretvarati se... pa... hajdemo, Longbotome, imam par knjiga koje bi te mogle zanimati. Nevil uputi molećiv pogled ka Hariju, Ronu i Hermioni, ali oni ne rekoše ništa, te on, nemajući kud, dopusti da ga Ćudljivko odvuče, spustivši mu izobličenu ruku na rame. – Šta to bi? – upita Ron, posmatrajući Nevila i Ćudljivka kako zalaze za ugao. – Ne znam – uzvrati mu Hermiona zamišljeno. – Ipak, kakvo predavanje, a? – reče Ron Hariju dok su kretali ka Velikoj sali. – Fred i Džordž su bili u pravu, zar ne? On se zaista razume u ovo, Ćudljivko, je l' da? Kako je samo izveo Avadu kedavru, način na koji je pauk umro, samo je otegao pa... Ali Ron zaneme primetivši izraz na Harijevom licu, i nije više progovarao sve dok nisu došli do Velike sale, gde je samo rekao kako bi te večeri trebalo da počnu da rade na proricanjima za profesorku Treloni, pošto će to trajati satima. Hermiona se nije priključila Harijevom i Ronovom razgovoru za večerom, samo je besno i užurbano jela, a zatim ponovo otišla u biblioteku. Hari i Ron su otišli nazad do grifindorskog tornja, a onda Hari, koji ni o čemu drugom nije mislio tokom večere, ponovo pokrenu temu Neoprostivih kletvi. – Zar ne bi Ćudljivko i Dambldor imali nevolje s Ministarstvom kada bi tamo znali da smo gledali te kletve? – upita Hari dok su se približavali Debeloj Dami. – Da, verovatno – reče Ron. – Ali Dambldor je uvek sve radio na svoj način, zar ne, a i Ćudljivko upada u nevolje već godinama, rekao bih. Prvo napada, a onda postavlja pitanja – pogledaj mu samo kante za smeće. Koještarija. Debela Dama se pomeri napred, otkrivši ulaznu rupu, i oni se popeše do grifindorskog dnevnog boravka, koji beše bučan i pun ljudi. – Da odemo po stvari za Predskazivanje? – upita Hari. – Pre'pos'avljam da bi trebalo – zahropta Ron. Popeše se do spavaonice da pokupe knjige i mape, i zatekoše tamo Nevila, samog, kako sedi na krevetu i čita. Izgledao je mnogo smirenije nego na kraju Ćudljivkovog predavanja, iako još ne sasvim normalno. Oči su mu bile poprilično crvene. – Jesi li dobro, Nevile? – upita ga Hari. – O, da – reče Nevil – dobro sam, hvala. Upravo čitam knjigu koju mi je profesor Ćudljivko pozajmio... On podiže knjigu: Magične mediteranske vodene biljke i njihove svojstvenosti. – Očigledno je profesorka Mladica rekla profesoru Ćudljivku da sam zaista dobar iz Herbologije – reče Nevil. U njegovom glasu zatreperi neznatna nota ponosa, koju je Hari dotad retko mogao da čuje. – Mislio je da će mi se ovo svideti. Reći Nevilu šta je profesorka Mladica rekla, pomisli Hari, bio je vrlo taktičan način da se Nevil razveseli, jer je Nevil retko mogao da čuje da je dobar u bilo čemu. To je nešto što bi profesor Lupin uradio. Hari i Ron ponesoše svoje primerke Otkrivanja budućnosti u glavnu sobu, pronađoše sto i počeše da rade na proricanjima za sledeći mesec. Sat vremena kasnije nisu bili daleko odmakli, iako im je sto bio prekriven parčićima pergamenata s ciframa i simbolima, a Hariju se smutilo u glavi kao da su ga ošamutili mirisi iz ognjišta profesorke Treloni. – Pojma nemam šta ovo treba da znači – reče on zureći u dug niz proračuna. – Znaš – reče Ron, čija se kosa u međuvremenu zalizala zbog čestog provlačenja prstiju kroz nju od nerviranja – mislim da je vreme za stari dobri rezervni plan za Predskazivanja. –Šta... da sve izmislimo? – Aha – reče Ron, razgrnuvši gomilu išaranih beleški na stolu, umoči pero u mastilo i poče da piše. – Sledećeg ponedeljka – primeti on, dok je piskarao – vrlo je verovatno da ću navući kašalj, usled nepovoljne konjunkcije Marsa i Jupitera. – On podiže pogled ka Hariju. – Znaš ti nju – samo ubaci mnogo patnje, i ona će to glatko progutati. – U redu – složi se Hari, zgužva svoj prvi pokušaj sastava i prebaci ga preko glava brbljivih prvaka pravo u vatru kamina. – Okej... u ponedeljak, ja ću biti u opasnosti od... ovaj... opekotina. – Pa i hoćeš – reče Ron tmurno – u ponedeljak ćemo ponovo da radimo sa skrutima. Okej, utorak, ja ću... paaa... – Izgubiti dragi predmet – reče Hari, koji je prelistavao Otkrivanje budućnosti tražeći ideje. – Ta ti je dobra – potvrdi Ron, zapisujući je. – Usled... hmm... uticaja Merkura. Zašto tebi neko za koga si mislio da ti je prijatelj ne bi zabio nož u leđa? – Da... kul... – reče Hari, beležeći to – jer... Venera je u dvanaestoj kući. – A u sredu ću, mislim, izvući deblji kraj u tuči. – Au, ja sam hteo da ubacim tuču. Dobro, ja ću izgubiti opkladu. – Da, kladićeš se da ću ja pobediti u tuči... Nastavili su da izmišljaju proricanja (koja su postajala sve tragičnija) u narednih sat vremena, dok se glavna soba oko njih praznila kako su ljudi odlazili na spavanje. Krukšenks se u međuvremenu dogegao do njih, s lakoćom uskočio u praznu stolicu, i nedokučivim pogledom gledao u Harija, kako bi ga možda Hermiona gledala kad bi znala da ne radi domaći kako treba. Gledajući oko sebe po sobi, pokušavajući da smisli nesreću koju još nije upotrebio, Hari primeti Freda i Džordža kako sede zajedno uza zid nasuprot njemu, pribijenih glava i isukanih pera, i čitaju nešto napisano na listu pergamenta. Bilo je vrlo neobično videti Freda i Džordža skrivene u ćošku kako rade u tišini. Obično su voleli da dižu galamu, da budu usred zbivanja i u centru pažnje. Bilo je nečeg tajnovitog u načinu na koji su petljali s tim listom pergamenta, što Harija podseti na to kako su sedeli zajedno i nešto pisali još u Jazbini. Tada je mislio da je to još jedan formular za Vizlijevske čarobnjačke ludorije, ali izgleda da ovoga puta nije bilo tako. Da jeste, sigurno bi uvukli i Lija Džordana u tu šalu. Pitao se da li to ima nekakve veze s prijavljivanjem za Tročarobnjački turnir. Dok ih je Hari posmatrao, Džordž odmahnu glavom ka Fredu, nešto precrta perom i reče, vrlo tihim glasom, koji svejedno zazveča polupraznom sobom: – Ne... to zvuči kao da ga optužujemo. Moramo biti pažljivi... Onda se Džordž okrenu i vide Harija kako ga posmatra. Hari se naceri, i brzo se vrati svojim predviđanjima – nije želeo da Džordž pomisli kako ih prisluškuje. Nedugo zatim, blizanci uviše pergament u svitak, poželeše im laku noć i pođoše u krevet. Desetak minuta pošto su Fred i Džordž otišli, rupa koju je portret pokrivao otvori se i Hermiona se uspuza u dnevni boravak, noseći naramak pergamenata u jednoj ruci i kutiju čiji je sadržaj zveckao pri svakom njenom koraku u drugoj. Krukšenks se protegli, predući. – Zdravo! – reče ona – Upravo sam završila! – I ja sam! – uzvrati joj Ron trijumfalno, bacajući pero. Hermiona sede, spuštajući stvari koje je nosila u praznu fotelju, i privuče k sebi Ronova proricanja. – Nemaš baš dobar mesec pred sobom, je li? – reče ona sarkastično, dok joj se Krukšenks sklupčao u krilu. – Ah, pa makar sam upozoren – zevnu Ron. – Izgleda da ćeš se dvaput udaviti – reče Hermiona. – Oh, hoću li? – upita Ron bacivši pogled na svoja predviđanja. – Bolje da promenim jedno od njih u to da će me pregaziti pobesneli hipogrif. – Ne misliš li da je malo očigledno da si ovo izmislio? – upita Hermiona. – Kako se usuđuješ! – poče Ron, pretvarajući se da je zapanjen. – Radili smo ovde kao kućni vilenjaci! Hermiona podiže obrve. – To se samo tako kaže – reče Ron brzo. Hari takođe spusti pero, pošto je upravo završio proricanje sopstvene smrti odrubljivanjem glave. – Šta je u kutiji? – upita on, upirući prstom u nju. – Čudi me da to pitaš – reče Hermiona, uputivši Ronu pakostan pogled. Ona skinu poklopac i pokaza im sadržaj kutije. Unutra je bilo pedesetak bedževa, svaki različite boje, ali svi s istim natpisom: U.B.Lj.U.V. – Ubljuv? – reče Hari uzimajući jedan bedž i razgledajući ga. – Šta je to? – Ne ubljuv – reče Hermiona nestrpljivo. To je U-B-Lj-U-V. Skraćenica za (u)druženje (b)oraca za (lj)udska prava (u)groženih (v)ilenjaka. – Nikad čuo – reče Ron. – Naravno da nisi – reče Hermiona odsečno – tek sam ga osnovala. – Je li? – Ron je bio blago iznenađen. – Koliko imate članova? – Pa, ako se vas dvojica učlanite, tri – reče Hermiona. – I ti misliš da bismo hteli da se šetamo naokolo noseći bedževe na kojima piše 'ubljuv', je li? – reče Ron. – U-B-Lj-U-V! – reče Hermiona žustro. – Htela sam da stavim (z)austavite (n)ečuveno (z)lostavljanje (n)aših (b)ližnjih (m)agijskih (s)tvorenja i (z)auzmite se za (p)romenu u (nj)ihovom (z)akonskom (s)tatusu – ali nije moglo da stane. Zato je ovo naslov našeg manifesta. Ona zavitla snopom pergamenata ka njima. – Istraživala sam to temeljno u biblioteci. Porobljavanje vilenjaka datira vekovima unazad. Ne mogu da verujem da niko dosad nije nešto preduzeo povodom toga. – Hermiona... načulji uši – reče Ron glasno. – Oni. To. Vole. Oni vole da budu porobljeni! – Naši kratkoročni ciljevi – reče Hermiona, govoreći čak glasnije od Rona, i pretvarajući se da nije čula ni reč – jesu da obezbedimo kućnim vilenjacima poštene nadnice i uslove za rad. Naši dugoročni ciljevi uključuju promenu zakona o nekorišćenju čarobnih štapića, i pokušaj da ubacimo vilenjaka u Odsek za regulaciju i kontrolu magijskih stvorenja, pošto su skandalozno nezastupljeni. – A kako ćemo da uradimo sve to? – upita Hari. – Počećemo s regrutovanjem članova – reče Hermiona veselo. – Mislila sam, recimo, dva sikla za učlanjenje – to je za kupovinu bedža – a od prihoda ćemo sponzorisati našu kampanju letaka. Ti ćeš biti blagajnik, Rone – gore imam lonče za prikupljanje priloga – a ti Hari, ti si sekretar, zato bi možda želeo da zapisuješ sve što sada govorim, kao zapisnik s našeg prvog sastanka. Nastade pauza dok ih je Hermiona gledala sa smeškom, i Hari sede, čas razdražen Hermionom, čas zabavljen izrazom na Ronovom licu. Tišinu nije prekinuo Ron, koji je ionako izgledao kao da je privremeno zblanut, već nežno kuc, kuc na prozoru. Hari pogleda preko sada već praznog dnevnog boravka, i vide snežnu sovu osvetljenu mesečinom kako sedi na prozorskom simsu. – Hedviga! – povika on, iskoči iz stolice i pojuri preko sobe kako bi otvorio prozor. Hedviga ulete unutra, napravi krug po sobi i slete na sto, baš na Harijeva predviđanja. – Bilo je i vreme! – reče Hari, žureći za njom. – Donela je odgovor! – reče Ron uzbuđeno, pokazujući uprljan list pergamenta privezan za Hedviginu nogu. Hari ga žurno odveza i sede da ga pročita, a Hedviga mu slete na koleno, meko hučući. – Šta kaže? – upita Hermiona bez daha. Pismo je bilo vrlo kratko, i izgleda da je bilo naškrabano u velikoj žurbi. Hari ga pročita naglas: