4.2. Hari Poter i Vatreni pehar - Ožiljak (1)
Hari je ležao na leđima, dišući ubrzano, kao da je trčao. Probudio se iz živopisnog sna šaka čvrsto stisnutih uz lice. Stari ožiljak na njegovom čelu, u obliku munje, goreo mu je pod prstima, kao da mu je neko upravo prislonio usijanu žicu na kožu. On ustade, i dalje držeći jednu ruku na ožiljku, a drugom posežući u tminu za svojim naočarima, koje su bile na noćnom stočiću. Stavi ih, i slika njegove spavaće sobe se izoštri, osvetljena slabom, magličasto-narandžastom svetlošću koja je prodirala kroz zavese, iza kojih se nalazila ulična lampa. Hari opet prevuče prstima preko ožiljka. I dalje ga je bolelo. Upali lampu pored sebe, izvuče se iz kreveta, pređe preko sobe, otvori orman i pogleda u ogledalo s unutrašnje strane vrata. Mršavi dečak od četrnaest godina uzvrati mu pogled svetlozelenim očima koje su začuđeno virile ispod crne neuredne kose. On izbliza pregleda munjasti ožiljak. Izgledao je normalno, ali je i dalje pekao. Hari pokuša da se seti šta je sanjao pre nego što se probudio. Izgledalo je tako stvarno... bila su dvojica ljudi koje je poznavao, i jedan koga nije... koncentrisao se, mršteći se, pokušavajući da se seti... Prikaza mu se bleda slika zamračene sobe... na tepihu pored kamina beše zmija... niski čovek po imenu Piter, zvani Crvorep... i hladan piskav glas... glas Lorda Voldemora. Hari oseti kao da mu se na samu tu pomisao kockica leda spustila pravo u stomak... On čvrsto zatvori oči i pokuša da se seti kako je Voldemor izgledao, ali to je bilo nemoguće... znao je samo to da je u trenutku kada se Voldemorova stolica okrenula, i on, Hari, video šta sedi u njoj, osetio grč užasa koji ga je probudio... ili je to bio bol u njegovom ožiljku? A ko li je bio onaj starac? Jer tamo je definitivno bio neki starac. Hari ga je video kako pada na zemlju. Sve ga je to zbunjivalo. Hari šakama pokri lice, zaklonivši pogled na svoju spavaću sobu, u pokušaju da zadrži sliku one slabo osvetljene prostorije, ali bilo je to kao da pokušava da zadrži vodu među prstima. Detalji su nestajali, istom brzinom kojom je pokušavao da ih zadrži... Voldemor i Crvorep su pričali o nekome koga su ubili, iako Hari nije mogao da se seti imena... i kovali su zaveru da ubiju još nekoga... njega... Hari skloni ruke s lica, otvori oči i pogleda po sobi, očekujući da vidi nešto neobično. Zapravo, u njegovoj sobi nalazio se pozamašan broj neobičnih stvari. Veliki drveni kovčeg stajao je otvoren u podnožju kreveta, otkrivajući kazanče, metlu, crnu odoru i raznovrsne knjige čini. Svici pergamenta prekrivali su slobodan deo stola, dok je ostatak zauzimao veliki, prazan kavez u kome je obično sedela njegova snežnobela sova Hedviga. Na podu pored kreveta ležala je otvorena knjiga. Čitao ju je sinoć, pre nego što je zaspao. Slike u toj knjizi su se pomerale. Ljudi u svetlonarandžastim odorama na metlama zujali su unutar i izvan vidokruga, dobacujući se crvenom loptom. Hari priđe knjizi, uze je i pogleda kako jedan čarobnjak daje spektakularan gol probacivanjem lopte kroz obruč visok petnaestak metara. Onda snažno zalupi knjigu. Čak ni kvidič – po Hariju, najbolji sport na svetu – nije više mogao da mu odvuče pažnju. Zato stavi Letenje s Topovima na noćni stočić, priđe prozoru i raširi zavese ne bi li osmotrio ulicu ispod njega. Šimširova ulica je izgledala upravo onako kako i priliči otmenoj ulici u predgrađu u ranim jutarnjim časovima u subotu. Sve zavese su bile navučene. Koliko je Hari mogao da vidi kroz pomrčinu, nije bilo živog stvora na vidiku, čak ni mačke. A ipak... a ipak... Hari se uznemiren vrati u krevet i sede na njega, ponovo prelazeći prstom preko ožiljka. Nije mu smetao bol. Hariju nisu bili nepoznati ni bol ni povrede. Jednom je izgubio sve kosti desne ruke, koje su mu, uz bolove, ponovo izrasle za jednu noć. Nedugo zatim mu je tu istu ruku probio stopu dugačak otrovni očnjak. Prethodne godine Hari je pao s leteće metle s visine od petnaestak metara. Već se navikao na bizarne nezgode i povrede. Bile su neizbežne ukoliko pohađate Hogvortsku školu za veštičarenje i čarobnjaštvo i imate dara za upadanje u velike nevolje. No Harija je brinulo što je poslednji put kad ga je ožiljak zaboleo to bilo zato što je Voldemor u blizini... ali Voldemor ne može biti ovde, sada... sama ideja da bi se Voldemor mogao šunjati Šimširovom ulicom apsurdna je, nemoguća... Hari pažljivo oslušnu tišinu oko sebe. Da li je potajno očekivao da čuje škripu stepenika ili šuštanje ogrtača? A zatim blago poskoči kada njegov rođak Dadli iznenada glasno zahrka u susednoj sobi. Hari pokuša da razbistri mozak. Ponašao se budalasto: u kući nema nikoga osim teče Vernona, tetke Petunije i Dadlija, a oni očigledno spavaju, sanjajući bezbrižne i bezbolne snove. Hari je Darslijeve najviše voleo dok spavaju. Nije baš imao neke vajde od njih kad su budni. Teča Vernon, tetka Petunija i Dadli bili su Harijevi jedini živi rođaci. Oni su bili Normalci (nečarobnjaci) i prezirali su magiju u bilo kom obliku, što znači da je Hari u njihovoj kući bio dobrodošao koliko i neka gnjilež. Protekle tri godine, dok je Hari bio na Hogvortsu, oni su objašnjavali Harijeva odsustva govoreći svima da pohađa Sent Brutusov popravni zavod za neizlečive maloletne prestupnike. Savršeno dobro su znali da Hariju, kao maloletnom čarobnjaku, nije dozvoljeno da koristi magiju izvan Hogvortsa, ali su i dalje bili spremni da ga okrive za sve naopako što bi se u kući desilo. Hari nikada nije mogao da im se poveri, niti da im ispriča bilo šta o svom životu u čarobnjačkom svetu. Bila mu je smešna i sama pomisao da ode kod njih kad se probude, požali im se na bol u ožiljku i otkrije im svoje strepnje zbog Voldemora. A ipak, Hari je i došao da živi s Darslijevima baš zbog Voldemora. Da nije bilo Voldemora, Hari ne bi imao na čelu taj ožiljak u vidu munje. Da nije bilo Voldemora, Hari bi još imao roditelje... Hari je imao godinu dana kada je Voldemor – najmoćniji mračni čarobnjak u poslednjem veku, čarobnjak koji je proteklih jedanaest godina uporno prikupljao snagu – došao u njegovu kuću i ubio Harijevog oca i majku. Zatim je Voldemor svoj čarobni štapić uperio u Harija. Bacio je kletvu kojom se, dok je bio u usponu moći, uspešno otarasio mnogih odraslih čarobnjaka i veštica – i, za divno čudo, ona nije delovala. Umesto da ubije malog dečaka, kletva se odbila i pogodila Voldemora. Hari je preživeo bez povreda, osim malog ožiljka na čelu u obliku munje, a Voldemor je jedva davao znake života... Ostavši bez svojih moći, jedva preživevši, Voldemor je pobegao. Strah, u kome je tajno društvo veštica i čarobnjaka živelo toliko dugo, iščileo je, Voldemorovi sledbenici su se rasturili, a Hari Poter je postao slavan. Za Harija je bilo dovoljno iznenađenje to što je na svoj jedanaesti rođendan otkrio da je čarobnjak. Još je šokantnije bilo otkriće da svi u skrivenom čarobnjačkom svetu znaju njegovo ime. Kada je Hari došao na Hogvorts, otkrio je kako se svi za njim okreću, a šapat ga je pratio kud god pošao. Ali do tada se već navikao na to: krajem leta krenuće u četvrtu godinu na Hogvortsu. Već je brojao dane do povratka u zamak. Ali, od Hogvortsa su ga delile još dve nedelje. Hari baci još jedan beznadežan pogled po sobi, i primeti rođendanske čestitke koje mu je dvoje najboljih prijatelja poslalo krajem jula. Šta bi oni rekli kada bi im pisao i rekao da ga boli ožiljak? Istog trenutka glavu mu ispuni glas Hermione Grejndžer, piskav i uspaničen. – Boli te ožiljak? Hari, to je zaista ozbiljno... Piši profesoru Dambldoru! A ja ću otići i pogledati Opšte magijske bolesti i tegobe... Možda tu piše nešto o ožiljcima od kletvi... Da, to bi bio Hermionin savet: idi pravo kod direktora Hogvortsa, a u međuvremenu konsultuj knjigu. Hari je zurio kroz prozor u mastiljavo plavo nebo. Sumnjao je da bi mu knjiga sada bila od velike pomoći. Koliko zna, on je jedina živa osoba koja je preživela kletvu poput Voldemorove. Stoga je bila mala verovatnoća da će u Opštim magijskim bolestima i tegobama naići na simptome slične svojima. Što se obaveštavanja direktora tiče, Hari nije imao nikakvu ideju kuda Dambldor odlazi za vreme letnjeg raspusta. Za trenutak se malo zabavi zamišljajući Dambldora, s dugom srebrnastom bradom, u dugačkoj čarobnjačkoj odori i sa šiljatom kapom, opruženog na nekoj plaži, kako utrljava losion za sunčanje na svoj dug kriv nos. Ipak, gde god se Dambldor zatekao, Hari je bio siguran da bi Hedviga bila u stanju da ga pronađe. Harijevoj sovi se dotad nijedanput nije desilo da nekome ne uspe da isporuči pismo, čak i bez adrese. Ali, šta bi napisao?
Dragi profesore Dambldor, Izvinite što vas uznemiravam, ali jutros me je zaboleo ožiljak. Iskreno vaš, Hari Poter
Čak i u njegovim mislima, te reči su zvučale glupo. Zato pokuša da zamisli reakciju svog drugog najboljeg prijatelja, Rona Vizlija, i za trenutak pred Harijem kao da ispliva Ronovo dugonoso pegavo lice, zamišljenog izraza. Boli te ožiljak? Ali... ali Znaš-Već-Ko nikako ne može biti u tvojoj blizini, zar ne? Mislim... znao bi, je l' da? Ponovo bi pokušao da te sredi, zar ne? Ne znam, Hari, možda ožiljci od kletvi uvek malo peckaju... pitaću tatu... Gospodin Vizli je bio potpuno kvalifikovan čarobnjak zaposlen u Odseku za zloupotrebu normalskih predmeta u Ministarstvu magije ali, koliko je Hariju bilo poznato, nije bio stručnjak za oblast kletvi. U svakom slučaju, Hariju se nije sviđala ideja da cela porodica Vizli zna da se on, Hari, unervozio zbog trenutnog bola. Gospođa Vizli bi napravila veću frku nego Hermiona, a Fred i Džordž, Ronova šesnaestogodišnja braća blizanci, mogli bi da pomisle kako Hari počinje da gubi petlju. Vizlijevi su bili Harijeva najomiljenija porodica. Nadao se da će ga pozvati u goste ovih dana (Ron je spominjao nešto o Svetskom prvenstvu u kvidiču), i nije želeo da ga tokom te posete zasipaju radoznalim pitanjima o njegovom ožiljku. Hari stade da masira čelo pesnicom. On je zapravo želeo (i skoro se stideo da samom sebi prizna) da ima nekoga – nekoga ko bi mu bio kao roditelj: odraslog čarobnjaka od koga bi mogao da traži savet a da se ne oseća glupo, nekoga ko bi brinuo o njemu, ko ima iskustva s Mračnom magijom... A onda mu se rešenje ukaza samo od sebe. Bilo je tako jednostavno, i tako očigledno, nije mogao da veruje da mu je trebalo tako dugo da se seti – Sirijus. Hari skoči s kreveta, pohita preko sobe i sede za svoj sto. Privuče bliže parče pergamenta, umoči svoje orlovsko pero u mastilo, napisa Dragi Sirijuse, a zatim zastade, razmišljajući kako najbolje da formuliše svoj problem, još uvek se čudeći kako se odmah nije setio Sirijusa. Uostalom, možda to i nije toliko iznenađujuće – na kraju krajeva, tek je pre dva meseca saznao da mu je Sirijus kum. Postojao je jednostavan razlog za Sirijusovo potpuno odsustvo iz dotadašnjeg Harijevog života – Sirijus je bio u Askabanu, zastrašujućem čarobnjačkom zatvoru koji čuvaju stvorenja zvana dementori, slepe utvare koje isisavaju duše. Došli su na Hogvorts u potrazi za Sirijusom, kada je ovaj pobegao. Ipak, Sirijus je bio nevin – ubistva za koja je bio osuđen počinio je Crvorep, Voldemorov sledbenik, za koga su skoro svi verovali da je sada mrtav. Hari, Ron i Hermiona su, međutim, znali da nije tako – susreli su se sa Crvorepom prošle godine. Doduše, u njihovu priču poverovao je jedino profesor Dambldor. Tokom čitavog jednog veličanstvenog sata, Hari je verovao da će konačno napustiti Darslijeve, jer mu je Sirijus ponudio svoj dom, ali tek kada bude skinuo ljagu sa svog imena. Tu šansu su mu oteli ispred nosa – Crvorep je zbrisao pre nego što su uspeli da ga odvedu u Ministarstvo magije, i Sirijus je morao da nestane da bi ostao u životu. Hari mu je pomogao da umakne na leđima hipogrifa zvanog Bakbik, i od tada je Sirijus u bekstvu. Čitavo leto Harija je progonila pomisao na dom koji je mogao imati da Crvorep nije pobegao. Bilo je dvostruko teže vratiti se Darslijevima sa saznanjem da im je zamalo zauvek izmakao. Svejedno, iako Sirijus nije mogao biti s njim, Hari je ipak imao neke vajde od njega. Zahvaljujući Sirijusu, mogao je da drži svoje školske stvari kod sebe u spavaćoj sobi. Darslijevi mu to ranije nisu dozvoljavali. Njihova uobičajena želja da Harija čine što nesrećnijim, pojačana strahom od njegovih moći, navodila ih je da svakog leta zaključavaju njegov školski prtljag ispod stepeništa. Ali ovoga leta su promenili mišljenje kad su saznali da Hari ima kuma, opasnog ubicu – a Hari je, što mu je baš odgovaralo, zaboravio da im kaže da je Sirijus nevin. Otkad se vratio u Šimširovu ulicu, Hari je primio dva pisma od Sirijusa. Oba su mu bila dostavljena ne po sovama (kao što je običaj kod čarobnjaka), već po velikim tropskim pticama jarkih boja. Hedviga nije odobravala te šarene uljeze. Bila je krajnje nevoljna da im dopusti da piju vodu iz njenog čančeta pre nego što bi ponovo odletele. Hariju su se, pak, one baš dopadale. Podsećale su ga na palme i beli pesak, i nadao se da Sirijus, gde god da je (iako Sirijus to nikad nije spominjao, za slučaj da neko presretne pisma), uživa tamo. Hariju je, nekako, bilo teško da zamisli da dementori mogu dugo da izdrže na jakom suncu – možda je to razlog zbog kojeg je Sirijus otišao na jug. Sirijusova pisma, koja su sada bila skrivena ispod izuzetno korisne odvaljene daske pod Harijevim krevetom, zvučala su veselo, i u oba je podsticao Harija da mu se obrati ukoliko mu ikad zatreba. E pa, sada mu je baš bio potreban... Harijeva lampa svetlela je sve bleđe, dok se siva svetlost koja prethodi svitanju polako uvlačila u sobu. Konačno, kada je sunce izašlo a zidovi njegove spavaće sobe postali zlatni, i kada se iz sobe teče Vernona i tetke Petunije začulo kretanje, Hari je raščistio sto od zgužvanih listova pergamenta, i ponovo pročitao pismo koje je već napisao.
