4.27. Hari Poter i Vatreni pehar - Povratak Šaponje
Jedna od najboljih stvari posle drugog podviga bila je ta što su svi bili željni da čuju detalje o svemu što se odigralo u jezeru, što je značilo da će makar jednom i Ron biti u centru pažnje zajedno s Harijem. Hari je primetio kako se Ronova verzija događaja neznatno menja kad god je ponovo prepričava. Na početku, pričao je ono što je bilo istinito. U svakom slučaju poklapalo se s Hermioninom pričom – Dambldor je sve taoce uspavao začaranim snom u kancelariji profesorke Mek Gonagal, najpre ih sve ubedivši da će biti sasvim bezbedni i da će se probuditi čim ponovo budu izašli iz vode. Nedelju dana kasnije, međutim, Ron je pripovedao uzbudljivu priču o otmici, kojom prilikom se borio goloruk protiv pedeset teško naoružanih siren-ljudi koji su morali da ga pretuku skoro namrtvo kako bi ga svezali. – Ali bio sam sakrio svoj štapić u rukav – uveravao je on Padmu Petil, kojoj se Ron izgleda mnogo više dopadao sad kad je bio u centru pažnje, i koja je nastojala da zapodene razgovor s njim svaki put kada bi ga srela u hodniku. – Mogao sam da savladam one siren-idiote svakog trenutka, da sam hteo. – Šta bi im uradio, hrkao na njih? – bocnu ga Hermiona. Ljudi su je toliko zadirkivali zbog toga što je ona bila stvar koja bi najviše nedostajala Viktoru Krumu da je postala pomalo razdražljiva. Ronu se uši zacrveneše, te se nakon toga ipak vrati na prvu verziju događaja sa začaranim snom. Kako je mart odmicao, vreme je postajalo sve suvlje, ali od opakog vetra bi im promrzli šake i lica svaki put kad izađu napolje. Bilo je zastoja u pošti; sove su neprestano kasnile jer bi ih vetar oduvao s njihovog puta. Smeđa sova koju je Hari poslao Sirijusu s datumom sledećeg hogsmidskog vikenda pojavila se tokom doručka u petak ujutro a polovina perja štrčala joj je pod pogrešnim uglom. Hari jedva da joj je skinuo Sirijusov odgovor a ona je odletela, očigledno se plašeći da će je ponovo poslati napolje. Sirijusovo pismo bilo je kratko kao i prethodno. Budi kod kapije na kraju puta koji vodi iz Hogsmida (iza Derviša i Bengsa) u subotu popodne u dva sata. Ponesi hrane što više možeš. – Nije se valjda vratio u Hogsmid? – reče Ron s nevericom. – Deluje tako, zar ne? – reče Hermiona. – Ne mogu da verujem – reče Hari nervozno. – Šta ako ga uhvate... – Ipak, dosad im je izmicao, zar ne? – reče Ron. – A nije baš ni da se dementori još motaju naokolo. Hari presavi pismo, razmišljajući. Da bude iskren prema sebi, zaista želi ponovo da vidi Sirijusa. On se zaputi na poslednji popodnevni čas – dvočas Napitaka – mnogo raspoloženiji nego inače kad bi silazio niza stepenice u tamnice... Melfoj, Kreb i Gojl stajali su zbijeni ispred učionice sa družinom sliterinskih devojčica koje je predvodila Pensi Parkinson. Svi su gledali u nešto što Hari nije mogao da vidi, i svi do jednog su se razdragano kikotali. Pensino prćasto lice ushićeno je virilo iza Gojlovih širokih leđa, dok su se Hari, Ron i Hermiona približavali. – Eno ih, eno ih! – kikotala se ona, i grupica sliterinaca se raspade. Hari vide da Pensi u rukama drži časopis – Veštičji nedeljnik. Pokretna slika na naslovnoj strani pokazivala je kovrdžavu vešticu kako se iskeženo smeje i svojim štapićem pokazuje na veliku biskvit-tortu. – Možda će te nešto odavde zainteresovati, Grejndžerova! – reče Pensi naglas, i baci magazin ka Hermioni, koja ga uhvati, delujući preneraženo. U tom trenutku, vrata podrumske tamnice se otvoriše i Snejp ih sve utera unutra. Hermiona, Hari i Ron se, po običaju, uputiše ka stolu u dnu. Kada im je Snejp okrenuo leđa, da bi napisao na tabli listu sastojaka potrebnih za današnji napitak, Hermiona užurbano prelista časopis ispod klupe. Najzad, negde pri sredini, Hermiona nađe ono što je tražila. Hari i Ron se nagnuše bliže. Harijeva fotografija u boji stajala je iznad kratkog teksta nazvanog TAJNI LJUBAVNI JADI HARIJA POTERA Iako je, možda, izuzetan dečak koji se razlikuje od drugih – ipak je i on samo dečak koji prolazi kroz uobičajene muke adolescencije, piše Rita Skiter. Lišen ljubavi još od vremena tragične smrti svojih roditelja, četrnaestogodišnji Hari Poter je pomislio da je utehu pronašao u svojoj stalnoj devojci na Hogvortsu, devojčici normalskog porekla, Hermioni Grejndžer. Nije ni slutio da će uskoro pretrpeti još jedan emocionalni udarac u životu već prepunom ličnih gubitaka. Izgleda da gospođica Grejndžer, obična ali ambiciozna devojčica, ima istančan ukus za poznate čarobnjake, koji sâm Hari ne može da zadovolji. Međutim otkako je na Hogvorts došao Viktor Krum, bugarski Tragač i junak poslednjeg Svetskog prvenstva u kvidiču, gospođica Grejndžer se poigrava emocijama oba dečaka. Krum, koji ne krije svoja osećanja prema prevrtljivoj gospođici Grejndžer, već ju je pozvao da ga poseti u Bugarskoj tokom letnjeg raspusta, i insistira da 'nikad dosad nije ovako nešto osećao ni prema jednoj drugoj devojčici'. Ipak, izgleda da prirodni šarm gospođice Grejndžer nije ono što je zaintrigiralo ove nesrećne dečake. – Ona je zbilja ružna – kaže Pensi Parkinson, lepa i živahna učenica sa četvrte godine – ali moguće je da je napravila ljubavni napitak, pošto je prava sveznalica. Mislim da joj to tako polazi za rukom. Ljubavni napici su, naravno, zabranjeni na Hogvortsu, i Albus Dambldor bi bez sumnje trebalo da ispita ove tvrdnje. U međuvremenu, oni koji Hariju Poteru žele sve najbolje mogu se jedino nadati da će, sledeći put, svoje srce pokloniti nekoj dostojnijoj kandidatkinji. – Rekao sam ti! – prosikta Ron na Hermionu, dok je ona zurila u članak. – Rekao sam ti da se ne zameraš Riti Skiter! Napravila je od tebe neku... neku bludnicu! Hermiona više nije delovala preneraženo, već prasnu u smeh. – Bludnicu? – ponovi ona pošto se okrenula ka Ronu, tresući se od potisnutih kikotaja. – Tako ih moja mama zove – promrmlja Ron, a uši mu ponovo pocrveneše. – Ako je to najbolje što Rita može da uradi, onda ona gubi svoj dar – reče Hermiona i baci Veštičji nedeljnik na praznu stolicu pored sebe, još uvek se kikoćući. – Kakva gomila đubreta. Ona pogleda u sliterince, koji su svi do jednog pomno posmatrali nju i Harija s druge strane učionice, kako bi videli da li ih je članak uznemirio. Hermiona im uputi sarkastičan osmeh, i mahnu im. Zatim ona, Hari i Ron počeše da vade sastojke koji će im biti potrebni za pravljenje Napitka pronicljivosti. – Ipak je tu nešto čudno – reče Hermiona deset minuta kasnije, držeći svoj tučak nad činijom skarabej-buba. – Kako je Rita Skiter mogla da zna...? – Da zna šta? – reče Ron brzo. – Nisi valjda pravila ljubavne napitke, je li? – Ne budi glup – obrecnu se Hermiona, ponovo počevši da lupka po svojim bubama. – Ne, samo... kako je saznala da me je Viktor pitao da ga posetim preko letnjeg raspusta? Hermiona pocrvene u licu dok je to govorila, i odlučno izbegnu Ronov pogled. – Šta? – reče Ron, ispustivši svoj tučak uz glasan tresak. – Pitao me je odmah pošto me je izvukao iz jezera – promrmlja Hermiona. – Čim se otarasio svoje ajkuline glave. Madam Pomfri nam je oboma dala po ćebe i onda me je on odvukao dalje od sudija, kako nas ne bi čuli, i pitao me da li bih možda, ukoliko ne radim ništa preko leta, htela da... – A šta si ti rekla? – upita Ron, koji je već podigao tučak i njime udarao o svoj sto, dobrih dvadesetak centimetara od svoje činije, jer je gledao u Hermionu. – I zaista je rekao da nikada ništa slično nije osećao ni prema kojoj drugoj – nastavi Hermiona, toliko se zacrvenevši da je Hari maltene mogao da oseti toplotu koja zrači iz njenog pravca – ali kako je Rita Skiter mogla da ga čuje? Ona nije bila tu... ili možda jeste? Možda i ona ima Nevidljivi ogrtač, možda se ušunjala na imanje kako bi posmatrala drugi podvig... – A šta si ti rekla? – ponovi Ron, udarajući svojim tučkom tako jako da je ulubio sto. – Pa, bila sam previše zauzeta gledajući da li ste ti i Hari dobro da bih... – Ma koliko vaš lični život nesumnjivo bio fascinantan, gospođice Grejndžer – reče jedan ledeni glas iza njih – moram vas zamoliti da o njemu ne raspravljate na mojim časovima. Deset poena manje za Grifindor. Snejp se prišunjao njihovom stolu dok su razgovarali. Ceo razred je sada gledao u njih. Melfoj iskoristi priliku da blesne svojom značkom POTER SMRDI preko tamnice ka Hariju. – Ah... čitate časopis ispod klupe, pride? – dodade Snejp, zgrabivši primerak Veštičjeg nedeljnika. – Još deset poena manje za Grifindor... oh, pa naravno... – Snejpove crne oči zasijaše kada osmotri članak Rite Skiter. – Poter mora da sakuplja isečke o sebi... Tamnica zaječa od smeha sliterinaca, a Snejpova tanka usta iskriviše se u neprijatan osmeh. Na Harijev bes, on poče da čita članak naglas. – Tajni ljubavni jadi Harija Potera... bože, bože, Poteru, šta te sada muči? Iako je, možda, izuzetan dečak koji se razlikuje od drugih... Hari je sada osećao kako njegovo lice gori. Snejp bi zastao na kraju svake rečenice kako bi dopustio sliterincima da se od srca nasmeju. Članak je zvučao deset puta gore kada ga je Snejp čitao. – ...oni koji Hariju Poteru žele sve najbolje, mogu se jedino nadati da će, sledeći put, svoje srce pokloniti nekoj dostojnijoj kandidatkinji. Zbilja dirljivo – naceri se Snejp podrugljivo, a potom uvi časopis u rolnu dok su se sliterinci i dalje smejali. – Pa, mislim da bi bilo najbolje da vas troje razdvojim, kako biste svoju pažnju usmerili na napitke, umesto na svoje zamršene ljubavne živote. Vizli, ti ostani ovde. Gospođice Grejndžer, vi pored gospođice Parkinson. Poteru – idi za onaj sto ispred katedre. Miči se. Smesta. Sav besan, Hari ubaci sastojke i svoju torbu u kotlić, i odvuče ga do prednjeg dela tamnice, do praznog stola. Snejp ga je pratio, zatim sede za svoj sto i poče da posmatra Harija kako prazni svoj kotao. Rešen da ne gleda u Snejpa, Hari nastavi da gnječi svoje skarabej-bube, zamišljajući da svaka ima Snejpovo lice. – Sva ova medijska pažnja udarila ti je u tvoju ionako veliku glavu, Poteru – reče Snejp tiho kada se ostatak razreda smirio. Hari mu ne odgovori. Znao je da Snejp pokušava da ga isprovocira, to je dosad već mnogo puta radio. Bez sumnje se nadao nekom izgovoru da oduzme okruglih pedeset poena Grifindoru pre isteka časa. – Možda živiš u iluzijama da je čitav čarobnjački svet lud za tobom – nastavi Snejp, tako tiho da ga niko drugi nije mogao čuti (Hari nastavi da sitni svoje skarabeje, iako ih je već pretvorio u vrlo fini prah) – ali mene se ne tiče koliko ti se puta slika pojavila u novinama. Za mene, Poteru, ti nisi ništa više nego opaki mali dečak koji veruje da je iznad bilo kakvih pravila. Hari sasu bube u prahu u svoj kotlić i poče da secka korenje đumbira. Ruke su mu pomalo drhtale od besa, ali je spustio pogled, kao da ne čuje šta mu Snejp priča. – Stoga te pošteno upozoravam, Poteru – nastavi Snejp, mekšim i opasnijim glasom – bio ti superpoznata ličnost ili ne... ako te još jednom uhvatim da si mi provalio u kancelariju... – Nisam bio ni blizu vaše kancelarije! – reče Hari besno, zaboravljajući na svoju lažnu gluvoću. – Ne laži me – prosikta Snejp, kad su se njegove nedokučive oči susrele s Harijevim. – Iseckana koža drekavca. Škrgorov. I jedno i drugo potiče iz mojih ličnih zaliha, i znam ko ih je ukrao. Hari je zurio u Snejpa, odlučan da i ne trepne, niti da deluje kao da je kriv. Istini za volju, nije ukrao nijednu od te dve stvari od Snejpa. Hermiona je uzela seckanu kožu drekavca još dok su bili u drugom razredu – trebala im je za višesokovni napitak – i mada je Snejp tada posumnjao na Harija, nikad to nije uspeo da dokaže. Dobi je, naravno, ukrao škrgorov. – Ne znam o čemu govorite – Hari hladno slaga. – Nisi bio u krevetu one noći kad su mi provalili u kancelariju! – prosikta Snejp. – Znam to, Poteru! Iako se možda i Ludooki Ćudljivko pridružio klubu tvojih obožavalaca, ja neću tolerisati tvoje ponašanje! Još jedna noćna šetnja do moje kancelarije, Poteru, i platićeš mi! – U redu – reče Hari hladno, ponovo se vrativši svom korenu od đumbira – imaću to na umu ako me ikad spopadne želja da uđem tamo. Snejpu se oči zacakliše. Zavukao je ruku u svoju crnu odoru. U jednom sumanutom trenu, Hari pomisli da će Snejp da izvuče svoj štapić i baci kletvu na njega – a onda vide da Snejp vadi malu kristalnu bočicu potpuno prozirnog napitka. Hari se zagleda u njega. – Znaš li šta je ovo, Poteru? – reče Snejp, a oči mu ponovo opasno zasijaše. – Ne – reče Hari, ovoga puta potpuno iskreno. – To je veritaserum... serum istine, toliko jak da bi tri kapi bile dovoljne da celom ovom razredu ispričaš svoje najintimnije tajne – reče Snejp zlobno. – Ipak, korišćenje ovog napitka pod strogom je kontrolom Ministarstva. Ali, ukoliko ne budeš pazio šta radiš, može se desiti da mi se ruka omakne – on neznatno protrese kristalnu bočicu – baš iznad tvog večernjeg soka od bundeve. A onda, Poteru... onda ćemo otkriti jesi li bio u mojoj kancelariji ili nisi. Hari ne reče ništa. Ponovo se usredsredi na svoj koren od đumbira, uze nož i nastavi da ga secka. Uopšte mu se nije dopadala pomisao na taj napitak istine, niti je mislio da bi se Snejp ustručavao da mu sipne malčice toga u sok. Jedva se obuzda da ne zadrhti na samu pomisao šta bi sve moglo da mu izleti iz usta, ukoliko bi Snejp to zaista učinio... osim što bi uvalio u probleme gomilu ljudi – Hermionu i Dobija, za početak – bilo je još toliko drugih stvari koje je krio... kao što je činjenica da je i dalje u kontaktu sa Sirijusom... i – stomak mu se prevrnu na ovu pomisao – šta oseća prema Čo... On presu seckani koren od đumbira u svoj kotao, i zapita se ne bi li trebalo da se ugleda na Ćudljivka i počne da pije samo iz sopstvene čuturice. Neko pokuca na vrata tamnice. – Uđite – reče Snejp uobičajenim glasom. Ceo razred se osvrnu kada se vrata otvoriše. Na njih uđe profesor Karkarof. Svi su ga posmatrali dok je išao ka Snejpovom stolu. Ponovo je uvrtao svoju bradicu kažiprstom, i izgledao iznervirano. – Moramo da popričamo – reče Karkarof iznenada, kada je došao do Snejpa. Bio je toliko rešen da niko ne čuje ono što ima da kaže, da je jedva i otvarao usne, nalik kakvom prilično lošem trbuhozborcu. Hari je prikovao pogled za koren đumbira, napregnuto osluškujući. – Pričaću s tobom posle časa, Karkarofe... – promrmlja Snejp, ali ga Karkarof prekinu. – Hoću da pričam s tobom sada, kad ne možeš da pobegneš, Severuse. Izbegavaš me u poslednje vreme. – Posle časa – obrecnu se Snejp. Pretvarajući se da diže mericu ka svetlu kako bi video da li je sipao dovoljno oklopnikove žuči, Hari uspe krišom da ih obojicu iskosa pogleda. Karkarof je delovao izuzetno zabrinuto, a Snejp ljutito. Karkarof je obletao oko Snejpovog stola sve do kraja dvočasa. Činilo se da nema nameru da dozvoli Snejpu da zbriše na kraju časa. Radoznao da čuje šta to Karkarof ima da kaže, Hari namerno obori svoju bočicu oklopnikove žuči dva minuta pred kraj časa, što mu je dalo izgovor da se sagne ispod svog kotla i počne da briše pod, kad ostatak razreda bučno krenu ka izlazu. – Šta je tako hitno? – čuo je Snejpa kako sikće na Karkarofa. – Ovo – reče Karkarof, i Hari, provirujući preko ivice svog kotlića, vide kako Karkarof zavrće levi rukav na odori, i pokazuje Snejpu nešto na unutrašnjoj strani podlaktice. – Pa? – reče Karkarof, i dalje se trudeći da ne pomera svoje usne. – Vidiš li? Nikad nije bio ovako jasan, još od... – Sklanjaj to! – zareža Snejp, prelazeći svojim crnim očima preko učionice. – Ali sigurno si primetio... – poče Karkarof sada već razdraženim glasom. – Pričaćemo o tome kasnije, Karkarofe! – prosikta Snejp. – Poteru! Šta to radiš? – Čistim s poda žuč od oklopnika, profesore – reče Hari nevino, uspravljajući se i pokazujući Snejpu vlažnu krpu koju je držao u ruci. Karkarof se naglo okrenu i išeta iz tamnice. Delovao je i zabrinuto i besno. Pošto nije želeo da ostane nasamo s izuzetno ljutitim Snejpom, Hari nabaca svoje knjige i sastojke nazad u torbu i izjuri velikom brzinom, žureći da ispriča Ronu i Hermioni ono čemu je upravo prisustvovao. * * * Oni izađoše iz zamka sutradan u podne, dok je nad školskim imanjem sijalo bledunjavo srebrnasto sunce. Vreme je bilo blaže nego što je bilo tokom cele godine, i dok su došli do Hogsmida sve troje su poskidali ogrtače i prebacili ih preko ramena. Hrana koju im je Sirijus poručio bila je u Harijevoj torbi: prokrijumčarili su dvanaest pilećih bataka, veknu hleba i flašu soka od bundeve, koje su uzeli tokom ručka. Otišli su u radnju Veselokrpa – odeća za čarobnjake, da kupe poklon za Dobija, gde su se zabavljali biranjem najgroznijih čarapa koje su mogli da nađu, uključujući par sa svetlećim srebrnim i zlatnim zvezdama, i jedan par koji bi počeo da vrišti na sav glas kad bi postao previše smrdljiv. A zatim se, u pola jedan, zaputiše Visokom ulicom, pored Derviša i Bengsa, a potom ka ivici sela. Hari nikada dotad nije išao u tom pravcu. Vijugava staza ih je vodila ka divljim predelima oko Hogsmida. Tu su kolibe bile sve ređe, a njihove bašte sve veće. Odšetali su se do podnožja planine u čijoj je senci ležao Hogsmid. Potom, kad skrenuše iza jednog ugla, videše kapiju na kraju staze. Oslonjen prednjim šapama na ogradu, čekajući ih, tamo se nalazio ogroman, ofucan crni pas koji je u ustima držao novine, i koji im je delovao poznato... – Zdravo, Sirijuse – reče Hari, kad stigoše do njega. Crni pas željno omirisa Harijevu torbu, potom jednom mahnu repom, i okrenu se, hitajući dalje od njih preko žbunastog terena, koji se uspinjao kako bi se spojio s kamenim podnožjem planine. Hari, Ron i Hermiona preskočiše ogradu i krenuše za njim. Sirijus ih je odveo do samog podnožja planine, gde je zemljište bilo prekriveno stenama i kamenjem. Njemu je bilo lako da ide, na sve četiri šape, ali Hari, Ron i Hermiona su uskoro ostali bez daha. Pratili su Sirijusa uzbrdo, penjući se uz planinu. Gotovo pola sata su se peli uza strmu, vijugavu i kamenu stazu prateći Sirijusov razmahan rep, znojeći se na suncu, dok su se kaiševi torbe usecali Hariju u ramena. Zatim Sirijus najzad nestade s vidika, i kada dođoše do mesta gde je iščezao, videše uzan procep u steni. Provukoše se kroz njega, i nađoše se u hladnjikavoj, poluosvetljenoj pećini. U samom dnu pećine, privezan konopcem koji je bio obmotan oko jedne velike stene, nalazio se Bakbik, hipogrif. Napola sivkast konj, napola džinovski orao, Bakbik ih okrznu svojim okrutnim narandžastim očima. Sve troje mu se nakloniše, i nakon što ih je zapovednički posmatrao nekoliko trenutaka, Bakbik kleknu na svoja ptičja kolena, i dopusti Hermioni da mu priđe i pomazi njegov pernati vrat. Hari je pak gledao u crnog psa, koji se upravo pretvorio u njegovog kuma. Sirijus je nosio iscepanu sivu odoru, istu onu koju je nosio otkad je napustio Askaban. Njegova crna kosa bila je duža nego što je bila onda kada se pojavio iz plamena, i ponovo je bila neuredna i umršena. Izgledao je veoma mršavo. – Piletina! – reče on promuklo, pošto je iz usta izvadio stare brojeve Dnevnog proroka i bacio ih na pod pećine. Hari otvori torbu i dodade mu smotuljak s batacima i hlebom. – Hvala – reče Sirijus, razmotavši ga, zgrabi jedan batak, sede na pod pećine i poče zubima da kida velike komade. – Uglavnom sam živeo od pacova. Ne smem previše da kradem iz Hogsmida. Privukao bih pažnju. On se naceri Hariju, ali mu Hari nevoljno uzvrati osmeh. – Šta radiš ovde, Sirijuse? – reče on. – Ispunjavam svoju kumovsku dužnost – reče Sirijus, glođući pileću kost na vrlo pseći način. – Ne brini za mene, pretvaram se da sam ljupki pas-lutalica. I dalje se cerio, ali kada je video uznemirenost na Harijevom licu, reče malo ozbiljnije: – Hoću da budem u blizini. Tvoje poslednje pismo... pa, recimo samo da stvari postaju sumnjivije. Krao sam novine svaki put kada bi ih neko bacio, i po svemu sudeći, nisam jedini koji je zabrinut. On pokaza glavom prema požutelim brojevima Dnevnog proroka na podu pećine, a Ron ih uze i rasklopi. Hari je pak nastavio da zuri u Sirijusa. – Šta ako te uhvate? Šta ako te neko vidi? – Vas troje i Dambldor ste jedini u ovom kraju koji znaju da sam animagus – reče Sirijus, sležući ramenima, i nastavljajući halapljivo da jede batak. Ron gurnu Harija i dodade mu Dnevne proroke. Bila su dva broja. U prvom se isticao krupan naslov Misteriozna bolest Bartemijusa Čučnja, a na drugom: I dalje nema ni traga ni glasa od veštice iz Ministarstva – Ministar magije se lično angažovao. Hari pogleda članak o Čučnju. Određeni delovi rečenica kao da su mu sami upadali u oči: ... nije viđen u javnosti još od novembra... kuća naizgled potpuno napuštena... Bolnica Sv. Munga za magijske bolesti i povrede odbila da komentariše... Ministarstvo odbija da potvrdi glasine o ozbiljnoj bolesti... – Pišu kao da je na samrti – reče Hari polako. – Ali nemoguće je da je toliko bolestan ako je uspeo da dođe dovde... – Moj brat je Čučnjev lični asistent – obavesti Ron Sirijusa. – On tvrdi da Čučanj pati od premorenosti. – Doduše, zaista je delovao bolesno poslednji put kada sam ga video izbliza – reče Hari polako, i dalje čitajući članak. – One noći kad je pehar izbacio moje ime... – Stigla ga je zaslužena kazna zato što je otpustio Vinki, zar ne? – reče Hermiona hladno. I dalje je mazila Bakbika, koji je krckao Sirijusove pileće kosti. – Kladim se da je sada zažalio što ju je otpustio, kladim se da sad oseća kakva je razlika kada nema nikog da brine o njemu. – Hermiona je opsednuta kućnim vilenjacima – promrmlja Ron Sirijusu, uputivši Hermioni prezriv pogled. No Sirijus je delovao zainteresovano. – Čučanj je otpustio svog kućnog vilenjaka? – Da, na Svetskom prvenstvu u kvidiču – reče Hari, i upusti se u priču o pojavi Mračnog znaka, i o Vinki koju su pronašli kako grčevito drži Harijev štapić u svojoj ruci, i o besu gospodina Čučnja. Kada je Hari završio, Sirijus je ponovo bio na nogama, i počeo nervozno da šetka levo-desno po pećini. – Da vidim da li sam ovo dobro razumeo – reče on posle nekog vremena, izvlačeći novi batak iz torbe. – Prvi put ste videli vilenjakinju u gornjoj loži. Čuvala je mesto za Čučnja, je l' tako? – Tako je – rekoše Hari, Ron i Hermiona uglas. – Ali Čučanj se nije pojavio na utakmici? – Ne – reče Hari. – Mislim da je kasnije rekao kako je bio previše zauzet. Sirijus je koračao po pećini u mrtvoj tišini. Potom reče: – Hari, jesi li proveravao svoje džepove da vidiš da li ti je štapić tu nakon što si napustio gornju ložu? – Ovaj... – Hari se zamisli. – Ne – reče on konačno. – Nisam imao potrebe da ga koristim dok nismo došli do šume. A kada sam gurnuo ruku u džep, u njemu su se nalazili samo moji omniokulari – on je zurio u Sirijusa. – Misliš li da je onaj ko je prizvao Mračni znak, ko god bio, morao da mi ukrade štapić u gornjoj loži? – Moguće je – reče Sirijus. – Vinki nije ukrala Harijev štapić! – povika Hermiona negodujući. – Vilenjakinja nije bila sama u loži – reče Sirijus, nabravši obrve dok je nastavljao da šeta. – Ko je još sedeo iza tebe? – Gomila ljudi – reče Hari. – Neki bugarski ministri... Kornelijus Fadž... Melfojevi... – Melfojevi! – reče Ron iznenada, tako glasno da mu je glas odjekivao po celoj pećini, a Bakbik nervozno zabaci glavu. – Kladim se da je u pitanju Lucijus Melfoj! – Još neko? – upita Sirijus. – Niko – reče Hari. – Da, bio je, gore je bio i Ludo Torbar – podseti ga Hermiona. – Oh, da... – Ja ne znam ništa o Torbaru, osim da je nekad bio Jurišnik za Vimburnske obade – reče Sirijus, i dalje koračajući. – Kakav je on? – U redu je – reče Hari. – Stalno se nudi da mi pomaže oko podviga na Tročarobnjačkom turniru. – Ma nemoj? – reče Sirijus, još se više namrštivši. – Pitam se zašto to radi? – Kaže da me je zavoleo – reče Hari. – Hmm – reče Sirijus zamišljeno. – Videli smo ga u šumi baš pre nego što se Mračni znak pojavio na nebu – reče Hermiona Sirijusu. – Sećate se? – reče potom Hariju i Ronu. – Da, ali nije ostao u šumi, zar ne? – reče Ron. – Čim smo mu rekli za nerede, odmah je otišao u kamp. – Otkud znaš? – Hermiona se obrecnu. – Otkud znaš gde se Prebacio? – Ma daj – reče Ron skeptično – pokušavaš li da kažeš da je Ludo Torbar prizvao Mračni znak? – Verovatnije je da je on to uradio, nego Vinki – reče Hermiona tvrdoglavo. – Rekao sam vam – reče Ron, uputivši Sirijusu značajan pogled – rekao sam vam da je opsednuta kućnim... Ali Sirijus podiže ruku da ućutka Rona. – Kada je prizvan Mračni znak, i kada su našli kućnog vilenjaka s Harijevim štapićem, šta je Čučanj uradio? – Otišao da pogleda u žbunje – reče Hari – ali tamo nije bilo nikoga drugog. – Naravno – promrmlja Sirijus, šetkajući se gore-dole – naravno, pokušao bi to da prikači svakom drugom, osim svojoj kućnoj vilenjakinji... a onda ju je otpustio? – Da – reče Hermiona besnim glasom – otpustio ju je, samo zato što nije ostala u svom šatoru i dopustila da je pregaze... – Hermiona, prekini već jednom s tim kućnim vilenjakom! – reče Ron. Ali Sirijus zavrte glavom i reče: – Ona je bolje prokljuvila Čučnja nego ti, Rone. Ako želiš da znaš kakav je neki čovek, bolje pogledaj kako se ophodi s onima koji su inferiorniji od njega, a ne sa sebi ravnima. On pređe rukom preko svog neobrijanog lica, očigledno napregnuto razmišljajući. – Sve ovo odsustvovanje Bartija Čučnja... toliko se namučio da bi bio siguran da će mu njegov kućni vilenjak sačuvati sedište na Svetskom prvenstvu u kvidiču, a onda se nije čak ni potrudio da se pojavi. Toliko naporno radi da ponovo obnovi Tročarobnjački turnir, a onda i tu prestane da dolazi... to ne liči na Čučnja. Ako je ijedan dan izostao s posla pre ovoga, poješću Bakbika sa sve perjem. – Ti poznaješ Čučnja? – reče Hari. Sirijusovo lice se smrači. Iznenada je opet delovao preteće kao one noći kad ga je Hari prvi put sreo, one noći dok je Hari još uvek verovao da je Sirijus ubica. – Oh, znam ja Čučnja i te kako – reče on tiho. – On je taj koji je izdao naređenje da me pošalju u Askaban – bez suđenja. – Šta? – rekoše Ron i Hermiona u glas. – Mora da se šališ! – reče Hari. – Ne, ne šalim se – reče Sirijus, uzevši još jedan veliki zalogaj piletine. – Čučanj je nekada bio šef Odseka za sprovođenje magijskih zakona, zar niste to znali? Hari, Ron i Hermiona zavrteše glavama. – Pričalo se da će on biti sledeći ministar magije – reče Sirijus. – On je veliki čarobnjak, taj Barti Čučanj, vrlo moćan što se magije tiče... i gladan moći. Oh, nije nikada bio Voldemorov pristaša – reče on, pročitavši izraz na Harijevom licu. – Ne, Barti Čučanj je uvek otvoreno istupao protiv Mračne strane... ma, ne biste vi to razumeli... previše ste mladi... – To je i moj tata rekao na Svetskom prvenstvu – reče Ron, s prizvukom srdžbe u glasu. – Isprobajte nas, šta vas košta? Preko Sirijusovog mršavog lica blesnu osmeh. – U redu, isprobaću vas... On još jednom pređe preko pećine, pa nazad, a potom reče: – Zamislite da je Voldemor sada izuzetno moćan. Ne znate ko su njegovi sledbenici, ne znate ko radi za njega, a ko ne. Znate da može da kontroliše ljude tako što ih nagoni da rade užasne stvari bez oklevanja. Bojite se za sebe, svoju porodicu, svoje prijatelje. Svake nedelje stižu vesti o umiranju, o nestancima, o mučenju... Ministarstvo magije je u rasulu, ne znaju šta da rade, pokušavaju sve to da sakriju od Normalaca, ali u međuvremenu i Normalci umiru. Svuda užas... panika... zabuna... eto, tako je nekada bilo. – E pa, u takvim vremenima kod nekih ljudi dolazi do izražaja ono najbolje, a kod drugih najgore. Moguće je da su Čučnjevi principi bili dobri na početku – ne bih znao. Brzo je napredovao u Ministarstvu, i počeo je da nalaže vrlo oštre mere protiv Voldemorovih sledbenika. Aurorima su data nova ovlašćenja – ovlašćenja da nekog ubiju umesto da ga zarobe, na primer. A ja nisam bio jedini koga su odveli pravo kod dementora bez suđenja. Čučanj je na nasilje uzvratio nasiljem, i odobrio korišćenje Neoprostivih kletvi protiv osumnjičenih. Čini mi se da je postao neumoljiv i okrutan poput mnogih na Mračnoj strani. I on je imao sledbenike, da znate, mnogi su smatrali da je to što radi ispravno, a mnoge veštice i čarobnjaci hteli su da ga postave za ministra magije. Kada je Voldemor nestao, izgledalo je kao da je pitanje vremena kada će Čučanj dobiti taj posao. Ali, onda se desilo nešto zbilja nesrećno... – Sirijus se sumorno nasmeši. – Čučnjev rođeni sin uhvaćen je s grupom Smrtoždera koji su uspeli da se izvuku i ne odu u Askaban. Očigledno su pokušavali da pronađu Voldemora i vrate ga na vlast. – Uhvatili su Čučnjevog sina? – uzbuđeno procedi Hermiona. – Aha – reče Sirijus, bacivši pileću kost Bakbiku, potom kleknu na zemlju pored vekne hleba, koju prelomi napola. – Baš gadan udarac za starog Bartija, rekao bih. Trebalo je da provodi više vremena kod kuće s porodicom, zar ne? Trebalo je da, s vremena na vreme, dolazi kući ranije s posla... da bolje upozna svog sina. On poče da guta velike komade hleba. – A da li je njegov sin bio Smrtožder? – upita Hari. – Pojma nemam – reče Sirijus, i dalje proždirući hleb. – Bio sam u Askabanu kada su ga doveli. Ovo su uglavnom stvari koje sam saznao tek nakon što sam pobegao. Tog momka su zaista uhvatili u društvu ljudi za koje bih bio spreman da se zakunem da su Smrtožderi – ali možda je jednostavno bio na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, baš kao i onaj kućni vilenjak. – Da li je Čučanj pokušao da oslobodi svog sina? – prošaputa Hermiona. Sirijus se zasmeja, mada je taj smeh više ličio na lavež. – Čučanj da oslobodi svog sina? Mislio sam da si ga barem ti prokljuvila, Hermiona? On je otklanjao sve što je pretilo da mu ukalja reputaciju, ceo svoj život posvetio je tome da postane ministar magije. Videla si kako je otpustio svog vernog kućnog vilenjaka zbog toga što ga je to stvorenje na neki način povezivalo s Mračnim znakom – zar ti to ne govori kakav je on? Čučnjevi očinski nagoni jedva da su ga naterali da svom sinu obezbedi suđenje, ali je i ono, po svemu sudeći, bilo samo izgovor da Čučanj pokaže koliko mrzi tog momka... A onda ga je poslao pravo u Askaban. – Predao je rođenog sina dementorima? – upita Hari tiho. – Tako je – reče Sirijus, i sada nije delovao nimalo veselo. – Video sam kada su ga dementori dovodili, posmatrao ga kroz rešetke svoje ćelije. Nije izgledao stariji od devetnaest godina. Ubacili su ga u ćeliju blizu moje. Plakao je, tražeći svoju majku sve dok nije pao mrak. Onda se pak ućutao na par dana... svi se na kraju ućute... sem kada cvile u snu... Na trenutak, samrtnički pogled u Sirijusovim očima postade naglašeniji nego ikad, kao da su se iza njih spustile roletne. – Dakle, još uvek je u Askabanu? – reče Hari. – Ne – reče Sirijus tupo. – Ne, više nije tamo. Umro je godinu dana nakon što su ga tamo doveli. – Umro je? – Nije bio jedini – reče Sirijus ogorčeno. – Većina tamo poludi, a mnogi od njih prestanu da jedu pred kraj. Izgube volju za životom. Uvek si mogao da primetiš kad se nekom bliži kraj, pošto su dementori to mogli da osete pa bi se uzbudili. Taj momak je delovao prilično bolešljivo i kad je stigao. Pošto je Čučanj bio važan član Ministarstva, njemu i njegovoj ženi bila je dozvoljena poseta na samrtnoj postelji. Tada sam poslednji put video Bartija Čučnja, kako napola pridržava svoju ženu pored moje ćelije. Zapravo, i ona je nedugo zatim umrla. Od bola. Kopnila je kao i taj momak. Čučanj nikada nije došao da preuzme telo svog sina. Dementori su ga sahranili ispred tvrđave, gledao sam ih kako to čine. Sirijus baci u stranu komad hleba koji je upravo podigao ka ustima, i umesto toga uze flašu soka od bundeve i iskapi je. – I tako, stari Čučanj je izgubio sve baš kada je mislio da je uspeo – nastavi on, brišući usta nadlanicom. – Jednog trenutka junak, predodređen da postane ministar magije... a već sledećeg sin mu je mrtav, žena mrtva, porodično ime obeščašćeno i, kako sam čuo nakon što sam pobegao, popularnost mu je strašno opala. Kad je taj momak umro, ljudi su mu postali malo naklonjeniji i počeli da se pitaju kako je tako fin mladić iz ugledne porodice uspeo tako duboko da zabrazdi. Zaključak je bio da njegov otac nikada nije mnogo brinuo o njemu. Stoga je najviši položaj pripao Kornelijusu Fadžu, a Čučanj je skrajnut, u Odsek za međunarodnu magijsku saradnju. Nastupi dug tajac. Hari se prisećao kako je Čučanj izbečio oči kada je pogledao u svog neposlušnog kućnog vilenjaka, u šumi za vreme Svetskog prvenstva u kvidiču. To je, dakle, razlog zašto je Čučanj onako reagovao kada su našli Vinki ispod Mračnog znaka. To mu je prizvalo uspomene na sina, na stari skandal i na nezadovoljstvo Ministarstva. – Ćudljivko kaže da je Čučanj opsednut hvatanjem Mračnih čarobnjaka – reče Hari Sirijusu. – Da, čuo sam da mu je to postala prava manija – reče Sirijus, klimajući glavom. – Ako mene pitaš, on i dalje misli da može da povrati staru popularnost ukoliko uhvati još jednog Smrtoždera. – A onda se ušunjao da bi preturao po Snejpovoj kancelariji! – reče Ron likujuće, gledajući u Hermionu. – Da, i to nema nikakvog smisla – reče Sirijus. – Naravno da ima! – reče Ron uzbuđeno. Ali Sirijus zavrte glavom. – Slušaj, ako Čučanj hoće da proverava Snejpa, zašto se onda ne pojavljuje da sudi na turniru? To bi mu bio sjajan izgovor da redovno posećuje Hogvorts i da ga drži na oku. – Znači, misliš da Snejp ipak nešto smera? – upita Hari, ali ga Hermiona prekinu. – Slušajte, briga me šta vi kažete, Dambldor veruje Snejpu... – Ma daj, Hermiona – reče Ron nestrpljivo – znam da je Dambldor genije i sve to, ali to ne znači da neki vrlo pametan Mračni čarobnjak ne bi mogao da ga prevari... – A zašto je onda Snejp spasao život Hariju u prvoj godini? Zašto ga jednostavno nije pustio da umre? – Pojma nemam... možda je mislio da će ga Dambldor izbaciti... – Šta ti misliš, Sirijuse? – upita Hari glasno, a Ron i Hermiona prestadoše da se svađaju, kako bi ga saslušali. – Mislim da oboje imate pravo – reče Sirijus, gledajući zamišljeno u Rona i Hermionu. – Još otkad sam saznao da Snejp predaje ovde, pitao sam se zašto ga je Dambldor zaposlio. Snejpa su oduvek fascinirale Mračne veštine, bio je poznat po njima u školi. Prevejani, ljigavi klinac masne kose, eto kakav je bio – dodade Sirijus, a Hari i Ron se naceriše jedan drugome. – Kada je došao u školu, Snejp je znao više kletvi od većine učenika sedmog razreda, i pripadao je grupi sliterinaca koji su gotovo svi kasnije postali Smrtožderi. Sirijus podiže prste i poče da nabraja imena. – Rosijer i Vilks – obojicu su ubili Aurori godinu dana pre Voldemorovog pada. Lestrejndžovi – bračni par – trenutno su u Askabanu. Ejveri – po onome što sam čuo, on se izmigoljio iz nevolje pričom da je delovao pod dejstvom Kontrolišuće kletve – i dalje je na slobodi. Ali, koliko znam, Snejp nikada nije bio optužen da je Smrtožder – mada to ne znači mnogo. Mnoge od njih nikad nisu uhvatili. A Snejp je svakako dovoljno pametan i lukav da se kloni nevolja. – Snejp izgleda odlično poznaje Karkarofa, ali se trudi to da prikrije – reče Ron. – Da, trebalo je da vidiš Snejpovo lice kada se Karkarof pojavio na času Napitaka juče! – reče Hari brzo. – Karkarof je hteo da popriča sa Snejpom, tvrdeći da ga ovaj izbegava. Karkarof je delovao zbilja zabrinuto. Pokazao je Snejpu nešto na svojoj ruci, ali nisam mogao da vidim šta. – Pokazao je Snejpu nešto na svojoj ruci? – reče Sirijus pomalo zgranuto. On prođe rasejano prstima kroz svoju prljavu kosu, a potom slegnu ramenima. – Pa, pojma nemam šta bi to moglo da bude... ali ako je Karkarof veoma zabrinut, i obraća se Snejpu za rešenje... Sirijus je zurio u zid pećine, a zatim napravi iznerviranu grimasu. – I dalje stoji činjenica da Dambldor veruje Snejpu, a ja znam da Dambldor veruje mnogim ljudima kojima drugi ne bi, ali ne verujem da bi pustio Snejpa da predaje na Hogvortsu ako je ovaj nekad radio za Voldemora. – Zašto su onda Ćudljivko i Čučanj toliko zapeli da se uvuku u Snejpovu kancelariju? – reče Ron. – Pa – reče Sirijus polako – ne bi me iznenadilo da je Ludooki pretražio sve nastavničke kancelarije kada je stigao na Hogvorts. On ti ozbiljno shvata Odbranu od Mračnih veština, taj Ćudljivko. Nisam siguran da on bilo kome veruje, a posle svih stvari koje je video i preživeo, nije ni iznenađujuće. Ipak, nešto ću vam reći za Ćudljivka: on nikad nikoga nije ubio ukoliko je mogao to da izbegne. Bio je opasan, ali se nikad nije spuštao na nivo Smrtoždera. Čučanj pak... on je nešto drugo... da li je zbilja bolestan? Ako jeste, zašto se toliko trudio da se dovuče do Snejpove kancelarije? A ako nije... šta je onda namerio? Šta je to radio za vreme Svetskog prvenstva u kvidiču što je bilo toliko važno da nije mogao da se pojavi u gornjoj loži? Šta je radio u vreme kad je trebalo da sudi na turniru? Sirijus ućuta, i dalje zureći u zid pećine. Bakbik je tragao po kamenom podu, pokušavajući da pronađe neku kost koja mu je možda promakla. Najzad Sirijus pogleda u Rona. – Kažeš da je tvoj brat Čučnjev lični asistent? Da li bi mogao da ga pitaš viđa li Čučnja u poslednje vreme? – Mogu da probam – reče Ron sumnjičavo. – Ali ipak je bolje da ne kažem da sumnjamo da Čučanj nešto muti. Persi obožava Čučnja. – A kad već to budeš radio, raspitaj se i imaju li vesti o potrazi za Bertom Džorkins – reče Sirijus, pokazujući glavom ka drugom primerku Dnevnog proroka. – Torbar mi je rekao da nemaju ništa – reče Hari. – Da, citirali su ga u članku ovde – reče Sirijus, klimajući glavom ka novinama. – Trtljao je o tome kako je Bertino pamćenje loše. Pa, možda se promenila od vremena kada sam je poznavao, ali Berta koju sam znao uopšte nije bila zaboravna – naprotiv. Bila je malo priglupa, ali je imala sjajno pamćenje za tračeve. Zbog toga se uvaljivala u velike probleme, nikad nije znala kad treba da drži jezik za zubima. Jasno mi je da bi time mogla da postane problem u Ministarstvu magije... Možda se zato Torbar nije previše trudio da je nađe... Sirijus duboko uzdahnu i protrlja svoje mračne oči. – Koliko je sati? Hari pogleda na sat, a zatim se priseti da on ne radi još odonda kada je proveo sat vremena u jezeru. – Sada je pola četiri – reče Hermiona. – Bolje da se vratite u školu – reče Sirijus, skočivši na noge. – Sada me pažljivo saslušajte... – on posebno pogleda Harija. – Ne želim da se iskradate iz škole da biste me videli, važi? Samo mi šaljite pisma ovamo. I dalje želim da saznam sve što je iole čudno. Ali Hogvorts nećete napuštati bez dozvole, bila bi to idealna prilika da vas neko napadne. – Do sada niko nije pokušao da me napadne, osim zmaja i par grindila – reče Hari. Ali Sirijus se namršti na njega. – Ne tiče me se... odahnuću onda kada se ovaj turnir završi, a to će biti tek u junu. I ne zaboravite, ako pričate o meni između sebe, zovite me Njuško, u redu? On vrati Hariju praznu maramicu i flašu, i ode da potapše Bakbika u znak oproštaja. – Otpratiću vas do sela – reče Sirijus – da vidim mogu li da iskopam negde još koje novine. Pre nego što su napustili pećinu, on se ponovo preobrati u velikog crnog psa, i oni se spustiše niz planinu s njim, preko kamenitog terena, pa nazad do kapije. Tu on svima dopusti da ga pomaze po glavi, pre nego što se okrenu i otrča do kuća na obodu sela. Hari, Ron i Hermiona se uputiše nazad u Hogsmid, a potom uzbrdo ka Hogvortsu. – Pitam se zna li Persi sve ove stvari o Čučnju? – reče Ron dok su hodali prema kapiji zamka. – Ali možda ga i nije briga... verovatno bi se zbog toga samo još više divio Čučnju. Da, Persi obožava pravila. Samo bi rekao da je Čučanj odbio da ih prekrši radi sopstvenog sina. – Persi ne bi nikada bacio nekoga iz svoje porodice dementorima – reče Hermiona oštro. – Nisam siguran – reče Ron. – Ukoliko bi pomislio da mu stoje na putu ka uspehu u karijeri... Persi je veoma ambiciozan, znaš... Popeše se uz kamene stepenike do Ulazne dvorane, gde do njih dopreše primamljivi mirisi večere iz Velike sale. – Siroti stari Njuško – reče Ron, duboko udahnuvši vazduh. – Mora da te stvarno mnogo voli, Hari... zamisli da moraš da živiš od pacova.
