×

Używamy ciasteczek, aby ulepszyć LingQ. Odwiedzając stronę wyrażasz zgodę na nasze polityka Cookie.


image

Hari Poter i Vatreni pehar, 4.37. Hari Poter i Vatreni pehar - Početak

4.37. Hari Poter i Vatreni pehar - Početak

Čak i kada se posle mesec dana ponovo osvrtao na sve što mu se dogodilo, Hari je otkrio da se maltene uopšte ne seća šta je bilo narednih dana. Kao da je pregrmeo toliko toga da više nije mogao ništa drugo da upamti. Ono malo stvari kojih se prisećao bilo je veoma bolno. Verovatno najbolniji bio je njegov sastanak s Digorijevima, sledećeg jutra nakon poslednjeg podviga. Nisu ga krivili za ono što se dogodilo. Naprotiv, oboje su mu se zahvalili što im je vratio Sedrikovo telo. Gospodin Digori je jecao tokom većeg dela razgovora. Bol gospođe Digori je, izgleda, bio toliki da čak nije mogla ni da plače. – Onda, nije mnogo patio, zar ne – reče ona kada im je Hari rekao kako je Sedrik umro. – Ipak, Amose... umro je upravo kada je osvojio turnir. Mora da je bio veoma srećan. Kada su ustali, ona pogleda u Harija i reče: – Ti se odsada čuvaj. Hari zgrabi vreću zlata koja je stajala na noćnom stočiću. – Vi uzmite ovo – promrmlja joj on. – Trebalo je da bude Sedrikovo, on je tamo prvi stigao, vi ga uzmite... Ali ona ustuknu od njega. – Oh, ne, tvoje je, dušo, mi ne bismo mogli... ti ga zadrži. * * * Hari se vratio u grifindorski toranj već sledeće večeri. Prema onome što su mu Hermiona i Ron rekli, Dambldor se tog jutra za doručkom obratio školi. Samo ih je zamolio da ostave Harija na miru, da mu niko ne postavlja pitanja i ne gnjavi ga da priča o onom što se dogodilo u lavirintu. Većina se, primetio je Hari, odmicala od njega u hodnicima dok je prolazio, neki su se i nešto došaptavali, krijući usta rukama. Pretpostavljao je da su mnogi od njih poverovali u članak Rite Skiter, u to da je poremećen i potencijalno opasan. Možda su sklapali sopstvene teorije o tome kako je Sedrik umro. Otkrio je da ga nije mnogo briga za to. Najlepše mu je bilo kada je bio s Ronom i Hermionom, i kada su pričali o drugim stvarima, ili kada su ga puštali da sedi u tišini dok igraju šah. Osećao je da su sve troje došli do one tačke razumevanja kada su im reči suvišne, da sve troje čekaju na neki znak, neku reč o tome šta se dešava izvan Hogvortsa – i da je beskorisno spekulisati o tome šta može da se dogodi dok ne budu sigurni u nešto. Jedan jedini put su se dotakli te teme kada je Ron ispričao Hariju o sastanku koji je gospođa Vizli imala s Dambldorom pre nego što je otišla kući. – Otišla je da ga pita da li bi mogao da dođeš pravo kod nas ovog leta – reče on. – Ali on hoće da ideš pravo kod Darslijevih, makar za početak. – Zašto? – reče Hari. – Rekla je da Dambldor ima svoje razloge – reče Ron, mračno vrteći glavom. – Pretpostavljam da treba da mu verujemo, zar ne? Jedina osoba s kojom je Hari mogao da razgovara, osim Rona i Hermione, bio je Hagrid. Pošto više nisu imali nastavnika Odbrane od Mračnih veština, te časove nisu pohađali. Tako su, umesto njih, četvrtak popodne iskoristili da obiđu Hagrida u njegovoj kolibi. Bio je svetao i sunčan dan. Kad su se približili, Feng je izjurio kroz otvorena vrata lajući i sumanuto mašući repom. – Ko je to? – povika Hagrid, prilazeći vratima. – Hari! On im izjuri u susret, zgrabi Harija u zagrljaj jednom rukom, počeška ga po kosi, i reče: – Sjajno je š'o te vidim, ortak. Baš sjajno. Kada su ušli u Hagridovu kolibu, primetiše dve šolje veličine kofa i isto tolike tanjire ispred kamina. – Baš sam pijuckao čajče sas Olimpom – reče Hagrid – upravo je otišla. – S kim? – reče Ron radoznalo. – S Madam Maksim, naravski! – reče Hagrid. – Znači, vas dvoje ste se pomirili, je li? – reče Ron. – Pojma nemam o čem' pričaš – reče Hagrid ležerno, izvadivši još šoljica iz plakara. Kad je skuvao čaj i izneo im okrugli poslužavnik s biskvitima od testa, zavalio se u stolicu i pažljivo osmotrio Harija svojim očima crnim poput bubica. – Jesi l' dobro? – upita grubim glasom. – Aha – reče Hari. – Ne, nisi – reče Hagrid. – Naravski da nisi. Al' ćeš bit'. Hari ne reče ništa. – Znao sam da će se vratit' – reče Hagrid, a Hari, Ron i Hermiona zaprepašćeno pogledaše uvis u njega. – Znao sam to godinama, Hari. Znao sam da j' tamo negdi i da čeka pravi trenutak. Moralo je to da se desi. E pa, sad kad se dogodilo, moraćemo jednostavno da nastavimo s time. Borićemo se. Možda ga i zaustavimo pre nego š'o se dobrano zahukta. To je Dambldorov plan, u svakom slučaju. Velik' čovek, taj Dambldor. Dokle god gi imamo, nisam tol'ko zabrinut. Hagrid podiže svoje guste obrve, spazivši izraz neverice na njihovim licima. – Nema svrhe sedeti i brinut'se oko toga – reče on. – Šta bude – biće, i s' tim ćemo se suočit' kad se zbije. Dambldor mi je rek'o š'a si uradijo, Hari. Dok je gledao u Harija, Hagridu su se grudi nadimale. – Učinijo si ono š'o bi tvoj otac učinijo, i veću slavopojku od te ti ne mogu dati. Hari mu uzvrati osmeh. Prvi put se nasmejao u poslednjih nekoliko dana. – Šta je Dambldor tražio da uradiš, Hagride? – upita on. – Poslao je profesorku Mek Gonagal da pozove tebe i Madam Maksim da se sastanete s njim... one noći. – Naš'o mi je mali poslić preko leta – reče Hagrid. – Ipak, to je tajna. Ne smem da pričam o tom, čak ni vama, društvance. Olimpa – Madam Maksim za vas – možda će poć' sa mnom. Mislim da 'oće. Mislim da sam je ubedijo. – Ima li to neke veze s Voldemorom? Hagrid se trže na pomen ovog imena. – Mož' bit' – reče on tajnovito. – A sad, ko 'oće da obiđe poslednjeg skruta sa mnom? Šalijo sam se – šalijo! – dodade on užurbano, kad vide izraz na njihovim licima. * * * Noć uoči povratka u Šimširovu ulicu, Hari je teška srca spakovao svoj kovčeg u spavaonici. Pribojavao se oproštajne gozbe, koja je obično bila razlog za slavlje, kada su se objavljivala imena pobednika šampionata među kućama u zamku. Još otkad je napustio bolničko krilo izbegavao je da bude u Velikoj sali kad je puna, radije je jeo kada je bila gotovo prazna, ne bi li izbegao poglede svojih školskih drugova. Kada su on, Ron i Hermiona ušli u Salu, odmah su primetili kako nedostaju ukrasi. Velika sala je obično bila ukrašena u bojama pobedničke kuće za Oproštajnu gozbu. Večeras je pak bila prekrivena crnim zavesama na zidu iza nastavničkog stola. Hari je odmah znao da su one tu u znak pošte prema Sedriku. Pravi Ludooki Ćudljivko bio je za nastavničkim stolom, a njegova drvena noga i magično oko bili su na svom mestu. Bio je izuzetno nervozan, poskakivao svaki put kad bi mu se neko obratio. Hari nije mogao da ga krivi: Ćudljivkov strah od napada verovatno se strahovito povećao posle desetomesečnog tamnovanja u sopstvenom kovčegu. Stolica profesora Karkarofa bila je prazna. Dok je sedeo s ostalim grifindorcima, Hari se pitao gde je Karkarof sada, da li ga je Voldemor sustigao. Madam Maksim je i dalje bila tu. Sedela je pored Hagrida. Nešto su se tiho došaptavali. Dalje niz sto, pored profesorke Mek Gonagal, sedeo je Snejp. Njegov pogled na trenutak pade na Harija dok ga je ovaj posmatrao. Njegov izraz bilo je teško protumačiti. Delovao je ogorčeno i neprijatno kao i uvek. Hari je nastavio da ga posmatra, dugo, i nakon što je Snejp skrenuo pogled. Šta je to Snejp učinio po Dambldorovim naređenjima one noći kada se Voldemor vratio? I zašto... zašto... je Dambldor toliko ubeđen da je Snejp zaista na njihovoj strani? Bio je njihov špijun, Dambldor mu je to rekao u Situ-za-misli. Snejp je špijunirao Voldemora, „uprkos velikom ličnom riziku“. Da li je to taj posao koga se sada ponovo latio? Da li je, možda, kontaktirao Smrtoždere? Pretvarao se da nikada nije zbilja prešao kod Dambldora, da, kao i Voldemor, samo čeka pravi trenutak? Harijeva razmišljanja prekinuo je profesor Dambldor, koji je ustao za nastavničkim stolom. Velika sala, koja je u svakom slučaju bila manje bučna nego obično prilikom Oproštajne gozbe, postade veoma tiha. – Kraj – reče Dambldor, gledajući ih sve naokolo – još jedne godine. On zastade, i pogled mu pade na haflpafovski sto. To je bio najtiši sto još pre nego što je ustao, i za njim su sedela najtužnija i najbleđa lica u sali. – Mnogo toga bih želeo da vam kažem večeras – reče Dambldor – ali prvo moram da obznanim gubitak veoma dobre osobe, koja bi trebalo da sedi ovde – on pokaza ka haflpafovcima – i da uživa u gozbi s nama. Želeo bih, molim vas, da svi ustanemo i podignemo čaše za Sedrika Digorija. Učiniše to, bez izuzetka. Klupe zaškripaše kad svi u Sali ustadoše, podigoše pehare, i izgovoriše jednim, žuborećim glasom: – Za Sedrika Digorija. Hari opazi Čo kroz gomilu. Niz njeno lice tiho su klizile suze. Kad su svi ponovo seli, on se zagleda u sto. – Sedrik je bio osoba koja je bila uzor za mnoge osobine koje izdvajaju haflpafovsku kuću – nastavi Dambldor. – Bio je dobar i veran prijatelj, marljiv radnik, poštovao je fer-plej. Njegova smrt je uticala na sve vas, bilo da ste ga poznavali, ili ne. Mislim da, stoga, imate pravo da znate kako se to dogodilo. Hari podiže pogled, i poče da zuri u Dambldora. – Sedrika Digorija ubio je Lord Voldemor. Velikom salom prostruja paničan šapat. Ljudi su zurili u Dambldora s nevericom, sa užasom. Delovao je savršeno mirno, posmatrajući ih kako međusobno mrmljaju, sve dok nije nastupila tišina. – Ministarstvo magije – nastavi Dambldor – ne želi da vam to saopštim. Moguće je da će roditelji nekih od vas biti užasnuti što sam to učinio – bilo zato što ne veruju da se Lord Voldemor vratio, bilo zato što misle da ne bi trebalo da vam to kažem, pošto ste tako mladi. Moje uverenje je pak da je istina uglavnom bolja od laži, i da bi svaki pokušaj da poverujemo kako je Sedrik umro od posledica neke nesreće, ili vlastite brljotine, bio uvreda uspomeni na njega. Ošamućena i preplašena lica u sali listom se okrenuše ka Dambldoru... ili gotovo sva. Za sliterinskim stolom, Hari vide Draka Melfoja kako mrmlja nešto Krebu i Gojlu. Hari oseti vreo, bolestan nalet besa u stomaku. Silom pogleda nazad u Dambldora. – Postoji još neko koga valja spomenuti u vezi sa Sedrikovom smrću – nastavi Dambldor. – Mislim, naravno, na Harija Potera. Velika sala se blago zatalasa, čak se nekoliko glava okrenulo u Harijevom pravcu, pre nego što se vratiše na Dambldora. – Hari Poter je uspeo da umakne Lordu Voldemoru – reče Dambldor. – Rizikovao je sopstveni život da bi vratio Sedrikovo telo na Hogvorts. Pokazao je, u svakom pogledu, vrstu hrabrosti kakvu je malo koji čarobnjak pokazao u prisustvu Lorda Voldemora, i zbog toga mu odajem priznanje. Dambldor se sumorno okrenu ka Hariju i još jednom podiže pehar. Skoro svi u Velikoj sali učiniše isto. Promrmljali su njegovo ime, baš kao što su i Sedrikovo, i ispili u njegovo zdravlje. Ali on opazi prazninu među figurama koje su stajale, i vide da su Melfoj, Kreb i Gojl ostali prkosno na svojim mestima, ne dodirnuvši svoje pehare. Dambldor, koji ipak nije posedovao nikakvo magično oko, nije to primetio. Kada su svi seli, Dambldor nastavi: – Cilj Tročarobnjačkog turnira bio je da produbi i raširi magijsko razumevanje. U svetlu onoga što se dogodilo – mislim na povratak Lorda Voldemora – te veze su važnije no ikad. Dambldor pogleda u Madam Maksim i Hagrida, potom u Fler Delaker i njene kolege s Bobatonsa, pa onda u Viktora Kruma i durmstranške učenike za sliterinskim stolom. Krum je, Hari vide, delovao zabrinuto i izmoreno, skoro prestrašeno, kao da očekuje da Dambldor kaže nešto grubo. – Svaki gost u ovoj Sali – reče Dambldor, a njegov pogled se zadrža na durmstranškim učenicima – biće dobrodošao u bilo koje doba, ukoliko bude želeo ovamo da dođe. Ponovo vam kažem, svima – u svetlu povratka Lorda Voldemora, jaki smo onoliko koliko smo ujedinjeni, a slabi onoliko koliko smo podeljeni. – Dar Lorda Voldemora za širenje nesloge i mržnje veoma je velik. Možemo mu se suprotstaviti jedino ukoliko pokažemo podjednako jake veze prijateljstva i poverenja. Razlike u navikama, običajima i jeziku su ništavne ukoliko su nam ciljevi isti, a naša srca otvorena. – Čvrsto verujem – a nikada se u životu nisam ovoliko nadao da možda grešim – da su pred nama mračna i teška vremena. Neki od vas, u ovoj sali, već su propatili od ruke Lorda Voldemora. Porodice mnogih od vas su se raspale. Pre nedelju dana, jedan učenik je istrgnut iz našeg društva. – Sećajte se Sedrika. Setite se, ukoliko dođe vreme da morate da birate između onog što je ispravno i onog što je lakše, setite se šta se dogodilo dečaku koji je bio dobar, pažljiv i hrabar pošto je zalutao na put Lordu Voldemoru. Setite se Sedrika Digorija. * * * Harijev kovčeg bio je spakovan. Hedviga je bila ponovo u svom kavezu poviše njega. On, Ron i Hermiona čekali su u prepunoj Ulaznoj dvorani, zajedno s ostalim četvrtacima na kočije koje će ih odvesti nazad do Hogsmidske stanice. Bio je još jedan prelep letnji dan. Hari je pretpostavljao da će, kad bude stigao, Šimširova ulica biti topla i olistala, a njeno cveće najrazličitijih boja. Ta pomisao nije mu pričinjavala nikakvo zadovoljstvo. – 'Ari! On se osvrnu. Fler Delaker je hitala uz kamene stepenike u zamak. Iza nje, daleko preko travnjaka, Hari je mogao da vidi Hagrida kako pomaže Madam Maksim da upregne dva džinovska konja u kočiju. Bobatonska kočija spremala se da krene. – Natam se da ćemo se opet fideti – reče Fler kad je stigla do njega. – Natam se da ću uspeti da nažem posao ofde, kako pih poprafila sfoje poznafanje engleskog. – I sada je dovoljno dobro – reče Ron, davljeničkim glasom. Fler mu se nasmeši. Hermiona se namršti. – Sbogom, 'Ari – reče Fler, okrenuvši se da pođe. – Pilo je sadofoljstvo uposnati te! Hari nije mogao a da se bar malo ne oraspoloži posmatrajući Fler kako žuri preko travnjaka ka Madam Maksim, dok joj je srebrnasta kosa lepršala na sunčevom sjaju. – Pitam se kako će se durmstranški učenici vratiti? – reče Ron. – Misliš li da će moći da upravljaju onim brodom bez Karkarofa? – Karkarof nije upravljao – reče jedan osoran glas. – On bi ozdao u zvojoj kabini, i pustio naz da radimo zav pozao. – Krum je upravo došao da se oprosti od Hermione. – Možemo li da porazgovaramo? – upita je on. – Oh... da... naravno – reče Hermiona pomalo usplahireno, i pođe za Krumom kroz masu, gubeći im se iz vida. – Bolje vam je da požurite! – povika Ron glasno za njom. – Kočije će biti ovde za koji minut! On ipak pusti Harija da čeka kočije, i narednih nekoliko minuta proveo je vireći iznad glava u gomili ne bi li video šta rade Krum i Hermiona. Vratili su se veoma brzo. Ron je zurio u Hermionu, ali njeno lice bilo je nedokučivo. – Zviđao mi ze Digori – reče Krum najednom Hariju. – Uveg je bio ljubazan prema meni. Uveg. Iako zam bio iz Durmstranga – za Karkarofom – dodade on, namrštivši se. – Da li ste već dobili novog direktora? – upita Hari. Krum slegnu ramenima. On ispruži ruku, kao što je i Fler učinila, rukova se s Harijem, a onda i s Ronom. Ron je izgledao kao da se u njemu razbuktava neka bolna unutrašnja bitka. Krum je već odlazio, kada Ron prasnu: – Mogu li da dobijem tvoj autogram? Hermiona se okrenu, smešeći se u pravcu kočija bez konja. One su sada kloparale uz put ka njima, dok je Krum, iznenađen, ali prijatno, potpisivao parče pergamenta Ronu. * * * Vreme na putu do stanice Kings kros nije bilo mnogo drugačije nego onda kada su putovali do Hogvortsa prošlog septembra. Na nebu nije bilo ni oblačka. Hari, Ron i Hermiona uspeli su da nađu kupe samo za njih. Prasvidžen je opet bio skriven ispod Ronove svečane odore, kako bi ga sprečio da neprekidno hukće. Hedviga je dremala, s glavom ispod krila, a Krukšenks se sklupčao u slobodnom sedištu, kao veliki, krzneni narandžasti jastuk. Hari, Ron i Hermiona pričali su više i slobodnije nego što su mogli tokom cele prošle nedelje, dok je voz ubrzavao ka jugu. Hari je osećao da je Dambldorov govor za vreme Oproštajne gozbe uspeo da ga nekako ponovo pokrene. Sad mu je bilo manje bolno da priča o tome šta se dogodilo. Tek kada stigoše kolica s ručkom, prestadoše da pričaju o akcijama koje je Dambldor preduzeo, ili ih možda trenutno preduzima, u pokušaju da zaustavi Voldemora. Kada se vratila u kupe, i stavila novac u školsku torbu, Hermiona iz nje izvuče primerak Dnevnog proroka. Hari pogleda u njega, ne znajući da li zaista želi da vidi šta možda piše u njemu, ali Hermiona, videvši ga kako gleda u novine, reče mirno: – Unutra nema ničega. Možeš i sâm da pogledaš, ali nema baš ničega. Proveravala sam svakog dana. Samo mali članak posle trećeg podviga, u kom je pisalo da si pobedio na turniru. Sedrika nisu čak ni spomenuli. Ništa, ama baš ništa. Ako mene pitaš, Fadž ih je naterao da sve zataškaju. – Nikad neće uspeti da ućutka Ritu Skiter – reče Hari. – Ne kada je u pitanju ovakava priča. – Oh, Rita nije napisala ništa još od trećeg podviga – reče Hermiona, čudnovato suzdržanim glasom. – Zapravo – dodade ona, a glas joj je sada pomalo podrhtavao – Rita Skiter neće ništa pisati neko vreme. Ne, sem ukoliko ne želi da ja ispričam nešto o njoj. – O čemu pričaš? – reče Ron. – Otkrila sam kako je prisluškivala privatne razgovore, iako nije smela da ulazi na školsko imanje – brzo dodade. Hari je imao utisak da Hermiona već danima umire od želje da im ovo kaže, ali da se suzdržavala, posle svega ostalog što se dogodilo. – Kako je to radila? – upita Hari odmah. – Kako si je otkrila? – reče Ron, zureći u nju. – Pa, ti si zapravo taj koji mi je dao ideju, Hari – reče ona. – Jesam li? – reče Hari zaprepašćeno. – Kako? – Postavljanje bubica – reče Hermiona veselo. – Ali rekla si da one ne rade... – Oh, ne elektronske bubice – reče Hermiona. – Ne, vidite, Rita Skiter je – Hermionin glas zadrhta tihim trijumfom – neregistrovani animagus. Ona može da se pretvori... Hermiona izvuče malu zapečaćenu staklenu teglicu iz svoje torbe. – ... u bubu. – Šališ se – reče Ron. – Nisi valjda... ona nije... – Oh, naravno da jeste – reče Hermiona veselo, mašući teglicom pred njima. Unutra je bilo nekoliko grančica i lišće, i jedna velika, debela buba. – To nije... šališ se – prošaputa Ron, prinoseći teglicu svojim očima. – Ne, ne šalim se – reče Hermiona, blistajući od sreće. – Uhvatila sam je na prozorskom simsu u bolničkom krilu. Pogledaj izbliza i videćeš da joj šare oko antena liče na one užasne naočare koje nosi. Hari pogleda, i vide da je sasvim u pravu. Takođe se seti nečega. – Bila je neka buba na statui one večeri kad smo čuli kako Hagrid priča Madam Maksim o svojoj mami! – Tačno tako! – reče Hermiona. – A Viktor je izvukao bubu iz moje kose kada smo pričali pored jezera. A ukoliko se grdno ne varam, Rita je bila na prozoru na času Predskazivanja onog dana kada te je zaboleo ožiljak. Zujala je od priče do priče, tokom cele godine. – Kad smo videli Melfoja ispod onog drveta... – reče Ron polako. – Pričao je s njom, bila mu je u ruci – reče Hermiona. – On je znao, naravno. Tako je dobijala sve one lepe male intervjue sa sliterincima. Nije ih bilo briga da li ona radi nešto protivzakonito dok god su mogli da joj pričaju užasne stvari o nama i o Hagridu. Hermiona uze staklenu teglicu od Rona i nasmeši se bubi, koja je ljutito zujala uz staklo. – Rekla sam joj da ću je pustiti kad se vratimo u London – reče Hermiona. – Bacila sam Neraskidivu čin na teglu, vidite, da ne bi mogla da se preobrazi. I upozorila sam je da drži svoje pero za zubima godinu dana. Da vidimo može li da se reši te užasne navike da priča strašne laži o ljudima. Mirno se smešeći, Hermiona vrati bubu natrag u svoju školsku torbu. Vrata kupea se otvoriše. – Baš pametno, Grejndžerova – reče Drako Melfoj. Kreb i Gojl su stajali iza njega. Sva trojica su delovali toliko samozadovoljno, arogantno i preteći, da ih Hari nikada dotad takve nije video. – Dakle – reče Melfoj polako, neznatno se unoseći u kupe, i osvrćući se ka njima, dok mu je na licu titrao opak osmeh. – Uhvatila si neku bednu reporterku, i Poter je ponovo Dambldorov omiljeni dečko. Mnogo važno. On se još više iskezi. Kreb i Gojl se zlobno zakikotaše. – Pokušavamo da ne razmišljamo o tome, je li? – reče Melfoj nežno, gledajući sve troje. – Pokušavate da se pretvarate da se ništa nije ni dogodilo? – Izađi – reče Hari. Nije bio u Melfojevoj blizini još otkad ga je video kako se domunđava s Krebom i Gojlom tokom Dambldorovog govora o Sedriku. Osećao je kako mu zvoni u ušima. Ruka mu posegnu za štapićem ispod odore. – Izabrao si gubitničku stranu, Poteru! Upozorio sam te! Rekao sam ti da moraš pažljivije da biraš sebi društvo, sećaš se? Onda kada smo se sreli u vozu, prvog dana na Hogvortsu? Rekao sam ti da se ne družiš s ovakvim ološem! – On pokaza glavom na Rona i Hermionu. – Sada je prekasno, Poteru! Oni će prvi da poginu sad kad se Mračni gospodar vratio! Blatokrvni i Normalcoljupci! Ovaj – drugi – Digori je bio prv... Izgledalo je kao da je neko zapalio celu kutiju petardi i vatrometa u kupeu. Zaslepljen sjajem čini koje su poletele iz svih pravaca, zaglušen serijom prasaka, Hari trepnu, i pogleda na pod. Melfoj, Kreb i Gojl ležali su onesvešćeni na vratima. On, Ron i Hermiona su stajali, i sve troje bacali različite kletve. A nisu bili jedini koji su to učinili. – Rešili smo da svratimo do vas, da vidimo šta radite – reče Fred ravnodušno, zgazivši Gojla dok je ulazio u kupe. Držao je isukan štapić, kao i Džordž, koji je pazio da ne promaši nogom Melfoja, kad uđe za Fredom. – Zanimljiv efekat – reče Džordž, gledajući dole u Kreba. – Ko je upotrebio Furnunkulus kletvu? – Ja – reče Hari. – Čudno – reče Džordž veselo. – Ja sam upotrebio Gumen-noge. Izgleda da te dve ne valja mešati. Čini se da su mu izrasli mali pipci svuda po licu. Pa, hajde da ih ne ostavljamo ovde, ne doprinose mnogo dekoru kupea. Ron, Hari i Džordž išutiraše, otkotrljaše i izguraše, onesvešćene Melfoja, Kreba i Gojla – koji su izgledali jedan gore od drugog, zbog gomile kletvi i uroka koji su ih pogodili – u hodnik, a potom uđoše nazad u kupe i zatvoriše vrata. – Hoće li neko da odigra partiju praskavih puckavaca? – upita Fred, izvukavši špil. Već su bili usred pete partije, kada je Hari odlučio da ih upita. – Hoćete li nam već jednom reći? – obrati se on Džordžu. – Koga ste ucenjivali? – Oh – reče Džordž sumorno. – To. – Nije važno – reče Fred, vrteći glavom nestrpljivo. – Nije bilo ništa važno. Makar više nije. – Odustali smo – reče Džordž, slegnuvši ramenima. Ali Hari, Ron i Hermiona su navaljivali s pitanjima, i napokon Fred reče: – U redu, u redu, ukoliko zaista želite da znate... bio je to Ludo Torbar. – Torbar? – reče Hari oštro. – Da li tvrdite da je bio umešan u... – Jok – reče Džordž smrknuvši se. – Ništa slično. Glupavi kreten. Ne bi on imao mozga za to. – Pa šta je onda? – upita Ron. Fred je oklevao, a onda reče: – Sećate se one opklade koju smo sklopili s njim, na Svetskom prvenstvu u Kvidiču? Kako će Irska da pobedi, a Krum će da uhvati Skrivalicu? – Aha – rekoše polako Hari i Ron. – Pa, mamlaz nam je platio leprikonskim zlatom koje je pokupio od irskih maskota. – Pa? – Pa – reče Fred nestrpljivo – Nestalo je, zar ne? Do sutra ujutru, nije ga bilo! – Ali... mora da je bilo slučajno, zar ne?– reče Hermiona. Džordž se ogorčeno nasmeja. – Da, to smo i mi isprva pomislili. Smatrali smo da će, ako mu budemo pisali, i objasnili mu da je napravio grešku, on odmah ispljunuti pare. Ali ništa od toga. Ignorisao je naše pismo. Pokušavali smo da popričamo s njim o tome na Hogvortsu, ali uvek je izmišljao neke izgovore kako bi nas se otarasio. – Na kraju je postao zbilja gadan – reče Fred. – Rekao nam je da smo previše mladi da bismo se kockali, i da nam neće dati ništa. – Onda smo tražili da nam vrati naš ulog – reče Džordž, besno. – Nije valjda odbio! – prenerazi se Hermiona. – Upravo tako! – reče Fred. – Ali to je bila cela vaša ušteđevina! – reče Ron. – Pričaj mi o tome – reče Džordž. – Naravno, na kraju smo saznali o čemu se radi. Otac Lija Džordana takođe je imao probleme da izvuče pare koje mu je Torbar dugovao. Ispostavilo se da se Torbar do guše zadužio kod goblina. Pozajmio je silno zlato od njih. Gomila njih ga je saterala u tesnac u šumi posle svetskog prvenstva, i uzeli su mu sve zlato koje je imao, ali ni to nije bilo dovoljno da pokrije njegov dug. Pratili su ga sve do Hogvortsa, kako bi ga držali na oku. Sve je izgubio na kocki. Nema dva galeona da protrlja jedan o drugi. A znaš li kako je idiot pokušao da plati goblinima? – Kako? – reče Hari. – Kladio se na tebe, druškane – reče Fred. – Uložio je veliki ulog u opkladu da ćeš ti pobediti na turniru. Kladio se s goblinima. – Znači zato je stalno pokušavao da mi pomogne da pobedim! – reče Hari. – Pa... pobedio sam, zar ne? Sad može da vam dâ vaše zlato! – Jok – reče Džordž, vrteći glavom. – Goblini igraju prljavo, baš kao i on. Rekli su da je ishod bio nerešen, pobedili ste i ti i Digori, a Torbar se kladio samo na tebe. I tako je Torbar morao da pobegne. Zbrisao je odmah posle trećeg podviga. Džordž duboko uzdahnu, i poče ponovo da deli karte. Ostatak putovanja prošao je prilično prijatno. Hari je, zapravo, poželeo da ovako provede celo leto, i da nikad ne stigne na stanicu Kings kros... Ali, kao što je protekle godine teškom mukom naučio, vreme neće usporiti kada nešto neprijatno vreba u bliskoj budućnosti, i nije prošlo dugo, a Hogvorts ekspres je usporavao na peronu devet i tri četvrtine. Uobičajena trka i buka ispuni hodnike čim učenici počeše da se iskrcavaju. Ron i Hermiona se probiše pored Melfoja, Kreba i Gojla, noseći kovčege. Hari pak ostade u kupeu. – Frede, Džordže... sačekajte trenutak. Blizanci se okrenuše. Hari otvori kovčeg, i izvuče svoju nagradu s Tročarobnjačkog turnira. – Uzmite – reče on, i ubaci vreću u Džordžove ruke. – Šta? – reče Fred, delujući zatečeno. – Uzmite – ponovi Hari strogo. – Ja ga ne želim. – Ti si poblesavio – reče Džordž, pokušavajući da je gurne nazad Hariju. – Ne, nisam – reče Hari. – Uzmite ga vi, i počnite da smišljate te svoje... Ovo je za prodavnicu šala. – On je zaista poblesavio – reče Fred glasom punim divljenja. – Slušajte – reče Hari strogo. – Ako ga vi ne uzmete, baciću ga u slivnik. Ja ga ne želim, niti mi treba. Ali bi mi dobro došlo malo smeha. Svima bi nam dobro došlo. Imam predosećaj da će nam uskoro svima trebati više nego inače. – Hari – reče Džordž slabašno, odmeravajući rukama novac u vrećici – unutra mora da ima hiljadu galeona. – Aha – reče Hari, cereći se. – Samo pomisli koliko je to kanarinac-vanilica. Blizanci su zurili u njega. – Samo nemojte reći mami odakle vam... doduše, kad bolje razmislim, ona sada više neće možda toliko želeti da se zaposlite u Ministarstvu... – Hari – poče Fred, ali Hari izvuče svoj štapić. – Slušaj – reče on ozbiljno – uzmi ga, ili ću na tebe baciti urok. Sad znam nekoliko baš dobrih. Samo mi učinite uslugu, važi? Kupite Ronu neku drugu svečanu odoru, i recite da je od vas. On napusti kupe pre nego što su stigli slovo da izuste, gazeći preko Melfoja, Kreba i Gojla, koji su i dalje ležali na podu, prekriveni tragovima kletvi. Teča Vernon je čekao pored barijere. Gospođa Vizli je stajala blizu njega. Ona čvrsto zagrli Harija čim ga vide, i prošaputa mu u uvo: – Mislim da će ti Dambldor dopustiti da dođeš kod nas kasnije tokom leta. Budimo u vezi, Hari. – Vidimo se, Hari – reče Ron, potapšavši ga po leđima. – Ćao, Hari! – reče Hermiona, i uradi nešto što nije uradila nikad dotad: poljubi ga u obraz. – Hari... hvala – promrmlja Džordž, dok je Fred žustro klimao glavom pored njega. Hari im namignu, okrenu se ka teča-Vernonu i u tišini pođe za njim prema izlazu iz stanice. Nema svrhe da i dalje brine, rekao je sebi dok je ulazio na zadnja vrata u kola Darslijevih. Što reče Hagrid, šta bude, biće... a kad kucne čas, i on će morati da se suoči s tim. - KRAJ -


4.37. Hari Poter i Vatreni pehar - Početak 4.37. Harry Potter und der Feuerkelch – Der Anfang 4.37. Harry Potter and the Goblet of Fire - The Beginning 4.37. Harry Potter et la coupe de feu - Le début 4,37. Harry Potter e o Cálice de Fogo – O Começo 4.37. Гарри Поттер и Кубок Огня: Начало.

Čak i kada se posle mesec dana ponovo osvrtao na sve što mu se dogodilo, Hari je otkrio da se maltene uopšte ne seća šta je bilo narednih dana. Even when he looked back on everything that had happened a month later, Harry found that he had little to no memory of what happened over the next few days. Kao da je pregrmeo toliko toga da više nije mogao ništa drugo da upamti. It was as if he had been overwhelmed by so much that he couldn't remember anything else. Ono malo stvari kojih se prisećao bilo je veoma bolno. The few things he remembered were very painful. Verovatno najbolniji bio je njegov sastanak s Digorijevima, sledećeg jutra nakon poslednjeg podviga. Probably the most painful was his meeting with the Diggories, the morning after his latest feat. Nisu ga krivili za ono što se dogodilo. They didn't blame him for what happened. Naprotiv, oboje su mu se zahvalili što im je vratio Sedrikovo telo. On the contrary, they both thanked him for returning Cedric's body to them. Gospodin Digori je jecao tokom većeg dela razgovora. Mr. Diggory sobbed during most of the conversation. Bol gospođe Digori je, izgleda, bio toliki da čak nije mogla ni da plače. Mrs Diggory's pain seemed to be so great that she could not even cry. – Onda, nije mnogo patio, zar ne – reče ona kada im je Hari rekao kako je Sedrik umro. "Then he didn't suffer much, did he," she said when Harry told them how Cedric had died. – Ipak, Amose... umro je upravo kada je osvojio turnir. - Still, Amos... he died just as he won the tournament. Mora da je bio veoma srećan. He must have been very happy. Kada su ustali, ona pogleda u Harija i reče: – Ti se odsada čuvaj. When they stood up, she looked at Harry and said: - You take care from now on. Hari zgrabi vreću zlata koja je stajala na noćnom stočiću. Harry grabbed the bag of gold that was sitting on the bedside table. – Vi uzmite ovo – promrmlja joj on. - You take this - he muttered to her. – Trebalo je da bude Sedrikovo, on je tamo prvi stigao, vi ga uzmite... Ali ona ustuknu od njega. - It should have been Cedric's, he got there first, you take him... But she backed away from him. – Oh, ne, tvoje je, dušo, mi ne bismo mogli... ti ga zadrži. - Oh, no, it's yours, honey, we couldn't... you keep it. * * * Hari se vratio u grifindorski toranj već sledeće večeri. * * * Harry was back in Gryffindor tower the very next evening. Prema onome što su mu Hermiona i Ron rekli, Dambldor se tog jutra za doručkom obratio školi. From what Hermione and Ron had told him, Dumbledore had addressed the school that morning at breakfast. Samo ih je zamolio da ostave Harija na miru, da mu niko ne postavlja pitanja i ne gnjavi ga da priča o onom što se dogodilo u lavirintu. He just asked them to leave Harry alone, not to ask him questions or pester him to talk about what happened in the labyrinth. Većina se, primetio je Hari, odmicala od njega u hodnicima dok je prolazio, neki su se i nešto došaptavali, krijući usta rukama. Most, Harry noticed, moved away from him in the corridors as he passed, some whispering something to each other, covering their mouths with their hands. Pretpostavljao je da su mnogi od njih poverovali u članak Rite Skiter, u to da je poremećen i potencijalno opasan. He assumed many of them believed Rita Skeeter's article, that he was deranged and potentially dangerous. Možda su sklapali sopstvene teorije o tome kako je Sedrik umro. Otkrio je da ga nije mnogo briga za to. Najlepše mu je bilo kada je bio s Ronom i Hermionom, i kada su pričali o drugim stvarima, ili kada su ga puštali da sedi u tišini dok igraju šah. Osećao je da su sve troje došli do one tačke razumevanja kada su im reči suvišne, da sve troje čekaju na neki znak, neku reč o tome šta se dešava izvan Hogvortsa – i da je beskorisno spekulisati o tome šta može da se dogodi dok ne budu sigurni u nešto. Jedan jedini put su se dotakli te teme kada je Ron ispričao Hariju o sastanku koji je gospođa Vizli imala s Dambldorom pre nego što je otišla kući. – Otišla je da ga pita da li bi mogao da dođeš pravo kod nas ovog leta – reče on. – Ali on hoće da ideš pravo kod Darslijevih, makar za početak. – Zašto? – reče Hari. – Rekla je da Dambldor ima svoje razloge – reče Ron, mračno vrteći glavom. – Pretpostavljam da treba da mu verujemo, zar ne? Jedina osoba s kojom je Hari mogao da razgovara, osim Rona i Hermione, bio je Hagrid. Pošto više nisu imali nastavnika Odbrane od Mračnih veština, te časove nisu pohađali. Tako su, umesto njih, četvrtak popodne iskoristili da obiđu Hagrida u njegovoj kolibi. Bio je svetao i sunčan dan. Kad su se približili, Feng je izjurio kroz otvorena vrata lajući i sumanuto mašući repom. – Ko je to? – povika Hagrid, prilazeći vratima. – Hari! On im izjuri u susret, zgrabi Harija u zagrljaj jednom rukom, počeška ga po kosi, i reče: – Sjajno je š'o te vidim, ortak. Baš sjajno. Kada su ušli u Hagridovu kolibu, primetiše dve šolje veličine kofa i isto tolike tanjire ispred kamina. – Baš sam pijuckao čajče sas Olimpom – reče Hagrid – upravo je otišla. – S kim? – reče Ron radoznalo. – S Madam Maksim, naravski! – reče Hagrid. – Znači, vas dvoje ste se pomirili, je li? – reče Ron. – Pojma nemam o čem' pričaš – reče Hagrid ležerno, izvadivši još šoljica iz plakara. Kad je skuvao čaj i izneo im okrugli poslužavnik s biskvitima od testa, zavalio se u stolicu i pažljivo osmotrio Harija svojim očima crnim poput bubica. – Jesi l' dobro? – upita grubim glasom. – Aha – reče Hari. – Ne, nisi – reče Hagrid. – Naravski da nisi. Al' ćeš bit'. Hari ne reče ništa. – Znao sam da će se vratit' – reče Hagrid, a Hari, Ron i Hermiona zaprepašćeno pogledaše uvis u njega. – Znao sam to godinama, Hari. Znao sam da j' tamo negdi i da čeka pravi trenutak. Moralo je to da se desi. E pa, sad kad se dogodilo, moraćemo jednostavno da nastavimo s time. Borićemo se. Možda ga i zaustavimo pre nego š'o se dobrano zahukta. To je Dambldorov plan, u svakom slučaju. Velik' čovek, taj Dambldor. Dokle god gi imamo, nisam tol'ko zabrinut. Hagrid podiže svoje guste obrve, spazivši izraz neverice na njihovim licima. – Nema svrhe sedeti i brinut'se oko toga – reče on. – Šta bude – biće, i s' tim ćemo se suočit' kad se zbije. Dambldor mi je rek'o š'a si uradijo, Hari. Dok je gledao u Harija, Hagridu su se grudi nadimale. – Učinijo si ono š'o bi tvoj otac učinijo, i veću slavopojku od te ti ne mogu dati. Hari mu uzvrati osmeh. Prvi put se nasmejao u poslednjih nekoliko dana. – Šta je Dambldor tražio da uradiš, Hagride? – upita on. – Poslao je profesorku Mek Gonagal da pozove tebe i Madam Maksim da se sastanete s njim... one noći. – Naš'o mi je mali poslić preko leta – reče Hagrid. – Ipak, to je tajna. Ne smem da pričam o tom, čak ni vama, društvance. Olimpa – Madam Maksim za vas – možda će poć' sa mnom. Mislim da 'oće. Mislim da sam je ubedijo. – Ima li to neke veze s Voldemorom? Hagrid se trže na pomen ovog imena. – Mož' bit' – reče on tajnovito. – A sad, ko 'oće da obiđe poslednjeg skruta sa mnom? Šalijo sam se – šalijo! – dodade on užurbano, kad vide izraz na njihovim licima. * * * Noć uoči povratka u Šimširovu ulicu, Hari je teška srca spakovao svoj kovčeg u spavaonici. Pribojavao se oproštajne gozbe, koja je obično bila razlog za slavlje, kada su se objavljivala imena pobednika šampionata među kućama u zamku. Još otkad je napustio bolničko krilo izbegavao je da bude u Velikoj sali kad je puna, radije je jeo kada je bila gotovo prazna, ne bi li izbegao poglede svojih školskih drugova. Kada su on, Ron i Hermiona ušli u Salu, odmah su primetili kako nedostaju ukrasi. Velika sala je obično bila ukrašena u bojama pobedničke kuće za Oproštajnu gozbu. Večeras je pak bila prekrivena crnim zavesama na zidu iza nastavničkog stola. Hari je odmah znao da su one tu u znak pošte prema Sedriku. Pravi Ludooki Ćudljivko bio je za nastavničkim stolom, a njegova drvena noga i magično oko bili su na svom mestu. Bio je izuzetno nervozan, poskakivao svaki put kad bi mu se neko obratio. Hari nije mogao da ga krivi: Ćudljivkov strah od napada verovatno se strahovito povećao posle desetomesečnog tamnovanja u sopstvenom kovčegu. Stolica profesora Karkarofa bila je prazna. Dok je sedeo s ostalim grifindorcima, Hari se pitao gde je Karkarof sada, da li ga je Voldemor sustigao. Madam Maksim je i dalje bila tu. Sedela je pored Hagrida. Nešto su se tiho došaptavali. Dalje niz sto, pored profesorke Mek Gonagal, sedeo je Snejp. Njegov pogled na trenutak pade na Harija dok ga je ovaj posmatrao. Njegov izraz bilo je teško protumačiti. Delovao je ogorčeno i neprijatno kao i uvek. Hari je nastavio da ga posmatra, dugo, i nakon što je Snejp skrenuo pogled. Šta je to Snejp učinio po Dambldorovim naređenjima one noći kada se Voldemor vratio? I zašto... zašto... je Dambldor toliko ubeđen da je Snejp zaista na njihovoj strani? Bio je njihov špijun, Dambldor mu je to rekao u Situ-za-misli. Snejp je špijunirao Voldemora, „uprkos velikom ličnom riziku“. Da li je to taj posao koga se sada ponovo latio? Da li je, možda, kontaktirao Smrtoždere? Pretvarao se da nikada nije zbilja prešao kod Dambldora, da, kao i Voldemor, samo čeka pravi trenutak? Harijeva razmišljanja prekinuo je profesor Dambldor, koji je ustao za nastavničkim stolom. Velika sala, koja je u svakom slučaju bila manje bučna nego obično prilikom Oproštajne gozbe, postade veoma tiha. – Kraj – reče Dambldor, gledajući ih sve naokolo – još jedne godine. On zastade, i pogled mu pade na haflpafovski sto. To je bio najtiši sto još pre nego što je ustao, i za njim su sedela najtužnija i najbleđa lica u sali. – Mnogo toga bih želeo da vam kažem večeras – reče Dambldor – ali prvo moram da obznanim gubitak veoma dobre osobe, koja bi trebalo da sedi ovde – on pokaza ka haflpafovcima – i da uživa u gozbi s nama. Želeo bih, molim vas, da svi ustanemo i podignemo čaše za Sedrika Digorija. Učiniše to, bez izuzetka. Klupe zaškripaše kad svi u Sali ustadoše, podigoše pehare, i izgovoriše jednim, žuborećim glasom: – Za Sedrika Digorija. Hari opazi Čo kroz gomilu. Niz njeno lice tiho su klizile suze. Kad su svi ponovo seli, on se zagleda u sto. – Sedrik je bio osoba koja je bila uzor za mnoge osobine koje izdvajaju haflpafovsku kuću – nastavi Dambldor. – Bio je dobar i veran prijatelj, marljiv radnik, poštovao je fer-plej. Njegova smrt je uticala na sve vas, bilo da ste ga poznavali, ili ne. Mislim da, stoga, imate pravo da znate kako se to dogodilo. Hari podiže pogled, i poče da zuri u Dambldora. – Sedrika Digorija ubio je Lord Voldemor. Velikom salom prostruja paničan šapat. Ljudi su zurili u Dambldora s nevericom, sa užasom. Delovao je savršeno mirno, posmatrajući ih kako međusobno mrmljaju, sve dok nije nastupila tišina. – Ministarstvo magije – nastavi Dambldor – ne želi da vam to saopštim. Moguće je da će roditelji nekih od vas biti užasnuti što sam to učinio – bilo zato što ne veruju da se Lord Voldemor vratio, bilo zato što misle da ne bi trebalo da vam to kažem, pošto ste tako mladi. Moje uverenje je pak da je istina uglavnom bolja od laži, i da bi svaki pokušaj da poverujemo kako je Sedrik umro od posledica neke nesreće, ili vlastite brljotine, bio uvreda uspomeni na njega. Ošamućena i preplašena lica u sali listom se okrenuše ka Dambldoru... ili gotovo sva. Za sliterinskim stolom, Hari vide Draka Melfoja kako mrmlja nešto Krebu i Gojlu. Hari oseti vreo, bolestan nalet besa u stomaku. Silom pogleda nazad u Dambldora. – Postoji još neko koga valja spomenuti u vezi sa Sedrikovom smrću – nastavi Dambldor. – Mislim, naravno, na Harija Potera. Velika sala se blago zatalasa, čak se nekoliko glava okrenulo u Harijevom pravcu, pre nego što se vratiše na Dambldora. – Hari Poter je uspeo da umakne Lordu Voldemoru – reče Dambldor. – Rizikovao je sopstveni život da bi vratio Sedrikovo telo na Hogvorts. Pokazao je, u svakom pogledu, vrstu hrabrosti kakvu je malo koji čarobnjak pokazao u prisustvu Lorda Voldemora, i zbog toga mu odajem priznanje. Dambldor se sumorno okrenu ka Hariju i još jednom podiže pehar. Skoro svi u Velikoj sali učiniše isto. Promrmljali su njegovo ime, baš kao što su i Sedrikovo, i ispili u njegovo zdravlje. Ali on opazi prazninu među figurama koje su stajale, i vide da su Melfoj, Kreb i Gojl ostali prkosno na svojim mestima, ne dodirnuvši svoje pehare. Dambldor, koji ipak nije posedovao nikakvo magično oko, nije to primetio. Kada su svi seli, Dambldor nastavi: – Cilj Tročarobnjačkog turnira bio je da produbi i raširi magijsko razumevanje. U svetlu onoga što se dogodilo – mislim na povratak Lorda Voldemora – te veze su važnije no ikad. Dambldor pogleda u Madam Maksim i Hagrida, potom u Fler Delaker i njene kolege s Bobatonsa, pa onda u Viktora Kruma i durmstranške učenike za sliterinskim stolom. Krum je, Hari vide, delovao zabrinuto i izmoreno, skoro prestrašeno, kao da očekuje da Dambldor kaže nešto grubo. – Svaki gost u ovoj Sali – reče Dambldor, a njegov pogled se zadrža na durmstranškim učenicima – biće dobrodošao u bilo koje doba, ukoliko bude želeo ovamo da dođe. Ponovo vam kažem, svima – u svetlu povratka Lorda Voldemora, jaki smo onoliko koliko smo ujedinjeni, a slabi onoliko koliko smo podeljeni. – Dar Lorda Voldemora za širenje nesloge i mržnje veoma je velik. Možemo mu se suprotstaviti jedino ukoliko pokažemo podjednako jake veze prijateljstva i poverenja. Razlike u navikama, običajima i jeziku su ništavne ukoliko su nam ciljevi isti, a naša srca otvorena. – Čvrsto verujem – a nikada se u životu nisam ovoliko nadao da možda grešim – da su pred nama mračna i teška vremena. Neki od vas, u ovoj sali, već su propatili od ruke Lorda Voldemora. Porodice mnogih od vas su se raspale. Pre nedelju dana, jedan učenik je istrgnut iz našeg društva. – Sećajte se Sedrika. Setite se, ukoliko dođe vreme da morate da birate između onog što je ispravno i onog što je lakše, setite se šta se dogodilo dečaku koji je bio dobar, pažljiv i hrabar pošto je zalutao na put Lordu Voldemoru. Setite se Sedrika Digorija. * * * Harijev kovčeg bio je spakovan. Hedviga je bila ponovo u svom kavezu poviše njega. On, Ron i Hermiona čekali su u prepunoj Ulaznoj dvorani, zajedno s ostalim četvrtacima na kočije koje će ih odvesti nazad do Hogsmidske stanice. Bio je još jedan prelep letnji dan. Hari je pretpostavljao da će, kad bude stigao, Šimširova ulica biti topla i olistala, a njeno cveće najrazličitijih boja. Ta pomisao nije mu pričinjavala nikakvo zadovoljstvo. – 'Ari! On se osvrnu. Fler Delaker je hitala uz kamene stepenike u zamak. Iza nje, daleko preko travnjaka, Hari je mogao da vidi Hagrida kako pomaže Madam Maksim da upregne dva džinovska konja u kočiju. Bobatonska kočija spremala se da krene. – Natam se da ćemo se opet fideti – reče Fler kad je stigla do njega. – Natam se da ću uspeti da nažem posao ofde, kako pih poprafila sfoje poznafanje engleskog. – I sada je dovoljno dobro – reče Ron, davljeničkim glasom. Fler mu se nasmeši. Hermiona se namršti. – Sbogom, 'Ari – reče Fler, okrenuvši se da pođe. – Pilo je sadofoljstvo uposnati te! Hari nije mogao a da se bar malo ne oraspoloži posmatrajući Fler kako žuri preko travnjaka ka Madam Maksim, dok joj je srebrnasta kosa lepršala na sunčevom sjaju. – Pitam se kako će se durmstranški učenici vratiti? – reče Ron. – Misliš li da će moći da upravljaju onim brodom bez Karkarofa? – Karkarof nije upravljao – reče jedan osoran glas. – On bi ozdao u zvojoj kabini, i pustio naz da radimo zav pozao. – Krum je upravo došao da se oprosti od Hermione. – Možemo li da porazgovaramo? – upita je on. – Oh... da... naravno – reče Hermiona pomalo usplahireno, i pođe za Krumom kroz masu, gubeći im se iz vida. – Bolje vam je da požurite! – povika Ron glasno za njom. – Kočije će biti ovde za koji minut! On ipak pusti Harija da čeka kočije, i narednih nekoliko minuta proveo je vireći iznad glava u gomili ne bi li video šta rade Krum i Hermiona. Vratili su se veoma brzo. Ron je zurio u Hermionu, ali njeno lice bilo je nedokučivo. – Zviđao mi ze Digori – reče Krum najednom Hariju. – Uveg je bio ljubazan prema meni. Uveg. Iako zam bio iz Durmstranga – za Karkarofom – dodade on, namrštivši se. – Da li ste već dobili novog direktora? – upita Hari. Krum slegnu ramenima. On ispruži ruku, kao što je i Fler učinila, rukova se s Harijem, a onda i s Ronom. Ron je izgledao kao da se u njemu razbuktava neka bolna unutrašnja bitka. Krum je već odlazio, kada Ron prasnu: – Mogu li da dobijem tvoj autogram? Hermiona se okrenu, smešeći se u pravcu kočija bez konja. One su sada kloparale uz put ka njima, dok je Krum, iznenađen, ali prijatno, potpisivao parče pergamenta Ronu. * * * Vreme na putu do stanice Kings kros nije bilo mnogo drugačije nego onda kada su putovali do Hogvortsa prošlog septembra. Na nebu nije bilo ni oblačka. Hari, Ron i Hermiona uspeli su da nađu kupe samo za njih. Prasvidžen je opet bio skriven ispod Ronove svečane odore, kako bi ga sprečio da neprekidno hukće. Hedviga je dremala, s glavom ispod krila, a Krukšenks se sklupčao u slobodnom sedištu, kao veliki, krzneni narandžasti jastuk. Hari, Ron i Hermiona pričali su više i slobodnije nego što su mogli tokom cele prošle nedelje, dok je voz ubrzavao ka jugu. Hari je osećao da je Dambldorov govor za vreme Oproštajne gozbe uspeo da ga nekako ponovo pokrene. Sad mu je bilo manje bolno da priča o tome šta se dogodilo. Tek kada stigoše kolica s ručkom, prestadoše da pričaju o akcijama koje je Dambldor preduzeo, ili ih možda trenutno preduzima, u pokušaju da zaustavi Voldemora. Kada se vratila u kupe, i stavila novac u školsku torbu, Hermiona iz nje izvuče primerak Dnevnog proroka. Hari pogleda u njega, ne znajući da li zaista želi da vidi šta možda piše u njemu, ali Hermiona, videvši ga kako gleda u novine, reče mirno: – Unutra nema ničega. Možeš i sâm da pogledaš, ali nema baš ničega. Proveravala sam svakog dana. Samo mali članak posle trećeg podviga, u kom je pisalo da si pobedio na turniru. Sedrika nisu čak ni spomenuli. Ništa, ama baš ništa. Ako mene pitaš, Fadž ih je naterao da sve zataškaju. – Nikad neće uspeti da ućutka Ritu Skiter – reče Hari. – Ne kada je u pitanju ovakava priča. – Oh, Rita nije napisala ništa još od trećeg podviga – reče Hermiona, čudnovato suzdržanim glasom. – Zapravo – dodade ona, a glas joj je sada pomalo podrhtavao – Rita Skiter neće ništa pisati neko vreme. Ne, sem ukoliko ne želi da ja ispričam nešto o njoj. – O čemu pričaš? – reče Ron. – Otkrila sam kako je prisluškivala privatne razgovore, iako nije smela da ulazi na školsko imanje – brzo dodade. Hari je imao utisak da Hermiona već danima umire od želje da im ovo kaže, ali da se suzdržavala, posle svega ostalog što se dogodilo. – Kako je to radila? – upita Hari odmah. – Kako si je otkrila? – reče Ron, zureći u nju. – Pa, ti si zapravo taj koji mi je dao ideju, Hari – reče ona. – Jesam li? – reče Hari zaprepašćeno. – Kako? – Postavljanje bubica – reče Hermiona veselo. – Ali rekla si da one ne rade... – Oh, ne elektronske bubice – reče Hermiona. – Ne, vidite, Rita Skiter je – Hermionin glas zadrhta tihim trijumfom – neregistrovani animagus. Ona može da se pretvori... Hermiona izvuče malu zapečaćenu staklenu teglicu iz svoje torbe. – ... u bubu. – Šališ se – reče Ron. – Nisi valjda... ona nije... – Oh, naravno da jeste – reče Hermiona veselo, mašući teglicom pred njima. Unutra je bilo nekoliko grančica i lišće, i jedna velika, debela buba. – To nije... šališ se – prošaputa Ron, prinoseći teglicu svojim očima. – Ne, ne šalim se – reče Hermiona, blistajući od sreće. – Uhvatila sam je na prozorskom simsu u bolničkom krilu. Pogledaj izbliza i videćeš da joj šare oko antena liče na one užasne naočare koje nosi. Hari pogleda, i vide da je sasvim u pravu. Takođe se seti nečega. – Bila je neka buba na statui one večeri kad smo čuli kako Hagrid priča Madam Maksim o svojoj mami! – Tačno tako! – reče Hermiona. – A Viktor je izvukao bubu iz moje kose kada smo pričali pored jezera. A ukoliko se grdno ne varam, Rita je bila na prozoru na času Predskazivanja onog dana kada te je zaboleo ožiljak. Zujala je od priče do priče, tokom cele godine. – Kad smo videli Melfoja ispod onog drveta... – reče Ron polako. – Pričao je s njom, bila mu je u ruci – reče Hermiona. – On je znao, naravno. Tako je dobijala sve one lepe male intervjue sa sliterincima. Nije ih bilo briga da li ona radi nešto protivzakonito dok god su mogli da joj pričaju užasne stvari o nama i o Hagridu. Hermiona uze staklenu teglicu od Rona i nasmeši se bubi, koja je ljutito zujala uz staklo. – Rekla sam joj da ću je pustiti kad se vratimo u London – reče Hermiona. – Bacila sam Neraskidivu čin na teglu, vidite, da ne bi mogla da se preobrazi. I upozorila sam je da drži svoje pero za zubima godinu dana. Da vidimo može li da se reši te užasne navike da priča strašne laži o ljudima. Mirno se smešeći, Hermiona vrati bubu natrag u svoju školsku torbu. Vrata kupea se otvoriše. – Baš pametno, Grejndžerova – reče Drako Melfoj. Kreb i Gojl su stajali iza njega. Sva trojica su delovali toliko samozadovoljno, arogantno i preteći, da ih Hari nikada dotad takve nije video. – Dakle – reče Melfoj polako, neznatno se unoseći u kupe, i osvrćući se ka njima, dok mu je na licu titrao opak osmeh. – Uhvatila si neku bednu reporterku, i Poter je ponovo Dambldorov omiljeni dečko. Mnogo važno. On se još više iskezi. Kreb i Gojl se zlobno zakikotaše. – Pokušavamo da ne razmišljamo o tome, je li? – reče Melfoj nežno, gledajući sve troje. – Pokušavate da se pretvarate da se ništa nije ni dogodilo? – Izađi – reče Hari. Nije bio u Melfojevoj blizini još otkad ga je video kako se domunđava s Krebom i Gojlom tokom Dambldorovog govora o Sedriku. Osećao je kako mu zvoni u ušima. Ruka mu posegnu za štapićem ispod odore. – Izabrao si gubitničku stranu, Poteru! Upozorio sam te! Rekao sam ti da moraš pažljivije da biraš sebi društvo, sećaš se? Onda kada smo se sreli u vozu, prvog dana na Hogvortsu? Rekao sam ti da se ne družiš s ovakvim ološem! – On pokaza glavom na Rona i Hermionu. – Sada je prekasno, Poteru! Oni će prvi da poginu sad kad se Mračni gospodar vratio! Blatokrvni i Normalcoljupci! Ovaj – drugi – Digori je bio prv... Izgledalo je kao da je neko zapalio celu kutiju petardi i vatrometa u kupeu. Zaslepljen sjajem čini koje su poletele iz svih pravaca, zaglušen serijom prasaka, Hari trepnu, i pogleda na pod. Melfoj, Kreb i Gojl ležali su onesvešćeni na vratima. On, Ron i Hermiona su stajali, i sve troje bacali različite kletve. A nisu bili jedini koji su to učinili. – Rešili smo da svratimo do vas, da vidimo šta radite – reče Fred ravnodušno, zgazivši Gojla dok je ulazio u kupe. Držao je isukan štapić, kao i Džordž, koji je pazio da ne promaši nogom Melfoja, kad uđe za Fredom. – Zanimljiv efekat – reče Džordž, gledajući dole u Kreba. – Ko je upotrebio Furnunkulus kletvu? – Ja – reče Hari. – Čudno – reče Džordž veselo. – Ja sam upotrebio Gumen-noge. Izgleda da te dve ne valja mešati. Čini se da su mu izrasli mali pipci svuda po licu. Pa, hajde da ih ne ostavljamo ovde, ne doprinose mnogo dekoru kupea. Ron, Hari i Džordž išutiraše, otkotrljaše i izguraše, onesvešćene Melfoja, Kreba i Gojla – koji su izgledali jedan gore od drugog, zbog gomile kletvi i uroka koji su ih pogodili – u hodnik, a potom uđoše nazad u kupe i zatvoriše vrata. – Hoće li neko da odigra partiju praskavih puckavaca? – upita Fred, izvukavši špil. Već su bili usred pete partije, kada je Hari odlučio da ih upita. – Hoćete li nam već jednom reći? – obrati se on Džordžu. – Koga ste ucenjivali? – Oh – reče Džordž sumorno. – To. – Nije važno – reče Fred, vrteći glavom nestrpljivo. – Nije bilo ništa važno. Makar više nije. – Odustali smo – reče Džordž, slegnuvši ramenima. Ali Hari, Ron i Hermiona su navaljivali s pitanjima, i napokon Fred reče: – U redu, u redu, ukoliko zaista želite da znate... bio je to Ludo Torbar. – Torbar? – reče Hari oštro. – Da li tvrdite da je bio umešan u... – Jok – reče Džordž smrknuvši se. – Ništa slično. Glupavi kreten. Ne bi on imao mozga za to. – Pa šta je onda? – upita Ron. Fred je oklevao, a onda reče: – Sećate se one opklade koju smo sklopili s njim, na Svetskom prvenstvu u Kvidiču? Kako će Irska da pobedi, a Krum će da uhvati Skrivalicu? – Aha – rekoše polako Hari i Ron. – Pa, mamlaz nam je platio leprikonskim zlatom koje je pokupio od irskih maskota. – Pa? – Pa – reče Fred nestrpljivo – Nestalo je, zar ne? Do sutra ujutru, nije ga bilo! – Ali... mora da je bilo slučajno, zar ne?– reče Hermiona. Džordž se ogorčeno nasmeja. – Da, to smo i mi isprva pomislili. Smatrali smo da će, ako mu budemo pisali, i objasnili mu da je napravio grešku, on odmah ispljunuti pare. Ali ništa od toga. Ignorisao je naše pismo. Pokušavali smo da popričamo s njim o tome na Hogvortsu, ali uvek je izmišljao neke izgovore kako bi nas se otarasio. – Na kraju je postao zbilja gadan – reče Fred. – Rekao nam je da smo previše mladi da bismo se kockali, i da nam neće dati ništa. – Onda smo tražili da nam vrati naš ulog – reče Džordž, besno. – Nije valjda odbio! – prenerazi se Hermiona. – Upravo tako! – reče Fred. – Ali to je bila cela vaša ušteđevina! – reče Ron. – Pričaj mi o tome – reče Džordž. – Naravno, na kraju smo saznali o čemu se radi. Otac Lija Džordana takođe je imao probleme da izvuče pare koje mu je Torbar dugovao. Ispostavilo se da se Torbar do guše zadužio kod goblina. Pozajmio je silno zlato od njih. Gomila njih ga je saterala u tesnac u šumi posle svetskog prvenstva, i uzeli su mu sve zlato koje je imao, ali ni to nije bilo dovoljno da pokrije njegov dug. Pratili su ga sve do Hogvortsa, kako bi ga držali na oku. Sve je izgubio na kocki. Nema dva galeona da protrlja jedan o drugi. A znaš li kako je idiot pokušao da plati goblinima? – Kako? – reče Hari. – Kladio se na tebe, druškane – reče Fred. – Uložio je veliki ulog u opkladu da ćeš ti pobediti na turniru. Kladio se s goblinima. – Znači zato je stalno pokušavao da mi pomogne da pobedim! – reče Hari. – Pa... pobedio sam, zar ne? Sad može da vam dâ vaše zlato! – Jok – reče Džordž, vrteći glavom. – Goblini igraju prljavo, baš kao i on. Rekli su da je ishod bio nerešen, pobedili ste i ti i Digori, a Torbar se kladio samo na tebe. I tako je Torbar morao da pobegne. Zbrisao je odmah posle trećeg podviga. Džordž duboko uzdahnu, i poče ponovo da deli karte. Ostatak putovanja prošao je prilično prijatno. Hari je, zapravo, poželeo da ovako provede celo leto, i da nikad ne stigne na stanicu Kings kros... Ali, kao što je protekle godine teškom mukom naučio, vreme neće usporiti kada nešto neprijatno vreba u bliskoj budućnosti, i nije prošlo dugo, a Hogvorts ekspres je usporavao na peronu devet i tri četvrtine. Uobičajena trka i buka ispuni hodnike čim učenici počeše da se iskrcavaju. Ron i Hermiona se probiše pored Melfoja, Kreba i Gojla, noseći kovčege. Hari pak ostade u kupeu. – Frede, Džordže... sačekajte trenutak. Blizanci se okrenuše. Hari otvori kovčeg, i izvuče svoju nagradu s Tročarobnjačkog turnira. – Uzmite – reče on, i ubaci vreću u Džordžove ruke. – Šta? – reče Fred, delujući zatečeno. – Uzmite – ponovi Hari strogo. – Ja ga ne želim. – Ti si poblesavio – reče Džordž, pokušavajući da je gurne nazad Hariju. – Ne, nisam – reče Hari. – Uzmite ga vi, i počnite da smišljate te svoje... Ovo je za prodavnicu šala. – On je zaista poblesavio – reče Fred glasom punim divljenja. – Slušajte – reče Hari strogo. – Ako ga vi ne uzmete, baciću ga u slivnik. Ja ga ne želim, niti mi treba. Ali bi mi dobro došlo malo smeha. Svima bi nam dobro došlo. Imam predosećaj da će nam uskoro svima trebati više nego inače. – Hari – reče Džordž slabašno, odmeravajući rukama novac u vrećici – unutra mora da ima hiljadu galeona. – Aha – reče Hari, cereći se. – Samo pomisli koliko je to kanarinac-vanilica. Blizanci su zurili u njega. – Samo nemojte reći mami odakle vam... doduše, kad bolje razmislim, ona sada više neće možda toliko želeti da se zaposlite u Ministarstvu... – Hari – poče Fred, ali Hari izvuče svoj štapić. – Slušaj – reče on ozbiljno – uzmi ga, ili ću na tebe baciti urok. Sad znam nekoliko baš dobrih. Samo mi učinite uslugu, važi? Kupite Ronu neku drugu svečanu odoru, i recite da je od vas. On napusti kupe pre nego što su stigli slovo da izuste, gazeći preko Melfoja, Kreba i Gojla, koji su i dalje ležali na podu, prekriveni tragovima kletvi. Teča Vernon je čekao pored barijere. Gospođa Vizli je stajala blizu njega. Ona čvrsto zagrli Harija čim ga vide, i prošaputa mu u uvo: – Mislim da će ti Dambldor dopustiti da dođeš kod nas kasnije tokom leta. Budimo u vezi, Hari. – Vidimo se, Hari – reče Ron, potapšavši ga po leđima. – Ćao, Hari! – reče Hermiona, i uradi nešto što nije uradila nikad dotad: poljubi ga u obraz. – Hari... hvala – promrmlja Džordž, dok je Fred žustro klimao glavom pored njega. Hari im namignu, okrenu se ka teča-Vernonu i u tišini pođe za njim prema izlazu iz stanice. Nema svrhe da i dalje brine, rekao je sebi dok je ulazio na zadnja vrata u kola Darslijevih. Što reče Hagrid, šta bude, biće... a kad kucne čas, i on će morati da se suoči s tim. - KRAJ -