Prevodilac: Kristina Radosavljević Lektor: Ivana Krivokuća
Prilično dugo vremena
su me opsedale dve misterije.
Nisam ih razumeo,
i iskreno, prilično me je plašilo da razmišljam o njima.
Prva misterija je: imam 40 godina,
i kroz ceo moj život, iz godine u godinu,
ozbiljna depresija i anksioznost su u porastu,
u Sjedinjenim Državama, u Velikoj Britaniji,
i širom zapadnog sveta.
Želeo sam da razumem zašto.
Zašto se to nama dešava?
Zašto se, iz godine u godinu,
sve veći broj nas nađe u situaciji da sve teže izgura dan?
Želeo sam da razumem ovo više zbog lične misterije.
Kada sam bio tinejdžer,
sećam se da sam išao kod doktora
i objasnio mu da imam taj osećaj kao da bol curi iz mene.
Nisam ga mogao kontrolisati,
nisam razumeo zašto se to dešava,
stideo sam se toga.
Doktor mi je ispričao priču
koja je, sad shvatam, bila dobronamerna,
ali prilično uprošćena.
Ne potpuno pogrešna.
Moj doktor je rekao: „Znamo zašto ljudi postaju takvi.
Neki ljudi prirodno imaju hemijski disbalans u glavi -
ti si očigledno jedan od njih.
Samo treba da ti damo neke lekove,
i tvoj hemijski balans će se vratiti u normalu.“
Počeo sam da uzimam lekove Paksil ili Seroksat,
isti lek pod drugim nazivima u različitim zemljama.
I osećao sam se mnogo bolje, stvarno me je to podiglo.
Ali nedugo potom,
onaj osećaj bola se počeo vraćati.
Davali su mi sve veće i veće doze,
dok za 13 godina nisam počeo uzimati maksimalnu moguću dozu
koja je zakonski dozvoljena da se uzima.
Tokom većeg dela tih 13 godina, i uglavnom sve vreme pred kraj,
bio sam u bolovima.
Počeo sam da se pitam: „Šta se dešava?
Radiš sve što su ti rekli da radiš,
po obrascu koji dominira ovom kulturom -
zašto se još uvek osećaš tako?“
Da bih otkrio srž ove dve misterije,
za knjigu koju sam napisao,
završio sam na velikom putovanju po svetu,
i proputovao preko 64 000 kilometara.
Želeo sam da pričam sa vodećim svetskim stručnjacima
o uzrocima depresije i anksioznosti,
i što je najbitnije, šta ih rešava,
i ljudima koji su prošli kroz depresiju i anksioznost,
i pronašli izlaz na razne načine.
Mnogo toga sam naučio
od neverovatnih ljudi koje sam upoznavao tokom putovanja.
Ali smatram da je suština onoga što sam naučio do sada
da imamo naučne dokaze
za devet različitih uzroka depresije i anksioznosti.
Dva uzročnika su stvarno biološka.
Vaši geni vas mogu učiniti osetljivijim na te probleme,
iako oni ne određuju vašu sudbinu.
Postoje i stvarne promene u mozgu koje mogu da se dese
kada upadnete u depresiju
i koje mogu otežati izlazak iz nje.
Ali većina faktora koji su potvrđeni
kao uzroci depresije i anksioznosti
nisu biološke prirode.
To su faktori koji se nalaze u načinu na koji živimo.
Onog momenta kada ih razumete,
to otvara veoma drugačiji spektar rešenja
koji bi trebalo ponuditi ljudima
uz opciju hemijskih antidepresiva.
Na primer:
ako ste usamljeni, veća je verovatnoća da ćete postati depresivni.
Ako radite, a nemate nikakvu kontrolu nad svojim poslom,
nego samo radite ono šta vam se kaže,
veća je verovatnoća da ćete postati depresivni.
Ako retko kad izlazite u prirodu,
veća je verovatnoća da ćete postati depresivni.
A jedna stvar objedinjuje mnogo uzroka depresije i anksioznosti
o kojima sam slušao.
Ne sve, ali dosta njih.
Svi ovde znaju
da svi imamo prirodne fizičke potrebe, zar ne?
Očigledno.
Treba vam hrana, treba vam voda,
prenoćište, čist vazduh.
Ako bih uzeo to od vas,
bili biste veoma brzo u stvarnom problemu.
Ali u isto vreme,
svako ljudsko biće ima prirodne psihološke potrebe.
Potrebno vam je da osećate pripadnost.
Potrebno vam je da osetite da vaš život ima smisao i svrhu,
da osetite da vas ljudi prepoznaju i cene,
da osetite da imate budućnost koja ima smisla.
Ova kultura koju smo izgradili je dobra po pitanju dosta stvari.
Mnoge stvari su bolje nego u prošlosti -
drago mi je što živim u sadašnjici.
Ali sve smo lošiji i lošiji
u ispunjavanju ovih dubokih, osnovnih psiholoških potreba.
I to nije jedino što se dešava,
ali smatram da je to ključni razlog zašto se ova kriza stalno produbljuje.
Shvatio sam da je to jako teško prihvatiti.
Stvarno sam se borio sa ovom idejom
promene od razmišljanja o depresiji kao problemu samo u mom mozgu
do o problemu sa više uzroka,
uključujući mnoge vezane za način na koji živimo.
To je tek počelo da se uklapa u mojoj glavi
kada sam jednog dana otišao da razgovaram sa južnoafričkim psihijatrom
po imenu dr Derek Samerfild.
On je sjajan lik.
Dr Samerfild je sticajem okolnosti bio u Kambodži 2001. godine,
kada su prvi put predstavili hemijske antidepresive
ljudima u zemlji.
Lokalni doktori, Kambodžijanci, nikada nisu čuli za ovu vrstu lekova,
pa su pitali šta je to.
On je objasnio.
Onda su mu oni rekli:
„Nama to ne treba, mi već imamo antidepresive.”
On je bio u fazonu: „Kako to mislite?”
Mislio je da će pričati o nekoj vrsti biljnog leka,
kao, na primer, o kantarionu, ginko bilobi ili nečemu sličnom.
Umesto toga, oni su mu ispričali priču.
Bio je jedan farmer u njihovoj zajednici koji je radio na prinčanim poljima.
Jednog dana, stao je na minu
zaostalu iz rata sa Sjedinjenim Državama,
i izgubio je nogu.
Nabavili su mu veštačku nogu,
i nakon izvesnog vremena, vratio se u pirinčana polja.
Očigledno, bilo je izuzetno bolno raditi pod vodom
kada imate veštački ud,
i pretpostavljam da je bilo i prilično traumatično
vratiti se natrag na polje gde je bio raznesen.
Čovek je počeo plakati po ceo dan,
odbijao je da izađe iz kreveta,
razvio je sve simptome klasične depresije.
Kambodžanski doktor je rekao:
„Tada smo mu dali antidepresiv.”
A dr Samerfild je pitao: „Šta ste mu dali?”
Objasnili su da su otišli kod njega,
saslušali ga,
i shvatili da njegov bol ima smisla -
za njega je bilo teško da to vidi, gušeći se u depresiji,
ali u suštini je to imalo potpuno razumljive uzroke u njegovom životu.
Jedan od doktora je pomislio, pričajući sa ljudima iz zajednice:
„Znate, ako mu kupimo kravu,
mogao bi da postane mlekar,
i ne bi bio u poziciji koja ga toliko remeti,
ne bi morao da ide da radi u pirinčanim poljima.”
Tako su mu kupili kravu.
Za nekoliko nedelja plakanje je prestalo,
u roku od mesec dana njegova depresija je nestala.
Rekli su doktoru Samerfildu:
„Vidite, doktore, ta krava je bila antidepresiv,
to je ono na šta mislite, zar ne?”
(Smeh)
(Aplauz)
Da ste odgajani da razmišljate o depresiji na način na koji sam ja,
a većina ljudi jeste,
to zvuči kao loša šala, zar ne?
„Otišao sam kod doktorke po antidepresiv, i dala mi je kravu.”
Ali ono što su kambodžanski doktori intuitivno znali,
zasnovano na ovoj pojedinačnoj, nenaučnoj anegdoti,
je ono što vodeća svetska zdravstvena institucija,
Svetska zdravstvena organizacija,
pokušava da nam kaže godinama unazad,
zasnovano na najboljim naučnim dokazima.
Ako ste depresivni,
ako ste anksiozni,
niste slabi, niste ludi,
niste, pobogu, mašina sa polomljenim delovima.
Vi ste ljudsko biće sa potrebama koje nisu ispunjene.
Jednako je važno razmisliti o onome što kambodžanski doktori
i Svetska zdravstvena organizacija ne govore.
Oni ne govore ovom farmeru:
„Hej, drugar, moraš da se sabereš.
Tvoj posao je da sam rešiš ovaj problem.”
Naprotiv, oni kažu:
„Ovde smo kao grupa da ti pomognemo,
zajedno možemo da shvatimo i rešimo ovaj problem.”
To je ono što svaka osoba koja je u depresiji treba,
i ono što svaka osoba koja je u depresiji zaslužuje.
Upravo zato je jedan od vodećih doktora u Ujedinjenim nacijama,
u zvaničnoj izjavi povodom Svetskog dana zdravlja,
pre par godina, 2017. godine,
rekao da treba manje razgovarati o hemijskoj neuravnoteženosti,
a više o neuravnoteženosti u načinu na koji živimo.
Lekovi pružaju pravo olakšanje nekim ljudima -
meni su pružali olakšanje neko vreme -
ali upravo zbog toga što ovaj problem prevazilazi biologiju,
rešenje mora takođe da bude trajnije.
Kada sam ovo prvi put shvatio,
sećam se da sam pomislio:
„Okej, mogao sam da vidim sve naučne dokaze,
pročitao sam brojna istraživanja,
razgovarao sa velikim brojem stručnjaka koji su ovo objašnjavali,”
ali stalno sam mislio: „Kako to možemo da uradimo?”
Stvari koje nas čine depresivnim
su u većini slučajeva mnogo komplikovanije
nego kod kambodžanskog farmera.
Sa čim uopšte da počnemo?
Ali opet, na dugom putovanju za moju knjigu,
širom sveta,
susretao sam ljude koji su upravo to radili,
od Sidneja, San Franciska,
do Sao Paula.
Sretao sam se sa ljudima koji su razumeli
dublje uzroke depresije i anksioznosti
i koji su ih, kao grupa, rešavali.
Očigledno, ne mogu da vam pričam o svim neverovatnim ljudima
koje sam upoznao i pisao o njima,
ili o svih devet uzroka depresije i anksioznosti za koje sam saznao,
zato što mi ne daju da održim TED govor od 10 sati -
možete im se žaliti na to.
Želim da se fokusiram na dva uzroka
i dva rešenja koja proizilaze iz njih, ako se slažete.
Evo prvog:
Mi smo najusamljenije društvo u ljudskoj istoriji.
Postoji nedavno istraživanje koje je pitalo Amerikance:
„Da li imate osećaj kao da više niste bliski ni sa kim?”
I 39% ljudi je reklo da to odgovara njihovom opisu.
„Nisam više blizak ni sa kim.”
Na međunarodnim skalama usamljenosti,
Velika Britanija i ostatak Evrope su odmah iza Sjedinjenih Država,
za slučaj da neko likuje.
(Smeh)
Puno vremena sam proveo razgovarajući o ovome
sa vodećim svetskim stručnjacima za usamljenost,
sa izuzetnim čovek po imenu profesor Džon Kasiopo,
koji je bio u Čikagu,
i razmišljao sam o jednom pitanju koje nam njegov rad postavlja.
Profesor Kasiopo je pitao:
„Zašto postojimo?
Zašto smo ovde, zašto smo živi?”
Jedan od ključnih razloga
je taj što su naši praoci iz afričkih savana
bili stvarno dobri u jednoj stvari.
Često nisu bili veći od životinja koje su lovili,
a često nisu bili ni brži od životinja koje su lovili,
ali su bili mnogo bolji u povezivanju u grupe
i saradnji.
To je bila naša supermoć kao vrste -
mi se povezujemo,
baš kao što su se pčele razvile da žive u košnici,
ljudi su se razvili da žive u plemenima.
A mi smo prvi ljudi u istoriji
koji se odriču svojih plemena.
Zbog toga se osećamo grozno.
Ali ne mora da bude tako.
Jedan od junaka moje knjige, i zapravo mog života,
je doktor po imenu Sem Everington.
On je lekar opšte prakse u siromašnim delovima istočnog Londona,
gde sam ja živeo mnogo godina.
Sem se osećao jako neprijatno
zato što je imao gomilu pacijenata
koji su mu dolazili sa depresijom i anksioznošću.
Baš kao i ja, nije protivnik hemijskih antidepresiva,
smatra da oni pružaju olakšanje nekim ljudima.
Ali je uvideo dve stvari.
Prvo, njegovi pacijenti su često bili depresivni i anksiozni
iz potpuno razumljivih razloga, poput usamljenosti.
Drugo, iako su lekovi pružali olakšanje nekim ljudima,
mnogima nisu rešili problem.
Suštinski problem.
Jednog dana Sem je odlučio da pokrene drugačiji pristup.
Žena je došla u njegovu zdravstvenu ustanovu,
a zvala se Lisa Kaningem.
Ja sam kasnije upoznao Lisu.
Lisa je bila zatvorena u svom domu sa jezivom depresijom i anksioznošću
sedam godina.
Kada je došla u Semovu ustanovu, rečeno joj je: „Ne brini,
nastavićemo sa davanjem ovih lekova,
ali ćemo takođe prepisati nešto drugo.
Prepisaćemo ti da dva puta nedeljno dolaziš u ovaj centar
kako bi upoznala grupu ljudi sa depresijom i anksioznošću,
ne da biste pričali kako ste nesrećni,
nego da zajedno pronađete nešto smisleno što biste mogli da uradite,
tako da ne budeš usamljena i nemaš osećaj da ti je život besmislen.”
Prvi put kada se ova grupa sastala,
Lisa je bukvalno počela da povraća od anksioznosti,
to je bilo preemotivno za nju.
Ali ljudi su bili tu za nju, grupa je počela pričati:
„Šta bismo mogli učiniti?”
Ljudi iz grada, iz istočnog Londona, kao ja,
nisu imali pojma o baštovanstvu.
Bili su u fazonu: „Hajde da naučimo baštovanstvo?”
Postojao je prostor iza doktorskih ordinacija
koji je bio zarastao.
„Zašto ne bismo pretvorili to u baštu?”
Počeli su da uzimaju knjige iz biblioteke,
da gledaju klipove na Jutjubu.
Počeli su da čeprkaju po zemljištu.
Počeli su da uče o ritmu godišnjih doba.
Postoje brojni dokazi da je izloženost prirodi
stvarno jak antidepresiv.
Ali oni su počeli da rade nešto još značajnije.
Počeli su da formiraju pleme.
Počeli su da osnivaju grupu.
Počeli su da brinu jedni o drugima.
Kada se neko od njih ne bi pojavio,
drugi bi otišli da ih traže - „Jesi li dobro?”,
pomažući im da shvate šta ih je mučilo tog dana.
Lisa mi je to objasnila ovako:
„Kako je bašta počela da cveta,
i mi smo procvetali.”
Ovaj pristup se zove prepisivanje druženja,
i širi se Evropom.
Postoji mala ali sve veća gomila dokaza
koja upućuje da to može proizvesti stvaran i smislen pad
depresije i anksioznosti.
Sećam se jednog dana, dok sam stajao u bašti
koju su napravili Lisa i njeni nekada depresivni prijatelji -
stvarno prelepa bašta -
razmišljao sam o ovome,
prilično inspirisan čovekom po imenu profesor Hju Mekaj iz Australije.
Razmišljao sam o tome da, toliko često kada se ljudi u ovoj kulturi osećaju loše,
kažemo im - siguran sam da su svi izgovorili, ja jesam -
kažemo: „Samo treba da budeš to što jesi. Budi svoj.”
I shvatio sam da bi zapravo trebalo reći ljudima:
„Nemoj biti ti.
Nemoj biti svoj.
Budi mi. Budi naš.
Budi deo grupe.”
(Aplauz)
Rešenje ovih problema
ne leži u angažovanju sve više i više vaših resursa,
kao usamljene jedinke -
delimično to nas je dovelo u krizu.
Leži u ponovnom povezivanju sa nečim što je veće od vas.
A to je suštinski povezano sa jednim od ostalih uzroka
depresije i anksioznosti o kojima sam želeo da vam pričam.
Dakle, svi znaju
da je loša hrana počela da nam dominira u ishrani i učinila nas fizički bolesnim.
Ne govorim ovo sa nekom dozom superiornosti,
bukvalno sam došao ovamo iz Mekdonaldsa.
Video sam sve vas kako jedete zdrav TED-ov doručak
i bio sam u fazonu - nema šanse.
Isto kao što je loša hrana preovladala ishranom i učinila nas fizički bolesnim, tako su i loše vrednosti preuzele naše umove
i učinile nas mentalno bolesnim.
Hiljadama godina filozofi govore da,
ako vam se život vrti oko novca, statusa i pokazivanja,
osećaćete se očajno.
To nije baš bio precizan citat Šopenhauera,
ali to je suština onoga što je rekao.
Ono što je čudno jeste da niko nije naučno istražio ovo,
sve dok istinski vanserijska osoba koju sam upoznao, profesor Tim Kaser,
sa Fakulteta Noks u Ilinoisu,
nije počeo svoje istraživanje pre oko 30 godina.
Njegovo istraživanje je upućivalo na nekoliko važnih stvari.
Prvo, što više verujete
da možete novcem i pokazivanjem naći izlaz iz tuge
ka dobrom životu,
veća je verovatnoća da ćete postati depresivni i anksiozni.
Drugo, kao društvo,
sve nas više pokreću ova verovanja.
Tokom celog svog života,
pod teretom reklama, Instagrama i svega sličnog tome.
Dok sam razmišljao o tome,
shvatio sam da je to kao da su nas od rođenja hranili
nekom vrstom Kej-Ef-Si duševne hrane.
Učili su nas da sreću tražimo na pogrešnim mestima,
što, baš kao što loša hrana ne može da ispuni vaše potrebe
i na kraju čini da se osećate očajno,
loše vrednosti ne ispunjavaju vaše psihološke potrebe,
i one vas odvlače od dobrog života.
Kada sam prvi put provodio vreme sa profesorom Keserom,
učeći sve ovo,
osećao sam stvarno čudne pomešane emocije.
Sa jedne strane, smatram ovo velikim izazovom.
Shvatio sam koliko često sam tokom života, kada sam se osećao loše,
pokušao da nadomestim to nekim šepurećim, vrhunskim spoljnim rešenjem.
Mogao sam da vidim i zašto to nije delovalo na mene.
Takođe sam razmišljao: „Nije li to očigledno?
Nije li to skoro banalno, zar ne?”
Kada bih svima vama ovde rekao:
niko od vas neće na samrti
razmišljati o cipelama koje ste kupili i o svim retvitovima koje ste dobili,
već ćete razmišljati o momentima ljubavi, smisla i povezanosti u svom životu.
Mislim da to deluje skoro kao kliše.
Nastavio sam priču sa profesorom Kaserom rekavši:
„Zašto osećam tu čudnu podvojenost?”
On mi je odgovorio: „Na nekom nivou, svi mi znamo te stvari.
Ali u ovoj kulturi, mi ne živimo po tim pravilima.”
Toliko su nam poznata da su postala kliše,
a opet ne živimo po tim pravilima.
Pitao sam se i dalje: zašto bismo znali nešto tako dubokoumno,
a da ne živimo po tim pravilima?
Nakon izvesnog vremena, profesor Kaser mi je rekao:
„Zato što živimo u mašini
koja je napravljena tako da nas natera da zanemarimo ono što je važno u životu.”
Morao sam duboko da se zamislim.
„Zato što živimo u mašini
koja je napravljena tako da nas natera da zanemarimo ono što je važno u životu.”
Profesor Kaser je želeo da shvati kako možemo da poremetimo tu mašinu.
Sproveo je gomilu istraživanja na ovu temu.
Reći ću vam jedan primer,
i jako bih želeo da svi isprobate to sa svojim prijateljima i porodicom.
Zajedno sa likom po imenu Nejtan Dangen, skupio je grupu tinejdžera i odraslih
da zajedno dolaze na niz seansi tokom određenog perioda, da razgovaraju.
Poenta grupe je bila
da natera ljude da misle o momentima iz svog života
u kojima su istinski pronašli značenje i svrhu.
Za različite ljude to su bile različite stvari.
Nekima je to bilo sviranje, pisanje, pomaganje nekom -
siguran sam da svako ovde može nešto da zamisli, zar ne?
Deo poente je bio da se ljudi zapitaju:
„Okej, kako više života posvetiti
potrazi za tim momentima značenja i svrhe,
a manje, ne znam, kupovini nepotrebnih stvari,
stavljanju istih na društvene mreže u nadi da se izazove reakcija:
„O bože, tako sam ljubomoran!”
Ono što su otkrili je da samo održavanje ovakvih sastanaka -
kao neka vrsta sastanaka anonimnih alkoholičara, ali za potrošnju, zar ne? -
naterati ljude na ovakve sastanke usmerava ih ka ovim vrednostima,
stvara temelj da se ponašamo u skladu sa njima i proveravamo ih sa drugima,
što je vodilo ka značajnoj promeni ljudskih vrednosti.
To ih je odvuklo od ovog uragana depresivnih poruka
koje nas uče da sreću tražimo na pogrešnim mestima,
ka mnogo smislenijim i zdravijim vrednostima
koje nas podižu iz depresije.
Ali nakon svih rešenja koja sam video i o kojima sam pisao,
i mnogima o kojima ne mogu ovde da govorim,
i dalje razmišljam,
znate: „Zašto mi je trebalo toliko dugo vremena da to shvatim?”
Zato što, kada to objasnite ljudima -
neki mogu biti malo komplikovaniji, ali ne svi -
kada to objasnite ljudima, to nije nuklearna fizika, zar ne?
Podsvesno već negde znamo te stvari.
Zašto nam je toliko teško to da razumemo?
Mislim da postoje brojni razlozi.
Jedan od njih je da moramo da promenimo svoje razumevanje
o tome šta su zapravo depresija i anksioznost.
Postoje pravi biološki doprinosi
depresiji i anksioznosti.
Ali ako dozvolimo da biologija postane cela slika,
kao što sam ja dugo činio,
kao što smatram da čitava kultura čini skoro celog mog života,
ono što prećutno govorimo ljudima jeste, a to nije ničija namera,
ali ono što prećutno govorimo ljudima jeste:
„Vaš bol ne znači ništa.
To je samo kvar.
Kao kvar na kompjuteru,
mali kratki spoj u vašoj glavi.”
Međutim, ja sam uspeo da počnem da menjam svoj život
tek kada sam shvatio da depresija nije kvar.
To je signal.
Vaša depresija je signal.
Govori vam nešto.
(Aplauz)
Osećamo se tako iz određenih razloga,
koji se teško mogu videti kada ste u depresiji do guše -
ja to najbolje znam, iz ličnog iskustva.
Ali uz pravu pomoć, možemo razumeti ove probleme
i rešiti ih zajedno.
Da bismo to uradili,
prvi korak
je da moramo da prestanemo da vređamo ove signale,
govoreći da su oni znakovi slabosti, ludila ili da su čisto biološki,
osim za veoma mali broj ljudi.
Moramo početi da osluškujemo te signale,
zato što nam oni govore ono što stvarno treba da čujemo.
Samo kad istinski slušamo te signale,
odamo im priznanje i poštujemo ih,
možemo početi da uviđamo
oslobađujuće, negujuće, dublje rešenje.
Krave koje čekaju svugde oko nas.
Hvala vam
(Aplauz)