Kako izaći na kraj sa TEŠKIM ljudima?
Dragi moji, ja sam Slavica i ovo je moj YouTube kanal.
Ovde svakog četvrtka možete da dobijete
korisne savete kako da kreirate
posao i život koje ćete da obožavate.
U današnjem videu radi se o tome
kako da izađete na kraj sa teškim ljudima
sa ljudima sa kojima deluje ponekad
da je nemoguće prijatno komunicirati
i uspostaviti dobar odnos.
Ponekad to mogu da budu vaša deca,
nekad su to roditelji,
nekada su to supružnici
kolege, šefovi,
može da bude bilo ko.
A naročito je važno da znate šta da uradite
kada se radi o ljudima koje ne možete tek tako da zamenite.
znači, neke ljude iz vaše porodice koji su vama važni,
ali teški... jako teški.
I ne možete s njima.
Ima ljudi koji vam na primer, ne gledaju u oči.
Ljudi koji non stop pričaju...
i ne možete da ih prekinete. Monotoni su
u izlaganju.
Imate ljude koji vam upadaju u reč.
Znači, sve te neke stvari
želim da vas naučim
da razumete šta se tu dešava
i šta vi možete da uradite da olakšate sebi
i šta možete da uradite da olakšate i njima
odnos sa vama.
Tako da vam svima postane lakše
i da zaista možete da
na neki način uživate
u vašoj komunikaciji ili barem,
ili barem da vam bude nekoliko procenata lakše.
Šta se u stvari
krije tu i šta valja znati?
Ja sam inače NLP ekspert
i bavim se neuro-lingvističkim programiranjem
koje nama, u stvari, razjašnjava šta se dešava
i našem umu i kako komunikacija uopšte funkcioniše.
Kako funkcioniše sa nama samima,
i kako funkcioniše naša komunikacija s drugim ljudima
i kako možemo to efikasnije da kreiramo,
kada razumemo neke stvari kojih nismo svesni.
U ovom slučaju, ja želim da vas uputim na nešto
što se u NLP-u zove mozgovni jezici.
A NLP nam kaže ovako:
mi govorimo možda istim jezikom
na primer srpskim, hrvatskim
makedonskim, engleskim,
nemačkim... nije važno.
Vi znate da ja govorim razne jezike.
Ali ono što ne znamo je
da u okviru tih jezika,
mi možemo da govorimo različitim jezicima.
A kako to u stvari nastaje?
Nastaje iz načina koji je naš preferentni način razmišljanja.
A to opet znači
da neki ljudi
kada razmišljaju o nečemu
najviše razmišljaju u slikama.
Pa na primer, ako vam ja sada kažem
Setite se nekog divnog putovanja na kom ste nekada bili.
I nekima od vas odmah će slike da se jave.
Šta god da su tada videli biće tu,
ljudi koji su bili s njima,
šta su imali na sebi...
Sve će to tako da se pojavi,
jako brzo.
Kod nekih će prvo da se pojavi taj osećaj
divnog putovanja
ili će kod nekih da bude šta su tada čuli,
šta su pričali sa drugim ljudima,
kako je to funkcionisalo.
I mi imamo ta tri elementa:
znači, da vidimo,
da čujemo
i da osećamo.
I to su naša čula
i to je nešto što svaki čovek ima.
Znači, svaki čovek koristi slike da bi se setio nečega,
može da se seti zvukova
i može da se seti kako mu je bilo: da li mu je bilo
prijatno - neprijatno, hlatno - toplo, ovako ili onako...
Ali nije svaki čovek isti
po tome šta mu je primarno
Ali, ono po čemu smo svi isti je da
mislimo da je način na koji mi razmišljamo
je i drugima, u stvari, način na koji oni razmišljaju.
Zato ne shvatamo: šta je s ljudima?
Zašto nas ne razumeju? Ponekad se pitamo
jel govorimo kineski?
Šta je? U čemu je problem?
Ponekad je to zaista slučaj sa našim najmilijima.
Nekad se dešava da roditelj govori s detetom
i pita se: da li ja govorim kineski? Zašto me ovo dete ne razume?
Ili sa svojim supružnikom pričamo i pitamo se
Bože, šta je s njim?
Normalno me razume, ali...
ali vrlo često se dešava da imam utisak da govorim kineski...
I to je zaista
razlog ovo što sam vam napomenula
i sad ću da vam objasnim kako.
Ljudi koji
uglavnom razmišljaju u slikama
čija je primarno u neurologiji
slika kao način na kojinjihov um funkcioniše,
su ljudi koji jako brzo
govore, jako brzo misle,
i to su ljudi koji će uvek upadati u reč drugim ljudima.
I to nije zato što su oni nevaspitani,
ili nestrpljivi...
Nego prosto, njihov mozak tako funkcioniše.
Slike su jako brze.
I njima to stalno ide. Njihov jezik sam ne može da stigne
slike koje se u njihovoj glavi dešavaju
pa će oni i sami prekinuti rečenicu
i nastaviti nešto drugo
i ako vidite dvoje koji su (mi ih zovemo vizuelci),
ako vidite dvoje da pričaju, vi ćete čuti kako oni pričaju uglas,
kako upadaju jedni drugima u reč
ali slatko se ispričaju! Niko se tu ne ljuti
Niko nema problem s tim!
Bukvalno, sve funkcioniše super!
I onda imamo ljude koji su
auditivci - kažemo to za one koji koriste
najviše to što čuju
Oni vole da njihove rečenice budu tako
harmonične, jako mrze kad im ovi upadnu u reč,
vole da to lepo traje od početka do kraja
sve šta su oni zamislili da kažu
da to sve od početka do kraja, da to niko ne prekida.
Jako im smeta kad ih neko prekida.
A sad, opet, postoje i oni kojima su
ti emocije, dodiri,
osećaji i tako...
u stvari ključni
i oni su nekako drugačiji skroz
od ova dva druga tipa
mi ih zovemo kinestetički tip
u NLP-u i oni u stvari su
oni ljudi koji vas ne gledaju u oči
zato što oni, da bi razmišljali efektivno
oni moraju da skrenu pogled. Oni gledaju tako malo dole...
razmišljaju dok vi pričate i
i onima koji su vizuelni su jako naporni, jer su spori
za njihov ukus.
I nervira ih što ih ne gledaju u oči
zato što onima koji su vizuelni je jako važno da ih ljudi gledaju u oči.
Ekstremno im ide na živce kad ih neko ne gleda u oči
mrze to, zato što nemaju kontakt
Zato što, na primer, oni koji su vizuelni
oni uopšte ne shvataju da je moguće
nekoga slušati, a da ga ne gledaš
Zato što njima to nije moguće.
Interesantno je da u stvari
se to odražava na način na koji mi govorimo.
Znači, način na koji mi razmišljamo
se odražava direktno
na ono što govorimo.
Vizuelci razmišljaju u slikama
i oni će svojim govorom
opisivati ono što vide
Reći će da je sjajno, baviće se
bojama, njima je jako važno
kako su uklopljene boje, da je sve na svome mestu...
jednostavno su vizuelci.
Njima bode oči kad nešto nije
harmonično posloženo po bojama
kad nije na svome mestu i tako dalje.
To njima bode oči. Dok, na primer, ovim ostalima - ne.
To njima uopšte ne smeta.
Naročito ne kinestetičarima.
Kinestetičarima je potpuno svejedno
koje je šta boje
njima je važno da se onako na dodir
to nekako slaže.
Da bude meko sa mekim, da
da bude toplo... to je njima važnije.
i vi ćete videti potpuno šareno obučenu osobu
kod koje nema veze boja s bojom,
i možete da pretpostavite da će najverovatnije
biti kinestetičar.
Ali dobro, kod oblačenja nije to toliko važno,
koliko nam je u stvari važno kod komunikacije.
Ako su na primer roditelji vizuelnog tipa
a deca kinestetičari,
tu uvek postoje problemi.
Zato što će roditelji
biti potpuno nesrećni
kada govore nešto detetu, kada pokušavaju nešto da mu objasne
a dete ih ne gleda u oči.
Takođe će biti nesrećni kada nateraju dete da ih gleda u oči i
i shvate da ih u stvari gleda u oči, ali
ih ne čuje.
Jer je to slučaj sa kinestetičarima.
I zato je moj savet ako imate nekoga ko je kinestetičar
ako ste otkrili kroz ovo da stvarno imate nekoga ko
kome treba vremena da odgovori
treba mu vremena da razmisli,
da mu dozvolite da vas ne gleda u oči.
Da jednostavno gleda gde voli da gleda,
gleda dole
i da vi u stvari
budete opušteni sa tim
i da mu dozvolite da uzme vremena koliko mu je potrebno.
Mi kažemo uvek
najbolja rečenica u odnosu sa kinestetičarima je
uzmi vremena koliko ti je potrebno.
Kinestetičari vole dodir. Oni vole možda
sa vama da uspostave kontakt
da vas dodirnu, ako ste im bliski, naravno.
Ne dodiruju sve ljude, ali
ako su vaša deca, oni vole da vas dodirnu,
da vas pipnu i pipaće i sami sebe
vole sebe da dodiruju tako
tako stiču nekako osećaj o sebi.
Dok na primer, to vizuelce može da nervira dosta.
Kinestetička deca vole da priđu blizu svojim roditeljima, dok
oni koji su vizuelni vole da im to tu bude tako slobodno.
Ne voli da im bilo ko prilazi blizu.
Da im tu gde oni razmišljaju, gde su njihove slike
da im bude slobodno
da bude sve harmonično, da bude sve na svom mestu
i da ljudi brzo misle.
Kad oni nekog nešto pitaju, vizuelci vole da
odmah dobiju odgovor.
Ako ne dobiju odgovor odmah,
oni odmah pomisle da s osobom preko puta nešto nije u redu.
Oni ne mogu da razumeju da
se radi o kinestetičkoj osobi.
Zato što ne znaju ništa o tome.
Da se radi možda o jednoj izuzetno inteligentnoj,
ali kinestetičkoj osobi,
čija neurologija drugačije funkcioniše.
I treba malo vremena
da kroz neurologiju
emociju i sve ono što je potrebno jednom kinestetičaru da razmišlja,
nekako dođe na površinu
i oni mogu da to verbalizuju.
Znači, njima treba jednostavno duže vremena.
To ne znači da su glupi,
naprotiv,
jako često su izuzetni,
jer oni dosta dobro isprocesiraju stvari
i kad kažu, rekli su.
Ali to su opet oni ljudi koje možete pitati
"Jesi li gladan?" i oni će vam reći: "Ne znam".
I onda, ako vi niste kinestetičar, vi nećete razumeti to
vi ćete reći: "Bože, kako ne zna da li je gladan?!"
I stalno onda nastaju tu nekako
ta trenja u komunikaciji
između ljudi koji govore te različite jezike
zato što drugačije govore.
Nekom će biti lepo da kaže...
Evo, ja sam sad rekla "Lepo". Ja sam vizuelac.
I ja brzo govorim, nekad prekinem rečenicu
i ljudi koji su vizuelci, njima je verovatno
način na koji ja govorim prijatan.
Ali može da bude ljudima koji su auditivni, na primer,
neprijatan, zato što ja prekinem ponekad i
dinamično govorim
dok je na primer auditivnom tipu
važno da to bude harmonično
da bude ujednačeno.
da ima početak, sredinu i kraj,
što kod mene nekad nema i
ja verujem da je njima malo teže da me slušaju.
Ali, njih nema toliko puno, tako da
ja se nadam da ipak,
svi vi uživate u onome što slušate.
I ja se zaista trudim da budem za sve
za sva tri tipa
da mogu da uče od mene.
To mi je jako važno: da mogu da nauče i da mogu i oni
pametniji na neki način i da im ovo bude korisno.
Znači da zaključimo: imamo ljude
čiji je primarni način razmišljanja
vizuelni, znači razmišljaju u slikama,
i govorom opisuju te slike.
I ljudi koji su vizuelni takođe lako
takođe lako pretvaraju u slike u svojoj glavi.
Ostalima nije tako lako.
Imamo ljude koji su auditivni
Znači, vole onako malo duže da
uzmu vremena za priču
i da im se dozvoli to
i reći će vam: "Nemoj da me prekidaš dok govorim",
zato što to oni jako mrze.
Kao što će vam vizuelac reći: "Gledaj me u oči dok ti pričam!"
ovaj će vam reći: "Nemoj da me prekidaš dok govorim",
a kinestetičaru će trebati vremena.
On će jednostavno pogledati dole,
trebaće mu prostor da
vas ne gleda i kad ga nešto pitate da
mu date dovoljno vremena
da može da razmisli
i da vam da dobar odgovor.
Zato je najbolja strategija sa kinestetičarom da mu kažete
uzmi vremena koliko ti je potrebno,
razmisli o tome,
i dođi. I oni će doći jako brzo, možda
kad izgovorite to,
ćete čuti da oni odahnu, kao: "Uh, dobro je..."
i onda kad odahnu,
vi ćete moći jako brzo da očekujete odgovor
zato što je to lako za njih.
Naročito ako su deca, obratite pažnju na njih,
jer oni mogu da imaju problema u školi,
zato što, ako su u školi,
vizuelni profesori, a jako
velika većina ljudi danas su
vizuelci.
Oni će očekivati od njih jako brzo odgovor,
a kinestetička deca neće moći brzo da daju taj odgovor.
To ne znači da neće moći da ga daju,
samo neće moći brzo.
On i možda pet sekundi
ili trideset sekundi nakon što je profesor zaključio da oni ne znaju,
znaju odgovor,
ali samo ne mogu tako brzo da ga daju.
Zato je potrebno da se nešto snalaze.
Nauče oni da se kroz život snalaze
i tu ima jako puno
o ovome još da se priča i da se nauči
i na našem NLP Starteru
možete da naučite
još puno o komunikaciji
između ova tri različita tipa
da naučite kako govori jedan, kako govori drugi
kako govori treći, kako vi da upotrebite
nešto od toga, kako biste unapredili svoju komunikaciju.
Naš Online NLP Starter vam stoji na raspolaganju
odakle god da ste,
pogledajte dole link
i pridružite nam se da naučite ovo
i da zaista olakšate sebi život i svima onima koji
ga sa vama dele
a volite ih iako vam je sa njima ponekad jako teško.
Eto, ja se nadam da se uskoro vidimo,
pišite mi dole šta biste još voleli da vam snimim,
i vidimo se uskoro.