1.16. Hari Poter i Kamen mudrosti - Kroz vratanca na podu (audio knjiga) (1)
16. Kroz vratanca na podu U godinama koje će tek uslediti Hari nikako nije mogao da se seti kako je uspeo da položi ispite očekujući da Voldemor svakog trenutka nahrupi kroz vrata. Ipak, dani su promicali i nije bilo sumnje da je Pufnica još uvek živ i zdrav iza zaključanih vrata. Već su počele vrućine, naročito u velikoj učionici u kojoj su radili pismene zadatke. Za ispite su dobili naročita, nova pera, začarana Protivprepisivačkom čini. Imali su i praktične ispite. Profesor Flitvik ih je zvao jednog po jednog u učionicu, da vidi mogu li naterati ananas da igra po klupi. Profesorka Mek Gonagal ih je posmatrala kako pretvaraju miša u tabakeru – što lepša tabakera to više poena, ali bi se poeni oduzimali ako je tabakera imala brkove. Snejp ih je sve činio nervoznim dahćući im za vratom dok su pokušavali da se sete kako da sprave Napitak zaborava. Hari je davao sve od sebe, pokušavajući da se ne obazire na oštar bol u čelu, koji ga je mučio još od događaja u Zabranjenoj šumi. Nevil je mislio da je Hari izgubio živce zbog ispita jer nije mogao da spava, međutim Harija je zapravo stalno budila njegova stara noćna mora, samo gora nego ikad jer je u njoj sada postojala zakukuljena figura s koje je kapala krv. Da li zbog toga što u Šumi nisu videli ono što je Hari video, ili zbog toga što nisu imali ožiljke na čelu koji bride, tek Ron i Hermiona nisu izgledali toliko zabrinuti zbog Kamena kao što je bio Hari. Pomisao na Voldemora ih je svakako plašila, ali on nije njih posećivao u snovima, a i bili su prezauzeti obnavljanjem gradiva da bi imali vremena da brinu još i o tome šta Snejp ili bilo ko drugi smera. Poslednji ispit polagali su iz Istorije magije. Još samo jedan sat odgovora na pitanja o ćaknutim matorim čarobnjacima koji su izmislili samomešajuće kotliće i biće slobodni, čitavih bezbrižnih nedelju dana, dok ne stignu rezultati ispita. Kada im je duh profesora Binsa rekao da ostave pera i smotaju pergamente, Hari nije mogao da se ne raduje zajedno s ostalima. – Bilo je mnogo lakše nego što sam očekivala – reče Hermiona kad su se pridružili gomili koja je hrlila u sunčano dvorište. – Nije ni trebalo da učim o Kodeksu o ponašanju vukodlaka iz 1637, niti o ustanku Elfrika Nestrpljivog. Hermiona je uvek volela da se naknadno vraća na njihove ispitne zadatke, ali Ron izjavi da mu je muka od toga, tako da su odšetali do jezera i pružili se ispod jednog stabla. Vizlijevi blizanci i Li Džordan golicali su pipke džinovske sipe koja se praćakala po toplom plićaku. – Nema više obnavljanja – srećno odahnu Ron, pruživši se po travi. – Razvedri se malo, Hari, imamo čitavu nedelju pred sobom pre nego što saznamo koliko smo loše uradili zadatke, ne treba već sada da brineš o tome. Hari se češkao po čelu. – Voleo bih da znam šta ovo znači – prasnu on ljutito. – Ožiljak me i dalje boli... to mi se i ranije dešavalo, ali nikada tako često kao sada. – Idi kod Madam Pomfri – predloži Hermiona. – Nisam bolestan – reče Hari. – Mislim da je to upozorenje... to znači da je opasnost blizu... Ron nije bio u stanju ni da se uzbudi, toliko mu je bilo vrućina. – Hari, opusti se, Hermiona je u pravu. Dok god je Dambldor u blizini, Kamen je siguran. Uostalom, nikada nismo imali dokaze da je Snejp otkrio kako da prođe pored Pufnice. Jednom je gotovo ostao bez noge, neće se tako skoro usuditi da opet proba. A pre će Nevil igrati kvidič za reprezentaciju Engleske nego što će Hagrid izneveriti Dambldora. Hari klimnu glavom, ali nije mogao da se otrese potmulog osećanja da je nešto zaboravio da uradi, nešto važno. Kada je hteo to da objasni, Hermiona reče: – Sve je to zbog ispita. Ja sam se sinoć probudila, i tek kad sam do pola pročitala beleške iz Preobražavanja shvatila sam da smo već završili s tim ispitom. Hari je, međutim, bio siguran da to neodređeno osećanje nema nikakve veze s učenjem. Posmatrao je sovu koja je lepršala prema školi preko svetloplavog neba, s pismom u kljunu. Hagrid je bio jedini koji mu je pisao pisma. Hagrid nikad ne bi izdao Dambldora. Hagrid nikad nikome ne bi rekao kako da prođe pored Pufnice... nikada... osim... Hari iznenada skoči na noge. – Gde ćeš? – upita Ron pospano. – Setio sam se nečega – reče Hari. Bio je potpuno bled. – Moramo smesta da vidimo Hagrida. – Zašto? – upita Hermiona, žureći da održi korak s njim. – Zar ne misliš da je pomalo čudno – reče Hari – da Hagrid više no išta priželjkuje zmaja, a onda se pojavljuje stranac koji slučajno ima jaje u džepu? Koliko ljudi luta naokolo sa zmajevim jajetom u džepu ako je to protiv čarobnjačkog zakona? Sreća da su naišli baš na Hagrida, zar ne? Zašto to nisam ranije shvatio? – Na šta ciljaš? – upita Ron, ali mu Hari, koji je već trčao preko dvorišta ka Šumi, ne odgovori. Hagrid je sedeo u fotelji ispred kuće; nogavice i rukavi bili su mu zavrnuti i čistio je grašak u ogromnu činiju. – 'Di ste – reče on, osmehnuvši se. – Jeste l' završili s ispitima? Imate l' vremena da neš' popijete? – Da, molim – reče Ron, ali ga Hari preseče. – Ne, Hagride, žurimo. Da te pitam nešto. Sećaš li se one noći kada si dobio Norberta? Kako je izgledao onaj stranac s kojim si igrao karte? – Pojma nemam – reče Hagrid – nije 'teo da skine svoj ogrtač. Videvši da su sve troje zapanjeni, on podiže obrve. – To nije niš'a čudno, ima puno neobične fele u Veprovoj glavi – to ti je jedna od krčmi dole u selu. Mogao je bit' diler zmajeva, je l' da? Nisam mu uopšte vid'o lice, stalno je držao kapuljaču preko njega. Hari se sruči pored činije s graškom. – O čemu ste razgovarali, Hagride? Da li si uopšte spomenuo Hogvorts? – Moguće – reče Hagrid, namrštivši se, dok je pokušavao da se toga seti. – Da, pit'o me je š'a radim, a ja sam mu objasnijo da sam čuvar lovišta... Pit'o me je o kakvim se sve stvorenjima brinem.. pa sam mu rek'o... i rek'o sam mu da sam oduvek 'teo da imam zmaja.. a onda... ne sećam se baš najbolje, jerbo mi je stalno plaćao piće... Da vidimo... da, ondak je rek'o da ima zmajevo jaje i da bismo mogli da igramo karte, i da mogu da ga dobijem ak' pobedim... al' je 'teo da bude siguran da ću umeti da se brinem o njemu, nije 'teo da ga da tek bilo kom... pa sam mu rek'o: posle Pufnice, sa zmajem će bit' lako... – A da li je... da li je bio zainteresovan za Pufnicu? – upita Hari trudeći se da mu glas bude miran. – Pa... naravski... kol'ko često nalećeš na troglavog psa, čak i oko Hogvortsa? Pa sam mu rek'o da je Pufnica prava dobrica ako znadeš kako da ga smiriš, samo mu svirneš malko muzike, i on odma' zaspi... Hagrid se odjednom prestravi. – To vam nisam smeo reć'! – povika on. – Zaborav'te da sam vam to rekao! Hej... 'de ste krenuli? Hari, Ron i Hermiona nisu progovorili ni reči dok naglo ne zakočiše u Ulaznoj dvorani, koja je nakon školskog dvorišta izgledala vrlo hladno i sumorno. – Moramo da idemo do Dambldora – reče Hari. – Hagrid je tom strancu objasnio kako da prođe pored Pufnice, a pod tim ogrtačem je bio Snejp ili Voldemor... mora da mu je bilo lako da to sazna kada je opio Hagrida. Samo se nadam da će nam Dambldor poverovati. Firenzi bi mogao da potvrdi našu priču, ako ga Bejn ne zaustavi. Gde je Dambldorova kancelarija? Pogledaše naokolo, nadajući se da će videti neki znak koji bi im pokazao pravi smer. Nikada im niko nije rekao gde Dambldor živi, niti su znali ikoga ko je išao da ga poseti. – Moraćemo... – poče Hari, ali Dvoranom se odjednom razleže glas: – Šta vas troje radite unutra? Bila je to profesorka Mek Gonagal, s velikom hrpom knjiga u rukama. – Hteli bismo da vidimo profesora Dambldora – reče Hermiona, prilično smelo, po mišljenju Harija i Rona. – Da vidite profesora Dambldora? – ponovi profesorka Mek Gonagal, kao da je to vrlo sumnjiva stvar. – Zašto? Hari proguta knedlu – šta sad? – To je tajna – reče on, ali istog trenutka zažali što je to rekao pošto se profesorkine nozdrve raširiše. – Profesor Dambldor je otišao pre deset minuta – reče ona hladno. – Dobio je hitnu poruku po sovi, iz Ministarstva magije, i smesta je odleteo za London. – Otišao je? – reče Hari užasnuto. – Sada? – Profesor Dambldor je veliki čarobnjak, Poteru, mnoge stvari iziskuju njegovo vreme... – Ali ovo je važno. – To što imate da kažete važnije je od Ministarstva magije, Poteru? – Čujte – reče Hari, ne hajući više za obazrivost – profesorka... radi se o Kamenu mudrosti... Profesorka Mek Gonagal je sve očekivala, samo ne to. Knjige koje je nosila popadaše joj iz ruku, ali ih ona ne podiže. – Otkud vi znate...? – procedi ona. – Profesorka, mislim... znam da Sne... da neko pokušava da ukrade Kamen, i moram da govorim s profesorom Dambldorom... Ona ga pogleda preneraženo i sumnjičavo istovremeno. – Profesor Dambldor se vraća sutra – reče najzad. – Ne znam kako ste saznali za Kamen, ali budite sigurni, niko ne može da ga ukrade, i suviše je dobro zaštićen. – Ali, profesorka... – Poteru, znam o čemu govorim – odbrusi mu ona. Sagnu se i pokupi knjige koje su joj ispale. – Savetujem vam da se vratite napolje i uživate u sunčanom danu. Ali je oni ne poslušaše. – Biće to noćas – reče Hari, kada se uverio da ih profesorka Mek Gonagal ne može čuti. – Snejp će noćas proći kroz vratanca na podu. Ima sve što mu treba, a sada mu ni Dambldor ne stoji na putu. On je poslao tu poruku, i kladim se da će Ministarstvo magije biti u šoku kada se Dambldor pojavi. – Ali šta mi tu možemo... Hermiona iznenada ciknu. Hari i Ron se osvrnuše. Snejp je stajao nedaleko od njih. – Dobar dan – reče on mirno. Oni su netremice zurili u njega. – Ne bi trebalo da ste unutra po ovakvom danu – reče on uz čudan, izvitoperen osmeh. – Mi smo... – poče Hari, nemajući pojma šta da kaže. – Trebalo bi da budete malo pažljiviji – reče Snejp. – Ako se budete tako muvali naokolo, neko će pomisliti da nešto smerate. A Grifindor ne može sebi da priušti da izgubi i jedan jedini poen, zar ne? Hari pocrvene. Okrenuše se da izađu, ali ih Snejp ponovo pozva. – Upozoren si, Poteru... još jedna noćna skitnja i lično ću se pobrinuti da te izbace. A sada, doviđenja. I on odjuri u pravcu zbornice. Kada su već izašli na kamene stepenice, Hari se obrati ostalima: – U redu, evo šta treba da radimo – prošaputa on užurbano. – Neko od nas treba da pazi na Snejpa: da čeka ispred zbornice i prati ga ako je napusti. Hermiona, ti bi to najbolje izvela. – Zašto ja? – To je bar jasno – objasni joj Ron. – Možeš se pretvarati da čekaš profesora Flitvika, znaš. – On nastavi piskavim glasom: „O, profesore Flitvik, tako se sekiram, mislim da sam pogrešila u četrnaestom pitanju pod 'b'...” – Ma, zaveži – reče Hermiona, ali pristade da pazi na Snejpa. – A mi bismo mogli da stojimo ispred hodnika na trećem spratu – reče Hari Ronu. – Idemo. Ali taj deo plana nije se ostvario. Tek što su stigli do vrata koja odvajaju Pufnicu od ostalih delova škole, ponovo naiđe profesorka Mek Gonagal. I ovoga puta se zaista iznervirala. – Valjda mislite da je s vama dvojicom teže izaći na kraj nego s celim paketom vradžbina! – zagrme ona. – Dosta s tim glupostima! Čujem li samo da ste ponovo privirili ovamo, oduzeću još pedeset poena Grifindoru! Da, Vizli, mojoj vlastitoj kući! Hari i Ron se vratiše u dnevni boravak. Hari je upravo rekao: – Bar je Hermiona Snejpu za petama – kad se portret Debele Dame širom otvori i Hermiona uđe u dnevni boravak. – Tako mi je žao, Hari! – zakuka ona. – Snejp je izašao, pitao me šta radim, pa sam mu rekla da čekam Flitvika, i Snejp je otišao da ga nađe, tek sam se sad izvukla iz razgovora s njim. Ne znam gde je Snejp otišao. – Pa, to je to, dakle, zar ne? – reče Hari.