2.12. Hari Poter i Dvorana tajni - Višesokovni napitak (3)
Pitajući se šta Melfoj hoće da im pokaže, Hari i Ron sedoše, dajući sve od sebe da izgledaju kao kod svoje kuće. Melfoj se vrati za minut, držeći nešto što je izgledalo kao isečak iz novina. Gurnu ga Ronu pod nos. – Ovo će vas nasmejati – reče. Hari vide kako se Ronove oči šire u šoku. On brzo pročita isečak, nasmeja se izuzetno usiljeno, i predade ga Hariju. Bio je isečen iz Dnevnog proroka i u njemu je pisalo: ISTRAGA U MINISTARSTVU MAGIJE Artur Vizli, šef Odseka za zloupotrebu normalskih predmeta, danas je kažnjen s pedeset galeona zbog bacanja čini na normalski auto. Gospodin Lucijus Melfroj, nadzornik Hogvortske škole za veštičarenje i čarobnjaštvo, gde su se začarana kola slupala ranije tokom ove godine, zatražio je danas ostavku gospodina Vizlija. – Zbog Vizlija, Ministarstvo je izašlo na loš glas – rekao je gospodin Melfoj našem reporteru. – Očigledno je da je on nepodoban da piše naše zakone, i njegov smešni Dekret o zaštiti Normalaca treba odmah ukinuti. Nismo uspeli da dobijemo komentar gospodina Vizlija, ali je njegova supruga rekla našim reporterima da se čiste, inače će napujdati porodičnog akrepa na njih. – Pa? – reče Melfoj nestrpljivo, kad mu Hari vrati isečak. – Zar ne misliš da je smešno? – Ha, ha – reče Hari sumorno. – Artur Vizli toliko voli Normalce da bi mogao da polomi svoj štapić napola i pridruži im se – rekao je Melfoj prezrivo. – Kako se ti Vizlijevi ponašaju, nikad čovek ne bi rekao da su Čistokrvni. Ronovo, bolje reći Krebovo, lice zgrči se od besa. – Šta je s tobom, Krebe? – obrecnu se Melfoj. – Boli me stomak – zahropta Ron. – Pa, onda idi gore u bolničko krilo i tresni jednom one Blatokrvne u moje ime – reče Melfoj, kikoćući se. – Znate, čudi me što Dnevni prorok još uvek nije izvestio o svim ovim napadima ovde – nastavi on zamišljeno. – Pretpostavljam da Dambldor pokušava sve da zataška. Ako se ovo uskoro ne zaustavi, biće otpušten. Otac je uvek govorio da je on nešto najgore što je moglo da se desi ovom mestu. On voli one normalskog porekla. Pristojan direktor nikad ne bi primio šljam kao što je taj Krivej. Melfoj poče da škljoca zamišljenim fotoaparatom, i izvede okrutnu, ali tačnu imitaciju Kolina: – Poteru, mogu li da dobijem tvoju sliku, Poteru? Mogu li da dobijem tvoj autogram? Mogu li da ti poližem cipele, molim te, Poteru? On spusti ruke i pogleda u Harija i Rona. – Šta je s vama dvojicom danas? I suviše kasno, Hari i Ron se na silu nasmejaše, ali je Melfoj, izgleda, bio zadovoljan. Moguće je da su Kreb i Gojl uvek sporo kapirali. – Sveti Poter, prijatelj Blatokrvnih – reče Melfoj polako. – Jedan od onih kojima nedostaje pravi čarobnjački osećaj, inače se ne bi šetao naokolo s onom uobraženom Blatokrvnom Grejndžerovom. A ljudi misle da je on Sliterinov naslednik! Hari i Ron su čekali, zadržavši dah: Melfoj će im sigurno za koji sekund reći da je to on. Ali onda... – Voleo bih da znam ko je – reče Melfoj mrzovoljno. – Mogao bih da mu pomognem. Ronova vilica pade, tako da je Krebovo lice izgledalo još glupavije nego inače. Na svu sreću, Melfoj to nije primetio, a Hari, brzo razmišljajući, reče: – Mora da imaš neku ideju ko je iza svega toga... – Znaš da nemam, Gojle, koliko puta moram da ti kažem? – obrecnu se Melfoj. – A ni otac ništa neće da mi ispriča kako je bilo kad je Dvorana otvorena prošli put. Naravno, to je bilo pre pedeset godina, znači pre njegovog doba, ali tata zna sve o tome, i kaže da se držalo u tajnosti te da će izgledati sumnjivo ako budem znao previše o tome. Ali znam jednu stvar: poslednji put kad je Dvorana otvorena jedna Blatokrvna osoba je ubijena. Kladim se da je samo pitanje vremena kad će neko od njih i sada biti ubijen... Nadam se da će to biti Grejndžerova – reče on s prizvukom zadovoljstva. Ron stegnu ogromne Krebove pesnice. Osećajući da bi se možda malko odali ako bi Ron udario Melfoja, Hari ga upozoravajuće pogleda, i reče: – Je l' znaš da li je uhvaćen onaj ko je otvorio Dvoranu poslednji put? – O, da... ko god bio, izbačen je iz škole – reče Melfoj. – Verovatno je još uvek u Askabanu. – Askabanu? – upita Hari zbunjeno. – Askabanu... čarobnjačkom zatvoru, Gojle – reče Melfoj, gledajući ga s nevericom. – Stvarno, da si još malo gluplji, išao bi četvoronoške. On se nemirno promeškolji u stolici i reče: – Otac kaže da gledam svoja posla i pustim Sliterinovog naslednika da nastavi s ovim. Kaže da škola treba da se otarasi svih prljavih Blatokrvnih, ali da se u to ne treba mešati. Naravno, on sada ima dosta svojih briga. Znate da je Ministarstvo magije pretreslo naše imanje prošle nedelje? Hari pokuša da natera Gojlovo glupo lice da deluje zabrinuto. – Da... – reče Melfoj. – Srećom, nisu pronašli bogzna šta. Otac ima neke vrlo dragocene stvarčice za praktikovanje Mračnih veština. Ali na svu sreću, mi imamo vlastitu tajnu odaju ispod poda salona. – Opa! – reče Ron. Melfoj ga pogleda, kao i Hari. Ron pocrvene. Čak mu je i kosa postajala crvena. Nos mu se takođe polako produžavao: njihovih sat vremena je isteklo. Ron se ponovo pretvarao u sebe, a sudeći po užasnutom pogledu koji je iznenada uputio Hariju, mora da se i Hari vraćao u svoje obličje. Obojica skočiše na noge. – Lek za stomak – zahropta Ron, i bez daljih objašnjenja, oni potrčaše duž sliterinskog dnevnog boravka, baciše se na kameni zid, i odjuriše uz hodnik, nadajući se, uprkos svemu, da Melfoj nije ništa primetio. Hari je mogao da oseti kako mu noge klize tamo-amo u Gojlovim ogromnim cipelama, a morao je da zadigne odoru dok se smanjivao; uz stepenice su uleteli u mračnu Ulaznu dvoranu, u kojoj se čulo prigušeno lupanje iz ostave u kojoj su zaključali Kreba i Gojla. Ostaviše im njihove cipele ispred vrata ostave, i u čarapama potrčaše uz mermerne stepenice, ka kupatilu Jecajuće Mirte. – Pa ipak nismo sasvim uzalud protraćili vreme – dahtao je Ron, zatvarajući vrata za sobom. – Znam da još uvek nismo otkrili ko je napadač, ali ću sutra pisati tati i reći mu da proveri ispod Melfojevog salona. Hari proveri svoje lice na ispucalom ogledalu. Vratio se u normalno stanje. Stavio je naočare, a Ron pokuca na vrata Hermioninog separea. – Hermiona, izađi, imamo toliko toga da ti ispričamo... – Idite! – ciknu Hermiona. Hari i Ron se pogledaše. – Šta je bilo? – upita je Ron. – Mora da si se do sada vratila u normalu, mi jesmo... Ali Jecajuća Mirta odjednom kliznu kroz vrata. Hari je nikad nije video tako veselu. – Ooooo, čekajte samo da vidite – reče ona. – Grozno je! Čuli su škljocanje brave, i Hermiona se pojavi jecajući, a odora joj je bila navučena preko glave. – Šta se desilo? – upita Ron nesigurno. – Je l' još imaš Milisentin nos ili tako nešto? Hermiona pusti odoru da padne a Ron ustuknu ka lavabou. Lice joj je bilo pokriveno crnim dlakama. Oči su joj postale žute, a kroz kosu su joj virile duge šiljate uši. – To je bila m-mačija dlaka! – jauknu ona. – M-Milisent Baldstroud m-mora da ima mačku! A n-napitak ne bi trebalo da se koristi za pretvaranje u životinje! – O, ne – reče Ron. – Strašno će te zadirkivati – reče Mirta veselo. – U redu je, Hermiona – reče Hari brzo. – Odvešćemo te u bolničko krilo. Madam Pomfri nikad ne postavlja previše pitanja... Dugo im je trebalo da ubede Hermionu da izađe iz klozeta. Jecajuća Mirta ih je žurno ispratila, grohotom se smejući. – Čekaj samo dok svi saznaju da imaš rep!
