2.16. Hari Poter i Dvorana tajni - Dvorana tajni (3)
– Kako? – upita Hari. – Pojma nemam – reče Mirta utišanim glasom. – Samo se sećam da sam videla par vrlo velikih žutih očiju. Celo telo mi je nekako utrnulo, i odlebdela sam... Ona sanjalački pogleda u Harija. – A onda sam se ponovo vratila. Odlučila sam da Oliviji Hornbi ne dam mira, razumete. O, i te kako je zažalila što se ikada smejala mojim naočarima. – Gde si tačno videla te oči? – upita je Hari. – Negde tamo – reče Mirta, neodređeno pokazujući ka lavabou ispred njenog klozeta. Hari i Ron požuriše ka njemu. Lokhart se držao podalje iza njih, s izrazom potpunog užasa na licu. Lavabo je izgledao sasvim obično. Pregledali su svaki njegov pedalj, unutra i spolja, uključujući i cevi ispod. A onda je Hari spazi: urezana sa strane na jednoj od bakarnih česmi, nalazila se sićušna zmija. – Ta slavina nikada nije radila – reče Mirta veselo, dok je on pokušavao da je odvrne. – Hari – reče Ron – reci nešto. Nešto na nemuštom jeziku. – Ali... – Hari se grozničavo zamisli. Uspevalo mu je da progovori nemuštim jezikom samo kada se nalazio licem u lice s pravom zmijom. Netremice se zagleda u mali bakrorez zmije, pokušavajući da zamisli da je prava. – Otvori se – reče. Pogleda u Rona, koji odmahnu glavom. – Engleski – reče. Hari ponovo pogleda u zmiju, terajući sebe da poveruje da je živa. Čim bi pomerio glavu, svetlost sveće učinila bi da izgleda kao da se ona pomera. – Otvori se – reče. Međutim, ono što je čuo nisu bile reči. Ote mu se čudan siktaj, i istog trena slavina blesnu sjajnom belom svetlošću, i poče da se vrti. Sledećeg trenutka, lavabo poče da se pomera. Lavabo je, u stvari, potonuo izvan vidika, otkrivajući veliku otvorenu cev, dovoljno široku da se čovek uvuče u nju. Hari začu Ronov preneražen prigušen krik i podiže pogled. Rešio je šta treba da učini.. – Idem tamo dole – reče. Nije mogao da ne ode, pogotovo ne sada, kada su našli ulaz u Dvoranu, ne ako postoji makar i najslabija, najmanja, najfantastičnija šansa da je Džini živa. – I ja – reče Ron. Nastade pauza. – Pa, čini se da vam ja nisam potreban – reče Lokhart, sa senkom svog starog osmeha. – Ja ću samo... Spustio je šaku na kvaku vrata, ali Hari i Ron uperiše svoje čarobne štapiće u njega. – Ti možeš prvi – zareža Ron. Prebledeo i bez štapića, Lokhart priđe otvoru. – Momci – reče slabašnim glasom – dečaci, kakva je korist od svega toga? Hari ga bocnu u leđa svojim čarobnim štapićem. Lokhart ugura noge u cev. – Stvarno mislim da ne... – poče on, ali ga Ron gurnu, i on iskliznu s vidika. Hari brzo krenu za njim. Polako se uvukao u cev, a onda se pustio. Činilo mu se da juri niz beskrajan, sluzav, mračan tobogan. Mogao je da vidi druge cevi kako se račvaju u svim pravcima, ali nijedna nije bila tako velika kao njihova, koja se uvrtala i okretala, naginjući se strmo naniže. Znao je da pada duboko ispod škole, čak i ispod tamnica. Iza sebe je čuo Rona kako ovlaš udara u krivinama. A onda, tek što je počeo da brine o tome šta će se desiti kada udare o zemlju, cevi se izravnaše, i on izlete napolje uz mokar udarac, sletevši na vlažan pod mračnog kamenog tunela, dovoljno visokog da se ispravi u njemu. Malo dalje, Lokhart se pridizao na noge, prekriven muljem i avetinjski bled. Hari se skloni u stranu skoro istog trena kad i Ron izlete iz cevi. – Mora da smo kilometrima ispod škole – reče Hari, dok mu je glas odjekivao po crnom tunelu. – Verovatno smo ispod jezera – reče Ron, žmireći oko sebe u mračne, sluzave zidove. Sva trojica se okrenuše i zagledaše u tminu ispred sebe. – Lumos! – promrmlja Hari svom štapiću, i ovaj se ponovo upali. – Hajde – reče on Ronu i Lokhartu, i oni pođoše, a stopala su im bučno šljapkala po mokrom podu. Tunel je bio tako mračan da su jedva mogli da vide prst pred okom. Pri svetlosti čarobnog štapića, njihove senke na mokrim zidovima izgledale su čudovišno. – Zapamtite – reče Hari tiho, dok su oprezno išli napred – na bilo kakav znak kretanja, odmah zatvorite oči... Ali u tunelu je bilo tiho kao u grobu, i prvi neočekivan zvuk koji su čuli bilo je glasno krc kada je Ron nagazio na nešto, za šta se ispostavilo da je pacovska lobanja. Hari spusti štapić da bi pogledao na pod, i vide da je posut kosturima malih životinja. Svojski pokušavajući da ne zamišlja kako bi Džini mogla da izgleda ako bi je pronašli, Hari ih povede napred, iza mračne okuke u tunelu. – Hari, tamo gore ima nečega... – reče Ron promuklo, zgrabivši Harija za rame. Oni se ukočiše, posmatrajući. Hari je jedva nazirao obrise nečeg velikog i vijugavog, kako leži tačno preko tunela. Nije se pomeralo. – Možda spava – prodahta on, bacivši pogled na ostalu dvojicu. Lokhart je stisnuo šake preko očiju. Hari se okrenu nazad da pogleda u tu stvar, a srce mu se uzlupa tako žestoko da je takoreći osetio bol. Vrlo lagano, suzivši oči što je više mogao a da ipak može da vidi, Hari krenu napred, podigavši svoj štapić. Svetlost skliznu na ogromnu zmijsku kožu jarke, otrovnozelene boje, koja je ležala sklupčana i prazna preko poda tunela. Stvorenje koje ju je odbacilo mora da je bilo dugačko najmanje desetak metara. – Bokca mu – reče Ron slabašno. Iznenada začuše kretanje iza sebe. Gilderoja Lokharta su izdala kolena. – Ustaj – reče Ron oštro, upirući štapić u Lokharta. Lokhart se diže na noge – a onda se baci na Rona, obarajući ga na zemlju. Hari je skočio napred, ali prekasno. Lokhart se beše uspravio, dahćući, držeći Ronov štapić u ruci, a na lice mu se vrati blistav osmeh. – Pustolovina se završava ovde, momci! – reče on. – Ja ću odneti parče ove kože gore u školu, reći ću im da sam zakasnio da spasem devojčicu, a da ste vas dvojica tragično poludeli kada ste videli njeno unakaženo telo. Oprostite se sa svojim pamćenjem! On pridiže Ronov čarobni štapić, izlepljen činotejpom, visoko iznad svoje glave, i povika: – Obliviate! Štap eksplodira jačinom omanje bombe. Hari zaštiti glavu rukama i potrča, klizajući se po odbačenoj zmijskoj koži, sklanjajući se od velikih gromada tavanice, koje su uz tresak padale na pod. Sledećeg trenutka stajao je sam, zureći u čvrst zid od odronjenog kamenja. – Rone! – povika on. – Jesi li dobro? Rone! – Ovde sam! – Ronov prigušen glas dopre do njega s druge strane odrona. – Ja sam dobro. Ovaj bilmez nije... štapić ga je pogodio. Začu se tup udarac i glasno: – Joj! – Zvučalo je kao da je Ron upravo šutnuo Lokharta u potkolenicu. – Šta sad? – začuo je Ronov očajni glas. – Ne možemo da prođemo kroz ovo. Trebaće nam sto godina... Hari podiže pogled ka tavanici tunela. U njoj su se pojavile ogromne pukotine. Nikada nije pokušao čarolijama da raznese nešto toliko veliko kao što su ove stene, a sada nije bio pravi trenutak da proba – šta ako se ceo tunel uruši? Začu se još jedan udarac, i još jedno: – Joj! – s druge strane stena. Gubili su vreme. Džini je već satima u Dvorani tajni. Hari je znao da mu je preostala još samo jedna stvar da je uradi. – Čekaj tu – viknu on Ronu. – Čekaj s Lokhartom. Ja idem dalje. Ako se ne vratim za jedan sat... Usledi veoma napeta pauza. – Probaću da uklonim nešto od ovog kamenja – reče Ron, koji se primetno trudio da očuva mirnoću svog glasa. – Da bi ti mogao... mogao da prođeš, kad se vratiš. I, Hari... – Videćemo se za tili čas – reče Hari, pokušavajući da unese samopouzdanje u svoj drhtav glas. I on sam pođe pored džinovske zmijske košuljice. Uskoro su se udaljeni zvuci Ronovih napora da pomeri kamenje izgubili. Tunel je skretao i skretao. Svaki živac u Harijevom telu neprijatno je pulsirao. Želeo je da se pojavi kraj tunela, iako se užasavao od onoga što bi tamo mogao da nađe. A onda najzad, kad se išunjao iza ko zna koje okuke, ispred sebe spazi čvrst zid, na kome su bile uklesane dve isprepletene zmije koje su umesto očiju imale po dva velika svetlucava smaragda. Hari priđe, posve suvog grla. Nije morao da zamišlja da su ove kamene zmije prave, njihove oči izgledale su čudnovato žive. Tačno je pogodio šta treba da radi. On pročisti grlo, na šta smaragdne oči kao da zatreptaše. – Otvori se – reče Hari tihim, slabim siktajem. Čim se zid otvorio, zmije se razdvojiše, glatko skliznuše izvan vidokruga, i Hari, tresući se od glave do pete, stupi unutra.