4.18. Hari Poter i Vatreni pehar - Odmeravanje štapića (1)
Kada se Hari probudio u nedelju ujutro, trebalo mu je malo vremena da se priseti zašto se oseća tako očajno i zabrinuto. A onda se na njega svališe sećanja na prethodnu noć. Ustao je i razgrnuo zavese svog kreveta s baldahinom, u nameri da popriča s Ronom, da natera Rona da mu poveruje... samo da bi otkrio kako je Ronov krevet prazan. Očigledno je već sišao na doručak. Hari se obuče i siđe spiralnim stepeništem u dnevni boravak. Čim se pojavio, ljudi koji su već završili doručak grunuše ponovo da aplaudiraju. Pomisao na silazak u Veliku salu i suočavanje s ostatkom grifindoraca, koji će ga svi tretirati kao nekakvog heroja, nije bila primamljiva. Ipak, mogao je da bira: ili to, ili da ostane ovde i dozvoli da ga sateraju u ćošak braća Krivej, koja su mu žučno mahala da im se pridruži. On žustro ode do rupe s portretom, gurnu je da bi je otvorio, ispuza se niz nju i nađe se licem u lice s Hermionom. – Zdravo – reče ona, pridigavši gomilu tosta, koju je nosila u salveti. – Donela sam ti ovo... hoćeš li da se prošetamo? – Dobra ideja – reče Hari zahvalno. Oni siđoše niza stepenice, brzo pređoše preko Ulazne dvorane i ne osvrnuvši se ka Velikoj sali, i uskoro su već koračali preko travnjaka ka jezeru, gde je durmstranški brod bio ukotvljen, praveći crn odraz na površini vode. Bilo je prohladno jutro, i oni nastaviše da se kreću, grickajući tost, a Hari je usput objašnjavao Hermioni šta se tačno dogodilo pošto je napustio grifindorski sto prethodne noći. Na njegovo veliko olakšanje, Hermiona je priču prihvatila bez pitanja. – Pa naravno da sam znala da se nisi sâm prijavio – reče ona kada je završio priču o tome šta se dogodilo u odaji pored Sale. – Da si samo video svoj izraz kada je Dambldor pročitao tvoje ime! Ali pitanje je, ko ga je ubacio? Ćudljivko ima pravo, Hari... ne verujem da je to mogao da učini bilo koji učenik... nikada ne bi uspeli da prevare Pehar, ili da pređu preko Dambldorove Starosne crte. – Da li si videla Rona? – prekinu je Hari. Hermiona je oklevala. – Ovaj... da... bio je na doručku – reče ona. – Da li i dalje misli da sam se sâm prijavio? – Pa... ne, ne bih rekla... ne zaista – reče Hermiona snebivajući se. – Šta to treba da znači: ne zaista? – Hari, zar ne vidiš? – reče Hermiona očajno. – Ljubomoran je! – Ljubomoran? – reče Hari s nevericom. – Ljubomoran na šta? Da ne želi možda da napravi budalu od sebe pred celom školom, je li? – Vidi – reče Hermiona strpljivo – ti si taj koji je uvek u centru pažnje, znaš i sâm. Znam da to nije tvoja krivica – dodade brzo, videvši da Hari besno otvara usta – znam da ti to ne tražiš... ali Ron mora da se nadmeće sa svom tom braćom kod kuće, a ti si mu najbolji prijatelj, i zaista si poznat... on je uvek skrajnut u stranu kad god te ljudi vide, i nosi se s tim, nikada to ne spominje, ali pretpostavljam da je ovo bila kap koja je prepunila čašu... – Sjajno – reče Hari ogorčeno. – Zaista sjajno. Reci mu u moje ime da ću se menjati s njim u bilo koje doba. Reci mu umesto mene da može slobodno sve to da dobije... ljude koji zure u moje čelo gde god da odem... – Ja neću ništa da mu kažem – reče Hermiona kratko. – Reci mu sâm, to je jedini način da ovo raščistite. – Neću ja da trčkam za njim da bih ga naterao da odraste! – reče Hari tako glasno da je jato sova od straha izletelo iz obližnjeg drveta. – Možda će mi poverovati da mi sve ovo ne prija kad budem polomio vrat ili... – To nije smešno – reče Hermiona tiho. – To uopšte nije smešno. – Izgledala je izuzetno uznemireno. – Hari, razmišljala sam... znaš šta treba da uradimo, zar ne? Odmah, čim se vratimo u zamak? – Da, da šutnemo Rona u... – Da pišemo Sirijusu. Moraš da mu kažeš šta se dogodilo. Zamolio te je da ga izveštavaš o svemu što se događa na Hogvortsu... takoreći kao da je očekivao da se nešto ovako dogodi. Ponela sam malo pergamenta i pero sa sobom... – Mani se toga – reče Hari, okrećući se oko sebe kako bi se uverio da ih niko ne čuje. Ali zemljište oko zamka bilo je pusto. – Vratio se u zemlju samo zato što me je peckao ožiljak. Verovatno će da upadne pravo u zamak ako mu kažem da me je neko prijavio na Tročarobnjački turnir... – On bi želeo da mu kažeš – reče Hermiona strogo. – Ionako će uskoro da sazna... – Kako? – Hari, ovo neće ostati među nama – reče Hermiona vrlo ozbiljno. – Ovaj Turnir je čuven, i ti si čuven, bila bih vrlo iznenađena ukoliko u Dnevnom proroku ne piše ništa o tvom učešću... već se nalaziš u polovini knjiga o Znaš-Već-Kome, zaista... a Sirijus bi radije hteo da to sazna od tebe, sigurna sam. – Dobro, dobro, pisaću mu – reče Hari, bacivši poslednje parče svog tosta u jezero. Za trenutak su oboje stajali i gledali ga kako pluta na površini, pre nego što se iz vode izdigao veliki pipak i povukao ga ispod površine. Onda se vratiše u zamak. – Čiju ću sovu da upotrebim?– reče Hari, dok su se peli uz stepenice. – Rekao mi je da više ne koristim Hedvigu. – Pitaj Rona možeš li da pozajmiš... – Neću ništa da pitam Rona – reče Hari odsečno. – Pa, onda pozajmi jednu od školskih sova, njih svako može da koristi – reče Hermiona. Oni se popeše u sovarnik. Hermiona dade Hariju list pergamenta, pero i bočicu mastila, a zatim se prošeta niz duge redove stalaka, zagledajući različite sove, dok je Hari seo uza zid i napisao pismo.
Dragi Sirijuse, Rekao si mi da te obaveštavam o svemu što se dešava na Hogvortsu, dakle evo – ne znam da li si čuo, ali Tročarobnjački turnir se održava ove godine i u subotu uveče sam izabran za četvrtog šampiona. Ne znam ko je ubacio moje ime u Vatreni pehar, ali ja nisam. Drugi hogvortski šampion je Sedrik Digori, iz Haflpafa.
On zastade na ovom mestu, razmišljajući. Imao je potrebu da kaže nešto o velikom teretu uznemirenosti koja mu se ugnezdila u grudima od prethodne večeri, ali nije mogao to da pretoči u reči, stoga je jednostavno ponovo umočio pero u bočicu i napisao:
Nadam se da si ti dobro, kao i Bakbik. Tvoj Hari.
– Gotovo – reče on Hermioni, dižući se na noge i otresajući slamu s odore. Hedviga doleprša na njegovo rame, i ispruži nogu. – Ne mogu tebe da koristim – reče joj Hari, okrećući se da nađe jednu od školskih sova. – Moram da iskoristim jednu od ovih... Hedviga je vrlo glasno huknula i uzletela tako naglo da je kandže zarila u Harijevo rame. Držala je leđa okrenuta Hariju sve vreme dok je privezivao pismo za nogu velike sove kukuvije. Kada je kukuvija odletela, Hari posegnu da pomazi Hedvigu, ali ona besno škljocnu kljunom i odlete na jednu od krovnih greda, van njegovog domašaja. – Prvo Ron, a sada i ti – reče Hari ljutito. – Nisam ja kriv zbog toga. * * * Ako je Hari i pomislio da će se situacija popraviti kada se svi budu navikli na ideju da je on šampion, sutrašnji dan mu je pokazao koliko je pogrešio. Nije više mogao da izbegava ostatak škole kada se vratio na časove – a bilo je očigledno da i ostatak škole, baš kao i grifindorci, misli da se Hari sâm prijavio na turnir. Za razliku od grifindoraca, nisu pak bili impresionirani. Haflpafovci, koji su inače bili u odličnim odnosima s grifindorcima, postali su neverovatno hladni prema svima njima. Jedan čas iz Herbologije bio je dovoljan da to pokaže. Bilo je očigledno da su se haflpafovci osećali kao da je Hari ukrao slavu njihovom šampionu. To osećanje bilo je pogoršano, moguće je, činjenicom da je haflpafovska kuća retko kada dobijala priliku za slavlje, i da je Sedrik bio jedan od retkih koji im je ikada doneo makar malo slave, pobedivši jednom Grifindor u kvidiču. Erni Makmilan i Džastin Finč-Flečli, s kojima se Hari inače vrlo dobro slagao, nisu pričali s njim, iako su rasađivali odskakujuće lukovice u istu žardinjeru – nasmejali su se pomalo neprijatno kada se jedna od odskakujućih lukovica iskobeljala iz Harijevog stiska i tresnula ga po licu. Ron takođe nije pričao s Harijem. Hermiona je sedela između njih dvojice, vodeći vrlo usiljen razgovor, ali iako su joj obojica normalno odgovarali, izbegavali su da se međusobno pogledaju. Hariju se činilo da je čak i profesorka Mladica hladna prema njemu – uostalom, ona je glavešina haflpafske kuće. Verovatno bi se u normalnim okolnostima radovao što će ponovo da vidi Hagrida, ali čas Brige o magijskim stvorenjima značio je da će se videti i sa sliterincima – suočiće se s njima, po prvi put otkako je postao šampion. Kao što se moglo predvideti, Melfoj je stigao pred Hagridovu kolibu čvrsto nabacivši svoj poznati podrugljivi osmeh. – Ah vidite, momci, to je šampion – rekao je Krebu i Gojlu, čim su se približili dovoljno da ih Hari čuje. – Imate li blokčiće za autograme? Bolje da mu uzmemo potpis sada, pošto sumnjam da će još dugo biti među nama... polovina Tročarobnjačkih šampiona je poginula... šta misliš, koliko ćeš dugo izdržati, Poteru? Moja procena je deset minuta od početka prvog zadatka. Kreb i Gojl se ulizivački grohotom nasmejaše, ali Melfoj je tu morao da prestane pošto je Hagrid izronio iza svoje kolibe noseći nakrivljenu gomilu sanduka, svaki sa po jednim zadnjerasprskavajućim skrutom. Na užas celog razreda, Hagrid je nastavio da objašnjava da je razlog zbog kojeg se skruti međusobno ubijaju zapravo višak neiskorišćene energije, i da bi najbolje rešenje bilo da svako iz razreda stavi povodac po jednom skrutu i povede ga u kratku šetnju. Jedina dobra stvar u vezi s ovim planom bila je ta što je potpuno zaokupila Melfoja. – Da vodim u šetnju ovu stvar? – ponovio je, zgađen, zureći u jednu od kutija. – A gde bi tačno trebalo da stavimo povodac? Oko žaoke, rasprskavajućeg dela ili oko sisaljke? – Po sredini – reče Hagrid demonstrativno. – Ovaj... možda bi 'teli da navučete svoje rukavice od zmajeve krljušti, samo k'o dodatnu meru pred'strožnosti, to jest. Hari... dođ' 'vamo i pomozi mi sas ovim povelikim... Hagridova prava namera, zapravo, bila je da popriča s Harijem podalje od ostatka razreda. Sačekao je dok nisu svi otišli sa svojim skrutima, a zatim se okrenuo Hariju i rekao, vrlo ozbiljno: – Daklem... takmičiš se, Hari. Na turniru. Školski šampion. – Jedan od šampiona – ispravi ga Hari. Hagridove oči, poput crnih buba, delovale su vrlo zabrinuto ispod njegovih divljih obrva. – Nemaš pojma ko gi je ubacijo 'mesto tebe, Hari? – Znači, veruješ da to nisam ja uradio? – reče Hari, s naporom prikrivajući nalet zahvalnosti koji je osetio posle Hagridovih reči. – Naravski da ti verujem – zahropta Hagrid. – Ti ka'š da nis' ti, i ja ti verujem... i Dambldor ti veruje, također. – Voleo bih da znam ko je to uradio – reče Hari ogorčeno. Njih dvojica pogledaše preko travnjaka. Razred je trenutno bio veoma raštrkan, i svi su imali velike poteškoće. Skruti su sada bili dugački po metar, i izuzetno snažni. Nisu više bili bez ljušture i bezbojni, već su razvili debeo, sjajnosivkast oklop. Izgledali su kao mešavina džinovskih škorpiona i izduženih kraba – ali i dalje bez prepoznatljivih glava ili očiju. Postali su neverovatno jaki, i bilo je veoma teško obuzdavati ih. – Izgleda da se zabavljaju, je l'da? – reče Hagrid veselo. Hari je pretpostavio da priča o skrutima, pošto se njegovi drugovi iz razreda sigurno nisu zabavljali. Malomalo pa bi se, uz snažno beng, začula eksplozija na završetku nekog skruta, koja bi ga odbacila napred nekoliko metara, i ne jedna osoba našla bi se na stomaku na zemlji očajnički pokušavajući da se vrati na noge. – Ah, ne znadem, Hari – Hagrid naglo uzdahnu, gledajući nadole ka njemu zabrinutog izraza lica. – Školski šampion... izgleda da se samo tebi baš sve to dešava, zar ne? Hari mu ne odgovori. Da, izgledalo je da se sve dešava baš njemu... to je bilo manje-više ono što mu je Hermiona rekla dok su šetali oko jezera, i to je bio razlog, sudeći po njoj, što Ron više neće da govori s njim. * * * Sledećih nekoliko dana za Harija su bili među najgorim na Hogvortsu. Poslednji put se približno isto tako osećao tokom onih meseci u drugoj godini kada ga je veliki deo škole sumnjičio da napada druge učenike. Ali Ron je tada bio na njegovoj strani. Mislio je da bi bio u stanju da se nosi sa čitavom školom, kad bi samo mogao da povrati Ronovo prijateljstvo, ali nije hteo ni da pokušava da ubedi Rona da ponovo govori s njim, ako ovaj to nije želeo. Kao nikad dotad, bio je usamljen, sa svim tim neraspoloženjem koje se oko njega zgušnjavalo sa svih strana. Mogao je da razume ponašanje haflpafovaca, iako mu se nije dopadalo. Oni su imali svog šampiona koga treba da podržavaju. Od sliterinaca nije očekivao ništa osim zlobnih uvreda – tamo je bio izuzetno nepopularan kao i uvek, zbog toga što je toliko puta dotad pomogao Grifindoru da ih pobedi, i u kvidiču, i u šampionatu kuća. Ali se nadao da bi rejvenkloovci mogli da nađu u svojim srcima bar onoliko podrške za njega koliko je pružaju Sedriku. Međutim, prevario se. Većina rejvenkloovaca je izgleda mislila da on toliko očajnički želi da sebi prigrabi još malo slave, da je čak prevario i sam Pehar i naveo ga da prihvati njegovo ime. Zatim, bila je tu i činjenica da Sedriku više pristaje uloga šampiona nego njemu, Hariju. Izuzetno lep, s pravilnim nosem, tamnom kosom i sivim očima, Sedrik je izgledao tako da je bilo teško reći kome se ovih dana više dive, njemu ili Viktoru Krumu. Hari je čak video kako iste one devojke iz šestog razreda koje su se bile onoliko navadile da dobiju Krumov autogram sada mole Sedrika da im se potpiše na torbama za vreme ručka. U međuvremenu, nije bilo odgovora od Sirijusa, Hedviga je odbijala da mu priđe blizu, profesorka Treloni je predviđala njegovu smrt čak sa većom sigurnošću nego inače, toliko je loše radio Prizivajuće čini na časovima Čini kod profesora Flitvika da je dobio dodatni domaći zadatak – i postao je jedina osoba koja ga je ikada dobila, osim Nevila. – Zapravo, uopšte nije toliko teško, Hari – pokušavala je da ga razuveri Hermiona, dok su odlazili posle završetka Flitvikovog časa. Ona je, inače, uspevala tokom čitavog časa da tera predmete da lete preko cele učionice ka njoj, kao da je sama neki uvrnuti magnet za sunđere, kante za otpatke i lunoskope. – Samo se nisi koncentrisao kako valja... – Pitam se zašto? – reče Hari mračno, dok je Sedrik Digori prolazio pored njih okružen velikom grupom devojaka koje su se usiljeno smeškale, i sve redom posmatrale Harija kao da je posebno veliki zadnjerasprskavajući skrut. – Ipak... nema veze, je li? Mogu unapred da se radujem popodnevnom dvočasu Napitaka... Dvočas Napitaka uvek je bio užasno iskustvo, ali tih dana je to bilo pravo mučenje. Biti zatvoren u tamnici na sat i po sa Snejpom i sliterincima, koji su se listom nameračili da kazne Harija što više zbog toga što se usudio da postane školski šampion, bila je najneprijatnija stvar koju je Hari mogao da zamisli. Već se izborio s tim jednog petka, dok je Hermiona sedela pored njega, tiho mu govoreći: „Ignoriši ih, ignoriši ih, ignoriši ih“, a ni danas stvar nije izgledala ništa bolje. Kada su on i Hermiona stigli ispred Snejpove tamnice posle ručka, videli su da sliterinci već čekaju ispred, a da svako od njih nosi veliki bedž prikačen na odoru. U jednom munjevitom trenutku Hari pomisli da su to bedževi U.B.L.j.U.V.-a – a onda vide da svi imaju istu poruku, ispisanu svetlucavim crvenim slovima koja su jarko plamtela u mračnom podzemnom hodniku:
