×

Nós usamos os cookies para ajudar a melhorar o LingQ. Ao visitar o site, você concorda com a nossa política de cookies.


image

Hari Poter i Vatreni pehar, 4.25. Hari Poter i Vatreni pehar - Jaje i oko

4.25. Hari Poter i Vatreni pehar - Jaje i oko

Pošto Hari nije imao pojma koliko dugo bi trebalo da se kupa dok ne otkrije tajnu zlatnog jajeta, odlučio je da to uradi noću, kad sve može da se obavi natenane. Takođe, teška srca što će morati da prihvati još jedan Sedrikov savet, odlučio je da se posluži kupatilom za asistente. Znatno manje ljudi imalo mu je pristup, tako da je bilo malo verovatno da će ga neko uznemiriti. Hari je pažljivo isplanirao svoj noćni izlet, pošto su ga jednom, u gluvo doba noći već uhvatili izvan kreveta i izvan dozvoljenih granica, a uhvatio ga je niko drugi do Filč, domar, i Hari uopšte nije imao želju da ponovi to iskustvo. Nevidljivi ogrtač će, naravno, biti neophodan, a Hari je odlučio da, kao dodatnu meru opreza, ponese i Banditovu mapu, koja je, pored Ogrtača, bila najkorisnije pomagalo prilikom kršenja pravila koje je Hari imao. Mapa je prikazivala ceo Hogvorts, zajedno s mnogobrojnim prečicama i tajnim prolazima, i što je najvažnije, pokazivala je ljude unutar zamka kao minijaturne obeležene tačkice koje šetaju hodnicima, kako bi Hari bio unapred upozoren ako se neko približi kupatilu. U četvrtak uveče, Hari se odšunjao do svog kreveta, stavio Nevidljivi ogrtač, tiho sišao niza stepenice, i baš kao što je učinio one večeri kada mu je Hagrid pokazao zmajeve, sačekao da se portret otvori. Ovoga puta je Ron čekao napolju kako bi Debeloj Dami rekao lozinku (banana uštipci). – Srećno – promrmljao mu je Ron, dok se peo u dnevni boravak, a Hari se išunjao pored njega. Te večeri mu je bilo nezgodno da se kreće ispod Ogrtača pošto je nosio teško jaje u jednoj ruci, a drugom držao mapu ispred nosa. Međutim, mesečinom osvetljeni hodnici bili su prazni i tihi, i proveravanjem mape u strateškim intervalima Hari je mogao da se osigura da ne naleti na one koje je želeo da izbegne. Kada je došao do statue Borisa Obeznanjenog, čarobnjaka koji je delovao pomalo pogubljeno i koji je rukavice držao na pogrešnim rukama, on pronađe prava vrata. Nagnu se blizu njih, i promrmlja lozinku, svež kao bor, baš kao što mu je Sedrik rekao. Vrata se uz škripu otvoriše. Hari skliznu unutra, zabravi vrata za sobom, i skinu Nevidljivi ogrtač sa sebe, osvrćući se naokolo. Njegova prva reakcija bila je da pomisli kako se isplati postati asistent makar samo da bi mogao da koristi ovo kupatilo. Bilo je blago osvetljeno predivnim lusterom sa svećama, a unutra je sve bilo od mermera, uključujući i nešto što je ličilo na prazan bazen koji se nalazio na sredini kupatila. Bazen je okruživalo stotinak zlatnih česmi, a svakoj je u slavinu bio utisnut dragulj različite boje. Tu je bila i skakaonica. Na prozorima su visile duge bele, lanene zavese. U uglu je bila naslagana velika gomila čupavih i mekih belih peškira, a na zidu se nalazila jedna jedina slika sa zlatnim ramom. Na njoj je bila naslikana plavokosa sirena koja je čvrsto spavala na steni, a duga kosa zalepršala bi joj iznad lica svaki put kad bi zahrkala. Hari odloži Ogrtač, jaje i mapu, i stupi napred, gledajući oko sebe, dok su mu se koraci s odjekom odbijali o zidove. Koliko god da je veličanstveno ovo kupatilo – i koliko god želeo da isproba neke od onih slavina – sad kad je dospeo tu nije mogao da se otarasi osećaja da ga je Sedrik možda prevario. Kako bi, za ime sveta, ovo moglo da mu pomogne da razreši misteriju jajeta? Svejedno, on stavi jedan od paperjastih peškira, Ogrtač, mapu i jaje na ivicu kade veličine bazena, kleknu i odvrnu nekoliko slavina. Odmah je primetio da svaka slavina ispušta drugačiju vrstu penušave kupke pomešane s vodom, iako su to bile penušave kupke kakve Hari nikad dotad nije iskusio. Iz jedne slavine kuljali su ružičasti i plavi mehuri veličine fudbalskih lopti, dok je iz druge kuljala ledenobela pena koja je bila toliko gusta da se Hariju činilo kako bi mogla da izdrži njegovu težinu kada bi probao da se kupa u njoj. Iz treće su pak izlazili teško naparfemisani ružičasti oblaci koji su lebdeli iznad površine vode. Hari se neko vreme zabavljao odvrtanjem i zavrtanjem raznih slavina, posebno uživajući u egzibicijama jedne čiji se mlaz odbijao od površine vode u velikim lukovima. A onda, kada se duboki bazen napunio toplom vodom, penom i mehurićima (punjenje je trajalo vrlo kratko, ako se uzme u obzir njegova veličina), Hari isključi sve slavine, skinu pidžamu, papuče i bade-mantil, i skliznu u vodu. Voda je bila toliko duboka da su mu stopala jedva dodirivala dno, i on prvo otpliva nekoliko krugova pre nego što je došao do ivice i počeo da zuri u jaje. Koliko god uživao da pliva u toploj i penušavoj vodi s oblacima raznobojne pare koji su lelujali svuda oko njega, nikakva genijalna ideja nije mu sinula, niti ikakav nagli blesak razumevanja. Hari ispruži ruke, podiže jaje svojim mokrim šakama i otvori ga. Kupatilo se ispuni zavijajućim, kreštavim zvukom, odjekujući i odbijajući se o mermerne zidove, ali mu je i dalje sve zvučalo nerazumljivo kao i dotad, ako ne i više, i pored svih odjeka. Onda ga naglo zatvori, brinući da buka ne privuče Filča, i pitajući se nije li to od početka bio Sedrikov plan – a onda neko progovori, zbog čega on poskoči tako naglo da mu jaje ispade i otkotrlja se preko mermernog poda u kupatilu. – Da sam na tvom mestu, probala bih da ga stavim u vodu. Sasvim u šoku, Hari proguta veću količinu mehurića. Pridiže se, krkljajući, i ugleda duh devojčice vrlo sumornog izgleda, kako prekrštenih nogu sedi povrh jedne od slavina. Bila je to Jecajuća Mirta, koja je obično neprekidno jecala u cevima ženskog kupatila tri sprata niže. – Mirta! – reče Hari zaprepašćeno. – Ja... nemam ništa na sebi! Pena je bila toliko gusta, da to baš i nije bilo značajno, ali Hari je imao čudan osećaj da ga je Mirta špijunirala iz jedne od slavina otkad je došao. – Zažmurila sam dok si ulazio – reče ona, trepćući kroz svoje debele naočare. – Godinama nisi dolazio da me posetiš. – Da... pa... – reče Hari, savivši malo kolena, kako bi bio siguran da Mirta ne može da vidi ništa drugo osim njegove glave. – Nisam smeo da ulazim u tvoje kupatilo, zar ne? To je žensko kupatilo. – Nekad ti to nije bilo važno – reče Mirta očajno. – Ranije si stalno bio tamo. To je bilo istina, ali samo zbog toga što su Hari, Ron i Hermiona smatrali da je Mirtino kupatilo, koje ne radi, bilo odlično mesto za pravljenje višesokovnog napitka u tajnosti – u pitanju je bio zabranjeni napitak koji je Harija i Rona pretvorio u žive dvojnike Kreba i Gojla, kako bi mogli da se nesmetano ušunjaju u sliterinski dnevni boravak. – Zabranili su mi da ulazim tamo – reče Hari, što je delimično bilo istina. Persi ga je jednom uhvatio kako izlazi iz Mirtinog kupatila. – Mislio sam da je bolje da se ne vraćam posle toga. – Oh... shvatam... – reče Mirta, češkajući bubuljicu na svojoj bradi na izuzetno mrzovoljan i depresivan način. – Pa... u svakom slučaju... ja bih jaje stavila u vodu. Tako je uradio i Sedrik Digori. – Zar si i njega špijunirala? – reče Hari s neodobravanjem. – Šta ti to radiš, šunjaš se ovde uveče da bi posmatrala asistente kako se kupaju? – Ponekad – reče Mirta prevejano – ali nikad dosad nisam izlazila da s nekim porazgovaram. – Počastvovan sam – reče Hari mračno. – Zatvori oči! Kada se uverio da je Mirta prekrila svoje naočare, Hari izađe is kupke, čvrsto obavi peškir oko sebe i krenu po jaje. Kada se vratio u vodu, Mirta proviri kroz prste i reče: – Hajde, onda... otvori ga pod vodom! Hari spusti jaje ispod penušave površine, i otvori ga... ovoga puta nije ni počelo da zavija. Čuo se grgutav zvuk iz njega, poput pesme čije reči nije mogao da razume kroz vodu. – Treba da staviš i glavu pod vodu – reče Mirta, koja je očigledno uživala da mu naređuje. – Hajde! Hari duboko udahnu, i zaroni pod vodu – i sada, dok je sedeo na mermernom dnu zapenušane kupke, začu hor jezivih glasova kako peva iz jajeta u njegovim rukama: Hodi, potraži nas gde nas možeš čuti, Jer na kopnu mi ne znamo pevati, I dok nas tražiš, o ovome razmisli: Nešto do čega ti je stalo mi smo ti uzeli, Sat vremena imaćeš opet da ga nađeš, I to što ti uzesmo za se da povratiš, Al' posle tog sata – šanse neće biti veće, Prekasno je, nestalo je, vratiti se neće. Hari otpluta nazad na površinu i izroni kroz penušavi sloj, sklanjajući kosu s očiju. – Jesi li čuo? – zapita Mirta. – Aha... Hodi, potraži nas gde nas možeš čuti... kao da mi je potrebno dodatno ubeđivanje... pričekaj, moram ponovo da čujem... – On ponovo zaroni pod vodu. Hari je još tri puta odslušao pesmu pod vodom pre nego što ju je naučio napamet. Potom je neko vreme hodao kroz vodu, napregnuto razmišljajući, dok je Mirta sedela i posmatrala ga. – Moram da idem i potražim ljude čiji se glasovi ne čuju na kopnu – reče on polagano. – Ovaj... ko bi to mogao biti? – Baš sporo razmišljaš, zar ne? Nikada dotad nije video Jecajuću Mirtu tako veselu, sem onog dana kada je Hermionin višesokovni napitak izazvao dlakavost po Hermioninom licu i učinio da joj izraste mačji rep. Hari je piljio naokolo po kupatilu, razmišljajući... ako se glasovi mogu čuti samo pod vodom, onda ima smisla ideja da ti zvuci pripadaju podvodnim stvorenjima. On predoči ovu teoriju Mirti, koja mu se zlobno naceri. – Pa, to je i Digori mislio – reče ona. – Ležao je tu, pričajući sam sa sobom dugo, dugo... Skoro svi mehurići bili su nestali... – Pod vodom – reče Hari polako – Mirta... šta još živi u jezeru osim džinovske sipe? – Oh, sve i svašta – reče ona. – Ja ponekad silazim tamo... ponekad čak nemam izbora, ukoliko neko povuče vodu u mom toaletu kad to ne očekujem... Pokušavajući da odagna pomisao na Jecajuću Mirtu koja juri niz cev u jezero, zajedno sa sadržajem školjke, Hari reče: – Pa, ima li tamo nekih stvorenja s ljudskim glasom? Stani malo... Harijev pogled pade na sliku usnule sirene na zidu. – Mirta, da nema možda sirenljudi tamo dole? – Oh, vrlo dobro – reče ona, dok su joj se naočare presijavale. – Digoriju je trebalo mnogo duže od toga! I to još dok je ona bila budna – Mirta glavom pokaza ka sireni s izrazom velike netrpeljivosti – kikotala se, razmetala i mahala perajima... – To je to, zar ne? – reče Hari uzbuđeno. – Drugi podvig je da idemo i nađemo siren-ljude u jezeru i... i... Ali onda mu iznenada sinu šta govori, i oseti kako njegovo uzbuđenje čili, kao da mu je neko pritisnuo prekidač u stomaku. Nije bio baš najbolji plivač. Nikada nije dovoljno vežbao da to postane. Dadli je išao na časove plivanja kad je bio mali, ali se tetka Petunija i teča Vernon, bez sumnje u nadi da će se Hari jednog dana udaviti, nisu potrudili da Harija nauče da pliva. Preplivati nekoliko puta bazen u ovom kupatilu sasvim je lako izvodljivo, ali jezero je vrlo veliko i vrlo duboko... a sirenljudi sigurno žive na samom dnu... – Mirta – reče Hari polako – kako ću ja da dišem? Na ovo se Mirtine oči najednom ispuniše suzama. – Neuviđavno! – mrmljala je ona, preturajući po svojoj odori tražeći maramicu. – Šta je neuviđavno? – reče Hari, zabezeknut. – Pričati o disanju u mom prisustvu! – reče ona piskutavim glasom koji glasno odjeknu kupatilom. – Kad ja ne mogu... kad ja nisam... Već godinama... – ona ukopa lice u svoju maramicu i glasno šmrknu. Hari se seti koliko je Mirta oduvek bila osetljiva na činjenicu da je mrtva, ali niko od ostalih duhova koje je poznavao nije pravio toliku frku oko toga. – Izvini – reče on nestrpljivo. – Nisam hteo... jednostavno sam zaboravio... – Oh, da, lako je zaboraviti da je Mirta mrtva – reče Mirta, gledajući ga otečenim očima. – Nikome nisam nedostajala čak ni dok sam bila živa. Trebali su im sati i sati da pronađu moje telo – znam, jer sam sedela tamo, čekajući ih. Oliva Hornbi je ušla u kupatilo. „Da li si opet tu da bi se durila, Mirta?“, upitala me ona. „Pošto me je profesor Dipet zamolio da te potražim...“ – a onda je videla moje telo... ooh, toga će se sećati do svoje smrti, za to sam se već ja pobrinula... pratila sam je svuda i podsećala je, jesam, kada se samo setim venčanja njenog brata... Ali Hari je nije slušao. Ponovo je razmišljao o pesmi siren-ljudi. Nešto do čega ti je stalo mi smo ti uzeli. To je zvučalo kao da će mu ukrasti nešto njegovo, nešto što će morati da povrati. Šta bi mogli da mu uzmu? – ... a onda je, naravno, otišla u Ministarstvo magije kako bi me sprečila da je proganjam, pa sam morala da se vratim ovde i živim u svom toaletu. – Dobro – reče Hari nejasno. – Pa, odmakao sam više nego što sam i mislio... zatvori ponovo oči, molim te, izlazim. On uze jaje s dna bazena, izađe iz vode, obrisa se i obuče pidžamu i bade-mantil. – Hoćeš li opet doći ponekad da me posetiš u mom kupatilu? – žalosno upita Jecajuća Mirta, dok je Hari uzimao Nevidljivi ogrtač. – Ovaj... pokušaću – reče Hari, iako je u sebi mislio da bi njeno kupatilo ponovo posetio samo kada bi sva ostala kupatila u zamku bila pokvarena. – Vidimo se Mirta... hvala na pomoći. – Baj baj – reče ona sumorno, i dok se ogrtao Nevidljivim ogrtačem, Hari vide kako se sjurila nazad u slavinu. Napolju, u mračnom hodniku, Hari pregleda Banditovu mapu kako bi proverio da li je put čist. Da, tačkice koje su pripadale Filču i Gospođi Noris bile su bezbedno ušuškane u njihovoj kancelariji... ništa drugo nije se kretalo osim Pivsa, koji je skakutao po sobi s trofejima na spratu iznad njega... Hari je upravo zakoračio ka grifindorskom tornju, kada mu nešto na mapi privuče pogled... nešto izuzetno čudno. Pivs nije bio jedina tačkica koja se kretala. Jedna tačkica se šetala po sobi u donjem desnom uglu – u Snejpovoj kancelariji. Ali tačkica nije bila označena sa „Severus Snejp“... bio je to Bartemijus Čučanj. Hari je zurio u tačkicu. Gospodin Čučanj je, navodno, bio i suviše bolestan da bi išao na posao ili da bi prisustvovao Božićnom balu – šta onda traži šunjajući se po Hogvortsu u jedan ujutru? Hari je pomno pratio tačkicu koja je kružila po sobi, zastajući tu i tamo... Hari je oklevao, razmišljajući... ali, ipak, njegova radoznalost prevlada. Okrenu se i pođe u suprotnom pravcu, ka najbližem stepeništu. Krenuo je da vidi šta to Čučanj smera. Hari siđe niza stepenice što je tiše mogao, iako su se lica na pojedinim portretima okretala na škriputanje podnih daski, ili na šuškanje njegove pidžame. On se prošunja donjim hodnikom, odgurnu u stranu tapiseriju koja je bila nasred hodnika i produži niz uže stepenište, zapravo prečicu koja će ga odvesti dva sprata niže. Neprekidno je gledao u mapu, pitajući se... jednostavno mu nije išlo u glavu da bi se odani poštovalac zakona, kakav je gospodin Čučanj, šunjao po nečijoj tuđoj kancelariji ovako kasno noću... A onda, na pola puta niza stepenice, pre nego što je shvatio šta čini, usredsređen ni na šta drugo osim na čudnovato ponašanje gospodina Čučnja, Hariju noga iznenada prolete kroz stepenik-zamku koju je Nevil uvek zaboravljao da preskoči. On se nezgrapno zatetura, i zlatno jaje, još mokro od kupanja, skliznu mu iz ruke – on se baci napred da ga uhvati, ali bilo je prekasno. Jaje poče da pada niz dugačko stepenište s treskom, glasnom kao udaranje u bubanj, na svakom stepeniku – Nevidljivi ogrtač skliznu – Hari pokuša da ga zgrabi, pri čemu mu Banditova mapa ispade iz ruke, i pade šest stepenika niže, gde, pošto je propao u stepenik do kolena, Hari nije mogao da je dohvati. Zlatno jaje propade kroz tapiseriju u podnožju stepenica, otvori se i poče glasno da zavija u donjem hodniku. Hari izvuče svoj štapić i nagnu se da njime dodirne Banditovu mapu, kako bi je izbrisao, ali ona je bila previše daleko da bi je dohvatio... Navlačeći Ogrtač preko sebe, Hari se uspravi, osluškujući napeto, očiju razrogačenih od straha... i, gotovo u istom trenutku... – PIVSE! Bio je to nepogrešiv borbeni poklič Filča, domara. Hari je čuo njegove brze, saplićuće korake kako prilaze sve bliže i bliže, dok je podizao svoj glas, brekćući od besa. – Kakva je ovo buka? Probudio bi ceo zamak, je li? Uhvatiću te, Pivse, uhvatiću te i platićeš... a šta je ovo? Filčovi koraci se zaustaviše. Začu se zvuk naleganja metala na metal i zavijanje prestade – Filč je pokupio jaje i zatvorio ga. Hari je stajao vrlo mirno, dok mu je noga i dalje bila duboko zaglavljena u magičnom stepeniku, osluškujući. Svakog trenutka, Filč će skloniti tapiseriju, očekujući da spazi Pivsa... a Pivsa neće biti... ali, ako bude krenuo uza stepenice, spaziće Banditovu mapu... i onda, bio s Ogrtačem ili bez njega, mapa će ipak pokazivati tačkicu „Hari Poter“, kako stoji tu pored njega. – Jaje? – reče Filč tiho u podnožju stepenica. – Mila moja! – Gospođa Noris je očigledno bila s njim – Ovo je Tročarobnjačka zagonetka! Ovo pripada školskom šampionu! Hari oseti da mu je muka. Srce mu je damaralo neverovatnom brzinom... – PIVSE! – zagrme Filč radosno. – Bio si u krađi! On strgnu tapiseriju u podnožju stepeništa, i Hari vide njegovo užasno naduto lice, i iskolačene, blede oči kako zure uz mračno i (za Filča) napušteno stepenište. – Kriješ se, je li? – reče on nežno. – Dolazim po tebe, Pivse... ukrao si Tročarobnjačku zagonetku, Pivse... Dambldor će te zbog toga izbaciti, ti prljavi lopovski poltergajstu... Filč krenu uza stepenice, dok ga je njegova žgoljava, prašnjava mačka pratila u stopu. Reflektorske oči Gospođe Noris, toliko nalik na oči njenog gospodara, bile su fiksirane tačno na Harija. Hari je dosad već bio u prilici da se zapita deluje li Nevidljivi ogrtač i na mačke... Bolestan od iščekivanja, posmatrao je Filča kako prilazi sve bliže i bliže u svom starom flanelskom šlafroku – očajnički je pokušavao da oslobodi svoju zaglavljenu nogu, ali je ona samo utonula još desetak centimetara – svakog trenutka Filč će spaziti mapu, ili naleteti pravo na njega... – Filče? Šta se ovde dešava? Filč zastade nekoliko koraka ispod Harija i okrenu se. U podnožju stepenica stajala je jedina osoba koja je mogla da pogorša Harijevu situaciju – Snejp. Nosio je dugačku sivu spavaćicu i delovao modro od besa. – U pitanju je Pivs, profesore – prošaputa Filč zlobno. – Bacio je ovo jaje niza stepenice. Snejp se brzo pope uza stepenice i zaustavi se pored Filča. Hari stisnu zube, uveren da će ga glasni otkucaji vlastitog srca izdati svakog trenutka... – Pivs? – reče Snejp tiho, zureći u jaje u Filčovim rukama. – Ali Pivs nije mogao da uđe u moju kancelariju... – Ovo jaje je bilo u vašoj kancelariji, profesore? – Naravno da nije – obrecnu se Snejp – čuo sam treskanje i zavijanje... – Da, profesore, to je bilo jaje... – ...i taman sam pošao da to ispitam... – ...Pivs ga je bacio, profesore... – ...kada prođoh pored svoje kancelarije i videh da su upaljene baklje unutra, a vrata od plakara odškrinuta! Neko je preturao po njoj! – Ali Pivs nije mogao da... – Znam da nije mogao, Filče! – obrecnu se Snejp. – Ja uvek zapečatim svoju kancelariju činima koje ne može da razbije niko osim čarobnjaka! – Snejp pogleda uza stepenice, pravo kroz Harija, a potom u hodnik ispod. – Hoću da pođeš sa mnom i pomogneš mi da nađem uljeza, Filče. – Ja... da, profesore... ali... Filč pogleda čežnjivo uza stepenice, pravo kroz Harija, koji je video da ovaj nije voljan da propusti šansu da uhvati Pivsa na delu. Idi, Hari ga je nemo preklinjao, idi sa Snejpom... idi... Gospođa Noris je provirivala iza Filčovih nogu... Hari je imao čudan osećaj da može da ga namiriše... Zašto je morao da napuni kupku s toliko mirišljave pene? – Vidite, profesore, stvar je u tome – reče Filč melanholično – što će direktor sada morati da me sasluša: Pivs je pokrao učenika, ovo mi je, možda, šansa da ga jednom za svagda izbacim iz zamka... – Filče, briga mene za tog prokletog poltergajsta, moja kancelarija je ta koja... Klank. Klank. Klank. Snejp naglo prestade sa svojom pričom. I on i Filč pogledaše niza stepenice. Hari vide Ludookog Ćudljivka kako ćopajući ulazi u vidno polje kroz uski procep između glava ove dvojice. Ćudljivko je nosio svoj stari putni ogrtač preko spavaćice i, po običaju, oslanjao se na svoj štap. – Žurka u pidžamama, je li? – zareža on uza stepenice. – Profesor Snejp i ja smo čuli neku buku, profesore – kao iz topa reče Filč. – Pivs poltergajst je, po običaju, bacao stvari unaokolo – a onda je profesor Snejp otkrio da mu je neko provalio u kance... – Umukni! – prosikta Snejp Filču. Ćudljivko se još više približi podnožju stepeništa. Hari vide njegovo oko kako prelazi preko Snejpa, a onda, nepogrešivo, i preko samog Harija. Harijevo srce poskoči od užasa. Ćudljivko može da vidi kroz Nevidljive ogrtače... samo on je mogao u potpunosti da shvati koliko je ta situacija delovala čudno... Snejp u svojoj spavaćici, Filč čvrsto steže jaje, a on, Hari, zarobljen u stepeništu iza njih. Ćudljivkova nakrivljena zasekotina od usta raširi se od iznenađenja. Nekoliko sekundi su se on i Hari gledali pravo u oči. Potom Ćudljivko zatvori usta i ponovo okrenu svoje plavo oko ka Snejpu. – Da li sam ja to dobro čuo, Snejpe? – upita on polako. – Neko ti je provalio u kancelariju? – Učenik, rekao bih – reče Snejp. Hari primeti kako vena na Snejpovoj masnoj slepoočnici užasavajuće pulsira. – Dešavalo se već. Nestajali su sastojci za napitke iz mog ličnog plakara sa zalihama... učenici pokušavaju da prave zabranjene napitke, bez sumnje... – Misliš da su hteli sastojke za napitke, je li? – reče Ćudljivko. – Da ne kriješ možda još nešto u svojoj kancelariji, a? Hari primeti kako je ivica Snejpovog žućkastog lica poprimila prljavu boju cigle, dok mu je vena na slepoočnici sve jače pulsirala. – I sâm znaš da ja ništa ne krijem, Ćudljivko – reče on, blagim ali opasnim glasom – pošto si lično prilično temeljno pretražio moju kancelariju. Ćudljivkovo lice se iskezi u osmeh. – Privilegija Aurora, Snejpe. Dambldor mi je rekao da pripazim na... – Meni Dambldor veruje – reče Snejp kroz stisnute zube. – Odbijam da poverujem da ti je izdao naređenje da mi pretražiš kancelariju! – Naravno da ti Dambldor veruje – zareža Ćudljivko. – On je čovek koji veruje mnogima, zar ne? Veruje da svakom treba dati drugu šansu. Ali ja... ja kažem da se neke mrlje ne mogu oprati, Snejpe. Mrlje koje se ne skidaju, znaš li na šta mislim? Snejp iznenada učini nešto vrlo čudno. On grčevito zgrabi svoju levu podlakticu desnom rukom, kao da ga je nešto povredilo. Ćudljivko se nasmeja. – Vrati se u krevet, Snejpe. – Ti nemaš ovlašćenja da me bilo gde šalješ! – prosikta Snejp, puštajući svoju ruku kao da je besan na samoga sebe. – Ja imam podjednaka prava da se šunjam ovom školom kada padne mrak kao i ti! – Samo se ti šunjaj – reče Ćudljivko, ali glas mu je bio pun zlobe. – Unapred se radujem što ću te jednom sresti u nekom mračnom hodniku... uzgred, ispustio si nešto... Obuzet užasom, Hari vide kako Ćudljivko pokazuje na Banditovu mapu, koja je još uvek ležala na stepeništu šest stepenika ispod njega. Dok su se i Snejp i Filč okretali da je pogledaju, Hari baci opreznost niz vetar; on podiže ruke ispod Ortača i poče grčevito da maše Ćudljivku, ne bi li privukao njegovu pažnju, ustima nemo govoreći: – Moja je! Moja! Snejp posegnu za njom, s užasnim izrazom otkrovenja na licu... – Asio pergament! Mapa polete kroz vazduh, skliznu kroz Snejpove ispružene prste i odjezdi niza stepenice u Ćudljivkovu ruku. – Moja greška – reče Ćudljivko smireno. – Moje je... mora da sam je ranije ispustio... Ali Snejpove crne oči grozničavo su letele s jajeta u Filčovom naručju do mape u Ćudljivkovoj ruci i Hari vide kako ovaj spaja dva i dva, kao što je samo Snejp umeo... – Poter – reče on tiho. – Šta si rekao? – reče Ćudljivko smireno, savijajući mapu i stavljajući je u džep. – Poter! – zaurla Snejp, odmah okrenu glavu i zagleda se pravo u mesto gde je Hari stajao, kao da je odjednom mogao da ga vidi. – To jaje je Poterovo jaje. To parče pergamenta pripada Poteru. Video sam ga već, prepoznajem ga! Poter je ovde! Poter, u svom Nevidljivom ogrtaču! Snejp ispruži svoje ruke kao da je slep, i poče da se kreće uza stepenice. Hari se mogao zakleti da se njegove prevelike nozdrve šire, pokušavajući da ga nanjuše – zaglavljen, Hari se nagnuo unazad, pokušavajući da izbegne Snejpove prste, ali svakog trenutka... – Tamo nema ničega, Snejpe! – viknu Ćudljivko. – Ali biću više nego srećan da kažem direktoru kojom brzinom si se setio Harija Potera! – Što znači šta? – zareža Snejp, ponovo se okrećući da pogleda u Ćudljivka, ruku i dalje ispruženih na nekoliko centimetara od Harijevih grudi. – Što znači da je Dambldor izuzetno zainteresovan da sazna ko šta ima protiv tog dečaka! – reče Ćudljivko, došepavši još bliže podnožju stepeništa. – A i ja sam, Snejpe... veoma zainteresovan... – preko njegovog unakaženog lica zatreperi svetlost baklje, tako da su ožiljci, i deo nosa koji mu je nedostajao, izgledali dublji i mračniji nego ikada. Snejp je gledao naniže u Ćudljivka, te Hari nije mogao da vidi izraz na njegovom licu. Na trenutak, niko se nije pomerao niti progovarao. Potom Snejp polako spusti ruke. – Samo sam mislio – reče Snejp, glasom usiljene smirenosti – da Potera, ako se ponovo smuca naokolo noću... što je njegova nesrećna navika... da ga treba zaustaviti. Radi... radi njegove lične bezbednosti. – Ah, vidim – reče Ćudljivko nežno. – Samo misliš na Poterovo dobro, je li? Nasta pauza. Snejp i Ćudljivko i dalje su zurili jedan u drugoga. Gospođa Noris ispusti glasno mjau, i dalje provirujući iza Filčovih nogu, tražeći izvor mirisa Harijeve penušave kupke. – Mislim da ću se vratiti na spavanje – reče Snejp osorno. – To ti je najbolja ideja tokom čitave ove večeri – reče Ćudljivko. – Nego, Filče, kada bi mi još i ti dao to jaje... – Ne! – reče Filč, stežući jaje kao da mu je sin prvenac. – Profesore Ćudljivko, ovo je dokaz Pivsovog izdajstva! – Ono je vlasništvo šampiona kome ga je ukrao – reče Ćudljivko. – Predaj ga ovamo, odmah. Snejp siđe niza stepenice i prođe pored Ćudljivka bez ijedne reči. Filč ispusti cvrkutav zvuk Gospođi Noris, koja je još nekoliko sekundi tupo zurila u Harija pre nego što se okrenula i pošla za svojim gospodarem. I dalje ubrzano dišući, Hari ču Snejpa kako korača dalje niz hodnik. Filč predade Ćudljivku jaje, pa i on, takođe, nestade s vidika, mrmljajući Gospođi Noris: – Nema veze, slatka moja... videćemo Dambldora ujutru... reći ćemo mu šta je Pivs uradio... Neka vrata se zalupiše. Hari je i dalje stajao i piljio dole u Ćudljivka, koji je stavio svoj štap na najniži stepenik i s naporom počeo da se penje ka njemu, ispuštajući tupo klank na svakom drugom stepeniku. – Za dlaku, Poteru – promrmlja on. – Da... ja, ovaj... hvala – reče Hari slabašno. – Šta je ovo? – reče Ćudljivko, izvadivši Banditovu mapu iz svog džepa i rasklopivši je. – Mapa Hogvortsa – reče Hari, nadajući se da će ga Ćudljivko uskoro izvući iz stepeništa. Noga je počinjala sve jače da ga boli. – Merlinove mi brade – prošaputa Ćudljivko, zureći u mapu, dok mu je magično oko poigravalo kao pomahnitalo. – Ovo... ovo je baš dobra mapa, Poteru! – Da, ona je... zbilja korisna – reče Hari. Oči počeše da mu suze od bola. – Ovaj... profesore Ćudljivko, da li biste mogli da mi pomognete...? – Šta? Oh! Da... da, naravno... Ćudljivko uhvati Harija za ruke i povuče. Harijeva noga se oslobodi trik-stepenika, i on se pope na onaj iznad. Ćudljivko je i dalje zurio u mapu. – Poteru... – reče on polako – da nisi možda, kojim slučajem, video ko je provalio u Snejpovu kancelariju, je li? Na ovoj mapi, hoću reći? – Ovaj... da, jesam... – prizna Hari. – Bio je to gospodin Čučanj. Ćudljivkovo magično oko pređe preko čitave površine mape. Iznenada je delovao uznemireno. – Čučanj? – reče on. – Da li... da li si siguran, Poteru? – Sto posto – reče Hari. – Pa, ovde ga više nema – reče Ćudljivko, dok mu je oko i dalje prelazilo preko mape. – Čučanj... to je vrlo... vrlo interesantno... On ne reče ništa u narednom minutu, već je i dalje zurio u mapu. Hari je video da ove vesti nešto znače Ćudljivku, i mnogo ga je zanimalo šta je posredi. Pitao se sme li to da ga i pita. Ćudljivko ga je pomalo plašio... ipak, Ćudljivko mu je upravo pomogao da izbegne užasnu nepriliku... – Ovaj... profesore Ćudljivko... šta mislite, šta je gospodin Čučanj tražio u Snejpovoj kancelariji? Ćudljivkovo magično oko napusti mapu i zastade, podrhtavajući, na Hariju. Bio je to prodoran pogled, i Hari je imao utisak da ga Ćudljivko odmerava, pitajući se da li da mu odgovori ili ne, ili koliko toga da mu kaže. – Hajde da ti to ovako objasnim, Poteru – konačno promrmlja Ćudljivko. – Kažu da je stari Ludooki opsednut hvatanjem Mračnih čarobnjaka... ali Ludooki nije ništa – ništa – u poređenju s Bartijem Čučnjem. On nastavi da zuri u mapu. Hari je izgarao od želje da sazna više. – Profesore Ćudljivko? – reče on ponovo. – Da li mislite... da li bi ovo moglo da ima veze sa... možda gospodin Čučanj misli da se nešto dešava... – Kao na primer šta? – reče Ćudljivko oštro. Hari se pitao koliko toga sme da kaže. Nije želeo da Ćudljivko pomisli kako on ima izvore informacija izvan Hogvortsa. To bi moglo da dovede do škakljivih pitanja o Sirijusu. – Ne znam – promrmlja Hari – u poslednje vreme dešavale su se čudne stvari, zar ne? Pisalo je u Dnevnom proroku... Mračni znak na Svetskom prvenstvu, Smrtožderi, i sve ostalo... Oba Ćudljivkova rasparena oka se raširiše. – Ti si bistar momak, Poteru – reče. Njegovo magično oko ponovo se usmeri na Banditovu mapu. – Čučanj bi mogao da razmišlja na sličan način – reče on polako. – Vrlo verovatno... bilo je nekih čudnih glasina koje su kružile u poslednje vreme – zahvaljujući Riti Skiter, naravno. Unervozile su mnoge ljude, rekao bih. – Njegova iskrivljena usta izobličiše se u sumoran osmeh. – Oh, ako postoji nešto što najviše mrzim – promrmlja on, više za sebe nego za Harija, a njegovo oko usredsredi se na donji levi ugao mape – to je Smrtožder koji je ostao na slobodi... Hari je zurio u njega. Da li je moguće da Ćudljivko misli isto ono šta Hari misli da on, Ćudljivko, misli? – A sada hoću ja tebi da postavim pitanje, Poteru – reče Ćudljivko poslovnim tonom. Hari se obeshrabri. Slutio je da će doći do toga. Ćudljivko će ga pitati odakle mu mapa, koja je vrlo sumnjiv magični predmet – a priča kako je ona pala u njegove ruke kompromituje ne samo njega već i njegovog oca, Freda i Džordža Vizlija, i profesora Lupina, njihovog poslednjeg profesora Odbrane od Mračnih veština. Ćudljivko mahnu mapom ispred Harijevog lica, koji se pripremi za... – Mogu li ovo da pozajmim? – Oh! – reče Hari. Mapa mu je bila veoma draga, ali, s druge strane, izuzetno mu je laknulo što ga Ćudljivko nije pitao odakle mu, a nema sumnje da on, Hari, duguje uslugu Ćudljivku. – Da, u redu. – Dobar si ti momak – zareža Ćudljivko. – Ovo će mi zbilja poslužiti... ovo je možda baš ono što sam tražio... u redu, u krevet, Poteru, hajde sad... Oni se zajedno popeše uza stepenice, dok je Ćudljivko i dalje ispitivao mapu kao da je blago na kakvo dotad nije naišao. U tišini odšetaše do Ćudljivkove kancelarije, gde on stade i pogleda u Harija. – Da li si ikada razmišljao o tome da postaneš Auror, Poteru? – Ne – reče Hari, zatečen. – Možda bi trebalo da razmisliš o tome – reče Ćudljivko, klimajući glavom, i gledajući u Harija zamišljeno. – Da, zaista... a uzgred... pretpostavljam da večeras nisi tek tako izveo to jaje u šetnju? – Ovaj... ne – reče Hari, cereći se. – Rešavao sam zagonetku. Ćudljivko mu namignu, dok mu je magično oko ponovo pošandrcalo. – Ništa ne daje tako dobre ideje kao noćna šetnja, Poteru... vidimo se ujutru... – On se vrati u svoju kancelariju, ponovo zureći u Banditovu mapu, i zatvori vrata sa sobom. Hari se polako odšeta do grifindorskog tornja, zadubljen u misli o Snejpu i Čučnju, pitajući se šta sve to znači... Zašto se Čučanj pretvara da je bolestan kad može da dođe na Hogvorts kad god hoće? I šta on misli da Snejp krije u svojoj kancelariji? A Ćudljivko je pomislio da on, Hari, treba da postane Auror! Zanimljiva ideja... ali kad Hari tiho uđe u svoj krevet s baldahinom deset minuta kasnije, nakon što su jaje i Ogrtač već bili bezbedno sklonjeni u njegov kovčeg, ipak pomisli kako prvo treba da proveri koliko su unakaženi preostali Aurori, pre nego što odluči da mu to bude buduće zanimanje.


4.25. Hari Poter i Vatreni pehar - Jaje i oko 4.25. Harry Potter and the Goblet of Fire - The Egg and the Eye 4.25. Harry Potter et la coupe de feu - L'oeuf et l'oeil

Pošto Hari nije imao pojma koliko dugo bi trebalo da se kupa dok ne otkrije tajnu zlatnog jajeta, odlučio je da to uradi noću, kad sve može da se obavi natenane. Takođe, teška srca što će morati da prihvati još jedan Sedrikov savet, odlučio je da se posluži kupatilom za asistente. Znatno manje ljudi imalo mu je pristup, tako da je bilo malo verovatno da će ga neko uznemiriti. Hari je pažljivo isplanirao svoj noćni izlet, pošto su ga jednom, u gluvo doba noći već uhvatili izvan kreveta i izvan dozvoljenih granica, a uhvatio ga je niko drugi do Filč, domar, i Hari uopšte nije imao želju da ponovi to iskustvo. Nevidljivi ogrtač će, naravno, biti neophodan, a Hari je odlučio da, kao dodatnu meru opreza, ponese i Banditovu mapu, koja je, pored Ogrtača, bila najkorisnije pomagalo prilikom kršenja pravila koje je Hari imao. Mapa je prikazivala ceo Hogvorts, zajedno s mnogobrojnim prečicama i tajnim prolazima, i što je najvažnije, pokazivala je ljude unutar zamka kao minijaturne obeležene tačkice koje šetaju hodnicima, kako bi Hari bio unapred upozoren ako se neko približi kupatilu. U četvrtak uveče, Hari se odšunjao do svog kreveta, stavio Nevidljivi ogrtač, tiho sišao niza stepenice, i baš kao što je učinio one večeri kada mu je Hagrid pokazao zmajeve, sačekao da se portret otvori. Ovoga puta je Ron čekao napolju kako bi Debeloj Dami rekao lozinku (banana uštipci). – Srećno – promrmljao mu je Ron, dok se peo u dnevni boravak, a Hari se išunjao pored njega. Te večeri mu je bilo nezgodno da se kreće ispod Ogrtača pošto je nosio teško jaje u jednoj ruci, a drugom držao mapu ispred nosa. Međutim, mesečinom osvetljeni hodnici bili su prazni i tihi, i proveravanjem mape u strateškim intervalima Hari je mogao da se osigura da ne naleti na one koje je želeo da izbegne. Kada je došao do statue Borisa Obeznanjenog, čarobnjaka koji je delovao pomalo pogubljeno i koji je rukavice držao na pogrešnim rukama, on pronađe prava vrata. Nagnu se blizu njih, i promrmlja lozinku, svež kao bor, baš kao što mu je Sedrik rekao. Vrata se uz škripu otvoriše. Hari skliznu unutra, zabravi vrata za sobom, i skinu Nevidljivi ogrtač sa sebe, osvrćući se naokolo. Njegova prva reakcija bila je da pomisli kako se isplati postati asistent makar samo da bi mogao da koristi ovo kupatilo. Bilo je blago osvetljeno predivnim lusterom sa svećama, a unutra je sve bilo od mermera, uključujući i nešto što je ličilo na prazan bazen koji se nalazio na sredini kupatila. Bazen je okruživalo stotinak zlatnih česmi, a svakoj je u slavinu bio utisnut dragulj različite boje. Tu je bila i skakaonica. Na prozorima su visile duge bele, lanene zavese. U uglu je bila naslagana velika gomila čupavih i mekih belih peškira, a na zidu se nalazila jedna jedina slika sa zlatnim ramom. Na njoj je bila naslikana plavokosa sirena koja je čvrsto spavala na steni, a duga kosa zalepršala bi joj iznad lica svaki put kad bi zahrkala. Hari odloži Ogrtač, jaje i mapu, i stupi napred, gledajući oko sebe, dok su mu se koraci s odjekom odbijali o zidove. Koliko god da je veličanstveno ovo kupatilo – i koliko god želeo da isproba neke od onih slavina – sad kad je dospeo tu nije mogao da se otarasi osećaja da ga je Sedrik možda prevario. Kako bi, za ime sveta, ovo moglo da mu pomogne da razreši misteriju jajeta? Svejedno, on stavi jedan od paperjastih peškira, Ogrtač, mapu i jaje na ivicu kade veličine bazena, kleknu i odvrnu nekoliko slavina. Odmah je primetio da svaka slavina ispušta drugačiju vrstu penušave kupke pomešane s vodom, iako su to bile penušave kupke kakve Hari nikad dotad nije iskusio. Iz jedne slavine kuljali su ružičasti i plavi mehuri veličine fudbalskih lopti, dok je iz druge kuljala ledenobela pena koja je bila toliko gusta da se Hariju činilo kako bi mogla da izdrži njegovu težinu kada bi probao da se kupa u njoj. Iz treće su pak izlazili teško naparfemisani ružičasti oblaci koji su lebdeli iznad površine vode. Hari se neko vreme zabavljao odvrtanjem i zavrtanjem raznih slavina, posebno uživajući u egzibicijama jedne čiji se mlaz odbijao od površine vode u velikim lukovima. A onda, kada se duboki bazen napunio toplom vodom, penom i mehurićima (punjenje je trajalo vrlo kratko, ako se uzme u obzir njegova veličina), Hari isključi sve slavine, skinu pidžamu, papuče i bade-mantil, i skliznu u vodu. Voda je bila toliko duboka da su mu stopala jedva dodirivala dno, i on prvo otpliva nekoliko krugova pre nego što je došao do ivice i počeo da zuri u jaje. Koliko god uživao da pliva u toploj i penušavoj vodi s oblacima raznobojne pare koji su lelujali svuda oko njega, nikakva genijalna ideja nije mu sinula, niti ikakav nagli blesak razumevanja. Hari ispruži ruke, podiže jaje svojim mokrim šakama i otvori ga. Kupatilo se ispuni zavijajućim, kreštavim zvukom, odjekujući i odbijajući se o mermerne zidove, ali mu je i dalje sve zvučalo nerazumljivo kao i dotad, ako ne i više, i pored svih odjeka. Onda ga naglo zatvori, brinući da buka ne privuče Filča, i pitajući se nije li to od početka bio Sedrikov plan – a onda neko progovori, zbog čega on poskoči tako naglo da mu jaje ispade i otkotrlja se preko mermernog poda u kupatilu. – Da sam na tvom mestu, probala bih da ga stavim u vodu. Sasvim u šoku, Hari proguta veću količinu mehurića. Pridiže se, krkljajući, i ugleda duh devojčice vrlo sumornog izgleda, kako prekrštenih nogu sedi povrh jedne od slavina. Bila je to Jecajuća Mirta, koja je obično neprekidno jecala u cevima ženskog kupatila tri sprata niže. – Mirta! – reče Hari zaprepašćeno. – Ja... nemam ništa na sebi! Pena je bila toliko gusta, da to baš i nije bilo značajno, ali Hari je imao čudan osećaj da ga je Mirta špijunirala iz jedne od slavina otkad je došao. – Zažmurila sam dok si ulazio – reče ona, trepćući kroz svoje debele naočare. – Godinama nisi dolazio da me posetiš. – Da... pa... – reče Hari, savivši malo kolena, kako bi bio siguran da Mirta ne može da vidi ništa drugo osim njegove glave. – Nisam smeo da ulazim u tvoje kupatilo, zar ne? To je žensko kupatilo. – Nekad ti to nije bilo važno – reče Mirta očajno. – Ranije si stalno bio tamo. To je bilo istina, ali samo zbog toga što su Hari, Ron i Hermiona smatrali da je Mirtino kupatilo, koje ne radi, bilo odlično mesto za pravljenje višesokovnog napitka u tajnosti – u pitanju je bio zabranjeni napitak koji je Harija i Rona pretvorio u žive dvojnike Kreba i Gojla, kako bi mogli da se nesmetano ušunjaju u sliterinski dnevni boravak. – Zabranili su mi da ulazim tamo – reče Hari, što je delimično bilo istina. Persi ga je jednom uhvatio kako izlazi iz Mirtinog kupatila. – Mislio sam da je bolje da se ne vraćam posle toga. – Oh... shvatam... – reče Mirta, češkajući bubuljicu na svojoj bradi na izuzetno mrzovoljan i depresivan način. – Pa... u svakom slučaju... ja bih jaje stavila u vodu. Tako je uradio i Sedrik Digori. – Zar si i njega špijunirala? – reče Hari s neodobravanjem. – Šta ti to radiš, šunjaš se ovde uveče da bi posmatrala asistente kako se kupaju? – Ponekad – reče Mirta prevejano – ali nikad dosad nisam izlazila da s nekim porazgovaram. – Počastvovan sam – reče Hari mračno. – Zatvori oči! Kada se uverio da je Mirta prekrila svoje naočare, Hari izađe is kupke, čvrsto obavi peškir oko sebe i krenu po jaje. Kada se vratio u vodu, Mirta proviri kroz prste i reče: – Hajde, onda... otvori ga pod vodom! Hari spusti jaje ispod penušave površine, i otvori ga... ovoga puta nije ni počelo da zavija. Čuo se grgutav zvuk iz njega, poput pesme čije reči nije mogao da razume kroz vodu. – Treba da staviš i glavu pod vodu – reče Mirta, koja je očigledno uživala da mu naređuje. – Hajde! Hari duboko udahnu, i zaroni pod vodu – i sada, dok je sedeo na mermernom dnu zapenušane kupke, začu hor jezivih glasova kako peva iz jajeta u njegovim rukama: Hodi, potraži nas gde nas možeš čuti, Jer na kopnu mi ne znamo pevati, I dok nas tražiš, o ovome razmisli: Nešto do čega ti je stalo mi smo ti uzeli, Sat vremena imaćeš opet da ga nađeš, I to što ti uzesmo za se da povratiš, Al' posle tog sata – šanse neće biti veće, Prekasno je, nestalo je, vratiti se neće. Hari otpluta nazad na površinu i izroni kroz penušavi sloj, sklanjajući kosu s očiju. – Jesi li čuo? – zapita Mirta. – Aha... Hodi, potraži nas gde nas možeš čuti... kao da mi je potrebno dodatno ubeđivanje... pričekaj, moram ponovo da čujem... – On ponovo zaroni pod vodu. Hari je još tri puta odslušao pesmu pod vodom pre nego što ju je naučio napamet. Potom je neko vreme hodao kroz vodu, napregnuto razmišljajući, dok je Mirta sedela i posmatrala ga. – Moram da idem i potražim ljude čiji se glasovi ne čuju na kopnu – reče on polagano. – Ovaj... ko bi to mogao biti? – Baš sporo razmišljaš, zar ne? Nikada dotad nije video Jecajuću Mirtu tako veselu, sem onog dana kada je Hermionin višesokovni napitak izazvao dlakavost po Hermioninom licu i učinio da joj izraste mačji rep. Hari je piljio naokolo po kupatilu, razmišljajući... ako se glasovi mogu čuti samo pod vodom, onda ima smisla ideja da ti zvuci pripadaju podvodnim stvorenjima. On predoči ovu teoriju Mirti, koja mu se zlobno naceri. – Pa, to je i Digori mislio – reče ona. – Ležao je tu, pričajući sam sa sobom dugo, dugo... Skoro svi mehurići bili su nestali... – Pod vodom – reče Hari polako – Mirta... šta još živi u jezeru osim džinovske sipe? – Oh, sve i svašta – reče ona. – Ja ponekad silazim tamo... ponekad čak nemam izbora, ukoliko neko povuče vodu u mom toaletu kad to ne očekujem... Pokušavajući da odagna pomisao na Jecajuću Mirtu koja juri niz cev u jezero, zajedno sa sadržajem školjke, Hari reče: – Pa, ima li tamo nekih stvorenja s ljudskim glasom? Stani malo... Harijev pogled pade na sliku usnule sirene na zidu. – Mirta, da nema možda sirenljudi tamo dole? – Oh, vrlo dobro – reče ona, dok su joj se naočare presijavale. – Digoriju je trebalo mnogo duže od toga! I to još dok je ona bila budna – Mirta glavom pokaza ka sireni s izrazom velike netrpeljivosti – kikotala se, razmetala i mahala perajima... – To je to, zar ne? – reče Hari uzbuđeno. – Drugi podvig je da idemo i nađemo siren-ljude u jezeru i... i... Ali onda mu iznenada sinu šta govori, i oseti kako njegovo uzbuđenje čili, kao da mu je neko pritisnuo prekidač u stomaku. Nije bio baš najbolji plivač. Nikada nije dovoljno vežbao da to postane. Dadli je išao na časove plivanja kad je bio mali, ali se tetka Petunija i teča Vernon, bez sumnje u nadi da će se Hari jednog dana udaviti, nisu potrudili da Harija nauče da pliva. Preplivati nekoliko puta bazen u ovom kupatilu sasvim je lako izvodljivo, ali jezero je vrlo veliko i vrlo duboko... a sirenljudi sigurno žive na samom dnu... – Mirta – reče Hari polako – kako ću ja da dišem? Na ovo se Mirtine oči najednom ispuniše suzama. – Neuviđavno! – mrmljala je ona, preturajući po svojoj odori tražeći maramicu. – Šta je neuviđavno? – reče Hari, zabezeknut. – Pričati o disanju u mom prisustvu! – reče ona piskutavim glasom koji glasno odjeknu kupatilom. – Kad ja ne mogu... kad ja nisam... Već godinama... – ona ukopa lice u svoju maramicu i glasno šmrknu. Hari se seti koliko je Mirta oduvek bila osetljiva na činjenicu da je mrtva, ali niko od ostalih duhova koje je poznavao nije pravio toliku frku oko toga. – Izvini – reče on nestrpljivo. – Nisam hteo... jednostavno sam zaboravio... – Oh, da, lako je zaboraviti da je Mirta mrtva – reče Mirta, gledajući ga otečenim očima. – Nikome nisam nedostajala čak ni dok sam bila živa. Trebali su im sati i sati da pronađu moje telo – znam, jer sam sedela tamo, čekajući ih. Oliva Hornbi je ušla u kupatilo. „Da li si opet tu da bi se durila, Mirta?“, upitala me ona. „Pošto me je profesor Dipet zamolio da te potražim...“ – a onda je videla moje telo... ooh, toga će se sećati do svoje smrti, za to sam se već ja pobrinula... pratila sam je svuda i podsećala je, jesam, kada se samo setim venčanja njenog brata... Ali Hari je nije slušao. Ponovo je razmišljao o pesmi siren-ljudi. Nešto do čega ti je stalo mi smo ti uzeli. To je zvučalo kao da će mu ukrasti nešto njegovo, nešto što će morati da povrati. Šta bi mogli da mu uzmu? – ... a onda je, naravno, otišla u Ministarstvo magije kako bi me sprečila da je proganjam, pa sam morala da se vratim ovde i živim u svom toaletu. – Dobro – reče Hari nejasno. – Pa, odmakao sam više nego što sam i mislio... zatvori ponovo oči, molim te, izlazim. On uze jaje s dna bazena, izađe iz vode, obrisa se i obuče pidžamu i bade-mantil. – Hoćeš li opet doći ponekad da me posetiš u mom kupatilu? – žalosno upita Jecajuća Mirta, dok je Hari uzimao Nevidljivi ogrtač. – Ovaj... pokušaću – reče Hari, iako je u sebi mislio da bi njeno kupatilo ponovo posetio samo kada bi sva ostala kupatila u zamku bila pokvarena. – Vidimo se Mirta... hvala na pomoći. – Baj baj – reče ona sumorno, i dok se ogrtao Nevidljivim ogrtačem, Hari vide kako se sjurila nazad u slavinu. Napolju, u mračnom hodniku, Hari pregleda Banditovu mapu kako bi proverio da li je put čist. Da, tačkice koje su pripadale Filču i Gospođi Noris bile su bezbedno ušuškane u njihovoj kancelariji... ništa drugo nije se kretalo osim Pivsa, koji je skakutao po sobi s trofejima na spratu iznad njega... Hari je upravo zakoračio ka grifindorskom tornju, kada mu nešto na mapi privuče pogled... nešto izuzetno čudno. Pivs nije bio jedina tačkica koja se kretala. Jedna tačkica se šetala po sobi u donjem desnom uglu – u Snejpovoj kancelariji. Ali tačkica nije bila označena sa „Severus Snejp“... bio je to Bartemijus Čučanj. Hari je zurio u tačkicu. Gospodin Čučanj je, navodno, bio i suviše bolestan da bi išao na posao ili da bi prisustvovao Božićnom balu – šta onda traži šunjajući se po Hogvortsu u jedan ujutru? Hari je pomno pratio tačkicu koja je kružila po sobi, zastajući tu i tamo... Hari je oklevao, razmišljajući... ali, ipak, njegova radoznalost prevlada. Okrenu se i pođe u suprotnom pravcu, ka najbližem stepeništu. Krenuo je da vidi šta to Čučanj smera. Hari siđe niza stepenice što je tiše mogao, iako su se lica na pojedinim portretima okretala na škriputanje podnih daski, ili na šuškanje njegove pidžame. On se prošunja donjim hodnikom, odgurnu u stranu tapiseriju koja je bila nasred hodnika i produži niz uže stepenište, zapravo prečicu koja će ga odvesti dva sprata niže. Neprekidno je gledao u mapu, pitajući se... jednostavno mu nije išlo u glavu da bi se odani poštovalac zakona, kakav je gospodin Čučanj, šunjao po nečijoj tuđoj kancelariji ovako kasno noću... A onda, na pola puta niza stepenice, pre nego što je shvatio šta čini, usredsređen ni na šta drugo osim na čudnovato ponašanje gospodina Čučnja, Hariju noga iznenada prolete kroz stepenik-zamku koju je Nevil uvek zaboravljao da preskoči. On se nezgrapno zatetura, i zlatno jaje, još mokro od kupanja, skliznu mu iz ruke – on se baci napred da ga uhvati, ali bilo je prekasno. Jaje poče da pada niz dugačko stepenište s treskom, glasnom kao udaranje u bubanj, na svakom stepeniku – Nevidljivi ogrtač skliznu – Hari pokuša da ga zgrabi, pri čemu mu Banditova mapa ispade iz ruke, i pade šest stepenika niže, gde, pošto je propao u stepenik do kolena, Hari nije mogao da je dohvati. Zlatno jaje propade kroz tapiseriju u podnožju stepenica, otvori se i poče glasno da zavija u donjem hodniku. Hari izvuče svoj štapić i nagnu se da njime dodirne Banditovu mapu, kako bi je izbrisao, ali ona je bila previše daleko da bi je dohvatio... Navlačeći Ogrtač preko sebe, Hari se uspravi, osluškujući napeto, očiju razrogačenih od straha... i, gotovo u istom trenutku... – PIVSE! Bio je to nepogrešiv borbeni poklič Filča, domara. Hari je čuo njegove brze, saplićuće korake kako prilaze sve bliže i bliže, dok je podizao svoj glas, brekćući od besa. – Kakva je ovo buka? Probudio bi ceo zamak, je li? Uhvatiću te, Pivse, uhvatiću te i platićeš... a šta je ovo? Filčovi koraci se zaustaviše. Začu se zvuk naleganja metala na metal i zavijanje prestade – Filč je pokupio jaje i zatvorio ga. Hari je stajao vrlo mirno, dok mu je noga i dalje bila duboko zaglavljena u magičnom stepeniku, osluškujući. Svakog trenutka, Filč će skloniti tapiseriju, očekujući da spazi Pivsa... a Pivsa neće biti... ali, ako bude krenuo uza stepenice, spaziće Banditovu mapu... i onda, bio s Ogrtačem ili bez njega, mapa će ipak pokazivati tačkicu „Hari Poter“, kako stoji tu pored njega. – Jaje? – reče Filč tiho u podnožju stepenica. – Mila moja! – Gospođa Noris je očigledno bila s njim – Ovo je Tročarobnjačka zagonetka! Ovo pripada školskom šampionu! Hari oseti da mu je muka. Srce mu je damaralo neverovatnom brzinom... – PIVSE! – zagrme Filč radosno. – Bio si u krađi! On strgnu tapiseriju u podnožju stepeništa, i Hari vide njegovo užasno naduto lice, i iskolačene, blede oči kako zure uz mračno i (za Filča) napušteno stepenište. – Kriješ se, je li? – reče on nežno. – Dolazim po tebe, Pivse... ukrao si Tročarobnjačku zagonetku, Pivse... Dambldor će te zbog toga izbaciti, ti prljavi lopovski poltergajstu... Filč krenu uza stepenice, dok ga je njegova žgoljava, prašnjava mačka pratila u stopu. Reflektorske oči Gospođe Noris, toliko nalik na oči njenog gospodara, bile su fiksirane tačno na Harija. Hari je dosad već bio u prilici da se zapita deluje li Nevidljivi ogrtač i na mačke... Bolestan od iščekivanja, posmatrao je Filča kako prilazi sve bliže i bliže u svom starom flanelskom šlafroku – očajnički je pokušavao da oslobodi svoju zaglavljenu nogu, ali je ona samo utonula još desetak centimetara – svakog trenutka Filč će spaziti mapu, ili naleteti pravo na njega... – Filče? Šta se ovde dešava? Filč zastade nekoliko koraka ispod Harija i okrenu se. U podnožju stepenica stajala je jedina osoba koja je mogla da pogorša Harijevu situaciju – Snejp. Nosio je dugačku sivu spavaćicu i delovao modro od besa. – U pitanju je Pivs, profesore – prošaputa Filč zlobno. – Bacio je ovo jaje niza stepenice. Snejp se brzo pope uza stepenice i zaustavi se pored Filča. Hari stisnu zube, uveren da će ga glasni otkucaji vlastitog srca izdati svakog trenutka... – Pivs? – reče Snejp tiho, zureći u jaje u Filčovim rukama. – Ali Pivs nije mogao da uđe u moju kancelariju... – Ovo jaje je bilo u vašoj kancelariji, profesore? – Naravno da nije – obrecnu se Snejp – čuo sam treskanje i zavijanje... – Da, profesore, to je bilo jaje... – ...i taman sam pošao da to ispitam... – ...Pivs ga je bacio, profesore... – ...kada prođoh pored svoje kancelarije i videh da su upaljene baklje unutra, a vrata od plakara odškrinuta! Neko je preturao po njoj! – Ali Pivs nije mogao da... – Znam da nije mogao, Filče! – obrecnu se Snejp. – Ja uvek zapečatim svoju kancelariju činima koje ne može da razbije niko osim čarobnjaka! – Snejp pogleda uza stepenice, pravo kroz Harija, a potom u hodnik ispod. – Hoću da pođeš sa mnom i pomogneš mi da nađem uljeza, Filče. – Ja... da, profesore... ali... Filč pogleda čežnjivo uza stepenice, pravo kroz Harija, koji je video da ovaj nije voljan da propusti šansu da uhvati Pivsa na delu. Idi, Hari ga je nemo preklinjao, idi sa Snejpom... idi... Gospođa Noris je provirivala iza Filčovih nogu... Hari je imao čudan osećaj da može da ga namiriše... Zašto je morao da napuni kupku s toliko mirišljave pene? – Vidite, profesore, stvar je u tome – reče Filč melanholično – što će direktor sada morati da me sasluša: Pivs je pokrao učenika, ovo mi je, možda, šansa da ga jednom za svagda izbacim iz zamka... – Filče, briga mene za tog prokletog poltergajsta, moja kancelarija je ta koja... Klank. Klank. Klank. Snejp naglo prestade sa svojom pričom. I on i Filč pogledaše niza stepenice. Hari vide Ludookog Ćudljivka kako ćopajući ulazi u vidno polje kroz uski procep između glava ove dvojice. Ćudljivko je nosio svoj stari putni ogrtač preko spavaćice i, po običaju, oslanjao se na svoj štap. – Žurka u pidžamama, je li? – zareža on uza stepenice. – Profesor Snejp i ja smo čuli neku buku, profesore – kao iz topa reče Filč. – Pivs poltergajst je, po običaju, bacao stvari unaokolo – a onda je profesor Snejp otkrio da mu je neko provalio u kance... – Umukni! – prosikta Snejp Filču. Ćudljivko se još više približi podnožju stepeništa. Hari vide njegovo oko kako prelazi preko Snejpa, a onda, nepogrešivo, i preko samog Harija. Harijevo srce poskoči od užasa. Ćudljivko može da vidi kroz Nevidljive ogrtače... samo on je mogao u potpunosti da shvati koliko je ta situacija delovala čudno... Snejp u svojoj spavaćici, Filč čvrsto steže jaje, a on, Hari, zarobljen u stepeništu iza njih. Ćudljivkova nakrivljena zasekotina od usta raširi se od iznenađenja. Nekoliko sekundi su se on i Hari gledali pravo u oči. Potom Ćudljivko zatvori usta i ponovo okrenu svoje plavo oko ka Snejpu. – Da li sam ja to dobro čuo, Snejpe? – upita on polako. – Neko ti je provalio u kancelariju? – Učenik, rekao bih – reče Snejp. Hari primeti kako vena na Snejpovoj masnoj slepoočnici užasavajuće pulsira. – Dešavalo se već. Nestajali su sastojci za napitke iz mog ličnog plakara sa zalihama... učenici pokušavaju da prave zabranjene napitke, bez sumnje... – Misliš da su hteli sastojke za napitke, je li? – reče Ćudljivko. – Da ne kriješ možda još nešto u svojoj kancelariji, a? Hari primeti kako je ivica Snejpovog žućkastog lica poprimila prljavu boju cigle, dok mu je vena na slepoočnici sve jače pulsirala. – I sâm znaš da ja ništa ne krijem, Ćudljivko – reče on, blagim ali opasnim glasom – pošto si lično prilično temeljno pretražio moju kancelariju. Ćudljivkovo lice se iskezi u osmeh. – Privilegija Aurora, Snejpe. Dambldor mi je rekao da pripazim na... – Meni Dambldor veruje – reče Snejp kroz stisnute zube. – Odbijam da poverujem da ti je izdao naređenje da mi pretražiš kancelariju! – Naravno da ti Dambldor veruje – zareža Ćudljivko. – On je čovek koji veruje mnogima, zar ne? Veruje da svakom treba dati drugu šansu. Ali ja... ja kažem da se neke mrlje ne mogu oprati, Snejpe. Mrlje koje se ne skidaju, znaš li na šta mislim? Snejp iznenada učini nešto vrlo čudno. On grčevito zgrabi svoju levu podlakticu desnom rukom, kao da ga je nešto povredilo. Ćudljivko se nasmeja. – Vrati se u krevet, Snejpe. – Ti nemaš ovlašćenja da me bilo gde šalješ! – prosikta Snejp, puštajući svoju ruku kao da je besan na samoga sebe. – Ja imam podjednaka prava da se šunjam ovom školom kada padne mrak kao i ti! – Samo se ti šunjaj – reče Ćudljivko, ali glas mu je bio pun zlobe. – Unapred se radujem što ću te jednom sresti u nekom mračnom hodniku... uzgred, ispustio si nešto... Obuzet užasom, Hari vide kako Ćudljivko pokazuje na Banditovu mapu, koja je još uvek ležala na stepeništu šest stepenika ispod njega. Dok su se i Snejp i Filč okretali da je pogledaju, Hari baci opreznost niz vetar; on podiže ruke ispod Ortača i poče grčevito da maše Ćudljivku, ne bi li privukao njegovu pažnju, ustima nemo govoreći: – Moja je! Moja! Snejp posegnu za njom, s užasnim izrazom otkrovenja na licu... – Asio pergament! Mapa polete kroz vazduh, skliznu kroz Snejpove ispružene prste i odjezdi niza stepenice u Ćudljivkovu ruku. – Moja greška – reče Ćudljivko smireno. – Moje je... mora da sam je ranije ispustio... Ali Snejpove crne oči grozničavo su letele s jajeta u Filčovom naručju do mape u Ćudljivkovoj ruci i Hari vide kako ovaj spaja dva i dva, kao što je samo Snejp umeo... – Poter – reče on tiho. – Šta si rekao? – reče Ćudljivko smireno, savijajući mapu i stavljajući je u džep. – Poter! – zaurla Snejp, odmah okrenu glavu i zagleda se pravo u mesto gde je Hari stajao, kao da je odjednom mogao da ga vidi. – To jaje je Poterovo jaje. To parče pergamenta pripada Poteru. Video sam ga već, prepoznajem ga! Poter je ovde! Poter, u svom Nevidljivom ogrtaču! Snejp ispruži svoje ruke kao da je slep, i poče da se kreće uza stepenice. Hari se mogao zakleti da se njegove prevelike nozdrve šire, pokušavajući da ga nanjuše – zaglavljen, Hari se nagnuo unazad, pokušavajući da izbegne Snejpove prste, ali svakog trenutka... – Tamo nema ničega, Snejpe! – viknu Ćudljivko. – Ali biću više nego srećan da kažem direktoru kojom brzinom si se setio Harija Potera! – Što znači šta? – zareža Snejp, ponovo se okrećući da pogleda u Ćudljivka, ruku i dalje ispruženih na nekoliko centimetara od Harijevih grudi. – Što znači da je Dambldor izuzetno zainteresovan da sazna ko šta ima protiv tog dečaka! – reče Ćudljivko, došepavši još bliže podnožju stepeništa. – A i ja sam, Snejpe... veoma zainteresovan... – preko njegovog unakaženog lica zatreperi svetlost baklje, tako da su ožiljci, i deo nosa koji mu je nedostajao, izgledali dublji i mračniji nego ikada. Snejp je gledao naniže u Ćudljivka, te Hari nije mogao da vidi izraz na njegovom licu. Na trenutak, niko se nije pomerao niti progovarao. Potom Snejp polako spusti ruke. – Samo sam mislio – reče Snejp, glasom usiljene smirenosti – da Potera, ako se ponovo smuca naokolo noću... što je njegova nesrećna navika... da ga treba zaustaviti. Radi... radi njegove lične bezbednosti. – Ah, vidim – reče Ćudljivko nežno. – Samo misliš na Poterovo dobro, je li? Nasta pauza. Snejp i Ćudljivko i dalje su zurili jedan u drugoga. Gospođa Noris ispusti glasno mjau, i dalje provirujući iza Filčovih nogu, tražeći izvor mirisa Harijeve penušave kupke. – Mislim da ću se vratiti na spavanje – reče Snejp osorno. – To ti je najbolja ideja tokom čitave ove večeri – reče Ćudljivko. – Nego, Filče, kada bi mi još i ti dao to jaje... – Ne! – reče Filč, stežući jaje kao da mu je sin prvenac. – Profesore Ćudljivko, ovo je dokaz Pivsovog izdajstva! – Ono je vlasništvo šampiona kome ga je ukrao – reče Ćudljivko. – Predaj ga ovamo, odmah. Snejp siđe niza stepenice i prođe pored Ćudljivka bez ijedne reči. Filč ispusti cvrkutav zvuk Gospođi Noris, koja je još nekoliko sekundi tupo zurila u Harija pre nego što se okrenula i pošla za svojim gospodarem. I dalje ubrzano dišući, Hari ču Snejpa kako korača dalje niz hodnik. Filč predade Ćudljivku jaje, pa i on, takođe, nestade s vidika, mrmljajući Gospođi Noris: – Nema veze, slatka moja... videćemo Dambldora ujutru... reći ćemo mu šta je Pivs uradio... Neka vrata se zalupiše. Hari je i dalje stajao i piljio dole u Ćudljivka, koji je stavio svoj štap na najniži stepenik i s naporom počeo da se penje ka njemu, ispuštajući tupo klank na svakom drugom stepeniku. – Za dlaku, Poteru – promrmlja on. – Da... ja, ovaj... hvala – reče Hari slabašno. – Šta je ovo? – reče Ćudljivko, izvadivši Banditovu mapu iz svog džepa i rasklopivši je. – Mapa Hogvortsa – reče Hari, nadajući se da će ga Ćudljivko uskoro izvući iz stepeništa. Noga je počinjala sve jače da ga boli. – Merlinove mi brade – prošaputa Ćudljivko, zureći u mapu, dok mu je magično oko poigravalo kao pomahnitalo. – Ovo... ovo je baš dobra mapa, Poteru! – Da, ona je... zbilja korisna – reče Hari. Oči počeše da mu suze od bola. – Ovaj... profesore Ćudljivko, da li biste mogli da mi pomognete...? – Šta? Oh! Da... da, naravno... Ćudljivko uhvati Harija za ruke i povuče. Harijeva noga se oslobodi trik-stepenika, i on se pope na onaj iznad. Ćudljivko je i dalje zurio u mapu. – Poteru... – reče on polako – da nisi možda, kojim slučajem, video ko je provalio u Snejpovu kancelariju, je li? Na ovoj mapi, hoću reći? – Ovaj... da, jesam... – prizna Hari. – Bio je to gospodin Čučanj. Ćudljivkovo magično oko pređe preko čitave površine mape. Iznenada je delovao uznemireno. – Čučanj? – reče on. – Da li... da li si siguran, Poteru? – Sto posto – reče Hari. – Pa, ovde ga više nema – reče Ćudljivko, dok mu je oko i dalje prelazilo preko mape. – Čučanj... to je vrlo... vrlo interesantno... On ne reče ništa u narednom minutu, već je i dalje zurio u mapu. Hari je video da ove vesti nešto znače Ćudljivku, i mnogo ga je zanimalo šta je posredi. Pitao se sme li to da ga i pita. Ćudljivko ga je pomalo plašio... ipak, Ćudljivko mu je upravo pomogao da izbegne užasnu nepriliku... – Ovaj... profesore Ćudljivko... šta mislite, šta je gospodin Čučanj tražio u Snejpovoj kancelariji? Ćudljivkovo magično oko napusti mapu i zastade, podrhtavajući, na Hariju. Bio je to prodoran pogled, i Hari je imao utisak da ga Ćudljivko odmerava, pitajući se da li da mu odgovori ili ne, ili koliko toga da mu kaže. – Hajde da ti to ovako objasnim, Poteru – konačno promrmlja Ćudljivko. – Kažu da je stari Ludooki opsednut hvatanjem Mračnih čarobnjaka... ali Ludooki nije ništa – ništa – u poređenju s Bartijem Čučnjem. On nastavi da zuri u mapu. Hari je izgarao od želje da sazna više. – Profesore Ćudljivko? – reče on ponovo. – Da li mislite... da li bi ovo moglo da ima veze sa... možda gospodin Čučanj misli da se nešto dešava... – Kao na primer šta? – reče Ćudljivko oštro. Hari se pitao koliko toga sme da kaže. Nije želeo da Ćudljivko pomisli kako on ima izvore informacija izvan Hogvortsa. To bi moglo da dovede do škakljivih pitanja o Sirijusu. – Ne znam – promrmlja Hari – u poslednje vreme dešavale su se čudne stvari, zar ne? Pisalo je u Dnevnom proroku... Mračni znak na Svetskom prvenstvu, Smrtožderi, i sve ostalo... Oba Ćudljivkova rasparena oka se raširiše. – Ti si bistar momak, Poteru – reče. Njegovo magično oko ponovo se usmeri na Banditovu mapu. – Čučanj bi mogao da razmišlja na sličan način – reče on polako. – Vrlo verovatno... bilo je nekih čudnih glasina koje su kružile u poslednje vreme – zahvaljujući Riti Skiter, naravno. Unervozile su mnoge ljude, rekao bih. – Njegova iskrivljena usta izobličiše se u sumoran osmeh. – Oh, ako postoji nešto što najviše mrzim – promrmlja on, više za sebe nego za Harija, a njegovo oko usredsredi se na donji levi ugao mape – to je Smrtožder koji je ostao na slobodi... Hari je zurio u njega. Da li je moguće da Ćudljivko misli isto ono šta Hari misli da on, Ćudljivko, misli? – A sada hoću ja tebi da postavim pitanje, Poteru – reče Ćudljivko poslovnim tonom. Hari se obeshrabri. Slutio je da će doći do toga. Ćudljivko će ga pitati odakle mu mapa, koja je vrlo sumnjiv magični predmet – a priča kako je ona pala u njegove ruke kompromituje ne samo njega već i njegovog oca, Freda i Džordža Vizlija, i profesora Lupina, njihovog poslednjeg profesora Odbrane od Mračnih veština. Ćudljivko mahnu mapom ispred Harijevog lica, koji se pripremi za... – Mogu li ovo da pozajmim? – Oh! – reče Hari. Mapa mu je bila veoma draga, ali, s druge strane, izuzetno mu je laknulo što ga Ćudljivko nije pitao odakle mu, a nema sumnje da on, Hari, duguje uslugu Ćudljivku. – Da, u redu. – Dobar si ti momak – zareža Ćudljivko. – Ovo će mi zbilja poslužiti... ovo je možda baš ono što sam tražio... u redu, u krevet, Poteru, hajde sad... Oni se zajedno popeše uza stepenice, dok je Ćudljivko i dalje ispitivao mapu kao da je blago na kakvo dotad nije naišao. U tišini odšetaše do Ćudljivkove kancelarije, gde on stade i pogleda u Harija. – Da li si ikada razmišljao o tome da postaneš Auror, Poteru? – Ne – reče Hari, zatečen. – Možda bi trebalo da razmisliš o tome – reče Ćudljivko, klimajući glavom, i gledajući u Harija zamišljeno. – Da, zaista... a uzgred... pretpostavljam da večeras nisi tek tako izveo to jaje u šetnju? – Ovaj... ne – reče Hari, cereći se. – Rešavao sam zagonetku. Ćudljivko mu namignu, dok mu je magično oko ponovo pošandrcalo. – Ništa ne daje tako dobre ideje kao noćna šetnja, Poteru... vidimo se ujutru... – On se vrati u svoju kancelariju, ponovo zureći u Banditovu mapu, i zatvori vrata sa sobom. Hari se polako odšeta do grifindorskog tornja, zadubljen u misli o Snejpu i Čučnju, pitajući se šta sve to znači... Zašto se Čučanj pretvara da je bolestan kad može da dođe na Hogvorts kad god hoće? I šta on misli da Snejp krije u svojoj kancelariji? A Ćudljivko je pomislio da on, Hari, treba da postane Auror! Zanimljiva ideja... ali kad Hari tiho uđe u svoj krevet s baldahinom deset minuta kasnije, nakon što su jaje i Ogrtač već bili bezbedno sklonjeni u njegov kovčeg, ipak pomisli kako prvo treba da proveri koliko su unakaženi preostali Aurori, pre nego što odluči da mu to bude buduće zanimanje.