4.29. Hari Poter i Vatreni pehar - San
– Sve se svodi na sledeće – reče Hermiona, trljajući čelo. – Ili je gospodin Čučanj napao Viktora, ili je neko drugi napao obojicu u trenutku kad Viktor nije gledao. – Mora da je Čučanj – odmah reče Ron. – Zato ga nije bilo kada su stigli Hari i Dambldor. Pobegao je. – Ne bih rekao – reče Hari, zavrtevši glavom. – Delovao je stvarno slabašno... ne verujem da je mogao da se Prebaci, ili nešto slično. – Pa i ne možeš da se Prebacuješ na hogvortskom imanju, koliko puta treba da vam kažem? – reče Hermiona. – Okej... a šta kažete na ovu teoriju – reče Ron uzbuđeno – Krum je napao Čučnja – ne, sačekajte da završim – a onda Ošamutio sam sebe! – A gospodin Čučanj je prosto ispario, je li? – reče Hermiona ledeno. – A, da... Bila je zora. Hari, Ron i Hermiona su se veoma rano iskrali iz svojih spavaonica i zajedno požurili u sovarnik da pošalju pismo Sirijusu. Sada su stajali i gledali u maglovito imanje. Sve troje su imali podočnjake i bili izuzetno bledi, pošto su do kasno u noć raspravljali o gospodinu Čučnju. – Da ponovimo još jednom, Hari – reče Hermiona. – Šta je gospodin Čučanj tačno rekao? – Rekao sam ti, nije imalo mnogo smisla – reče Hari. – Rekao je da hoće da upozori Dambldora na nešto. Definitivno je spomenuo Bertu Džorkins, i iz nekog razloga je verovao da je mrtva. Neprekidno je ponavljao da je on kriv za sve... spomenuo je i svog sina. – Pa, to i jeste bila njegova krivica – reče Hermiona iznervirano. – Kao da je skrenuo s uma – reče Hari. – Pola vremena kao da je verovao da su mu žena i sin još uvek živi, a neprekidno je razgovarao s Persijem o poslu i davao mu instrukcije. – I... podseti me, šta je rekao o Znaš-Već-Kome? – reče Ron nelagodno. – Rekao sam ti već – ponovi Hari tupo. – Rekao je da je sve jači. Zavlada tajac. Onda Ron progovori lažno sigurnim glasom: – Ali on je poludeo, kao što si i rekao, tako da je polovina svega toga ionako samo buncanje... – Delovao je najnormalnije kada je pokušavao da govori o Voldemoru – reče Hari, ignorišući Ronovo trzanje na pomen tog imena. – Imao je velikih problema da sklopi makar dve reči skupa, ali tada je delovao kao da zna gde je, i šta hoće da uradi. Samo je ponavljao da hoće da vidi Dambldora. Hari se okrenu od prozora i pogleda uvis ka zidnim pregradama. Polovina mnogobrojnih stalaka za sove bila je prazna. Tu i tamo, pokoja sova bi uletela kroz neki od prozora, vraćajući se iz noćnog lova s mišem u kljunu. – Da me Snejp nije zadržavao – reče Hari ogorčeno – možda bismo i stigli tamo na vreme. Direktor je zauzet, Poteru... Kakve su to gluposti? Zašto mi se jednostavno nije sklonio s puta? – Možda nije želeo da stigneš tamo! – reče Ron brzo. – Možda... sačekaj... šta misliš, koliko je brzo mogao da stigne do Šume? Misliš li da je mogao da bude brži od tebe i Dambldora? – Ne, sem ukoliko se nije pretvorio u slepog miša ili nešto slično – reče Hari. – Ni to nije isključeno – promrmlja Ron. – Moramo da nađemo profesora Ćudljivka – reče Hermiona. – Moramo da saznamo da li je pronašao gospodina Čučnja. – Ukoliko je kod sebe imao Banditovu mapu, onda mu je bilo lako da ga nađe – reče Hari. – Ukoliko Čučanj već nije bio izvan školskog imanja – reče Ron – pošto mapa pokazuje samo do granica, a ne i... – Psst! – reče Hermiona iznenada. Neko se penjao uza stepenice ka sovarniku. Hari je mogao da čuje dva glasa kako se svađaju, približavajući se sve više i više. – ...to je ucena, eto šta je, zbog toga bismo mogli da upadnemo u more problema... – ...pokušali smo da budemo ljubazni, vreme je da igramo prljavo, kao i on. Ne bi voleo da Ministarstvo magije sazna šta je uradio... – Kažem ti, ukoliko to učiniš napismeno, onda je to ucena! – Da, ali nećeš se žaliti ukoliko nam stigne lepa velika uplata, je li? Vrata sovarnika se uz tresak otvoriše. Fred i Džordž pređoše preko praga, a potom se ukočiše u mestu, kad spaziše Harija, Rona i Hermionu. – Šta vi radite ovde? – upitaše Ron i Fred uglas. – Šaljemo pismo – rekoše istovremeno Hari i Džordž. – Šta, ovako rano? – rekoše Hermiona i Fred. Fred se naceri. – U redu: mi nećemo pitati vas šta radite, ukoliko vi ne budete pitali nas – reče on. U rukama je držao zapečaćen koverat. Hari baci pogled na njega, ali Fred, slučajno ili namerno, okrenu ruku tako da nije moglo da se vidi ime primaoca. – Pa, ne dozvolite da vas mi zadržavamo – reče on, lažno se naklonivši, i pokaza prema vratima. Ron se ne pomeri. – Koga to ucenjujete? – upita on. Kez iščeznu s Fredovog lica. Hari primeti da je Džordž brzo pogledao u Freda, pre nego što se nasmešio Ronu. – Ne budi glup, samo sam se šalio – reče on bezbrižno. – Nije mi tako zvučalo – reče Ron. Fred i Džordž se pogledaše. Onda Fred naglo progovori: – Rekao sam ti već jednom, Rone, ne guraj nos u ono što te se ne tiče, ukoliko želiš da ostane u sadašnjem obliku. Ne vidim zašto bi to želeo, ali... – Ovo me se tiče, ukoliko nekog ucenjujete – reče Ron. – Džordž je u pravu, mogli biste da upadnete u ozbiljnu nevolju zbog toga. – Rekao sam ti, samo sam se šalio – reče Džordž. On priđe Fredu, uze pismo od njega i poče da ga kači za nogu najbliže smeđe sove. – Zaista počinješ da zvučiš pomalo kao naš dragi stariji brat, Rone. Samo nastavi ovako i postaćeš asistent. – Ne, neću! – reče Ron besno. Džordž odnese sovu do prozora i ona odlete. Potom se okrenu i naceri se Ronu. – Pa, onda prestani da govoriš ljudima šta da rade. Vidimo se kasnije. On i Fred napustiše sovarnik. Hari, Ron i Hermiona se zgledaše. – Šta misliš, da ne znaju oni možda nešto o svemu ovome? – prošaputa Hermiona. – O Čučnju i svemu ostalom? – Ne – reče Hari. – Da je posredi nešto tako ozbiljno, rekli bi nekome. Rekli bi Dambldoru. Ron je pak delovao kao da mu je neprijatno. – Nešto nije u redu? – upita ga Hermiona. – Pa... – reče Ron polako – ne znam da li bi baš rekli. Oni su... oni su u poslednje vreme opsednuti sticanjem novca, primetio sam to družeći se s njima... dok... znate... – Dok nismo govorili – dovrši Hari rečenicu umesto njega. – Da, ali ucena... – To je zbog one ideje o prodavnici šala koju su smislili – reče Ron. – Mislio sam da su to pričali samo da bi nervirali mamu, ali oni su zaista ozbiljni, pokušavaju da je osnuju. Preostala im je još samo godina dana na Hogvortsu i stalno pričaju o tome kako je vreme da razmisle o svojoj budućnosti, tata im ne može pomoći, a treba im dosta zlata da bi započeli neki posao. Sada je Hermioni bilo neprijatno. – Da, ali... oni ne bi učinili ništa protivzakonito da bi se dokopali zlata. Zar ne? – Ne bi? – reče Ron, skeptično. – Pojma nemam... nije baš da im smeta da krše pravila, je li? – Da, ali ovo je zakon – reče Hermiona, sada već uplašeno. – Ovo nije neko glupo školsko pravilo... za ucenu će dobiti mnogo više od kaznene nastave! Rone... možda bi bilo najbolje da kažeš Persiju... – Jesi li ti poludela? – reče Ron. – Da kažem Persiju? On bi se verovatno ugledao na Čučnja, i predao ih vlastima. – On se zagleda u prozor kroz koji je odletela Fredova i Džordžova sova, a potom reče: – Hajde, idemo na doručak. – Šta misiliš, je li previše rano da potražimo profesora Ćudljivka? – upita Hermiona, kad siđoše niza spiralno stepenište. – Da – reče Hari. – Verovatno bi nas razneo kroz vrata, kada bismo ga probudili u cik zore, pomislio bi da pokušavamo da ga napadnemo dok spava. Pričekajmo do velikog odmora. Istorija magije retko kada je proticala tako sporo. Hari je neprekidno gledao na Ronov sat, pošto se konačno odvojio od svog, ali se Ronov pomerao tako polako da je mogao da se zakune da je i on prestao da radi. Sve troje su bili toliko umorni da su mogli da spuste glave na klupe i zaspe. Čak ni Hermiona nije hvatala svoje uobičajene beleške, već je sedela pridržavajući glavu rukama, zureći u profesora Binsa neusredsređenim pogledom. Kada je konačno zvonilo, oni izjuriše u hodnik ka učionici Odbrane od Mračnih veština, i zatekoše profesora Ćudljivka kako izlazi iz nje. Delovao je umorno bar koliko i oni. Kapak njegovog normalnog oka bio je napola sklopljen, zbog čega mu je lice delovalo izobličenije nego obično. – Profesore Ćudljivko? – pozva ga Hari, kad se probiše ka njemu kroz gomilu. – Zdravo, Poteru – zareža Ćudljivko. Njegovo magično oko pratilo je pogledom nekoliko prvaka u prolazu, koji ubrzaše, delujući nervozno. Potom se ponovo okrenu prema unutrašnjosti Ćudljivkove glave, i najpre stade da posmatra iza njega, a potom profesor ponovo progovori. – Uđite ovamo. On se pomeri unazad, propuštajući ih u praznu učionicu, potom doćopa iza njih i zatvori vrata. – Jeste li ga pronašli? – upita Hari, bez ikakvog okolišanja. – Gospodina Čučnja? – Ne – reče Ćudljivko. On priđe svom stolu, sede, ispruži drvenu nogu s blagim uzdahom i izvuče čuturicu. – Da li ste upotrebili mapu? – upita Hari. – Naravno – reče Ćudljivko, gucnuvši iz čuture. – Ugledao sam se na tebe, Poteru. Prizvao sam je iz moje kancelarije u Šumu. Nije ga bilo nigde na njoj. – Ipak se Prebacio? – upita Ron. – Nemoguće je Prebacivati se unutar hogvortskog imanja, Rone! – reče Hermiona. – Ima drugih načina pomoću kojih je mogao da nestane, zar ne, profesore? Ćudljivkovo magično oko zadrhta kada se zaustavilo na Hermioni. – I ti bi mogla da porazmisliš o karijeri Aurora – reče joj on. – Tvoj mozak radi upravo na taj način, Grejndžerova. Hermiona pocrvene od zadovoljstva. – Pa, nije bio nevidljiv – reče Hari. – Ova mapa pokazuje nevidljive ljude. Stoga mora da je napustio imanje. – Ali nije svojevoljno ispario? – reče Hermiona brzo. – Možda ga je neko naterao? – Da, neko je mogao... mogao da ga smesti na metlu i da odleti s njim, zar ne? – reče brzo Ron, gledajući u Ćudljivka pogledom punim nade, kao da je i on hteo da mu se kaže da bi bio dobar Auror. – Ne možemo odbaciti otmicu kao mogućnost – zareža Ćudljivko. – Pa – nastavi Ron – mislite li da je negde u Hogsmidu? – Mogao bi biti bilo gde – reče Ćudljivko, vrteći glavom. – Jedno zasigurno znamo: ovde nije. On glasno zevnu, tako da mu se ožiljci raširiše, a njegova iskrivljena usta otkriše da mu fali nekoliko zuba. Potom reče: – E pa, Dambldor mi je rekao da vas troje sebe smatrate nekim istraživačima, ali ništa ne možete učiniti za Čučnja. Njega će odsad da traži Ministarstvo, Dambldor ih je obavestio. Poteru, ti se samo koncentriši na treći podvig. – Šta? – reče Hari. – Oh, da... Nije ni pomislio na lavirint, otkad ga je prethodne večeri napustio zajedno s Krumom. – Ovaj će ti baš biti po volji – produži Ćudljivko, gledajući u Harija, i češkajući svoju unakaženu i zaraslu bradu. – Po onome što sam čuo od Dambldora, kada si bio u prvom razredu uspeo si da prebrodiš niz prepreka koje su branile pristup Kamenu mudrosti, zar ne? – Mi smo mu pomogli – brzo upade Ron. – Ja i Hermiona smo pomogli. Ćudljivko se naceri. – Pa, pomozite mu onda da se spremi za ovo, i biću veoma iznenađen ukoliko ne bude pobedio – reče on. – U međuvremenu... stalni oprez, Poteru. Stalni oprez. – On cugnu još jedan veliki gutljaj iz svoje čuture, a njegovo magično oko okrenu se ka prozoru. Kroz njega se videlo najviše jedro durmstranškog broda. – Vas dvoje – upravi on svoje normalno oko ka Ronu i Hermioni – budite u Poterovoj blizini, važi? I ja držim stvari na oku, ali svejedno... nikada ne možete biti dovoljno oprezni. * * * Sledećeg jutra Sirijus im je vratio sovu s pismom. Ona slete pored Harija u istom trenutku kad i jedna siva sova pored Hermione, držeći primerak Dnevnog proroka u kljunu. Ona uze novine, pregleda prvih nekoliko strana, reče: – Ha! Još nije ni nanjušila ovu priču o Čučnju! – a potom se pridruži Ronu i Hariju da zajedno pročitaju Sirijusov odgovor na čudnovate događaje dve večeri ranije. Hari – šta uopšte izvodiš, lutajući tek tako po šumi s Viktorom Krumom? Hoću da mi se zakuneš, povratnom sovinom poštom, da se nećeš više ni sa kim šetati noću. Na Hogvortsu se nalazi neko ko je krajnje opasan. Jasno mi je da su hteli da spreče Čučnja da se vidi s Dambldorom, a ti si najverovatnije bio na samo par koraka od njih, u mraku. Mogli su da te ubiju. Tvoje ime nije slučajno dospelo u Vatreni pehar. Ukoliko neko pokušava da te napadne, sad mu je poslednja prilika za to. Budi uvek blizu Rona i Hermione, ne napuštaj grifindorski toranj uveče i pripremi se za treći podvig. Vežbaj Ošamućivanje i Razoružavanje. Ne bi bilo na odmet da osim toga uvežbaš i nekoliko uroka. Povodom Čučnja ne možeš ništa da učiniš. Kloni se nevolja i čuvaj se. Čekam tvoje pismo u kome mi obećavaš da nećeš više noću da izlaziš izvan zamka. Sirijus – Ko je on, da mi pridikuje da ne izlazim iz zamka? – reče Hari, blago iznerviran, čim savi Sirijusovo pismo i stavi ga u odoru. – Posle svega što je on radio u školi! – Zabrinut je za tebe! – reče Hermiona oštro. – Baš kao i Ćudljivko i Hagrid! Stoga ih poslušaj! – Cele godine niko nije pokušao da me napadne – reče Hari. – Niko mi ništa nije uradio... – Osim što je stavio tvoje ime u Vatreni pehar – reče Hermiona. – A to su sigurno uradili s razlogom, Hari. Njuško je u pravu. Moguće je da su pokušavali da dobiju na vremenu. Možda je ovo podvig na kome će pokušati da te srede. – Vidi – reče Hari nestrpljivo – recimo da je Njuško u pravu, i da je neko ošamutio Kruma da bi kidnapovao Čučnja. Pa, onda su bili u drveću oko nas, zar ne? Ali su sačekali da im se sklonim s puta pre nego što su reagovali, zar ne? Stoga ne izgleda da sam im ja meta, je li tako? – Da su te ubili u Šumi, ne bi mogli da udese da izgleda kao da je nesrećan slučaj! – reče Hermiona. – Ali, ako bi poginuo tokom izvođenja podviga... – Nije ih bilo briga hoće li neko primetiti da je Krum napadnut, zar ne? – reče Hari. – Zašto nisu i mene isto tako sredili? Mogli su da izvedu da sve izgleda kao da smo Krum i ja imali nekakav dvoboj, ili nešto slično. – Hari, ni ja to ne razumem – reče Hermiona očajnički. – Samo znam da se dešavaju raznorazne čudnovate stvari, i to mi se ne dopada... Ćudljivko je u pravu – Njuško je u pravu – moraš da počneš da treniraš za treći podvig, iz ovih stopa. I obavezno napiši pismo Njušku, obećaj mu da se više nećeš sâm šunjati po školi. * * * Hogvortsko imanje nikad nije izgledalo primamljivije nego sad, kad je Hari morao da ostane u školi. Sledećih nekoliko dana provodio je sve slobodno vreme ili u biblioteci s Hermionom i Ronom, obrađujući lekcije o urocima, ili u praznim učionicama u koje bi se ušunjali da bi vežbali. Hari je pokušavao da se koncentriše na Ošamućujuću čin, koju nikad dotad nije koristio. Problem je bio u tome što je vežbanje ove čini zahtevalo izvesne žrtve od Rona i Hermione. – Zar ne možemo jednostavno da kidnapujemo Gospođu Noris? – predloži Ron u ponedeljak, tokom ručka, dok je ležao ispružen na leđima posred učionice u kojoj su slušali Čini, nakon što ga je Hari upravo Ošamutio i ponovo probudio, po peti put zaredom. – Zašto malo ne Ošamutiš nju. Ili bi mogao da iskoristiš Dobija, Hari, kladim se da bi sve učinio da ti pomogne. Nije da se bunim, ili nešto slično – on se oprezno uspravi na noge, trljajući zadnjicu – ali me zaista sve boli... – Pa, to je zato što neprekidno promašuješ jastuke, zar ne! – reče Hermiona nestrpljivo, nameštajući ponovo gomilu jastuka koje su koristili za Uklanjajuće čini, a koje je profesor Flitvik ostavio u kabinetu. – Samo probaj da padneš unazad! – Kad si Ošamućen, ne možeš baš najbolje da ciljaš, Hermiona! – reče Ron ljutito. – Zašto ti ne probaš malo? – Pa, mislim da se Hari već uhodao – reče Hermiona brže-bolje. – A ne moramo da se brinemo za Razoružavanje, pošto on to već odavno ume da radi ... mislim da bi večeras trebalo da počnemo da radimo neki od ovih uroka. Ona pogleda listu koju su sastavili u biblioteci. – Sviđa mi se kako ovaj izgleda – reče ona – ovaj Onesposobljavajući urok. Trebalo bi da uspori sve što bi pokušalo da te napadne, Hari. Počećemo s njim. Zvono se oglasi. Oni žurno pobacaše jastuke nazad u Flitvikov orman i iskradoše se iz učionice – Vidimo se na večeri! – reče Hermiona i krenu na čas Aritmantije, dok se Hari i Ron uputiše prema severnom tornju, na čas Predskazivanja. Široke trake zaslepljujuće zlatne sunčeve svetlosti spuštale su se preko hodnika kroz visoke prozore. Napolju je nebo bilo toliko jarkoplavo, da je delovalo kao da je prelakirano. – Biće pakleno u sobi profesorke Treloni, ona nikad ne gasi ono svoje ognjište – reče Ron, dok su se uspinjali uz stepenice ka srebrnim merdevinama i vratancima u plafonu. Bio je sasvim u pravu. U blago osvetljenoj prostoriji bilo je sparno. Mirisi iz naparfemisane vatre bili su teži no ikad. Hariju se malo zamuti u glavi dok se probijao do jednog od prozora sa zavesom. Dok je profesorka Treloni gledala u suprotnom pravcu, pokušavajući da raspetlja šal koji se zapleo u lampu, on odškrinu prozor nekoliko centimetara, i uvali se u fotelju presvučenu cicom, tako da mu je blag vetrić prelazio preko lica. Bilo je izuzetno prijatno. – Dušice moje – reče profesorka Treloni, sedajući u svoju široku fotelju ispred razreda, sve ih gledajući svojim čudnovato uvećanim očima – skoro smo završili naš rad na Predskazivanju pomoću planeta. Danas ćemo imati sjajnu priliku da ispitamo uticaj Marsa, pošto je njegov položaj trenutno izuzetno zanimljiv. Ukoliko svi pogledate ovamo, prigušiću svetla... Ona mahnu štapićem, i sva svetla se ugasiše. Vatra je sada bila jedini izvor svetlosti. Profesorka Treloni se sagnu, i ispod svoje fotelje izvuče minijaturni model solarnog sistema, smešten ispod staklene kupole. Bila je to predivna stvar. Oko svake od devet planeta svetlucali su njihovi meseci u svojim putanjama, kao i vatreno sunce, levitirajući u vazduhu iza stakla. Hari je lenjo posmatrao kako profesorka Treloni pokazuje fascinirajuće uglove koje Mars pravi u odnosu na Neptun. Preplaviše ga teška naparfemisana isparenja, a vetrić koji je duvao kroz prozor nežno mu je prelazio preko lica. Čuo je nekog insekta kako nežno zuji iza zavese. Kapci počeše da mu se sklapaju... Jahao je na leđima orlovske sove, jezdeći kroz bistro plavo nebo ka staroj, rastinjem prekrivenoj kući koja je stajala visoko na brdu. Leteli su sve niže i niže, a vetrić je prijatno ćarlijao po Harijevom licu, dok nisu stigli do mračnog i polomljenog prozora na gornjem spratu kuće i ušli kroz njega. Sada su leteli kroz sumoran hodnik, ka sobi na samom kraju... prošli su kroz vrata, u mračnu sobu čiji su prozori bili zabarikadirani daskama... Hari siđe sa sovinih leđa... i posmatrao ju je, kako leprša po sobi i sleće u stolicu koja mu je bila okrenuta leđima... na podu pored stolice stajala su dva mračna obličja... oba su se pomerala... Jedno obličje beše ogromna zmija... drugo je bilo čovek... nizak, proćelav čovek, čovek suznih očiju i šiljatog nosa... on je dahtao i jecao na ćilimu ispred kamina... – Imaš sreće, Crvorepu – reče hladan, piskav glas iz stolice na koju je sova sletela. – Zbilja imaš mnogo sreće. Tvoja brljotina nije baš sve upropastila. Mrtav je. – Gospodaru! – zacvile čovek na podu. – Gospodaru moj, ja sam... toliko sam zadovoljan... i toliko mi je žao... – Nagini – reče hladni glas – ti nemaš sreće. Ipak te neću nahraniti Crvorepom, uprkos svemu... ali nema veze, nema veze... tu je još uvek Hari Poter... Zmija prosikta. Hari je mogao da vidi njen jezik kako palaca. – A sada, Crvorepu – reče hladni glas – samo još jedan mali podsetnik da neću više tolerisati nijednu tvoju brljotinu... – Gospodaru... ne... preklinjem vas... Iz stolice se pojavi vrh štapića. Bio je uperen u Crvorepa. – Krucio – reče hladni glas. Crvorep vrisnu, vrisnu kao da mu svaki nerv u telu plamti, Harijeve uši ispuniše se kricima, dok mu je ožiljak na čelu buktao od bola: i on je vrištao... Voldemor će ga čuti, znaće da je tu... – Hari! Hari! Hari otvori oči. Ležao je na podu sobe profesorke Treloni, s rukama na licu. Ožiljak ga je i dalje toliko pekao da su mu suze navirale na oči. Bol je bio stvaran. Ceo razred je stajao oko njega, a Ron je klečao pored njega, užasnut. – Da li si dobro? – upita ga on. – Naravno da nije! – reče profesorka Treloni, delujući vrlo uzbuđeno. Njene ogromne oči pređoše preko Harija i upiljiše se u njega. – Šta je bilo, Poteru? Predskazanje? Priviđenje? Šta si video? – Ništa – slaga Hari. On sede na zemlju. Osetio je da se trese. Nije mogao a da se osvrće ka senkama iza sebe. Voldemorov glas zvučao je tako blizu... – Držao si se za svoj ožiljak! – reče profesorka Treloni. – Valjao si se po podu, stiskajući ožiljak! Hajde, de, Poteru, imam ja iskustva s ovakvim stvarima! Hari pogleda u nju. – Mislim da moram da odem do bolničkog krila – reče on. – Imam gadnu glavobolju. – Dušice moja, nesumnjivo si podlegao stimulacijama čudnovatih vidovitih vibracija moje sobe! – reče profesorka Treloni. – Ukoliko sad odeš, izgubićeš priliku da vidiš dalje nego što si ikad mogao da... – Trenutno ne želim da vidim ništa osim leka za glavobolju – reče Hari. On ustade. Ceo razred ustuknu. Svi su delovali uznemireno. – Vidimo se kasnije – promrmlja Hari Ronu, pokupi svoju torbu, i krenu ka vratima u podu, ignorišući profesorku Treloni, koja je delovala veoma frustrirano, kao da joj je upravo uskraćena prava poslastica. Ipak, kad je sišao niz njene merdevine, Hari se nije uputio ka bolničkom krilu. Nije ni imao nameru da ide tamo. Sirijus mu je rekao šta da uradi ako ga ponovo bude zaboleo ožiljak, i Hari je bio spreman da posluša njegov savet: pošao je pravo u Dambldorovu kancelariju. On odmaršira kroz hodnik, razmišljajući o onome što je video u snu... taj san je bio podjednako stvaran, kao i onaj koji ga je probudio u Šimširovoj ulici... on se još jednom priseti svih detalja u sebi, kako bi bio siguran da će moći da ih se seti kasnije... čuo je Voldemora kako optužuje Crvorepa da je napravio brljotinu... ali je sova donela dobre vesti, brljotina je ispravljena, neko je bio mrtav... tako da Crvorep ipak neće postati hrana za zmiju... umesto njega, biće to on, Hari... Hari prođe pravo pored kamenog gargojla koji je čuvao ulaz u Dambldorovu kancelariju, ne primetivši... Onda trepnu, osvrnu se oko sebe, shvati šta je učinio i vrati se nazad, zaustavivši se ispred njega. Potom se seti da ne zna lozinku. – Limun-bombonica? – pokuša on nesigurno. Gargojl se ne pomeri. – Okej – reče Hari, zureći u njega. – Kolač od kruške? Ovaj – štapić od sladića. Praskava zujalica. Pljuckove najbolje naduvavajuće žvake. Berti Botove bombonice svih aroma... oh, ne, on ih ne voli, zar ne?... oh, ma samo se otvori, hoćeš li? – reče on ljutito. – Zaista moram da ga vidim, hitno je! Gargojl je i dalje bio nepomičan. Hari ga šutnu, ne postigavši ništa osim mučno jakog bola u svom nožnom palcu. – Čokoladna žabica! – povika on ljutito, stojeći na jednoj nozi. – Šećerno pero! Buba-švabonica! Gargojl ožive i skoči u stranu. Hari trepnu. – Buba-švabonica? – reče on, zgranut. – Samo sam se šalio... On požuri kroz procep u zidu i, kad se vrata za njim zatvoriše, zakorači na spiralno kameno stepenište, koje polako krenu da klizi naviše, noseći ga do lakiranih hrastovih vrata s mesinganim zvekirom. Čuo je glasove kako dopiru iz kancelarije. On iskorači s pokretnog stepeništa i oklevaše da uđe, prisluškujući. – Dambldore, bojim se da ne vidim nikakvu vezu, uopšte je ne vidim! – bio je to glas ministra magije, Kornelijusa Fadža. – Ludo kaže da je Berta savršeno sposobna da se sama izgubi. Slažem se da smo očekivali da ćemo je dosad već pronaći, ali svejedno, nema nikakvog dokaza ni o kakvoj prljavoj igri, ama baš nikakvog. Baš kao što nema nikakvog dokaza da je njen nestanak povezan s nestankom Bartija Čučnja! – A šta mislite da se dogodilo Bartiju Čučnju, ministre? – reče Ćudljivkov režeći glas. – Alastore, vidim samo dve mogućnosti – reče Fadž. – Ili je Čučanj konačno pukao – što je i više nego verovatno, siguran sam da ćete se složiti sa mnom, uzevši u obzir ono što mu se privatno dogodilo – i onako lud, odlutao nekud... – U tom slučaju, odlutao je tamo nekud neverovatno brzo, Kornelijuse – reče Dambldor smireno. – Ili je... pa... – Fadž je zvučao posramljeno. – Pa, uzdržaću se od davanja svog mišljenja dok ne budem video mesto gde su ga pronašli, ali kažete da je to bilo malo dalje od Bobatonske kočije? Dambldore, ti znaš šta je ta žena, zapravo? – Da, vrlo sposobna direktorka... i fantastična plesačica – reče Dambldor tiho. – Ma hajde, Dambldore! – reče Fadž besno. – Zar ne misliš da si pristrasan zbog Hagrida? Ispostavi se, neretko, da nisu svi oni bezazleni – ukoliko, zapravo, i Hagrida možeš nazvati bezazlenim, s tom njegovom obuzetošću čudovištima... – Ne sumnjam u Madam Maksim ništa više nego u Hagrida – reče Dambldor, podjednako smireno. – Mislim da si možda ti taj koji je pristrasan, Kornelijuse. – Možemo li da završimo ovu diskusiju? – zareža Ćudljivko. – Da, da, hajdemo onda na imanje – reče Kornelijus nestrpljivo. – Ne, ne radi se o tome – reče Ćudljivko – nego, Poter bi da porazgovara s vama, Dambldore. Eno ga, ispred vrata. 30. Sito-za-misli Vrata kancelarije se otvoriše. – Zdravo, Poteru – reče Ćudljivko. – Hajde, uđi. Hari stupi unutra. Već je jednom bio u Dambldorovoj kancelariji. Bila je to predivna, kružna soba, prekrivena portretima prethodnih direktora i direktorki Hogvortsa, koji su čvrsto spavali, a grudi su im se blago dizale i spuštale. Kornelijus Fadž je stajao pored Dambldorovog stola, u svom uobičajenom kariranom ogrtaču, a u ruci je držao svoj limunzeleni polucilindar. – Hari! – reče Fadž veselo, krenuvši napred. –
