4.34. Hari Poter i Vatreni pehar - Priori incantatem
Crvorep priđe Hariju, koji se koprcao kako bi se dočekao na noge, i oslonio se na njih svom težinom pre nego što ga sasvim odvežu. Crvorep podiže svoju novu srebrnu šaku, izvuče komad tkanine kojim je ućutkao Harija a onda, jednim zamahom, preseče veze koje su Harija držale prikovanog za spomenik. Možda je na delić sekunde, dok je stajao na obraslom grobu, Hari pomislio da bi mogao pokušati da pobegne, ali njegova povređena noga podrhtavala je pod njim, i dok su se Smrtožderi pregrupisavali, formirajući uži krug oko njega i Voldemora, tako da popune praznine gde je trebalo da budu Smrtožderi koji nedostaju, Crvorep je iskoračio iz kruga ka mestu gde je ležalo Sedrikovo telo, i vratio se s Harijevim štapićem, koji je grubo tutnuo Hariju u ruku, ne gledajući u njega. Zatim i Crvorep zauze mesto u krugu smrtožderskih posmatrača. – Naučili su te kako da se boriš u dvoboju, Hari Poteru? – reče Voldemor meko, dok su mu crvene oči sijale kroz mrak. Na ove reči, Hari se priseti – kao da je reč o nečemu iz njegovog bivšeg života – Kluba dvoboja na Hogvortsu, koji je kratko pohađao pre dve godine... sve što je tamo naučio bila je Razoružavajuća čin, Ekspeliarmus... ali koliko bi mu uopšte koristila, čak i kad bi mogao da oduzme Voldemoru štapić iz ruke, kada je okružen Smrtožderima, koji su u najmanju ruku brojno nadmoćniji, trideset na jednog? Nikad nije učio ništa što bi mu sada iole pomoglo. Znao je da se suočava sa stvarima na koje ih je Ćudljivko uvek upozoravao... sa nezaustavljivom Avada kedavra kletvom – a Voldemor je bio u pravu – ovoga puta, njegova majka nije bila tu da umre umesto njega... bio je sasvim nezaštićen... – Prvo se poklonimo jedan drugome, Hari – reče Voldemor, nagnuvši se malo, ali i dalje zmijolikim licem okrenut Hariju. – Hajde, ovakve sitnice se moraju poštovati... Dambldor bi voleo da pokažeš lepe manire... pokloni se smrti, Hari... Smrtožderi su se ponovo smejali. Voldemorova usta bez usana su se smešila. Hari se ne pokloni. Nije želeo da dopusti Voldemoru da se poigrava s njim pre nego što ga ubije... nije hteo da mu pruži to zadovoljstvo... – Rekao sam: pokloni se – reče Voldemor, podižući svoj štapić – i Hari oseti kako mu se kičma krivi, kao da ga ogromna nevidljiva ruka okrutno savija napred, a Smrtožderi se grohotom nasmejaše. – Vrlo dobro – reče Voldemor meko i, kako je podizao štapić nagore, pritisak na Harija poče da popušta. – Dakle, suoči se sa mnom kao čovek... uspravne kičme i ponosit, onako kako je tvoj otac umro... – A sad – dvoboj. Voldemor podiže štapić, i pre nego što je Hari stigao išta da uradi da se odbrani, pre nego što je stigao i da se pomeri, ponovo ga pogodi Bolna kletva. Bol je bio toliko jak, sveobuzimajuć, da više nije znao gde je... kao da su noževi zagrejani do belog usijanja probijali svaki pedalj njegove kože, glava će mu sigurno eksplodirati od bola: urlao je glasnije no ikad u životu... A onda bol prestade. Hari se prevrnu u stranu i podiže na noge. Nekontrolisano je drhtao, baš kao Crvorep kada je sebi odsekao šaku. On se otetura postrance ka zidu Smrtoždera, koji ga odgurnuše nazad ka Voldemoru. – Mali predah – reče Voldemor, dok su mu se prorezi-nozdrve širili od uzbuđenja – mala pauza... to te je zabolelo, zar ne, Hari? Ne bi želeo da to ponovo uradim? Hari mu ne odgovori. Umreće baš kao i Sedrik, one nemilosrdne crvene oči su mu to govorile... umreće, a ne može ništa da učini da to spreči... ali ne mora ni da igra njegovu igru. Neće se pokoriti Voldemoru... neće ga preklinjati... – Pitao sam te želiš li da ti to ponovo uradim? – reče Voldemor blago. – Odgovori mi! Imperio! I Hari iskusi, po treći put u životu, osećaj da su mu sve misli zbrisane iz uma... ah, kakvo blaženstvo, ne razmišljati, bilo je to kao da pluta, da sanja... samo reci NE... reci NE... samo odgovori NE... Neću, reče mnogo jači glas, u dubini njegove glave, neću odgovoriti... Samo odgovori NE... Neću to uraditi, neću to reći... Samo odgovori NE... – NEĆU DA ODGOVORIM! I ove reči izleteše iz Harijevih usta. One odjeknuše preko groblja, i osećanje da sanja nestade tako naglo kao da su ga polili hladnom vodom – ponovo su se vratili bolovi koje je Bolna kletva ostavila svuda po njegovom telu – ponovo se vratila spoznaja o tome gde je i sa čim se suočava... – Nećeš? – reče Voldemor tiho, a Smrtožderi se sada više nisu smejali. – Nećeš da kažeš NE? Hari, poslušnost je vrlina kojoj moram da te naučim pre nego što umreš... možda uz još jednu dozu bola? Voldemor podiže štapić, ali ovoga puta Hari je bio spreman. S refleksima koje je stekao trenirajući kvidič, on se baci na zemju: otkotrlja se iza mermernog spomenika Voldemorovog oca i ču kako mermer puca, nakon što ga je kletva pogodila. – Hari, ne igramo se žmurke ovde – reče Voldemorov meki, hladni glas dok se približavao, a Smrtožderi se ponovo smejali. – Od mene se ne možeš sakriti. Da li ovo znači da si umoran od našeg dvoboja? Da li ovo znači da bi radije želeo da sve okončam sad, Hari? Hajde, Hari... izađi onda da se igramo... biće brzo... možda će čak biti bezbolno... ne bih ti tačno znao reći... nikad nisam umro... Hari kleknu iza nadgrobnog spomenika, i znao je da je došao kraj. Nije bilo nade... ničega što bi mu priteklo u pomoć. I dok je slušao kako se Voldemor približava, znao je samo jednu stvar, koja je bila iznad svakog straha ili razuma – neće umreti čučeći ovde kao dete koje se igra žmurke. Neće umreti klečeći pred Voldemorovim nogama... umreće uspravno, kao njegov otac, i umreće pokušavajući da se odbrani, iako nikakva odbrana nije moguća... Pre nego što je Voldemor uspeo da gurne svoje zmijoliko lice iza nadgrobnog spomenika, Hari ustade... čvrsto stegnu štapić u ruci, izbaci ga pred sebe, i baci se ispred spomenika, suočivši se licem u lice s Voldemorom. Voldemor je bio spreman. Kad Hari povika: – Ekspeliarmus! – Voldemor povika: – Avada kedavra! Mlaz zelene svetlosti izlete iz Voldemorovog štapića, baš kad je mlaz crvene pojurio iz Harijevog – one se sudariše u vazduhu – i odjednom, Harijev štapić poče da vibrira kao da kroz njega prolazi električno pražnjenje. Šaka oko štapića mu se ukoči: nije mogao da ga ispusti ni da je hteo – uski zrak svetlosti sada je spajao dva štapića, ni crven ni zelen, već sjajne zlatne boje – i Hari, prateći zrak zaprepašćenim pogledom, vide da Voldemorovi dugi prsti takođe grčevito drže štapić koji se trese i vibrira. A onda – Hari ničim nije bio pripremljen za ono što je usledilo – oseti kako mu stopala napuštaju zemlju. On i Voldemor počeše obojica da se dižu u vazduh, njihove štapiće i dalje je spajala nit blistave zlatne svetlosti. Klizili su sve dalje od groba Voldemorovog oca, dok se nisu zaustavili na delu tla na kome nije bilo grobova... Smrtožderi su vikali, tražili su uputstva od Voldemora. Približili su se, ponovo formirali krug oko Harija i Voldemora, dok im je zmija gmizala za petama, neki od njih su čak isukali štapiće... Zlatna spona koja je povezivala Harija i Voldemora razdvoji se u mnoštvo sićušnih. Iako su štapići ostali povezani, hiljade drugih zraka se razdvojilo i podiglo visoko iznad Harija i Voldemora, i počelo da se razleće u cikcak oko njih, sve dok se obojica ne nađoše zatvoreni u zlatnoj mrežastoj kupoli, svetlosnom kavezu, iza koga su Smrtožderi kružili poput šakala, dok su njihovi povici sada delovali čudnovato prigušeni... – Ništa ne preduzimajte! – vrištao je Voldemor Smrtožderima, i Hari primeti kako su se njegove crvene oči raširile od čuđenja kad je video šta se dogodilo, opazi kako se Voldemor bori da prekine svetlosnu nit koja je i dalje povezivala njegov štapić s Harijevim. Hari još čvršće steže svoj štapić, s obe ruke, a zlatna nit ostade neprekinuta. – Ništa ne preduzimajte sem ako ja ne zapovedim! – povika Voldemor Smrtožderima. A onda se vazduh ispuni nezemaljskim i predivnim zvukom... poticao je iz svake strune svetlošću istkane mreže koja je kroz vazduh vibrirala oko Harija i Voldemora. Bio je to zvuk koji je Hari odmah prepoznao, iako ga je čuo samo jednom u svom životu... Feniksova pesma... Za Harija je to bio zvuk nade... najlepša i najveličanstvenija stvar koju je ikad u životu čuo... osećao se kao da je ta pesma u njemu, umesto oko njega... bio je to zvuk koji je on povezivao s Dambldorom, i imao je osećaj kao da mu neki prijatelj govori u uvo... Ne prekidaj vezu. Znam, reče Hari muzici, znam da ne smem... ali još to nije ni pomislio do kraja, a već mu se učini mnogo teže izvodljivim. Njegov štapić poče da vibrira jače no ikad... sada je zrak između njega i Voldemora izgledao drugačije... kao da su se ogromne čestice svetla kretale uzduž i popreko po niti koja je spajala štapiće – Hari oseti kako mu štapić podrhtava pod rukom, dok su svetlosne kapi počinjale da klize polako, ali sigurno, ka njemu... smer zračnog kretanja sada je bio upravljen od Voldemora ka njemu, i on oseti kako mu štapić ljutito poskakuje... Dok se najbliža kapljica svetlosti približavala vrhu Harijevog štapića, drvo pod njegovim prstima postade tako toplo da se on uplaši da će mu se štapić zapaliti. Što se kapljica više približavala, to je jače Harijev štap vibrirao. Bio je siguran da njegov štapić neće preživeti sudar s njom: osećao je kao da će mu se drvo rasprsnuti pod prstima... Usredsredio je i poslednji atom svog uma pokušavajući da natera kapljicu da krene nazad ka Voldemoru, uši su mu bile pune Feniksove pesme, a oči besne, fiksirane... i polako, veoma polako, kapljice se zaustaviše, a onda, isto tako polako, počeše da se kreću u suprotnom smeru... sada je Voldemorov štapić bio taj koji žestoko vibrira... Voldemor je delovao zapanjeno, i skoro uplašeno... Jedna od kapljica svetlosti zadrhta na nekoliko centimetara od vrha Voldemorovog štapića. Hari nije razumeo zašto ovo radi, nije shvatao šta će time postići... ali se sada usredsredio jače no ikad u životu pokušavajući da natera tu kapljicu svetlosti da se vrati u Voldemorov štapić... i polako.. veoma polako... ona krenu duž zlatne niti... na tren ponovo zadrhta... a onda dotače... Odjednom, Voldemorov štapić poče da ispušta ječeće krike bola... a zatim – Voldemorove crvene oči razrogačiše se od šoka – gusta, maglovita ruka izlete iz vrha štapića i nestade... duh šake koju je napravio Crvorepu... odjeknuše još neki bolni krici... a onda se nešto mnogo veće rascveta iz vrha Voldemorovog štapića, nešto veliko, sivkasto, što je izgledalo kao da je napravljeno od najčvršćeg, najgušćeg dima... bila je to glava... a onda i grudi i ruke... torzo Sedrika Digorija. Kad bi Hari uopšte mogao da ispusti svoj štapić iz ruku od šoka, bilo bi to sada, ali instinkt mu je nalagao da ga čvrsto stišće, kako bi nit zlatne svetlosti ostala neprekinuta, iako je gusti sivi duh Sedrika Digrija (da li je to bio duh? ; izgledao je tako čvrsto) potpuno izronio iz vrha Voldemorovog štapića, kao da se izvlači iz vrlo uskog tunela... no, ta sena od Sedrika ustade, pogleda levo i desno duž zlatne niti, i progovori. – Drži se, Hari – reče. Glas mu je bio udaljen i ječeći. Hari pogleda u Voldemora... njegove raširene, crvene oči i dalje su bile preneražene... ni on ovo nije očekivao, ništa više nego Hari... a onda, sasvim prigušeno, Hari začu prestrašene povike Smrtoždera, koji su se šunjali duž ivica zlatne kupole... Iz štapića ponovo odjeknuše krici bola... a onda nešto drugo izroni iz njegovog vrha... gusta senka druge glave, ubrzo praćena rukama i telom... starac koga je Hari video jednom u snu sada se izvlačio iz vrha štapića, kao što to Sedrik već beše uradio... i njegov duh, ili njegova senka, ili šta god bilo, pade pored Sedrikove, i s blagim iznenađenjem osmotri Harija i Voldemora, zlatnu mrežu i spojene štapiće, naslonivši se na svoj štap za hodanje... – Dakle, on je zasta pravi čarobnjak? – reče starac, pogleda prikovanog za Voldemora. – Taj me je ubio... potuci ga, dečače... Ali već poče da izranja sledeća glava... a ta glava, siva kao statua od dima, bila je ženska... dok su mu se obe ruke tresle, i dok se borio da drži štapić pravo, Hari vide kako žena pada na zemlju i uspravlja se poput ostalih, zureći... Senka Berte Džorkins osmotri bitku koja se odvijala pred njenim širom otvorenim očima. – Ne daj se! – povika ona, i njen glas odjeknu kao i Sedrikov, iz velike daljine. – Ne daj mu da te pobedi, Hari... ne posustaj! Ona i druge dve senovite figure krenuše duž unutrašnjeg zida zlatne mreže, dok su Smrtožderi uzbuđeno trčkali spolja... a kako su opkoljavale dvojicu protivnika u dvoboju, Voldemorove mrtve žrtve su šaputale, šaputale reči ohrabrenja Hariju, i siktale Voldemoru reči koje Hari nije mogao da čuje. A onda još jedna glava izroni iz vrha Voldemorovog štapića... i Hari je znao, čim ju je ugledao, ko će to biti... znao je, kao da ju je očekivao od trenutka kada se Sedrik pojavio iz štapića... znao, pošto je žena koja se pojavljivala bila ona na koju je večeras mislio više nego na ikoga... Dimna senka mlade žene duge kose pade na zemlju kao Berta maločas, ispravi se i pogleda u njega... i Hari, dok su mu se ruke sada već mahnito tresle, pogleda u lice duha svoje majke. – Tvoj otac dolazi... – reče ona tiho. – Hoće da te vidi... sve će biti u redu... drži se... I on dođe... prvo njegova glava, potom njegovo telo... visoko, s neurednom kosom poput Harijeve, dimno, zasenčeno obličje Džejmsa Potera procveta iz vrha Voldemorovog štapića, pade na zemlju i ispravi se, baš kao i njegova žena. On priđe Hariju, gledajući ga, i progovori istim udaljenim, ječećim glasom kao i ostali, ali tiho, kako ga Voldemor, čije je lice sada bilo ispunjeno strahom i užasom, dok su njegove žrtve kružile oko njega, ne bi čuo... – Kada veza bude prekinuta, mi ćemo opstati još samo nekoliko trenutaka... ali ćemo ti pomoći da dobiješ na vremenu... moraš se vratiti do teleportacionog ključa, on će te vratiti na Hogvorts... da li si me razumeo, Hari? – Da – prodahta Hari. Borio se da zadrži svoj štapić, koji mu je sada klizio pod prstima. – Hari... – prošaputa Sedrikova figura – vrati moje telo, hoćeš li? Vrati moje telo mojim roditeljima... – Hoću – reče Hari, lica izobličenog od napora da zadrži štapić. – Učini to sada – prošaputa mu očev glas. – Budi spreman da trčiš... učini to sada... – SAD! – povika Hari. Nije verovao da će uspeti da izdrži još koji trenutak duže – jakim trzajem podiže svoj štapić uvis i zlatna nit se prekinu. Kavez svetlosti nestade, Feniksova pesma se prekinu – ali senovite figure Voldemorovih žrtvi ne nestadoše – nadnosile su se nad Voldemorom, krijući Harija od njegovog pogleda... A Hari potrča kao što nikad u životu nije, oborivši dva ošamućena Smrtoždera dok je prolazio. Projurio je cik-cak između nadgrobnih spomenika, osećajući kako njihove kletve lete za njim, kako udaraju u kamene ploče nad grobovima – izbegavao je kletve i grobove, jureći ka Sedrikovom telu, sada potpuno nesvestan bola u nozi, svim svojim bićem usredsređen na ono što mora da uradi... – Ošamutite ga! – čuo je Voldemora kako vrišti. Udaljen još samo desetak stopa od Sedrika, Hari skoči iza mermernog anđela kako bi izbegao zrake crvene svetlosti i vide kako se vrh jednog anđeoskog krila raspade pogođen činima. Čvršće stegnuvši štapić, on izjuri iza anđela... – Impedimenta! – zaurla, uperivši svoj štapić neprecizno preko ramena ka Smrtožderima koji su trčali za njim. Po prigušenom vrisku učini mu se da je zaustavio makar jednog, ali nije bilo vremena da se okrene i pogleda. On preskoči pehar i doskoči na zemlju kada začu zvuk novih mlazeva svetlosti kako izleću iz štapića iza njega. Oni preleteše iznad njegove glave čim pade, ispruživši šaku kako bi zgrabio Sedrika za ruku... – Pomerite se! Ja ću ga ubiti! On je moj! – kriknu Voldemor. Harijeva šaka sklopi se oko Sedrikovog zgloba. Sada je samo jedan nadgrobni spomenik razdvajao njega i Voldemora, ali Sedrik je bio previše težak da bi mogao da ga ponese, a pehar je bio van domašaja... Voldemorove crvene oči gorele su u tmini. Hari vide kako mu se usne krive u osmeh, vide ga kako podiže štapić. – Asio! – povika Hari, uperivši svoj štapić u Tročarobnjački pehar. On polete kroz vazduh i dojezdi do njega – Hari ga uhvati za ručku... Začu Voldemorov besan krik u istom trenutku kada oseti i trzaj ispod pupka, koji je značio da je teleportacioni ključ proradio – i vodi ga daleko odatle u kovitlacu vetra i boja, zajedno sa Sedrikom... vraćaju se...
