2.11. Hari Poter i Dvorana tajni - Klub dvoboja (3)
– Pobogu, Hari – reče Hermiona razdražljivo, kad jedan od Ronovih lovaca obori jahača s njenog konja i odvuče ga s table. – Idi i nađi Džastina, ako ti je to toliko važno. Stoga Hari ustade i izađe kroz rupu iza portreta, pitajući se gde bi Džastin mogao da bude. Zamak beše mračniji nego što je inače po danu zbog gustog sivog snega koji se kovitlao na svakom prozoru. Drhteći, Hari prođe pored učionica u kojima su se odvijali časovi, letimično hvatajući prizore onoga što se dešavalo u njima. Profesorka Mek Gonagal je vikala na nekog ko je, sudeći po onome što je Hari čuo, pretvorio svog druga u jazavca. Odolevši porivu da pogleda unutra, Hari prođe dalje, pomislivši da Džastin možda koristi slobodan čas da nadoknadi ono što nije uradio, i odluči da prvo proveri biblioteku. Grupa haflpafovaca koja je trebalo da ima Herbologiju zaista je sedela u dnu biblioteke, ali se Hariju nije činilo da uče. Između visokih redova polica s knjigama Hari je mogao da ih vidi, zbijenih glava, zaokupljene razgovorom. Dok je išao ka njima do ušiju mu je doprlo nešto od onoga što su govorili, i on zastade da sasluša, skriven u Odeljku nevidljivosti. – Kako god bilo – pričao je jedan punačak dečak – rekao sam Džastinu da se sakrije gore u našoj spavaonici. Hoću reći, ako ga je Poter označio kao svoju sledeću žrtvu, najbolje je da neko vreme bude neprimetan. Naravno, Džastin je očekivao da će nešto ovako da se desi još otkako se izlanuo pred Poterom da je normalskog porekla. Džastin mu je čak rekao da je trebalo da ide na Iton. Tako nešto ne smeš bez ustručavanja da trubiš naokolo dok je Sliterinov naslednik na slobodi, zar ne? – Znači ti si siguran da je to Poter, Erni? – zabrinuto reče devojčica s plavim kikicama. – Hana – prozbori punački dečak svečano – on je Nemušt. Svi znaju da je to obeležje Mračnih čarobnjaka. Da li si ikad čula za nekog pristojnog da ume da priča sa zmijama? Samog Sliterina su zvali Zmijski Jezik. Na to se začu uzbuđeno žamorenje i Erni nastavi: – Sećate se šta je pisalo na zidu? Neprijatelji naslednika, čuvajte se. Poter je imao bliski susret s Filčom. Odmah potom, Filčova mačka je napadnuta. Taj prvak, Krivej, nervirao je Potera na utakmici kvidiča slikajući ga dok je ovaj ležao u blatu. Neposredno posle toga, Krivej je napadnut. – Mada, on uvek deluje tako fino – reče Hana nesigurno – i da, on je naterao Znate-Već-Koga da nestane. Ne može da bude sasvim zao, zar ne? Erni tajanstveno stiša glas, haflpafovci se sagnuše bliže, a Hari se približi da bi mogao da uhvati Ernijeve reči. – Niko ne zna kako je on preživeo napad Znate-Već-Koga. Hoću da kažem, bio je beba kad se to desilo. Trebalo je da bude raznesen u paramparčad. Samo bi stvarno moćan Mračni čarobnjak mogao da preživi takvu kletvu. – On utiša glas na jedva čujni šapat, i reče: – To je verovatno razlog zašto je Znate-Već-Ko hteo da ga ubije. Nije želeo da se još jedan Mračni gospodar nadmeće s njim. Pitam se koje još moći Poter krije? Hari nije mogao više da izdrži. Glasno pročistivši grlo, on izađe iza police s knjigama. Da nije bio toliko ljut, smatrao bi prizor koji ga je dočekao smešnim: svi haflpafovci izgledali su kao Skamenjeni njegovom pojavom, a boja s Ernijevog lica polako nestade. – Zdravo – reče Hari. – Tražim Džastina Finč-Flečlija. Najgori strahovi haflpafovaca su se, očigledno, potvrdili. Svi su preplašeno gledali u Ernija. – Šta hoćeš od njega? – upita Erni drhtavim glasom. – Hoću da mu kažem šta se stvarno desilo s tom zmijom u Klubu dvoboja – reče Hari. Erni se ugrize za svoje blede usne, a onda, duboko uzdahnuvši, reče: – Svi smo bili tamo. Videli smo šta se desilo. – Onda ste primetili da se, pošto sam joj se obratio, zmija povukla? – reče Hari. – Ja sam samo video – odgovori Erni tvrdoglavo, iako je drhtao dok je govorio – da si ti govorio nemuštim jezikom i terao zmiju na Džastina. – Nisam je terao na njega! – reče Hari, dok mu je glas podrhtavao od besa. – Nije ga čak ni dotakla! – Za dlaku ga je promašila – reče Erni. – A u slučaju da ti padne nešto na pamet – dodade brzo – mogu ti reći da moju porodičnu lozu možeš da pratiš kroz devet generacija veštica i veštaca, i da je moja krv čista kao i bilo čija druga, pa... – Baš ne briga kakva je tvoja krv! – reče Hari besno. – Zašto bih ja hteo da napadam decu normalskog porekla? – Čuo sam da mrziš one Normalce s kojima živiš – uzvrati Erni brzo. – Nemoguće je živeti s Darslijevima a ne mrzeti ih – reče Hari. – Voleo bih tebe da vidim da to probaš. On se okrenu na peti, i izlete iz biblioteke, pri tom zaradivši prekoran pogled madam Pins, koja je glancala pozlaćene korice velike knjige čini. Hari se teturao hodnikom, jedva primećujući gde se nalazi, toliko je bio besan. Posledica toga bila je da je naleteo na nešto veliko i čvrsto što ga obori natraške na pod. – O, zdravo, Hagride – reče Hari, podigavši pogled. Hagridovo lice bilo je sasvim sakriveno ispod vunene kape skroz pokrivene snegom, ali to nije mogao da bude niko drugi, jer je ispunio gotovo ceo hodnik svojim zimskim kaputom od krtičijeg krzna. Iz jedne od njegovih velikih šaka u rukavicama visio je mrtav petao. – Jesi l' dobro, Hari? – reče, podigavši kapu s lica da može da govori. – Š'o nisi na času? – Otkazan je – reče Hari, pridižući se. – Šta ti radiš ovde? Hagrid podiže mlitavog petla. – Drugi ubijen ovog polugođa – objasni on. – To je il' lisica il' međed krvopija, pa mi treba direktorova dozvola da bacim čini oko kokošinjca. On pažljivije začkilji u Harija ispod svojih gustih obrva prošaranih snegom. – Je l' si siguran da s' dobro? Izgledaš ljuto i smoreno. Hari nije mogao sebe da natera da ponovi ono što su Erni i ostali haflpafovci pričali o njemu. – Nije mi ništa – reče. – Bolje da krenem, Hagride, sledeći čas je Preobražavanje, i moram da uzmem knjige. On ode, u mislima još uvek zaokupljen svim onim što je Erni rekao o njemu: „Džastin je očekivao da će nešto ovako da se desi, još otkako se izlanuo pred Poterom da je normalskog porekla...“ Hari se pope uza stepenice trupkajući nogama, i skrenu u drugi hodnik, koji je bio izrazito mračan. Jaka ledena promaja koja je duvala kroz klimava prozorska okna ugasila je baklje. Bio je na pola puta kroz prolaz kada se strmoglavo saplete o nešto što je ležalo na podu. Okrenuo se i začkiljio, ne bi li video preko čega je pao, i oseti kao da mu se stomak rastvorio. Džastin Finč-Flečli ležao je na podu, krut i hladan, sa sleđenim izrazom šoka na licu, a oči su mu bezizražajno zurile u plafon. Ali to nije bilo sve. Do njega je bila još jedna figura, najčudniji prizor koji je Hari ikad video. Beše to Skoro Obezglavljeni Nik, ne više biserno beo i proziran već crn i zadimljen, koji je lebdeo nepomično i u položenom stavu na par metara iznad tla. Glava mu je bila napola otkinuta, a na licu je imao isti izraz šoka kao i Džastin. Hari ustade, dišući brzo i isprekidano, dok mu je srce svom snagom bubnjalo po rebrima. Pogledao je uzduž i popreko po praznom hodniku, i primetio mnoštvo paukova kako beže niz njega, što dalje od tela. Jedini zvuci behu prigušeni glasovi profesora iz učionica s obe strane. Mogao je da pobegne, i niko nikad ne bi znao da je bio tu. Ali nije mogao tek tako da ih ostavi da leže... mora da dovede pomoć. Hoće li mu iko poverovati da on nema ništa s tim? Dok je uspaničeno stajao, vrata odmah pored njega se uz tresak otvoriše. Pivs, poltergajst, izlete napolje. – Opa, to je majušni ćaknuti Poter! – kikotao se Pivs, iskrivivši Harijeve naočare kad prolete pored njega. – Šta Poter smera? Zašto se Poter šunja...? Pivs se zaustavi, usred pravljenja koluta preko glave u vazduhu. Okrenut naglavačke, on spazi Džastina i Skoro Obezglavljenog Nika. Onda se ispravi, napuni pluća i, pre nego što je Hari mogao da ga zaustavi, povika: – NAPAD! NAPAD! JOŠ JEDAN NAPAD! NI SMRTNICI NI DUHOVI NISU BEZBEDNI! TRČITE I SPASAVAJTE ŽIVU GLAVU! NAPAAAD! Tras – tras – tras: vrata duž hodnika počeše da se otvaraju jedna za drugima, i svi izjuriše iz učionica. Nekoliko dugih minuta vladala je takva zbrka da je Džastin bio u opasnosti da ga neko ne smrska, a mnogi su prolazili kroz Skoro Obezglavljenog Nika. Hari je bio pribijen uza zid, dok su nastavnici urlali, moleći za tišinu. Profesorka Mek Gonagal dotrča, u pratnji svojih đaka, od kojih je jedan još uvek imao crno–belu prugastu kosu. Ona upotrebi svoj čarobni štapić da izazove glasan tresak od kog odmah nasta muk, i naredi svima da se vrate u učionice. Tek što se poprište malo raščistilo, haflpafovac Erni dahćući stiže na lice mesta. – Uhvaćen na delu! – povika Erni, lica belog kao kreč, dramatično upirući prstom u Harija. – Dosta je, Makmilane! – reče profesorka Mek Gonagal oštro. Pivs je cupkao gore-dole u vazduhu, zlobno se cereći, posmatrajući ceo prizor: Pivs je oduvek voleo pometnju. Kad su nastavnici nadneše nad Džastina i Skoro Obezglavljenog Nika da ih pregledaju, Pivs zapeva: O, Poteru, skoteru, o šta to radiš? Ubijaš đake, samo da se zabaviš... – Ćuti, Pivse! – zareža profesorka Mek Gonagal, i Pivs brzo ustuknu nazad, plazeći se Hariju. Profesor Flitvik i profesorka Sinistra, iz astronomskog odeljenja, odnesoše Džastina gore u bolničko krilo, ali se činilo da niko nema pojma šta da rade sa Skoro Obezglavljenim Nikom. Na kraju, profesorka Mek Gonagal niotkuda stvori lepezu, koju dade Erniju uz uputstvo da njome oduva Skoro Obezglavljenog Nika gore uza stepenice. Erni je posluša, terajući Nika lepezom kao da je tihi crni hoverkraft. Tako Hari i profesorka Mek Gonagal ostadoše sami. – Ovuda, Poteru – reče. – Profesorka – reče Hari istog trena – kunem se da nisam... – Ovo je sada izvan mojih moći, Poteru – reče profesorka Mek Gonagal odsečno. U tišini odmarširaše iza ugla, i zaustaviše se ispred izuzetno ružnog velikog kamenog gargojla. – Limun-bombonice! – reče ona. To je očigledno bila lozinka, pošto gargojl iznenada ožive i skoči u stranu, a zid iza njega se razdvoji. Iako je strahovao od onog što predstoji, Hari nije mogao da ne oseti divljenje. Iza zida su bile spiralne stepenice koje su nečujno klizile naviše, poput onih u robnim kućama. Kad su on i profesorka Mek Gonagal stupili na njih, Hari začu kako se zid iza njihovih leđa zatvara. Uzdizali su se uvis u krugovima, sve više i više, dok Hari najzad, blago ošamućen, nije ispred sebe ugledao sjajna vrata od hrastovine s mesinganom kvakom u obliku grifona. Znao je kuda ga vode. Ovo mora da je mesto gde živi Dambldor.
