2.13. Hari Poter i Dvorana tajni - Veoma tajni dnevnik (3)
Čarobnjak s uzdahom presavi pismo, ustade, prođe pored Harija, i ne pogledavši ga, i ode da navuče zavese na prozore. Nebo kroz prozor bilo je crveno kao rubin; izgleda da je sunce zalazilo. Čarobnjak se vratio za sto, seo i vrteo palčevima, gledajući u vrata. Hari se osvrnu po kancelariji. Nije bilo Feniksa Foksa; nije bilo zujanja čudnih srebrnih spravica. Ovo je bio Hogvorts kakav je Ridl poznavao, što je značilo da je ovaj nepoznati čarobnjak direktor, a da je on, Hari, tek nešto više od utvare, potpuno nevidljiv ljudima od pre pedeset godina. Začu se kucanje na vratima kancelarije. – Napred – reče stari čarobnjak slabašnim glasom. Dečak od oko šesnaest godina uđe, skidajući svoj šiljati čarobnjački šešir. Na grudima mu je sijala srebrna asistentska značka. Bio je mnogo viši od Harija, ali je i on imao ziftcrnu kosu. – A, Ridl – reče direktor. – Hteli ste da me vidite, profesore Dipet? – reče Ridl. Izgledao je nervozno. – Sedi – reče Dipet. – Baš sam čitao pismo koje si mi poslao. – Oh – reče Ridl. Seo je, grčevito stiskajući šake. – Dragi moj dečače – reče Dipet ljubazno – nikako ne mogu da te pustim da ostaneš u školi preko leta. Zar nećeš da ideš kući za raspust? – Ne – uzvrati Ridl istog trena – radije bih ostao u Hogvortsu, nego da se vratim u to... u to... – Ti, beše, živiš u normalskom sirotištu preko raspusta? – upita Dipet radoznalo. – Da, gospodine – reče Ridl, blago crveneći. – Ti si normalskog porekla? – Mešane krvi, gospodine – reče Ridl. – Otac Normalac, majka veštica. – I oba roditelja su ti...? – Majka mi je umrla čim sam se rodio, gospodine. U sirotištu su mi rekli da je živela tek toliko da mi dâ ime: Tom, po mom ocu, i Mervolodomos, po mom dedi. Dipet saosećajno coknu jezikom. – Stvar stoji ovako, Tome – uzdahnu on – za tebe bismo mogli i da napravimo izuzetak, ali u sadašnjim okolnostima... – Mislite na sve ove napade, gospodine? – upita Ridl, a Harijevo srce poskoči i on im priđe bliže, plašeći se da nešto ne propusti. – Upravo tako – reče direktor. – Dragi moj dečače, sigurno vidiš da bi bilo glupo od mene kada bih ti dozvolio da ostaneš u zamku posle završetka polugodišta. Pogotovu posle nedavne tragedije... smrt te sirote devojčice... bićeš daleko bezbedniji u svom sirotištu. U stvari, Ministarstvo magije čak razmišlja o zatvaranju škole. Nismo nimalo bliži pronalaženju – ovaj – izvora svih ovih neprijatnosti... Ridlove oči se razrogačiše. – Gospodine – ako bi ta osoba bila uhvaćena... Ako bi sve to prestalo... – Šta hoćeš da kažeš? – upita ga Dipet piskavim glasom, uspravivši se u stolici. – Ridle, hoćeš da kažeš da znaš nešto o ovim napadima? – Ne, gospodine – reče Ridl brzo. Ali je Hari bio siguran da je to „ne“ isto ono koje je on sâm rekao Dambldoru. Dipet je utonuo nazad u stolicu, blago razočaran. – Možeš da ideš, Tome... Ridl skliznu sa svoje stolice i pokunjeno izađe iz sobe. Hari ga je pratio. Sišli su niz pokretne spiralne stepenice, izašavši pored gargojla u mračnom hodniku. Ridl zastade, kao i Hari, posmatrajući ga. Hari je primetio da Ridl o nečemu ozbiljno razmišlja. Grizao se za usnu, a čelo mu se naboralo. A onda, kao da je konačno doneo odluku, on odjuri dalje, a Hari bezglasno kliznu za njim. Nisu videli nikoga drugog dok nisu stigli do Ulazne dvorane, gde je visoki čarobnjak s dugom, talasastom, kestenjastom kosom i bradom pozvao Ridla s mermernih stepenica. – Šta to radiš kada lutaš naokolo ovako kasno, Tome? Hari zinu kada vide čarobnjaka. To nije bio niko drugi nego pedeset godina mlađi Dambldor. – Morao sam da idem kod direktora, gospodine – reče Ridl. – Dobro, onda požuri na spavanje – reče Dambldor, uputivši Ridlu isti prodoran pogled koji je Hari tako dobro poznavao. – Bolje je ne tumarati po hodnicima ovih dana. Ne otkako... On teško uzdahnu, požele Ridlu laku noć i udalji se dugačkim koracima. Ridl ga je gledao kako nestaje s vidika, a onda, brzim hodom, pođe pravo niz kamene stepenice ka tamnicama, s Harijem za petama. Ali na Harijevo razočaranje, Ridl ga nije odveo u skriveni prolaz ili u tajni tunel, nego baš u onu tamnicu u kojoj je Hari imao časove Napitaka kod Snejpa. Baklje nisu gorele i, kada je Ridl gotovo zatvorio vrata za sobom, Hari je mogao da vidi samo njega kako stoji kao ukopan pored vrata i posmatra prolaz napolju. Hariju se činilo da su tu bili najmanje sat vremena. Mogao je da vidi samo Ridlovu figuru na vratima kako zuri kroz odškrinuto krilo, čekajući kao statua. I baš kad je Hari prestao da očekuje bilo šta, kada se opustio i počeo da priželjkuje da se vrati u sadašnjost, začu kako se nešto kreće s druge strane vrata. Neko je puzao duž prolaza. Čuo ga je, ko god bio, kako prolazi pored tamnice u kojoj su se on i Ridl krili. Ridl se, tih kao senka, provuče kroz vrata, a Hari ga je pratio na vrhovima prstiju, zaboravljajući da ne mogu da ga čuju. Nekih pet minuta su pratili korake, dok se Ridl nije naglo zaustavio, nagnuvši glavu u pravcu novih zvukova. Hari je čuo kako se vrata otvaraju uz škripu, a onda neko progovori promuklim šapatom. – Ajde... mora' da te izvučem odavle... ajde sad... u kutiju... Bilo je nečeg poznatog u tom glasu. Ridl iznenada iskoči iza ugla. Hari iskorači iza njega. Mogao je da vidi tamne obrise krupnog dečaka kako čuči ispred otvorenih vrata, pored kojih je stajala vrlo velika kutija. – 'Bro veče, Rubeuse – reče Ridl oštro. Dečak zalupi vrata i ustade. – Š'a ti radiš ovdi dole, Tome? Ridl se primače bliže. – Gotovo je – reče. – Moraću da te prijavim, Rubeuse. Počeli su da pričaju o zatvaranju Hogvortsa ako napadi ne prestanu. – Š'a ti... – Ne mislim da si hteo nekog da ubiješ. Ali čudovišta nisu dobri kućni ljubimci. Pretpostavljam da si ga pustio da malo protegne noge i... – Nij' nikad nikog ubijo! – reče krupni dečak, ustuknuvši ka zatvorenim vratima. Iza njega, Hari je mogao da čuje čudno šuškanje i pucketanje. – Hajde, Rubeuse – reče Ridl, prilazeći još bliže. – Roditelji mrtve devojčice će sutra doći. Najmanje što Hogvorts može da uradi jeste da se postara da stvor koji je ubio njihovu ćerku bude pogubljen... – To nij' bijo on! – zaurla dečak, a glas mu je odjekivao kroz mračni prolaz. – On ne bi! Nikad! – Pomeri se u stranu – reče Ridl, isukavši svoj čarobni štapić. Njegova čin osvetli hodnik iznenadnim plamenim svetlom. Vrata iza velikog dečaka širom se otvoriše takvom silinom da su ga odbacila na suprotan zid. Iz njih izađe nešto zbog čega Hari ispusti dugačak, prodoran vrisak koji, izgleda, nije čuo niko osim njega. Ogromno povijeno dlakavo telo i pregršt crnih nogu; sjaj mnogobrojnih očiju i par kao žilet oštrih vilica – Ridl ponovo podiže svoj štapić, ali već je bilo prekasno. Stvor ga je oborio u trku, zaždivši uz hodnik, nestajući s vidika. Ridl se pridiže na noge, gledajući za njim. Pridigao je svoj štapić, ali krupni dečak skoči na njega, zgrabi njegov štapić i baci ga na pod, vičući: – NEEEEEEE! Prizor poče da se kovitla, tmina postade potpuna, i Hari oseti kako pada i uz tresak slete raširenih ruku na svoj krevet s baldahinom u grifindorskoj spavaonici, dok je Ridlov dnevnik ležao otvoren na njegovom stomaku. Pre nego što je imao vremena da povrati dah, vrata spavaonice se otvoriše i Ron uđe kroz njih. – A, tu si – reče. Hari se uspravi. Znojio se i tresao. – Šta bi? – upita Ron, gledajući ga zabrinuto. – To je bio Hagrid, Rone. Hagrid je otvorio Dvoranu tajni pre pedeset godina.
