2.17. Hari Poter i Dvorana tajni - Sliterinov naslednik (3)
Činilo mu se da se sve oko njega vrti. – I tako je skončao čuveni Hari Poter – reče Ridlov udaljeni glas. – Sam u Dvorani tajni, napušten od svojih prijatelja, napokon poražen od Mračnog gospodara, koga je tako nerazumno izazvao. Uskoro ćeš ponovo biti sa svojom dragom Blatokrvnom majkom, Hari... Kupila ti je dvanaest godina pozajmljenog vremena... Ali Lord Voldemor te je na kraju ipak dokrajčio, kao što si znao da mora. Ako je ovo umiranje, pomisli Hari, ono i nije toliko loše. Čak ga je i bol napuštao... Ali, da li je to bilo umiranje? Umesto da bude sve crnja, izgledalo je da se Dvorana opet izoštrava. Hari malo protrese glavom i vide Foksa, kako još uvek odmara svoju glavu na Harijevoj ruci. Biserne kapi suza sijale su svuda oko rane – samo što rane više nije bilo. – Beži, ptico – reče iznenada Ridlov glas. – Beži od njega. Rekao sam – beži! Hari podiže ruku. Ridl uperi Harijev štapić u Foksa. Začu se pucanj kao iz pištolja, i Foks ponovo polete u vrtlogu zlatnog i skerletnog. – Feniksove suze... – reče Ridl tiho, buljeći u Harijevu ruku. – Naravno... isceliteljska moć... zaboravio sam... On pogleda u Harijevo lice. – Ali, svejedno. U stvari, ovako mi se čak više sviđa. Samo ti i ja, Hari Poteru... ti i ja... On podiže čarobni štapić. A onda, snažno mašući krilima, Foks ponovo prolete iznad njih, i nešto pade u Harijevo krilo – dnevnik. U deliću sekunde i Hari i Ridl, čiji je štapić i dalje bio podignut, zurili su u njega. A onda, bez razmišljanja, bez oklevanja, kao da je sve vreme to hteo da uradi, Hari zgrabi Baziliskov zub s poda pored sebe, i zari ga pravo u srce knjige. Začu se dug, užasan, prodoran vrisak. Mastilo šiknu iz dnevnika u bujici, kvaseći Harijeve ruke, poplavivši pod. Ridl se previjao, okretao, vrištao i mlatarao, a onda... On nestade. Harijev čarobni štapić pade na pod uz klepet, a onda zavlada tišina. Tišina koju je remetilo samo neprekidno kap kap, kapanje mastila koje je još uvek curelo iz dnevnika. Baziliskov otrov progoreo je cvrčeću rupu pravo kroz njega. Sav se tresući, Hari ustade. U glavi mu se vrtelo kao da je upravo putovao miljama pomoću flu-praška. On polako pokupi svoj štapić, Šešir za razvrstavanje i, uz snažan trzaj, iščupa sjajni mač iz nepca Baziliskovih usta. Utom se iz dna Dvorane začu slabo stenjanje. Džini se pomerala. Kad joj Hari pritrča, ona se pridiže u sedeći položaj. Zbunjeno je pomerala pogled s ogromnog obličja mrtvog Baziliska, preko Harija, u njegovoj krvlju natopljenoj odori, do dnevnika u njegovoj ruci. Zatim duboko i drhtavo uzdahnu, a niz lice joj potekoše suze. – Hari... o, Hari... pokušala sam da vam kažem za d-doručkom, ali n-nisam mogla da kažem pred Persijem. To sam bila ja, Hari... ali ja... ja, k-kunem se n-nisam htela... R-Ridl me je naterao, on me je z-zaposeo i... kako si ubio tu... tu stvar? G-gde je Ridl? Poslednje čega se s-sećam je da je izašao iz dnevnika... – Sve je u redu – reče Hari, držeći dnevnik i pokazujući Džini rupu od očnjaka – Ridl je gotov. Pogledaj! I on i Bazilisk. Hajde, Džini, idemo odavde... – Izbaciće me iz škole! – plakala je Džini dok joj je Hari nespretno pomagao da ustane na noge. – Jedva sam čekala da dođem na Hogvorts, još otkako je B-Bil krenuo, a s-sada ću morati da odem... š-šta će reći mama i tata? Foks ih je čekao, lebdeći na ulazu u Dvoranu. Hari je požurivao Džini napred. Prešli su preko nepokretnog klupka mrtvog Baziliska, kroz ječeću tminu i krenuli natrag kroz tunel. Hari začu kako se kamena vrata zatvaraju iza njih uz nežni siktaj. Posle nekoliko minuta napredovanja kroz mračan tunel, do Harijevih ušiju dopre udaljeni zvuk udaranja kamena o kamen. – Rone! – viknu Hari, ubrzavši. – Džini je dobro! Sa mnom je! On začu Ronov prigušen krik veselja, a kada su skrenuli iza sledeće krivine, ugledaše njegovo nestrpljivo lice kako pilji kroz prilično veliki otvor koji je uspeo da napravi u odronjenom kamenju. – Džini! – Ron gurnu ruku kroz otvor u steni da prvo nju izvuče. – Živa si! Ne mogu da verujem! Šta se dogodilo? Pokušao je da je zagrli, ali ga Džini zaustavi, jecajući. – Ali ti si dobro, Džini – reče Ron, smeškajući se. – Sada je sve gotovo, sada je sve... odakle se stvorila ta ptica? Foks prolete kroz otvor odmah posle Džini. – On je Dambldorov – reče Hari, i sâm se provlačeći. – A odakle ti mač? – upita Ron, zinuvši u svetlucavo oružje u Harijevoj ruci. – Objasniću ti kad se izvučemo odavde – reče Hari, postrance pogledavši u Džini. – Ali... – Kasnije – reče Hari brzo. Nije dobra ideja, pomisli, da kaže Ronu ko je otvorio Dvoranu, u svakom slučaju ne pred Džini. – Gde je Lokhart? – Tamo pozadi – reče Ron, iskezivši se i klimnuvši glavom uz tunel ka cevi. – U lošem je stanju. Dođi da vidiš. Prešli su ceo put natrag do ulaza u cev predvođeni Foksom, čija su široka skerletna krila isijavala blag zlatast sjaj u tami. Tamo je sedeo Gilderoj Lokhart, mirno pevušeći za sebe. – Izgubio je pamćenje – reče Ron. – Memorijska čin je opalila unazad. Pogodio je sebe umesto nas. Nema pojma ni ko je, ni gde je, ni ko smo mi. Rekao sam mu da dođe ovde i sačeka. Sad bi mogao sam sebi da naudi. Lokhart je dobroćudno čkiljio ka njima. – Zdravo – reče on. – Ovo je baš čudno mesto, je l' da? Da li vi živite ovde? – Ne – reče Ron, skeptično se mršteći ka Hariju. Hari se nagnu i pogleda uvis kroz dugačku, tamnu cev. – Jesi li razmišljao kako ćemo da se vratimo kroz ovo? – upita on Rona. Ron zavrte glavom, ali Feniks Foks se obruši pored Harija, lepršajući mu krilima pred licem, dok su mu okrugle oči svetlele u mraku. Mahao je svojim dugačkim zlatnim repnim perima. Hari ga nesigurno pogleda. – On, izgleda, hoće da se čvrsto uhvatiš... – reče Ron zbunjeno. – Ali ti si pretežak da bi te ptica izvukla tamo. – Foks – reče Hari – nije obična ptica. – Brzo se okrenu ka ostalima. – Moramo da se držimo jedni za druge. Džini, uhvati Rona za ruku. Profesore Lokhart... – Vama se obraća – reče Ron oštro Lokhartu. – Vi držite Džini za drugu ruku. Hari zadene mač i Šešir za razvrstavanje za pojas, Ron se uhvati za zadnji deo Harijeve odore, a Hari ispruži ruku i uhvati Foksova neobično topla repna pera. Oseti kako mu se čitavim telom širi nekakva čudnovata lakoća, i sledećeg trenutka oni uz fijuk poleteše uvis uz cev. Hari je čuo Lokharta kako se klati ispod njega, govoreći: – Neverovatno! Neverovatno! Baš kao magija! – Hladan vazduh šibao je kroz Harijevu kosu i, još pre nego što je prestao da uživa u njoj, vožnja je bila gotova – sve četvoro tresnuše o vlažan pod kupatila Jecajuće Mirte i, dok je Lokhart ispravljao svoj šešir, lavabo koji je sakrivao cev skliznu nazad na svoje mesto. Mirta je zurila u njih. – Živ si – reče ona tupo Hariju. – Nema potrebe da zvučiš tako razočarano – uzvrati on smrknuto, brišući mrlje od krvi i sluzi sa svojih naočara. – Pa, dobro... samo sam mislila. Da si umro, mogao bi slobodno da deliš klozet sa mnom – reče Mirta stidljivo, a obrazi joj se srebrnasto zarumeneše. – Fuj! – reče Ron, kad izađoše iz kupatila u mračan, pust hodnik. – Hari! Mislim da se sviđaš Mirti! Džini, imaš konkurenciju! Ali niz Džinino lice i dalje su tiho klizile suze.. – Kuda sada? – upita Ron, zabrinuto gledajući u Džini. Hari pokaza prstom. Foks ih je predvodio, zračeći zlatnim sjajem po hodniku. Krupnim koracima su išli za njim, i nekoliko trenutaka kasnije nađoše se ispred kabineta profesorke Mek Gonagal. Hari pokuca i otvori vrata.
